Kako se vratiti u ŠKOLSKI RITAM

pexels-photo-207653Pored velikog uzbuđenja, početak školske godine donosi i promenu ritma cele porodice.

Iz letnje opuštenosti ulazi se u mnogo raznovrsnih aktivnosti, ali i obaveza, pa taj prelaz ponekad može da bude izvor stresa i za decu i za roditelje.

 

Već od druge polovine avgusta nema roditelja koji bar na trenutak ne „oseti“ kako mu prvi septembar „diše“ za vratom. Priprema i vraćanje u kolosek, povratak rutini, ali i obavezama, ume da zamuti sliku odmora (koji još uvek traje) i unese neki nemir. Sa druge strane, deca uživaju punim plućima, njima je taj polazak u školu toliko daleko (čak i 31. avgusta!), da im ni na kraj pameti nije da pomisle na nju! I dok neki roditelji zavide deci na toj prirodnoj opuštenosti, druge polako hvata panika i strah kako će dete prihvatiti povratak obavezama.

Kako da ovaj period ipak prođe sa što manje tenzije?

PRE 1. SEPTEMBRA

Šta je bilo, bilo je (ili odustanite od onog za šta je već kasno)

Mnogi roditelji imaju dilemu da li deca za vreme raspusta treba da uče, vežbaju zadatke, čitaju lektiru… Odgovor na ovo pitanje zavisi od tipa deteta i njegovih interesovanja, radnih navika koje je do sada uspostavilo, ali i dogovora koji ste napravili na početku raspusta.

Bez obzira da li je dete redovno čitalo lektiru i/ili druge knjige, radilo matematiku, kad se približi prvi septembar nema mnogo smisla pritiskati ga da sad pošto-poto uzima stare knjige i sveske i da se podseća gradiva.

Prvo – ne  može sve da stigne za tako kratko vreme, drugo – njemu je raspust sve do 31. avgusta i možda ne želi da ga „kvari“ razmišljanjem o školi, treće – pritisak može da bude kontraproduktivan.

Zato, šta je bilo, bilo je. Sve će brzo nadoknaditi već u prvoj nedelji, jer će se tada svakako podsećati gradiva iz prethodne godine, a i lakše je (i zabavnije), kada se to radi u razredu.

POSLE 1. SEPTEMBRA

 Dogovor kuću gradi

Da bi se radne navike uspostavile (vratile nakon pauze), važno je da postoji dogovor kada se šta radi. Na primer, dogovorite se da dete u boravku, ili čim dođe kući, uradi sve što može od domaćih zadataka, a da za one „teže“ može da sačeka da se vratite sa posla.

Zašto je ovo važno?

Da bi dete imalo osećaj da ima nekog ko će mu pomoći, da „ne mora“ sve samo, jer to nekada može da bude (nepotreban) teret. Možete zajedno da napravite raspored i da dete nacrta nešto pored svakog predmeta iz kojeg završi domaći ili da „udari“ pečat, štiklira, šta god će mu dati osećaj postignuća. Ovo su jednostavne stvari koje pomažu da se održi motivacija i da obavljanje zadataka postane (zabavna) rutina.

Na kraju, imajte i ovo u vidu:

Manje je ipak više

Veliki izazov za decu, pa i roditelje, je bogata ponuda vanškolskih aktivnosti. Već u prvoj radnoj nedelji do njih stiže bezbroj informacija što usmenih, što na lecima, i sve je zanimljivo, korisno i primamljivo. Međutim, kada negde oko druge nedelje septembra shvate da su se upisali na engleski, karate, folklor, fudbal i košarku, jasno je da nečeg moraju da se odreknu. Deca često  insistiraju na svim aktivnostima, obećavaju da će na vreme obavljati sve obaveze oko škole, ali i pored najbolje volje, to često nije moguće. Bilo iz organizacionih razloga (aktivnosti su kada ste vi još uvek na poslu i nema ko da vodi dete), bilo iz materijalnih (ipak sve to i košta), bilo zbog zapostavljanja učenja.

Kako izabrati šta je najbolje, a da svi budu zadovoljni, PROČITAJTE OVDE.

