Tag: strahovi kod dece

Dete se ČELIČI LJUBAVLJU, a ne strahom (4 saveta ako se vaše dete plaši Deda Mraza)

santa-claus-654027_1920.jpg

Još samo par nedelja nas deli od Nove godine, kićenja jelke, dodele paketića…

Ako vaše dete očekuje prvi susret sa Deda Mrazom, pročitajte ovaj tekst pre nego što ga spustite u krilo “bradatom čiki u crvenom”.

Zbog silnih iznenađenja koja im spremaju za novogodišnje praznike, roditelji su nekada više uzbuđeni od dece. Jedno od njih je dodela paketića i susret sa Deda Mrazom, a posebno slika sa njim za uspomenu 🙂

E, baš ta slika je tema ovog teksta.

Iskreno, ja se kao dete nisam plašila Deda Mraza, znala sam da deli poklone i to mi je bilo dovoljno da mu se radujem :). Iako je bilo davno, jasno se sećam scene iz vrtića, koja me je tada zbunila. Imala sam možda tri-četiri godine, prelep Deda Mraz je sedeo ispred jelke sa ogromnim kesama punim igračaka i slatkiša. Svi smo stajali u redu, čekajući da mu sednemo u krilo da se slikamo i da dobijemo paketić.

Sećam se i kako su skoro sva deca oko mene plakala, vrištala, neka su i bežala, a vaspitačice ih vraćale nazad u red… Bila je strašna buka, a meni nikako nije bilo jasno zašto plaču i jedva sam čekala da dođem na red, radujući se što je on sve manji. Sela sam mu u krilo, odgovorila mu na pitanje kako se zovem, slikala se i dan danas imam tu fotografiju.

Kada sam ja dobila sina i kada je on u vrtiću imao prvu dodelu paketića, setila sam se ove scene i tek onda, iz pozicije roditelja, shvatila da je ponašanje mojih vrtićkih drugara bio u stvari strah od nepoznatog čoveka sa belom bradom.

Par dana pred događaj, pričala sam sinu o Deda Mrazu, kao i da će možda neka deca plakati zbog njega i prepoznala u njegovom pogledu isto ono pitanje koje se meni javilo pre mnogo godina – zašto da plaču? Za svaki slučaj sam mu napomenula da, ako ne bude hteo, ne mora ni da se slika ni da ide kod Dede. Slikao se, nije plakao, radovao se paketiću i imamo lepu sliku.

Jednostavno, ima dece koja se ne plaše Deda Mraza.

A sada ide ono veliko ALI.

Ali, nisu sva deca ista, nemaju isti doživljaj neke situacije i imaju potpuno pravo na to.

Zašto se plaše, pitate se? Razloga ima mnogo, a oni često zavise od uzrasta deteta, senzibiliteta, trenutne razvojne faze kroz koju prolazi, do toga da se dete plaši nepoznatih ljudi, da ga je strah što ne može da mu vidi lice od brade i brkova, plaši se njegovog glasa, u uzrastu je kada ne želi da se odvoji ni na trenutak od mame i tate…

Vidite koliko razloga može da bude! Baš zbog svega nabrojanog ne dozvolite da vam pažnja bude samo na onom krajnjem detetovom ponašanju – negodovanju, bežanju i vrisci i vašem cilju – fotografiji sa Deda Mrazom.

U stvari, odgovor na ovo pitanje nije toliko važan koliko je važno šta će roditelji uraditi kada shvate da se njihovo dete plaši čike u crvenom. Da se plaši toliko da nikakav poklon na svetu ne može da ga uveri da treba da mu sedne u krilo i da se nasmeje za fotografiju koja toliko raduje odrasle, a njega plaši. I da, slažem se, to je divna  uspomena nama roditeljima, posebno ako je prva dodela paketića, ali kakva je uspomena deci?

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA ZA RAZUMEVANJE PONAŠANJA DETETA, EMOCIJA I RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO O KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE.

Ako dete odbija da se približi Deda Mrazu, ako beži ka roditeljima, plače, a roditelji ga “hrabre”  – Pa, ne boj se, to je samo… Sedi samo da se slikaš, pa ćeš dobiti poklon… Samo jedna slika, nasmej se… E, vidi ga, pa ne krevelji se više, upropasti sliku! – to neće oterati strah, nego će ga pojačati i uvesti dete u stanje panike. Jer umesto da ga roditelj prigrli, on nastavlja da ga „gura“ u ruke “strancu”. Možete li da zamislite kako se dete oseća kada mu roditelj izmiče?

Nema nikakve potrebe da roditelji pokušavaju da razuvere dete da se ne plaši, jer neće uspeti. Iz dva razloga:

1. roditelji razmišljaju logično, a dete emocionalno

2. dete o strahu ne razmišlja, već ga oseća

Dete ima pravo da se plaši, bilo to nama po volji ili ne, imalo nam smisla ili ne… Jer njemu je primarno to što oseća, a ne šta misli o tome. Kada dete u paničnom strahu potrči ka roditelju, sve što mu treba i što traži je zagrljaj i osećaj sigurnosti, osećaj da je bezbedno.

Strah je veoma neprijatna i intenzivna emocija za dete i možda će se baš sad prvi put suočiti sa njim. Uvek imajte na umu da se strah pobeđuje ljubavlju! Dete u svakom trenutku treba da zna da ste vi tu i da će pored vas biti bezbedno i sigurno. I što je dete mlađe, to su ove potrebe izraženije.

Izlaganje strahu neće ojačati nijedno dete, može samo da ga učini nesigurnim. Klin se klinom ne izbija…

Nekada su roditelji potpuno usaglašeni sa detetom i razumeju njegove strahove. Međutim, može se desiti da se ova situacija odigra u vrtiću, igraonici, prodavnici, tržnom centru… Pripremite druge osobe u okruženju da će dete možda odreagovati burno i da ga ne teraju da ide kod Deda Mraza.

Hajde da vidimo šta još, pored razumevanja dečjeg straha, može da pomogne ako ste primetili da se vaše dete plaši.

1. Priprema kroz priče.

Kako se približava kraj godine, tako je sve više Deda Mrazova oko nas 🙂 Pripremite unapred dete pričom o čiki u crvenom odelu, ne idealizujte ga ako dete pokazuje nelagodu i strah, odgovarajte na njegova pitanja…

Ako je dete videlo Deda Mraza u knjizi ili reklami, ne znači da je spremno da ga vidi i uživo, posebno što on može da izgleda potpuno drugačije (zbog kostima). Takođe, velika je razlika kada gledamo nešto malo na papiru ili TV-u uz roditelja i u poznatom okruženju – kod kuće, nego kada je nešto ogromno ispred nas, pomera se, pruža ruke i viče “Ho-ho-ho!” u nekoj prodavnici.

2. Najavite detetu da ćete možda videti Deda Mraza tamo gde idete.

Tako smanjujete efekat (neprijatnog) iznenađenja. “Ugledajte” ga prvi i na sigurnom odstojanju ga pokažite detetu. Nekada se dete uplaši jer je nepripremljeno, a čike u crvenom baš i ne vode mnogo računa kako će deca reagovati kada iskoče pred njih.

3. Držite dete u rukama.

Ako znate da se na mestu gde idete nalaze “bradonje u crvenom”, podignite dete u naručje. Osećaće se sigurnije i gledaće u druge ljude iz vaše perspektive. Pogled iz dečje pozicije potpuno menja sliku onoga što gleda, jer sve posmatra odozdo na gore, zbog čega mu sve izgleda ogromno u odnosu na njega.

Stavite se u detetovu poziciju, čučnite i posmatrajte ljude oko sebe. OK, razumeli ste…

4. Recite detetu da ste tu.

Ponovite koliko god puta treba da ga volite, da je sigurno uz vas, da ga nećete spustiti u krilo Deda Mrazu ako to ne želi… Ako se dete ne smiruje, sklonite se sa strane ili izađite iz prostora u kojem je videlo ono što ga plaši i uznemirava.

Ako želite uspomenu slikajte se vi sa detetom! To će sigurno biti mnogo lepša slika i uspomena od uplakanog i prestrašenog mališe koji beži iz Deda Mrazovog krila. Kada dovoljno poraste, kad čika u crvenom više ne bude izvor straha nego radosti, onda će se slikati i sa njim 😉

Dragana Aleksić, family coach

INDIVIDUALNE KONSULTACIJE MOŽETE ZAKAZATI NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO O KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE.

Zašto deca NE RAZUMEJU šale odraslih na isti način?

pexels-photo-259806

Da li vam se desilo da se šalite sa detetom, a da njegova reakcija bude potpuno neočekivana?

Ili da mu kroz sarkazam kažete da nešto uradi, očekujući da uradi baš suprotno, a onda vidite da je bukvalno shvatilo to što ste rekli?

Povod za ovaj tekst je moje iskustvo, kao profesionalnog kouča, u radu sa odraslim osobama kroz koučing i emotivni detoks. Tada smo otkrili da je poreklo nekih njihovih emotivnih blokada, nesigurnosti, strahova, pa i uverenja, upravo u dvosmislenim porukama koje su dobijali u detinjstvu, a to je prilično uticalo na njihov sadašnji život i donošenje ili nemogućnost donošenja nekih odluka, osećaj samopouzdanja, sigurnosti u raznim životnim ulogama…

Naravno, ne znači da će uvek i na svakog ove stvari uticati isto, ali svakako jeste nešto na šta treba obratiti pažnju dok je dete malo.

O TOME KAKO I ZAŠTO NAŠE DETINJSTVO UTIČE NA NAŠE RODITELJSTVO, PISALA SAM OVDE. 

O čemu se radi?

Začikavanje, sarkazam, ironija, šale odraslih mogu kod dece da izazovu čitav spektar emocija i stanja – zbunjenost, posramljenost, stid, bespomoćnost, nesigurnost, strah, nepoverljivost, izdaju, krivicu…

Pitate se zašto bi nešto tako bezazleno kao što je šala ili začikavanje moglo da uzrokuje nešto od ovoga?

Jednostavno – mala deca NE RAZUMEJU sarkazam i ironiju! Ona sve shvataju bukvalno, a odrasli koji vole da ih začikavaju i šale se sa njima na ovaj način, često se iznenade ishodom ovakve komunikacije.

Hajde da prvo vidimo neke česte situacije.

Situacija 1.

Dvogodišnjem detetu je ispala nova igračka i delovi su se rasuli po podu. Dete pogleda u tatu očekujući reakciju, pomoć, rešenje, a tata mu kaže – “Tako je, baci igračku, baci je jako, sigurno će se popraviti!” Dete uzima igračku i treska je o pod. Tata je iznenađen i ljuti se na dete. Dete ponovo uzima igračku i baca je, naivno očekujući da se ona “popravi”. Tata se ljuti još više i “daje” detetu etiketu da je bezobrazno i uzima mu igračku. Dete je zbunjeno.

Situacija 2.

“Ma šta imaš da učiš toliko!” – kaže deka unuku jer mu je žao što dete toliko sedi i što se ne igraju. “Kad sam bio mali, ja sam stavljao knjigu pod jastuk i ujutru sam sve znao!” -namiguje deda. Pred spavanje dete puno nade stavlja knjigu pod jastuk. Sutradan dobije lošu ocenu. Mama i tata su ljuti, a deka nije tu da objasni. Dete se oseća iznevereno.

Situacija 3.

Mama, tata i dete se šetaju gradom i jedu sladoled. Detetov se topi brže nego što može da ga jede. Gleda upitno u mamu, a ona kaže “Samo ti tako polako liži, i sav se zamaži, nek ti curi na čistu majicu!” Dete se opušta i jede sporije, sladoled curi po bradi, rukama, majici. Mama mu otima ostatak i daje ga tati, briše ga maramicama. Dete je iznenađeno što tata sada jede njegov sladoled i što se mama ljuti…

AKO ŽELITE DA RADITE NA ODNOSU SA DETETOM, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU ZA RODITELJE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM

AKO ŽIVITE DALEKO OD BEOGRADA ILI NOVOG SADA, ILI MOŽDA VAN SRBIJE, ILI JEDNOSTAVNO NEMATE VREMENA ZA LIČNI SUSRET, UVEK MOŽETE DA ZAKAŽETE ONLINE KONSULTACIJU. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Situacija 4.

Svaki put kada je dete sa mamom ili tatom u prodavnici, teta na kasi kaže – “Vodim ga ja kod mene kući, pa će živeti sa mnom! Jel hoćeš?” Dete se strese, pribije se uz nogu roditelja i grčevito počinje da ga steže. Mama (ili tata) mu sklanja ruke, namiguje i kaže “Jel hoćeš da ideš? Ajde da te spakujemo.” Dete gura glavu u mamine (ili tatine)  noge, počinje da je vuče i traži da ide kući. “Što se stidiš?” – kaže mama, a teta dodaje – “Vidi, vidi, kako je stidljiv. E, onda neću da te vodim…” Dete više ne želi u prodavnicu sa mamom (ili tatom).

Situacija 5.

U parkiću jedan deka začikava dete – “Nije to tvoja baka, ne ličite. Ona ima belu kosu a tvoja je crna!” “Tebe su mama i tata uzeli od nekog, nisi ti njihov. Vidiš kako je tvoj brat dobar, a ti ništa ne slušaš.” Na putu kući dete pita – “Od koga ste me uzeli?” Oseća strah i nesigurnost.

…

A, sada da  probamo da razumemo šta se zapravo desilo.

Mala deca (posebno do predškolskog uzrasta), ne razumeju način na koji se odrasli šale sa njima, pogotovo ako te šale imaju primesu sarkazma, ironije, podsmevanja. Deca bukvalno razumeju ono što im se kaže, ne dovode u pitanje rečeno jer NEMAJU ISKUSTVO DA SE NEŠTO NA JEDAN NAČIN MOŽE REĆI, A DA TO POTPUNO SUPROTNO ZNAČI.

Da bi dete moglo da razume ovakve šale neophodno je da ima razvijeno logičko razmišljanje i dovoljno iskustva sa kojim će to što čuje povezati. Ali, ako znamo da se deo mozga koji je zadužen za logiku razvija oko pete godine, jasno je da malo dete NEMA NIKAKVU ŠANSU da razume začikavanje, ironiju, podsmeh, sarkazam…

Iako je odraslima nekada simpatično da ih ovako začikavaju i zbunjuju, za decu to nema nikakvog smisla. Ne samo što nije fer prema deci, nego nema nikakve svrhe ovako pričati sa njima. Pored toga što ništa ne mogu da nauče iz ovakve komunikacije, ona na njih deluje zbunjujuće, ponekad i ponižavajuće.

Tek u uzrastu od sedam, osam godina ovakve šale će imati malo više smisla, s tim što čak i tada treba  detetu reći da se šalimo. Možda mu neće biti pravo, ali će tada bar moći da razume, jer će imati dovoljno iskustava sa kojima će moći logički da poveže.

Naravno, čak i kada vi vodite računa da ne pričate sa detetom na ovaj način, nećete moći sve da kontrolišete niti da svima skrenete pažnju da to ne rade. I ne treba! Ne brinite, neće biti smak sveta ako se neko na ovaj način našali sa detetom, samo je važno da mu  vi objasnite da je to šala, da se nekada odrasli tako šale i da ne misle ništa loše.

Ukoliko primetite da se dete oseća nalagodno, zagrlite ga, umirite i objasnite. Ako ima dve, tri godine ili je još mlađe, ono neće mnogo razumeti sadržaj vaših reči, ali će svakako “razumeti” osećaj sigurnosti koji ćete mu preneti kroz glas, razumevanje, zagrljaj.

I, na kraju, ovo ne znači da sa detetom roditelji i drugi odrasli ne treba da se šale. Naprotiv, i te kako treba! Samo imajte u vidu da cilj šale treba da bude zabava, radost, smeh, a ne izazivanje straha, stida i zbunjenosti.

VAŽNA NAPOMENA: Ako se vi sada, kao odrasla osoba, u nekim situacijama osećate nelagodno, nepoverljivo prema drugima, osećate uznemirenost, strah, stid, neprijatno vam je da se nekome obratite, osećate lupanje srca, vrelinu u licu i crvenilo, neprijatno vam je sa nepoznatim ljudima toliko da biste najradije pobegli, na ivici ste suza kada vam neko nanese nepravdu, “ne umete da se izborite za sebe”… postoji velika verovatnoća da ste kao dete bili izloženi ovakvim “šalama”.

U radu sa odraslim osobama kroz program emotivnog detoksa, često otkrijemo da su u pozadini ovih ponašanja i emotivnih stanja razne situacije iz detinjstva i to u vezi sa osobama iz najbližeg okruženja – roditelji, bake, deke, tetke, braća, sestre, vaspitačice… Najjednostavnije objašnjenje je da je osoba, kada je kao dete bila izložena nekoj situaciji, osetila emociju koja je bila previše snažna (strah, stid, bespomoćnost…), i da se stvorila emotivna blokada (ili uverenje) koja sada, u odraslom dobu, izaziva isti osećaj nelagode kao kada je bila dete. Kako se ova stanja rešavaju pročitajte OVDE.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach