VIKANJE i ĆUTANJE – dve najčešće greške u komunikaciji sa decom

pexels-photo-220442-e1558295813702.jpeg

Kada dete „ne posluša iz prve“, roditelji se ljute i primenjuju nešto što sigurno neće dati rezultate na duge staze, kada je u pitanju međusobna komunikacija i odnos poverenja.

Odrasli uglavnom misle da je dovoljno da samo pričaju detetu i da će ih ono poslušati zato što mu nešto govore.

Ali, dete često uopšte ne zna šta se od njega očekuje, jer način na koji mu se govori nije prilagođen ni njegovom uzrastu ni misaonim procesima zaduženim za razumevanje informacija, zahteva, zadataka…

 

Ovo su dve najčešće greške i bilo bi dobro da ne postanu model komunikacije u porodici.

VIKANJE = STRAH

Kada vičemo na dete šaljemo poruku da smo bespomoćni, da nemamo kontrolu nad situacijom, nad sobom, ali i da je sasvim u redu vikati na nekoga. Vikanje izaziva strah, telesnu nelagodu kod deteta, zbunjeno je, ne zna šta da radi u ovim situacijama.

Kada roditelj viče/vikne/podvikne to utiče na njegov odnos sa detetom na više načina:

1. Kada dete posluša roditelja koji je vikao, zapravo je poslušalo iz straha, a ne iz razumevanja zašto nešto treba ili ne treba da radi. Kako bude raslo sve manje će se „plašiti“ i manje će slušati.

2. Dete ili ulazi u otpor (bori se da ostane autentično) ili se pokorava („odustaje“ od sebe). U prvom slučaju vrlo brzo će „zaraditi etikete“ da nije saradljivo i vremenom će mu to postati model ponašanja (jer ne zna za drugi). Dete koje se „pokori“ postaje osoba koja se previše prilagođava drugima, zavisi od tuđeg mišljenja, ne ume da se zauzme za sebe…

Jasno je da ovo ne vodi u pravcu građenja odnosa poverenja i da negativno utiče na budući život deteta.

Deca roditelja koji često viču, takođe viču na roditelje, ali i na drugu decu, odrasle…

Zašto roditelji viču? Nekada je to zbog nedostatka strpljenja, prevelikih očekivanja od deteta, nekada jer su pod stresom i naporan dan je iza njih. Svakome može da se desi da ponekad odreaguje na ovaj način, ali tada je važno da se odnos popravi, tj. da se detetu pojasni koje njegovo ponašanje je dovelo do toga da se osećamo npr. ljuto i da zbog toga vičemo. Ako ovo izostane, ono neće znati koje ponašanje za nas nije prihvatljivo i jednostavno će ga ponoviti, što kod roditelja može izazvati još veću ljutnju i potrebu da se dete kazni.

Ukoliko vam dođe „žuta minuta“ i neadekvatno odreagujete, nakon toga je potrebno pojasniti detetu šta se desilo – Izvini što sam vikala, naljutilo me je što su igračke razbacane iako sam te zamolila da ih skloniš. Sigurno si se uplašio, hajde da se zagrlimo/napravimo pauzu da se smirimo. – Kada se oboje umirite možete zajedno da nađete rešenje za problem.

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU (KAO LIČNI SUSRET ILI ONLINE) NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

ĆUTANJE = KAZNA

Ćutanje je takođe komunikacija i poželjno je onda kada detetu dajemo vreme da o nečemu razmisli.

Međutim, odrasli često koriste ćutanje kada su ljuti na dete zbog nekog njegovog ponašanja i tada ga „kažnjavaju“ tišinom.

Kako to utiče na dete?

Uglavnom se oseća kao krivac, da ne zaslužuje ljubav roditelja, da nije dovoljno vredno njihove pažnje, javlja se strah od odbacivanja… Ne očekujte da dete može samo da donese zaključak koje njegovo ponašanje ne odobravate, pa da zbog toga ćutite. Ono će vas zapitkivati – Šta ti je mama, zašto ćutiš? – a to što ćete ga uskratiti za odgovor u njemu će probuditi nelagodu i nesigurnost. Kada se oseća nesigurno dete se uznemiri, a onda ga preplavljuju neprijatne emocije i stanja – strah, stid, tuga, bespomoćnost, briga…

Mnogo je korisnije objasniti detetu šta nas je naljutilo, nego ga kažnjavati tišinom.

Vremenom možemo da očekujemo da i dete počne da „komunicira ćutanjem“, i da ne daje odgovore koji će nama biti važni.

Šta može da pomogne da se izbegnu ove zamke?

Komunikacija treba da je prilagođena uzrastu deteta, da je u skladu sa njegovim trenutnim kapacitetima i mogućnostima. Često je prepreka da nas dete posluša upravo to što imamo prevelika očekivanja od njega koja ono, zbog uzrasnih ograničenja, ne može da ispuni. Takođe, važno da budemo dovoljno jasni u zahtevima i zadacima, i da poznajemo osnove efikasne komunikacije – da primenjujemo ono što će sigurno dati rezultat, a ujedno pomoći da gradimo odnos poverenja sa detetom.

Dragana Aleksić, Family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI SA DETETOM, ZAKAŽITE TERMIN NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE. 

Kako da NATERAM DETE da… (3 sigurna koraka za uspeh!)

pexels-photo-207653

Oni koji prate moj rad znaju da je on utemeljen na pozitivnom pristupu vaspitanju, roditeljstvu,  a posebno detetu, pa navedeni koraci neće biti (veliko) iznenađenje.

Naslov je napisan isključivo kao rezultat onoga što roditelji pretražuju na internetu, pa ih to dovede do mog sajta, a ne kao predlog ili ideja u vaspitanju.

Spisak tema koje se pretražuju u ovom kontekstu je poduži, a ovo je samo deo:

Kako da nateram dete da…

… me sluša? … uradi to što mu se kaže, a ne nešto drugo? … uči?… ide na spavanje kada mu je vreme? … spava samo u krevetu/sobi? … jede to što mu dam? … se samo (za)igra? … poštuje pravila? … me ne laže? … da me poštuje? … ne bude ceo dan na mobilnom i na kompjuteru? … se lepo ponaša? … mi ne pruža otpor? … ne besni na javnom mestu? … ne dira sve u prodavnici? … ne otima igračke drugoj deci? … zavoli školu? … ne bude bezobrazno prema meni i drugima? … bude strpljivo kada mu se kaže? (na samom kraju teksta imate konkretne predloge i rešenja za svaki primer)

Evo i odgovora. Spremni?

1. Korak – Odbacite stav da dete treba „terati“ da bi nešto uradilo.

Kada neko nekog tera na nešto to znači da druga osoba nema pravo na svoju volju ili mišljenje.

Kada roditelj misli da treba da tera dete da uradi nešto, on sebi uskraćuje mogućnost da ga vidi kao jedinstvenu osobu koja ima svoju ličnost, želje, potrebe, sposobnosti, emocije… Stav da dete „mora“ apsolutno da posluša zahtev roditelja, da ga treba „naterati“ da nešto uradi ili da prestane sa nečim, dete stavlja u podređenu poziciju iz koje ne može da se razvija kao individua i da bude autentično.

To uvek vodi u dve krajnosti – ili u jak otpor deteta (koje roditelj onda tumači kao inat i/ili lični neuspeh), ili u odustajanje deteta od sebe, svoje volje i mišljenja (što se kasnije ispolji kao nesigurnost, neprepoznavanje sopstvenih potreba i želja, strah od suprotstavljanja, nisko samopoštovanje… i sa ovim se svakodnevno susrećem u radu sa ljudima na „Emotivnom detoksu“).

Jedan od glavnih razloga zašto roditelji imaju stav da dete treba terati na nešto je strah od gubitka kontrole nad detetom i da će zbog toga ono biti nevaspitano, bezobrazno, da će zloupotrebiti njihovu „popustljivost“… U pozadini je zapravo strah od neuspeha.

Drugi razlog je pritisak okoline i poruke tipa – Ne bi on meni tako… U moje vreme se znalo… Ako sad popustiš, sutra će ti se popeti na glavu… Mora da se zna red… Kad će da te sluša, ako ne sad… Kako ona tebi sme da kaže „neću“… U pozadini ovoga je strah od kritike.

Treći razlog je nedostatak ideja, ali i znanja, što je posledica toga što nas niko ne priprema kako da budemo roditelji i kako da se snađemo u situacijama koje nas svakako čekaju jer su deo prirodnog razvoja deteta. O ovome pišem u koraku 3.

IMAJTE U VIDU I PODSEĆAJTE SE ČESTO:

DETE UKAZUJE RODITELJU BEZGRANIČNO POVERENJE I ISKRENO VERUJE DA ĆE ON UVEK BITI TU ZA NJEGA I DA ĆE MU POMOĆI KADA MU JE TEŠKO. NA RODITELJU JE DA OPRAVDA OVO POVERENJE TAKO ŠTO ĆE DETETU BITI PODRŠKA, UČITELJ, „VODIČ“ KROZ ŽIVOT, KAKO KROZ ONE LEPE TRENUTKE TAKO I KROZ ONE IZAZOVNE.

Roditelj detetu treba da da osećaj sigurnosti i ljubavi, a ne da ga „trenira“ da bude poslušno i da ga uslovljava strahom i kaznama. Ovo će dati samo trenutno „rešenje“, dete će poslušati zahtev iz straha, ali tada ne možemo pričati o odnosu poverenja i rezultatima na duge staze. Sutra to dete treba da bude osoba sposobna da misli svojom glavom, donosi odluke, preuzima odgovornost, brine o sebi i drugima…

Zato je ključ u promeni načina na koji roditelj doživljava dete i svoju roditeljsku ulogu.

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU (KAO LIČNI SUSRET ILI ONLINE) NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

2. Korak – Razmišljajte u pravcu saradnje.

Dakle, kada roditelj odbaci „teranje deteta“ kao metodu vaspitanja, sledeći korak je da nauči i sebe i dete saradnji.

Ono što zbunjuje, a često i plaši, roditelje koji žele da imaju pozitivan pristup vaspitanju je što saradnju doživljavaju (ili im takve poruke stižu iz okruženja) kao popustljivost. Zato je važno da razgraničimo šta saradnja jeste, a šta nije.

Kada razumemo da je dete osoba i da ima pravo da nešto ne želi da uradi i da to može da izrazi verbalno ili ponašanjem, da ima pravo da oseća sve emocije, da za nešto još uvek nije razvilo sposobnost ili da nema kapacitete u odnosu na očekivanja roditelja, tada njegovo ponašanje ne doživljavamo kao bezobrazluk ili nevaspitanje, već da mu treba pomoć da se u nekoj situaciji snađe.

Setite se da je uloga roditelja da dete usmerava i pomaže mu da uči o svetu oko sebe, o sebi i o svom odnosu sa drugima.

U kontekstu zahteva i zadataka, saradnja ne znači da dete „oslobađamo“ obaveze da nešto uradi, da ne postoje pravila i granice, naprotiv.

Saradnja je podrška detetu da kroz dogovor, pojašnjenja, pravila, granice i usmeravanja uči koja ponašanja su prihvatljiva, a koja ne, da izrazimo naša očekivanja ali i da istražimo kako se dete oseća i šta misli o tome, i da se shodno tome traže adekvatnija rešenja.

OVO JE PROCES KOJI TRAJE I UNAPREĐUJE SE KAKO DETE RASTE. DAKLE, NIJE NEŠTO ŠTO SE DEŠAVA PREKO NOĆI I POTREBNO JE ULOŽITI VREME, TRUD I ZNANJE, A PRE SVEGA PRIMENJIVATI EFIKASNU KOMUNIKACIJU.  

3. Korak – Radite na sebi, svojim roditeljskim veštinama, informišite se i učite.

Već smo konstatovali da roditeljstvo ume da bude teško baš zato što nas niko nije pripremio za njega.

Ali, to ne znači da tako treba i da ostane!

Za kvalitetan odnos sa detetom potrebno da roditelj zna šta koja razvojna faza donosi, šta sve može da očekuje i da se za to pripremi ili uz literaturu ili uz pomoć stručnjaka koji se bave porodicom.

Takođe, efikasna komunikacija je od ogromnog značaja kada je pitanju saradnja, kao i da li nas dete razume, i korisno je da se roditelj upozna sa osnovnim pravilima i da ih primenjuje.

AKO ŽELITE DA RADITE NA ODNOSU SA DETETOM, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU ZA RODITELJE. 

AKO ŽIVITE DALEKO OD BEOGRADA ILI NOVOG SADA, ILI MOŽDA VAN SRBIJE, ILI JEDNOSTAVNO NEMATE VREMENA ZA LIČNI SUSRET, UVEK MOŽETE DA ZAKAŽETE ONLINE KONSULTACIJU. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Kada roditelj prihvati činjenicu da dete nije i ne treba da bude kao on, tada će pažnju usmeriti da prepoznaje njegove osobine, temperament, karakter i na razmevanje i prihvatanje međusobnih razlika.

Iskreno interesovanje kako se dete oseća, razgovor o emocijama i pomoć i usmeravanje kako da se dete nosi sa njima, pomaže da se razvija emocionalna inteligencija.

Veoma važan deo u roditeljstvu je i prepoznavanje gde smo pogrešili, šta smo sve iz te greške naučili i šta sigurno nećemo ponoviti. Nekada se jednostavno zaređaju situacije u kojima češće grešimo i koje nas poljuljaju u roditeljskoj ulozi. Kako da što lakše izađete iz začaranog kruga krivice i vratite samopouzdanje pisala sam OVDE.

Ukoliko roditelj oseća da nije siguran u svojoj ulozi ili da u nekoj razvojnoj fazi ili situaciji ne ume da se snađe, ili da ima prenaglašene reakcije na dete, preporuka je da radi na sebi kroz lični rast i razvoj i sazna da li je možda nešto iz njegovog detinjstva prepreka za ulogu roditelja. (o tome sam pisala OVDE)

Danas je više nego ikada dostupno toliko informacija i kvalitetnog besplatnog sadržaja, toliko je stručnjaka, i domaćih i stranih, koji dele svoje znanje i kroz praktične primere pomažu roditeljima da se snađu i prevaziđu probleme. (na kraju ovog teksta su moji predlozi i linkovi koga da pratite)

Zahvaljujući internetu, možete dobiti pomoć na lak i pristupačan način za konkretne situacije koje vas muče – kroz webinare, video predavanja, online konsultacije. (u delu teksta gde su odgovori šta možete drugo da uradite umesto da terate dete, su linkovi za tekstove, snimke i video predavanja)

Dakle, nema razloga/izgovora da ono što je trenutno teško i izazovno u roditeljstvu tako i ostane. Na primer, veštine komunikacije sa decom možete unaprediti i kroz video predavanja koja gledate kod kuće – „Kako da me dete razume i posluša 1. i 2. deo“. Više  informacija PROČITAJTE OVDE.

Hajde da vidimo kako to može da izgleda u praksi!

Kako da „nateram“ dete da… Vs. Šta mogu drugo da uradim…

… me sluša? – Ovladajte efikasnom komunikacijom (video predavanja imate OVDE i OVDE), uspostavljajte pravila, dogovore (imate tekst kako se to radi OVDE)… Čak i kada je dete malo treba graditi ovakav odnos, vremenom će on postati prirodan i za roditelja i za dete.

… uradi to što mu se kaže, a ne nešto drugo? – Recite to na način koji je u skladu sa uzrastom, misaonim procesima, prethodnim iskustvom i dogovorom.

… uči? – Istražite u čemu je problem, motivišite ga kroz igru. (imate tekst o tome OVDE OVDE)

… ide na spavanje na vreme? – Pratite potrebe deteta. Nekada odlaganjem dete na svoj način govori da nije zadovoljilo potrebu za mamom i tatom. Možda mu samo nedostajete, a možda je imalo previše intenzivan dan i ne može da zaspi od uzbuđenja.

… spava samo u krevetu/sobi? – Zavisi od uzrasta, a možda se dete plaši da bude samo. Takođe, zapitajte sebe zašto je vama važno da dete spava samo ako to ne želi – da li možda osećate pritisak drugih da ćete „pokvariti dete“ ili da neće uspostvaiti naviku?

… jede to što mu dam? – Apetit i količina hrane zavise od mnogo faktora. Takođe,  stav prema hrani kod nekih roditelja stvara veliki unutrašnji pritisak koji se „čita“ na licu, kroz glas i energiju koju emituje ka detetu. (o tome sam detaljno pisala OVDE)

… se samo (za)igra? – Zavisi od uzrasta deteta, interesovanja, trenutnih sposobnosti… Zapitajte se da li imate prevelika očekivanja od deteta.

… poštuje pravila? – Pravite dogovore u napred, uspostavite ih zajedno, poštujte ih i vi…

… me ne laže? – Nekada roditelj tumači nešto kao laž, a zapravo nije. (Sanja Rista Popić i ja smo o tome pričale OVDE.)

… me poštuje? – Poštovanje se zaslužuje, ne zahteva se. Mi poštujemo one osobe koje poštuju nas, to je uzajaman odnos. Najjednostavnije – roditelj koji poštuje dete kao osobu,  uvažava njegovo mišljenje, odgovara na njegove potrebe, može to povratno da dobije od njega.

… ne bude ceo dan na mobilnom i na kompjuteru? – Dogovor i pravila, kao i iskreno interesovanje zašto je detetu to sve zanimljivo. Zabrana, kazna, ucena uspehom i ocenama, biće kontraproduktivni.

… se lepo ponaša? – Ličnim primerom, pravilima, ponavljanjem dok ih dete ne usvoji.

… mi ne pruža otpor? – Istražite šta se dešava, šta je pravi problem, možda vam nešto promiče… Pokušajte igrom da prevaziđete situacije u kojima je otpor izražen. (Sanja Rista Popić i ja smo o tome pričale OVDE)

… ne besni na javnom mestu? – Upoznajte se sa temom burnog ispoljavanja emocije besa kod dece kako biste razumeli šta se detetu dešava, kako možete da mu pomognete i kako da se vi snađete u ovim situacijama. (o temi besa kod dece pisala sam OVDEOVDE, OVDE i OVDE, video predavanje je OVDE, a Sanja Rista Popić i ja smo o tome pričale OVDE )

… ne dira sve u prodavnici? – Dogovor u napred šta je u redu, predlog da može da pogleda iz vaše ruke…

… ne otima igračke drugoj deci? – Razumevanje da dete to ne radi smišljeno i namerno, već je u uzrastu kada ne može da razume šta je njegovo. Očekujemo da i pored objašnjenja i dogovora dete i dalje uzima tuđe stvari jer je za njega to proces učenja i igre. Pripremite se da ćete puno puta ponoviti istu stvar detetu, ali da će ono to moći da posluša tek kada razvojno dostigne zrelost da razume. Isto važi i za deljenje igračaka.

… zavoli školu? – Istražiti šta je u pozadini toga što dete ne voli školu. Roditelji se uplaše da će dete koje otvoreno kaže da ne voli školu biti loš đak, i ne istraže šta je pravi problem i kako se dete u školi oseća. Nekada je problem u okruženju – deca ili učitelj/nastavnik… U praksi ima dosta primera da je promenom škole dete počelo da je „voli“. A razlog što ne voli školu može da bude i da je dete tip „buntovnika“ – o tome sam pisala OVDE.

… ne bude bezobrazno prema meni i drugima? – Iako neka ponašanja deteta ostavljaju utisak da je bezobrazno, često se desi da dete zapravo ne ume drugačije da se ponaša u nekoj situaciji ili sa nekim osobama koje mu izazivaju nelagodu. (o tome sam pisala OVDE)

… bude strpljivo kada mu se kaže? – Strpljenje je veština koja se uči, i to može da se radi kroz igru i lični primer, a očekivanja treba da budu u skladu sa uzrastom deteta. Takođe, nestrpljiv roditelj ne može očekivati da njegovo dete bude strpljivo. Pročitajte kako da uvežbava strpljenje OVDE.

I, na kraju, roditeljstvo je kontinuiran rad na sebi i detetu, učenje, prilagođavanje, „posao“ koji nema radno vreme ni rok trajanja 🙂

Uživajte u procesu!

Dragana Aleksić, Family coach

* Kada je u pitanju pozitivan pristup vaspitanju i generalno deci i porodici, ovo je moja preporuka za stručnjake i roditelje od kojih možete mnogo naučiti:

Sanja Rista Popić

Blog Čarapice

Aleksandra Birta

Manuela Kamikovski

Mama iz magareće klupe

Familylab Srbija

Pozitivno vaspitanje

 

Da li deca MANIPULIŠU i zašto je odgovor NE

pexels-photo-207653

Kada se za nekog kaže da manipuliše nama, prvo što pomislimo jeste da neko želi da nas prevari.

Na žalost, često se neka dečja ponašanja stavljaju u kontekst manipulacije, a deca „ponesu“ etikete koje su veliki teret.

Manipulacija je ponašanje iza kojeg stoji loša namera, a na sreću deca nemaju loše namere već samo želje i potrebe. Da bismo razumeli zašto deca NE manipulišu i zašto je važno da ih roditelji tako ne posmatraju, treba da znamo šta je za manipulaciju potrebno i šta se u roditeljima dešava na pomisao na ovu radnju.

ZAŠTO (PO)MISLIMO DA JE DETE MANIPULATOR? ODGOVOR JE – POGREŠNO TUMAČIMO PONAŠANJA.

Ako se setimo da deca uče iskustveno, dakle kroz proces pokušaja i rezultata, onda njihova težnja da do nečega dođu može da se stavi u kontekst UČENJA. Šta to praktično znači? Ako im je nešto potrebno, deca će na različite načine pokušavati da dođu do toga, ali to NIJE manipulacija već sticanje ISKUSTVA i traženje REŠENJA.

Ako roditelj uporno odbija da detetu nešto da, a često se to dešava bez ikakvog propratnog objašnjenja, dete će pokušati da dođe do toga na drugi način. Kada roditelj kaže – Ne, ne može! – to nije objašnjenje, već je prepreka za dete koju ono „mora“ da pređe i da nastavi da traži način i rešenja za svoju potrebu.

AKO OSEĆATE DA NISTE USAGLAŠENI SA RODITELJSKOM ULOGOM I DA SE U NEKIM SITUACIJAMA NE SNALAZITE NAJBOLJE, MOGUĆE JE DA VAM NA PUTU STOJE UNUTRAŠNJE BLOKADE – POTISNUTE EMOCIJE I NEGATIVNA UVERENJA. OVE BLOKADE MOGU BITI POSLEDICA ISKUSTAVA IZ DETINJSTVA I ODNOSA SA RODITELJIMA. „EMOTIVNI DETOKS“ JE METODA KOJOM SE OVE BLOKADE OTKRIVAJU I USPEŠNO ELIMINIŠU. VIŠE O TOME PROČITAJTE OVDE.

Iza upornih dečjih pokušaja zapravo najčešće stoje POTREBE (fiziološke i/ili emotivne), i zato je važno da roditelji, posebno u mlađem uzrastu do pet godina, „čitaju između redova“, tačnije da se zapitaju – Šta u stvari dete pokušava da mi kaže?

Na primer, dete insistira da uzme čašu, a roditelj iz straha da je ne polomi i ne povredi se, to ne dozvoljava. Dete je uporno i sve što roditelj „vidi“ je ponašanje koje mu je neprihvatljivo. Ali, ako se zapita šta dete ponašanjem zapravo govori, može mu ponuditi vodu, jer možda je dete samo žedno.

Fiziološke potrebe je mnogo lakše „otkriti“ nego emotivne i zato je važno da se roditelji oslobode ideje o dečjoj manipulaciji! Emotivne potrebe se na žalost često „tumače“ kao traženje pažnje, a dete zapravo u kontaktu sa roditeljem traži sigurnost, potvrdu da je voljeno, utehu, mir…

SETITE SE DA MALA DECA „GOVORE“ PONAŠANJEM, JER JOŠ UVEK NE VLADAJU DOVOLJNO REČIMA DA BI MOGLA DA KAŽU I OPIŠU ŠTA ŽELE, ŠTA IM JE POTREBNO I ŠTA OSEĆAJU. A, DA BISMO MOGLI DA „ČITAMO IZMEĐU REDOVA“, VAŽNO JE DA BUDEMO OTVORENI I SPREMNI DA IH TUMAČIMO.

KAKO BITI OTVOREN? ODGOVOR JE U POZNAVANJU PROCESA.

PRVO je važno da znamo da manipulacija uopšte nije jednostavna – mora da postoji jasna namera, taktika i strategija kako će osoba doći do nekog cilja. Sve ove, tzv. više funkcije se razvijaju tek nakon pete godine, kada se razvija deo mozga zadužen, između ostalog, i za logičko razmišljanje.

Dakle, dete od godinu, dve, tri… zapravo nema kapacitete da manipuliše. Njegovo ponašanje je ustvari ispoljavanje potreba i želja u skladu sa kapacitetima koje ima.

E, sad, kad smo rešili da iza ponašanja deteta nema loših namera, sledeći zadatak roditelja je da dete uče i usmeravaju na koji način je OK da izrazi svoje želje. Ovde je ključno i razvijanje komunikacionih veština, i kod roditelja i kod deteta. Na primer, ako dete traži „nešto“, a roditelj ga ne razume (jer dete ne ume da izgovori), onda ga treba usmeriti – Pokaži mi šta želiš.

DRUGA važna stvar je da znamo šta se sa nama roditeljima dešava kada razmišljamo u pravcu da nas dete manipuliše. Sama ideja da neko želi da nas prevari, a posebno rođeno dete, dovodi nas u odbrambenu poziciju.

Tada se dešavaju dve stvari: 1.) ulazimo u negativno stanje (nama ovladaju negativne emocije i razmišljanja). U tom stanju mi se bukvalno isključujemo i reagujemo impulsivno i po automatizmu – ne „vidimo“ razloge detetovog ponašanja i spektar mogućih rešenja,  što za posledicu ima 2.) nerešen problem.

PREVEDENO NA JEDNOSTAVNIJI JEZIK – KADA SE MI OSEĆAMO LOŠE NEĆEMO BITI U STANJU NITI DA RAZUMEMO DETE NITI DA „ČITAMO IZMEĐU REDOVA“, PA SAMIM TIM NI DA USMERIMO DETE KA ŽELJENOM PONAŠANJU.

GDE SE KRIJU REŠENJA? ODGOVOR JE – U NAMA.

mother-lie-their-kid

PRVO, ne doživljavajte lično dečja ponašanja, jer rizikujete da uđete u negativno stanje i da sve gledate kroz tamne naočare.

DRUGO, uvek pred sobom imajte jasne roditeljske ciljeve – kakav odnos želite da gradite sa detetom?

Da li želite da imate odnos međusobnog poverenja ili apsolutne kontrole i poslušnosti? Šta će vam doneti dugoročne rezultate?

PROČITAJTE TEKST KAKO NAĆI PRAVI RODITELJSKI MODEL.

TREĆE – ukažite tom malom čoveku ispred sebe poverenje da on zna šta hoće, samo još uvek to ne ume da izrazi na način koji je vama razumljiv. Vi ste tu da ga učite i usmeravate, a ne da njegove potrebe i želje „popravljate“. Postavljanje zdravih granica je na roditeljima, a poznavanje razvojnih faza i detetovih trenutnih sposobnosti će vam znatno olakšati i svesti očekivanja na realan nivo.

ČETVRTO – radujte se svakom novom detetovom pokušaju i ideji da dođe do rezultata, jer vam to govori da je zdravo, da je spremno da uči i da ima beskrajne sposobnosti.

Dragana Aleksić, family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, KAO I POSTAVLJANJU GRANICA I PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Mama, tata, pričajte tako da vas RAZUMEM!

143-99525-kid-asking-why-1429599810Imate li ideju od čega sve zavisi da li će nas dete razumeti i poslušati?

Šta je to što utiče da nas dete zaista čuje i sluša šta mu govorimo?

Kako pričati, a da to ne bude puko izgovaranje reči koje ne daju rezultat?

Ponovili ste detetu nešto bezbroj puta, ali ono jednostavno ne reaguje na vaše reči? Pre nego što pomislite kako ga niste dobro vaspitali, pročitajte šta može da bude razlog ovakvog ponašanja.

Postoje tri kanala za prijem i obradu svih informacija koje stižu do nas, pa tako neko bolje „razume“ kada informaciju vidi, neko kada je čuje, a neko kada oseti kako ona utiče na njega. Svi imamo sva tri kanala, ali nisu svi podjednako aktivni.

Šta to znači?

Svaku informaciju naš mozak oblikuje, pretvara u formu koju ćemo najbolje razumeti na osnovu kanala koji je za nas dominantan. Pa će tako, na primer, osobi kojoj je vizuelni kanal najaktivniji, prilikom kupovine garderobe biti mnogo važnije kako nešto izgleda nego kako se u tome oseća i na osnovu toga će doneti odluku da li će to nešto kupiti ili ne.

Osoba kojoj je dominatan kanal za osećanja, odluku o kupovini npr. kola, doneće na osnovu toga da li joj je u njima udobno i da li se oseća bezbedno, a ne kako kola izgledaju, koji je model, boja i sl.

Ljudi kojima je dominatan kanal za zvuk (auditivni), odluke donose na osnovu toga kako je nešto rečeno, obraćaju pažnju na ton i boju glasa i ako im se ne svidi kako neko priča sa njima to će biti presudno za odluku.

Kako da prepoznamo ove kanale?

Korisno je da prvo prepoznate koji je vaš kanal, a onda detetov, da biste uvideli kako mu se uglavnom obraćate. To je najlakše primetiti po rečima koje najčešće koristite, kao i ponašanjima u nekim svakodnevnim situacijama.

Na primer, ako često zovete nekog da mu nešto pokažete umesto da mu objasnite rečima, ako govorite „Vidi, Pogledaj, Pokaži mi…“, ako rukama pokazujete oblike ili pokazujete rukom gde sagovornik da gleda, možete pretpostaviti da je vaš kanal vizuelan.

Ako dok pričate vaš glas ima čitav spektar melodija, ako naglašavate reči podizanjem ili spuštanjem glasa, ako imate dobar osećaj za ritam (ovo se kod dece lako uoči), ako govorite „Slušaj me, Reci mi, Kaži…“, vaš kanal je najverovatnije auditivni/zvučni.

Ako sporo i teško donosite odluke, ako radije kupujete stvari zato što vam je udobno u njima, a ne zato što izgledaju moderno, kupujete hleb zato što lepo miriše i topao je, a ne zato što vam treba, ako govorite sa većim pauzama „…Da razmislim… Hm… Sačekaj…“, najverovatnije je da je vaš kanal u osećanjima.

I kod dece ćete ove razlike uočiti po rečima, i po tome na šta reaguju,  a na šta ne.

Ako želite da više saznate o komunikacionim kanalima i dobijete ideje i smernice kako da se bolje sporazumevate sa detetom, dostupno vam je video predavanje „Kako da pričaš da te dete bolje razume?“. Za informacije o pristupu kliknite OVDE. 

Kako ovo možemo da primenimo u komunikaciji sa decom da bi nas ona bolje razumela?

Dok izgovaramo reči, filteri ovih komunikacionih kanala ih „pretvaraju“ u niz slika, niz tonova ili niz osećaja. Ako mi koristimo reči koje su specifične za naš kanal – vidi, pogledaj, pokaži mi, gle ovo… detetu koje informacije razume preko osećaja ili zvuka to neće privući pažnju. Dakle, razumeće nas samo dete koje ima isti kanal kao i mi.

Sigurno vam se desilo da ste više puta pozvali dete da dođe da ruča, a da se ono nije odazvalo niti došlo za sto. U ovim situacijama je lako pomisliti da nas dete namerno ne sluša, ignoriše, pa čak i da je bezobrazno. Na sreću, uglavnom ništa od ovog nije tačno, već jednostavno ne pričamo tako da detetov kanal registruje informaciju.

Razlog za to je što mi pričamo uglavnom na nivou navike, pa uvek na isti način izgovaramo iste rečenice u istim situacijama, i, pogađate, zato što uvek govorimo kroz naš dominatni kanal. Sada kada znamo za ove kanale koji filtriraju informacije lakše je da razumemo da nema baš mnogo smisla ponavljati isti zahtev na isti način.

Ako primetimo da dete ne reaguje na to što govorimo, onda to treba da kažemo drugačije!

Kako?

Sledeći put kada zovete dete da ruča – Dođi za sto, gotov je ručak!, samo ono kod kojeg je aktivan zvučni kanal će se zaista odazvati, dok će detetu vizuelnog kanala informacija biti jasnija kada je tako oblikujemo – „Pogledaj, ručak je na stolu.“ Možemo čak i da mu rukom pokažemo, odnosno da mu usmerimo pogled ka stolu – „Vidi, sve je spremno.“ Za dete kojem je kanal u osećanjima, poziv na ručak bi glasio – „Čeka te omiljeno jelo (ukusno), dođi dok je toplo. Hajde da uživamo u ručku. Mmmm, kako ovo lepo miriše…“

Ovo je vrlo pojednostavljena priča o kanalima za prijem informacija, jer kao što sam na početku rekla, svi imamo sva tri, svi su aktivni, pa se može desiti da se na primer dva prepliću.

Ova saznanja možemo maksimalno da iskoristimo kada primetimo da to što govorimo ne daje rezultat kakav očekujemo i onda da pokušamo da to kažemo drugačije.

Ako ste vizuleni tip i primetite da govorite rečenice tipa – „Jel ti vidiš šta ti ja govorim! Pogledaj kakva ti je soba. Gledaj me dok ti pričam! Pokaži mi da vidim ja kako ti to radiš…“, a dete ne reaguje, napravite test i promenite ih! Unesite malo melodičnosti u glas, možete i da bukvalno otpevušite  – „HeeEEJ, sluuušaj meee…“ ili – „Reci mi da li hoćeš da ti sipam još supe. Kaži mi kada ćeš srediti sobu…“,  i posmatrajte da li ste mu privukli pažnju, da li ima reakcije i odgovora na vaša pitanja. Ako ima onda i ubuduće pričajte kroz ovaj kanal. Ako nema probajte da se „obratite osećajima“ – „Jel ti ukusna večera? Kako se osećaš u novoj jakni? Da li su ti cipele udobne?“ Ovaj tip deteta će u kupovini, npr. džempera, reći „Lepo mi je (u njemu)“, dok će vizuelni reći „Sviđa mi se!“

Ako primetite da govorite – „Slušaj me dok ti pričam. Jel me ti čuješ?“ ili stalno pozivate i dozivate dete „Dooođi!“, jasno je da koristite auditivni kanal, ali ako je dete vizuelac ili u kanalu osećaja, neće uvek reagovati na zahteve onako kako vi to očekujete i biće mu mnogo jasnije kada mu se obratite „njegovim jezikom“.

Ovo su zaista male razlike i nekada ih je teško uočiti, ali ako pažljivo slušate koje reči dete koristi i zatim ih ponovite u nekom zahtevu, videćete kako se menja reakcija.

Sad je jasno da detetovo ponašanje, odnosno neslušanje, nema veze sa tim da je nevaljalo, nego  „samo“ ne pričate na istom kanalu.

Kao i uvek napominjem da je za sve potrebna vežba, a kada razumemo kako ovi filteri funkcionišu i kod nas i kod deteta, lakše je da ih uočimo i menjamo.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

Kakve PORUKE šaljemo DECI (i kako da ne upadnemo u sopstvenu zamku)

mom-scolding-toddler_1Deca stalno isprobavaju, testiraju i pokušavaju da pomeraju roditeljske granice. Za njih je to proces učenja i prilagođavanja svetu.

Od toga kako se roditelji postave, šta im je važno u vaspitanju, koliko su fleksibilni i koliko uspevaju da budu dosledni, zavisi da li i koliko će se te granice „razvući“.

Ovo je proces u kojem i roditelji uče – kako da nose svoju ulogu, odlučuju da rade ili ne rade ono što su radili njihovi roditelji, „razvlače ili stiskaju“ svoje granice, donose odluke koje će oblikovati vrednosti i uverenja deteta koje će ono kasnije nositi kroz život. Jedan od bitnih faktora koji povezuje sve ovo jeste komunikacija sa detetom, tačnije šta i kako govorimo.

Kroz  naša ponašanja i govor, mi detetu prenosimo razne poruke na osnovu kojih ono kreira svoju sliku sveta, ali i sliku o sebi. S obzirom da način na koji pričamo postaje naša navika, često i ne razmišljamo kako to što (iz)govorimo utiče na dete, pa je zgodno pomenuti par situacija i roditeljskih ponašanja koja bi bilo dobro uočiti i promeniti.

„NE MOŽEŠ TI MENE DA UCENJUJEŠ!“

Ako ste ovo izgovorili, jasno je da vi već mislite da vas dete ucenjuje, tačnije da to tako doživljavate. Međutim, dete nema nikakvu svest ni ideju da to radi, a u ranom uzrastu nema ni takve sposobnosti – potrebna je jasna namera i razvijeno strateško razmišljanje. Kada roditelj imenuje neko detetovo ponašanje kao ucenu, to kod njega stvara nelagodu jer se iza ucene krije loša namera. A deca nemaju loše namere, već samo želju za učenjem i prirodnu upornost.

Dakle, dete ima neko ponašanje kojim želi da postigne nešto, ali još uvek ne zna da to može da se doživi kao ucena i da se tako zove. Ono zapravo samo testira šta će proći kod vas, gura vaše granice, uči da li i šta može i kako može. Za njega je ovo prirodan proces učenja i traženja mesta u svetu i ne treba da ima loš osećaj zbog toga.

PREDAVANJE „UMETNOST KOMUNIKACIJE SA DECOM“, ODRŽAĆU U BEOGRADU 13. APRILA 2019.

NAMENJENO JE RODITELJIMA I SVIMA KOJI RADE SA DECOM, A ŽELE DA OVLADAJU EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM.

CILJ PREDAVANJA JE DA VEŠTOM KOMUNIKACIJOM OLAKŠAJU SVAKODNEVNE IZAZOVE I UJEDNO GRADE AUTORITET NA ZDRAVIM OSNOVAMA I TO BEZ PRIMENE KAZNE I PRETNJI.

INFORMACIJE O PREDAVANJU I PRIJAVI PROČITAJTE OVDE.

U situacijama kada je dete uporno da dobije nešto što vi ne želite da mu date u tom trenutku, korisnije je da mu se objasni da njegovo ponašanje nije prihvatljivo nego da  se to stavlja u kontekst ucene.

Umesto – Ne možeš vikanjem da me ucenjuješ da ti kupim novu igračku! – recite – Ne mogu da razmišljam kada toliko vičeš, bole me uši od tolike galame. Hajde probaj to lepo da mi kažeš. Aha, razumela sam te, želiš „to“ (čokoladu, igračku, knjigu…). Danas „to“ nismo planirali. Sledeći put ćemo se bolje dogovoriti. Ili – Razumem da „to“ želiš i da si sada ljut. Možeš se ljutiti, jednostavno nam to nije u planu za danas. 

Važno je da vaš glas bude smiren i da ostanete dosledni. Na ovaj način vi šaljete poruku detetu da razumete kako se ono oseća, prihvatate to, ne kritikujete ga i ujedno ga usmeravate na rešenje. Budite spremni da više puta ponovite ovaj pristup u raznim situacijama, a ako uspete da budete istrajni, dete će kroz iskustvo shvatiti da se ta granica ne „razvlači“ i jednostavno će odustati.

Takođe bi bilo dobro da, ako se ovakve situacije ponavljaju, pravite dogovore pre odlaska u kupovinu. O tome kako se uspostavljaju pravila i dogovori pisala sam OVDE. 

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA ZA IZAZOVNE SITUACIJE SA DETETOM ZAKAŽITE INDIVIDUALNE KONSULTACIJE NA 069 11 92 851 ILI NA MEJL – DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE. 

„NE RADI SE TO TAKO!“

Stalno ispravljate to što je dete uradilo? Čak i da ne kažete ovu rečenicu, ako idete za njim i „popravljate“ to kako je nešto uradilo opet šaljete poruku da šta god da uradi nije dovoljno dobro. Dete koje dobija ovakve poruke, kasnije kao odrasla osoba uglavnom udovoljava drugima, jer ostaje „gladno“ za pohvalom, potvrdom…

Ili će postati nesigurno i stalno proveravati i poravljati to što radi. Postoji velika verovatnoća da nikada neće imati osećaj da je dovoljno dobro niti osećaj postignuća. U radu sa odraslim osobama  kroz „Emotivni detoks“ često otkrijemo da su negativna uverenja koja imaju o sebi stvorena baš u detinjstvu. O tome sam pisala OVDE.

Zato, kada „poželite“ da popravite to što je dete uradilo, uradite nešto drugo! Pohvalite njegov trud, a ako je baš nešto toliko pogrešno pokažite mu i objasnite kako ste želeli da uradi.  O tome kako da detetu date konstruktivnu kritiku pisala sam OVDE.

„NEKA, PUSTI, JA ĆU“ i „HAJDE, POŽURI!“

Hroničan nedostatak vremena, nestrpljivost, žurba, razlog su zbog kog pribegavamo „bržem rešenju“, da mi nešto uradimo umesto deteta ili da ga stalno požurujemo. I nekada stvarno moramo ako hoćemo da stignemo na vreme.

Ovde je najveća zamka da nam ovo ponašanje ne pređe u naviku. Naravno da ćemo mi kao odrasle osobe uvek uraditi nešto brže od deteta, jer smo tom radnjom ovladali, ali takvim ponašanjem mi mu uskraćujemo iskustvo da nauči to nešto, a usput mu i „šaljemo poruku“ da ono to ne može da uradi dovoljno dobro i/ili brzo kao mi.

To za posledicu može da ima stvaranje nesigurnosti i uverenja da nikada neće dostići naše sposobnosti, i tada ćemo se naći u situaciji da dete neće više ni hteti da pokušava da ovlada nekom radnjom nego će čekati da mi to uradimo umesto njega.

Šta možete da uradite? Prvo da primetite koliko često ponavljate ove rečenice i radite nešto umesto deteta, a onda da to prestanete, postepeno, sve dok dete samo ne počne da ih radi.

Ključna reč je strpljenje.  Ako ste hronično u deficitu sa vremenom tokom radne nedelje, probajte da prvo vikendom „uvežbavate“ strpljenje dok dete usvaja novu radnju. Tako ćete lakše promeniti svoju naviku da ga ubrzavate, opustićete se i vi i dete, a ono će imati i novo iskustvo i osećaj postignuća 🙂 Onda radnim danima počnite sa spremanjem desetak minuta ranije.

Vežba i vreme su preduslov za promenu starih navika. Zato uvek sebi dajte dovoljno vremena u ovom procesu promena i usvajanja novih ponašanja.

POTREBNE SU VAM IDEJE I SMERNICE KAKO DA VAS DETE BRŽE I LAKŠE POSLUŠA? NEMATE VREMENA DA IDETE NA RADIONICE I PREDAVANJA, NEMA KO DA VAM ČUVA DETE? ONDA JE VIDEO PREDAVANJE DOBAR IZBOR ZA VAS! GLEDAJTE OD KUĆE, NA KOMPJUTERU, TABLETU ILI TELEFONU! KLIKNITE OVDE I SAZNAJTE O ČEMU SE RADI.

Dragana Aleksić, Family coach