Ako vam je potrebna podrška u roditeljstvu, efikasnoj komunikaciji sa detetom, više informacija o individualnim konsultacijama PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

 

Motivacija dece – između nagrade i kazne

 

funny-wooden-balance-scale-montessori-education-wooden-font-b-toys-b-font-libra-pendulum-early-learningBilo bi idealno kada bi postojalo dugme koje bi nas pokretalo/motivisalo da nešto (u)radimo ili kada bi postojalo neko univerzalno pravilo motivisanja koje važi za sve!

U nedostatku ovih lakih rešenja, potrebno je naći realna. Svi se mi razlikujemo po mnogo karakteristika, pa tako i po tome šta koga motiviše. To važi i za decu.

Dakle, kako otkriti šta nas pokreće, a šta sputava?

Za roditelje ova tema uglavnom postaje aktuelna kada dete treba pokrenuti na neku aktivnost, a rezultat izostane. Tada je njihova prva reakcija strah – da je dete neposlušno, da je bez ambicija, da nemaju uticaj i kontrolu nad njim… Iz straha se rađaju razna, uglavnom neadekvatna, ponašanja i zahtevi koji na žalost, ne rešavaju „problem“niti daju željeno ponašanje deteta.

Pre nego što upadnete u zamku nagrada i kažnjavanja (da motivisanje tako funkcioniše, onda niko nikada ne bi imao problem), saznajte kako ovaj proces zaista funkcioniše i kako pozitivnom komunikacijom možete doći do cilja na obostranu radost!

Kome je radionica namenjena?

Namenjena je pre svega roditeljima dece uzrasta do 7  godina, kao i svima koji rade sa decom i imaju potrebu da saznaju kako da prevaziđu izazove i podstaknu motivaciju.

Učesnici će biti u prilici da saznaju:

  • Zašto nas motivišu različite stvari
  • Kako podsticati unutrašnju, a ne spoljašnju motivaciju?
  • Zašto je bolje ohrabrivati umesto pohvaljivati i nagrađivati?
  • Kako da „kaznu“ zamene konstruktivnim ponašanjem i otkriju zašto je to bolje od „nagrade“
  • Koji efikasni komunikacioni alati pokreću „točkiće“ kod dece
  • Kako da izgrade odnos poverenja i podrške sa detetom kroz razumevanje procesa

Termin: prijave su otvorene 

Napomena: radionica će se održati kada bude 10 prijavljenih učesnika

Prijave na:  dragana.familycoach@gmail.com

 

Kada je stvarno pravo vreme za prvi računar?

2Te, sada već davne 2000. u našu porodicu je došao on – #MojPrviRacunar. Da me neko pita koje su mu komponente bile, nemam pojma, samo znam koliko je koštao. Kada me je poznanik preko kog sam ga naručila pitao za šta mi tačno treba kompjuter, kao iz topa sam ispalila – Pa, za pisanje tekstova!

Sada to stvarno zvuči presmešno, ali kada sam pre 17 godina uplovila u novinarske vode, svoje tekstove sam predavala na papiru, otkucane na običnoj mehaničkoj pisaćoj mašini (i meni zvuči neverovatno)! Moj perfekcionizam, a i potreba da se „dokažem“ ne samo kao novinar nego i kao osoba koja predaje uredan materijal, doveo je do toga da po nekoliko puta prekucavam isti tekst, jer sam negde na sredini ili pred kraj videla slovne greške. Silno gubljenje vremena i energije… Zato je razumljivo što sam se najviše obradovala delete tasteru :).

Veoma brzo, moja produkcija tekstova je porasla, osetila sam i blagodeti interneta, doduše dial up-a kojim se veza teško uspostavljala, posebno ako vas je neko uporno zvao na fiksni. Ali, sve u svemu računar je doveo do ubrzanja posla i uštede vremena jer više nisam morala u redakciju lično da nosim otkucane tekstove. Jednom rečju, isplatio se!

Iako sam se trudila da radim kada je sin u vrtiću, dešavalo se da sam radila i kada je kod kuće. Tada bi prišao, pitao „A, šta je ovo, čemu služi ovo, a šta radiš…“ i posle mojih objašenja, otišao bi da se igra svojim igračkama. Još uvek mu ništa nije bilo zanimljivo, ponekad bi „kuckao tekst“ (imitirao me), ponekad samo kliktao mišem i otvarao programe, ali brzo bi izgubio interesovanje. I to je potrajalo nekoliko narednih godina…

Ne sećam se tačno trenutka kada mu se javila želja da radi nešto više. Baš smo danas oboje pokušavali da se setimo kada je zaista tražio da nešto konkretno radi i izračunali da je to bilo kada je imao deset godina. Setio se i koje su bile prve igrice koje je igrao, a na pitanje da li se seća da li je hteo možda ranije nešto da „radi“ na kompjuteru, samo je rekao „Da sam ranije počeo, sad bih bio neki haker, he he!“

Inače, on sada ima dvadeset godina, vreme kao da je proletelo, a moje roditeljske brige dobile su neku novu dimenziju. On naravno ima svoj kompjuter i za razliku od mene koja se seća samo cene (jer me je to jedino stvarno zanimalo), tačno zna sve komponente jer mu je važno da može na njemu da radi to što želi, da mu ne „baguje“.

Oboje provodimo mnogo vremena za kompjuterom, naravno razlozi su dijametralno različiti – on 90% zbog zabave i 10% zbog škole, ja 90% zbog posla i 10% zbog zabave. I meni je to sasvim ok. Sada. Ipak, put do ovog nivoa razumevanja bio je dug i izazovan. Kada je počeo redovno da koristi računar, u početku iz zabave kako to najčešće biva, naravno da su postojale dileme, pitanja, pa i strahovi.

Jedino nikada nisam imala dilemu da li treba da ga koristi, već samo za šta tačno i koliko dugo treba da bude ispred njega.

Nisam pristalica toga da se deca izoluju od tehnoloških izazova, jer su oni njihovi savremenici. Nisam ni pristalica zabrana, jer sve što je zabranjeno mnogo više privlači. Deca će uvek naći način, a verujte mi želećete da znate kako provode vreme ispred računara. Da bi roditelji imali iole učešća u ovom delu detetovog života, po meni je ključno da sa njim o svemu otvoreno razgovaraju, da postave razumne granice, da ga usmeravaju, da se dogovaraju, traže kompromise… I upravo to sam i ja radila. Ako se pitate zašto bi se roditelj dogovarao sa detetom, kad je lakše zabraniti nešto, moj odgovor je da ja nemam pravo da branim detetu ono što i sama radim niti da stanem na put njegovog razvoja.

Jer, evidentno je da je poslednjih dvadeset godina tehnološki rast nezaustavljiv. Sve ono što smo mi morali i moramo i dalje da učimo, naša deca već znaju. Njima je potpuno prirodno da uključe kompjuter i klikću. Ja sam bila fascinirana sinovljevim znanjem i poznavanjem računara, programa, komponenti, njihovim kompatibilnostima kada ga je pre nekoliko godina naručivao u Gigatronu…  Kada sam ga pitala – Čekaj, kada si ti to naučio, gde si to pročitao? – on mi je odgovarao – Šta ima da čitam, to se zna! ili Video sam na youtubu. I to mu je bilo dovoljno!

Koliko je meni teško da razumem kako on to zna, toliko on ne razume kako ja to ne znam. A bila sam najmanje pet godina u prednosti što se korišćenja tiče, o godinama i životnom iskustvu da i ne pričam! Al, eto, to je ta generacija koja mnogo stvari danas zna i bez učenja, bar ne na onaj način na koji smo mi učili. I, verovali ili ne, ja odavno učim od njega. Uloge su se obrnule, sada su meni potrebna pojašnjenja i pomoć od mog deteta. I ja ih rado prihvatam.

Moj otac je odavno rekao – Ćerko, deca su pametnija od nas matorih. Ovaj mali je pametniji od nas oboje. Sad shvatam koliko je bio u pravu. Jer vreme i napredak ne idu unazad. To što mi kao roditelji strahujemo da će se detetu nešto neprijatno desiti jer je previše izloženo kada je za računarom i na internetu, neće ga zaštititi. Naprotiv, naše neznanje i strah će ga pre ugroziti.

Intel_Infographic_June16Mi kao roditelji treba da budemo dovoljno informisani da možemo da objasnimo detetu šta može da bude opasno, kako da se zaštiti, o čemu da vodi računa, da nam se uvek obrati ako ima neku dilemu ili problem, ako ga neko spopada ili vređa i slično. To što se mi plašimo i zabijamo glavu u pesak neće zaustaviti ovaj vrtoglavi napredak.

Nijedno biće ne može (i ne treba) da stagnira zbog straha druge osobe, pa bio to i roditelj. Ono što mi zapravo treba da radimo je da osposobimo decu za budućnost u koju su oni, hteli mi to ili ne, već dobrano zagazili…

Uskraćivati dete u današnje vreme za korišćenje računara za mene je ravno tome da vam neko zabrani da uključujete klimu i kaže vam da koristite lepezu. Ili da se ne vozite kolima, jer su se ljudi pre 150 godina vozili kočijama. Novim generacijama je potreban novi, brz izvor informacija i one moraju da budu potpuno drugačije oblikovane. To što smo mi učili iz Larusove enciklopedije za našu decu može da bude simpatična priča, nikako primer da i ona tako uče. Jer, verujte neće. Ne zato što su bezobrazna, nego zato što su drugačija od nas.

Nikada se nova generacija nije vraćala unazad i prilagođavala prethodnoj. Nije prirodno. Kada sam pričala sinu kako smo mi učili u osnovnoj školi, njemu je bilo toliko nepojmljivo da nije bilo kompjutera, da me je onako iskreno dečije upitao „Mama, kako si ti preživela školu?“ Meni je to bilo smešno, a onda sam shvatila koliko danas ima prednosti za njega.

Druga stvar koje se roditelji plaše jeste količina i kvalitet vremena koje dete provodi pred kompjuterom, ali zato su oni tu da uspostave pravila.

Od roditelja zavisi da li će dete #MojPrviRacunar koristiti samo za igrice ili će u njemu videti izvor beskrajnih mogućnosti za učenje, prikupljanje informacija, izradu zadataka, zanimljivih testova, učenje jezika… Iskoristite priliku da učite zajedno, zabavite se!

I da odgovorim na pitanje iz naslova kada je pravo vreme za prvi računar – onda kada vi prepoznate da vašem detetu nije više dovoljno to čime popunjava dnevne aktivnosti, kada mu knjige više nisu dovoljne kao izvor informacija, kada gaji posebna interesovanja prema novim tehnologijama, kada vam traži jer ima ideju šta bi moglo da radi na njemu, kada većina dece iz okruženja već ima računar, kada njegovi vršnjaci već zajedno rade na kompjuteru neki školski zadatak/projekat…

Ovaj tekst je urađen u saradnji sa kompanijom Intel.

Dragana Aleksić, family coach

Umetnost komunikacije sa decom

Screen-shot-2014-07-16-at-2.29.48-PM-719x400

Komunikacija je složen proces koji može da nas pokrene, ali i blokira. Često nismo ni svesni koliko je važan način na koji nešto izgovaramo i kako to utiče na one koji nas slušaju, posebno na one najmlađe.

Svako dete je individua za sebe, i različito reaguje na zahteve, predloge, pohvale, kritike, bilo da one stižu od roditelja bilo od vaspitača, učitelja, trenera…

Prepoznavanje ovih razlika, kao i njihovih uzroka, pomaže u unapređivanju komunikacije sa decom, i dobijanju boljih rezultata u učenju, sportu, kreativnosti…

„Umetnost komunikacije sa decom“ je autorski program kreiran kao podrška roditeljima u uspostavljanju kvalitetnog odnosa sa detetom kroz efikasnu komunikaciju.

Koje teme se obrađuju?

Kako pričati sa detetom, a da nas ono razume? Šta primenjivati, a šta izbegavati u razgovorima? Kako efikasno razgovarati sa detetom i napraviti odnos poverenja? Koliko je važan neverbalni govor?

Učesnici seminara će biti u prilici da:
– sagledaju od čega sve zavisi uspešna komunikacija,
– prepoznaju zamke verbalne i neverbalne komunikacije,
– koriste govor preciznosti,
– prepoznaju šta da primenjuju, a šta da izbegavaju kako bi ih deca bolje razumela

KROZ PRAKTIČAN RAD I KONKRETNE PRIMERE NAUČITE KAKO DA SE BOLJE (SPO)RAZUMETE, POSTAVITE TEMELJE USPEŠNE KOMUNIKACIJE I USPOSTAVITE MOST POVERENJA SA DETETOM.

Kome je program namenjen?

Roditeljima dece od 1 do 12 godina kao i svima koji rade sa decom, a žele da unaprede svoju komunikaciju sa najmlađima, ovladaju korisnim komunikacionim alatima i njihovom primenom motivišu dete i angažuju ga na razmišljanje i aktivnost.

Informacije o individualnom radu potražite OVDE.

%d bloggers like this: