Tag: umetnost pozitivne komunikacije sa decom

Kako da znam da li MENI TREBA KOUČING? (i ostale nedoumice u vezi rada na sebi, ličnog rasta i razvoja)

3 Comments

ja_fb

Kada je pravo vreme za rad na sebi? Moram li da čekam kraj godine za postavljanje ciljeva? Hoću li se mnogo promeniti? Da li prvo da radim emotivni detoks?

Imam mnogo ideja, ali od njih nikad ništa ne bude. Hoće li mi koučing pomoći da se one ostvare?

Ko je uopšte kouč i šta tačno radi?

 

Ovo su samo neka od pitanja koja stižu do mene, pa hajde da  razrešimo nedoumice.

KADA JE PRAVO VREME ZA RAD NA SEBI?

Ja volim da kažem – UVEK!

Čim ste sebi postavili ovo pitanje, vrlo je verovatno da ste na korak od odluke da krenete putem ličnog rasta i razvoja. Pravo vreme je kada osetite potrebu za promenom, kada imate osećaj da ste se zaglavili, da previše dugo tapkate u mestu, kada osećate nezadovoljstvo, a ne znate pravi razlog ili znate razlog ali ne radite ništa da to rešite, kada imate poriv da ostvarite neki svoj san, ali nemate podršku ljudi iz okruženja, ili imate strah da ga ostvarite…

Neki ljudi vape za promenom, ali se ne usuđuju da krenu na taj put. Ukoliko se sve na ovome završi, onda to govori da još uvek nisu spremni, da još uvek nije pravi trenutak. I to je skroz OK. Međutim, ako osećaju da nisu više srećni tu gde su, ako postaju mrzovoljni, ako imaju burnije reakcije nego pre ili su konstantno pod stresom, ako dobijaju komentare tipa – Šta ti je, to više nisi ti! – onda je dobro da provere šta stvarno žele, šta je to što bi im pomoglo da se osećaju bolje u svojoj koži.

Nekada su to veoma male promene koje mogu da naprave veliku razliku i daju osećaj samopouzdanja i osećaj da osoba ima kontrolu nad svojim životom. A, nekada će promene biti veće, ali šta je to naspram osećaja sreće i zadovoljstva?

 UFF, ŠTA SAD TO ZNAČI – DA MORAM DA SE MENJAM IZ KORENA?

Odmah da vam olakšam, odgovor je NE.

Ljudima ideja o tome da „moraju“ ili da treba da se menjaju, uopšte nije prijatna. U koučing procesu se ne menjate vi kao osoba (bar ne u samom početku), već menjate svoje navike, ponašanja i nekorisna uverenja. Tokom rada, uz podršku kouča, vrlo brzo ćete naučiti da pravite razliku između onoga što radite iz navike, onoga što mislite da morate i onoga što STVARNO ŽELITE, kao i da procenjujete šta vam je korisno, a šta ne.

Kada prepoznate da je u pitanju navika, tada, uz pomoć kouča, menjate nekorisno ponašanje za ono koje će vas voditi ka onome što želite. Tek onda možemo da pričamo o ličnoj promeni, koja se najpre odražava na životni stav, samopouzdanje, sigurnost u sebe i tada možemo da kažemo da se osoba „promenila“, s tim što je ta promena spontana i svakako dobrodošla i željena.

ZAŠTO KOUČING DAJE TAKO DOBRE REZULTATE?

Zato što, na prvom mestu, polazi od toga da 1. imate sve resurse u sebi, pa samim tim i odgovore na sva pitanja koja vas “muče” – kouč tada ZNA kako da vas ohrabri da te odgovore zaista i (po)slušate; 2. zato što je glavni zadatak kouča da SLUŠA šta govorite i da PREPOZNAJE šta je VAMA stvarno važno (vaše životne vrednosti); 3. zato što vam postavlja pitanja koja vam niko do sad nije postavio, a koja vam pomažu da zaista sagledate sebe, svoje želje, težnje, uverenja, vrednosti, identitet; 4. zato što vam pomaže da razmišljate “van kutije”, bez ograničenja i preispitivanja vaših želja i snova; 5. zato što vas tokom procesa pitanjima MOTIVIŠE da se “odglavite” iz nekog nekorisnog šablona ponašanja ili razmišljanja i daje vam NOVU PERSPEKTIVU na neke situacije, ali i na vas same, život, ljude…; 6. zato što vam kouč NE DAJE gotova rešenja, odgovore, sugestije šta da radite, jer poštuje činjenicu da vi znate šta je NAJBOLJE za vas, na koji način ćete to ostvariti i kojom brzinom.

Kouč je tu da vas u svemu tome podrži, ohrabri, kada treba pogura ili jednostavno da vreme za razmišljanje…

JA UGLAVNOM ZNAM ŠTA NEĆU, ALI NE ZNAM ŠTA HOĆU. DA LI KOUČING MOŽE DA POMOGNE?

Ovo je česta situacija, da ljudi nešto hoće, ali ne znaju šta i da veoma dobro znaju šta neće.

Iskusan kouč ima čitav set alata kojima može da potpomogne proces kreiranja željenog cilja, poštujući klijentove smernice šta je to što on nikako ne želi. Tako da je odgovor na ovo pitanje – DA, koučing može da pomogne da napravite promenu čak i ako u samom početku ne znate šta želite. Nekada su unutrašnje blokade prepreka da osoba „osvesti“ šta želi, tačnije da DOZVOLI sebi da nešto hoće (znam da čudno zvuči, ali ovo je veoma česta pojava), koja  se otkriva vrlo brzo, već na prvoj sesiji i tada je preporuka da se uradi Emotivni detoks.

VIŠE O UNUTRAŠNJIM SABOTERIMA KOJI STOJE KAO PREPREKA NA PUTU LIČNOG RASTA I RAZVOJA PROČITAJTE OVDE.

DA LI ONDA PRVO DA RADIM EMOTIVNI DETOKS?

Ovo možemo da znamo tek kada počnemo sa radom.

Program Emotivni detoks je veoma koristan kada osoba želi da napravi neku promenu, ali joj to ne polazi za rukom ma koliko se trudila. Tada se prvo radi na otkrivanju šta osobu sve sputava, da li je, možda, u njoj prisutan strah da nije dovoljno dobra, da li postoje neki obrasci ponašanja koji se ponavljaju… Cilj je da se otklone blokade koje mogu biti  negativna uverenja ili negativne emocije, ali i šabloni ponašanja i razmišljanja. Ljudi često nisu svesni ovih podsvesnih ograničenja, jedino što primećuju je da se plaše, ustručavaju, da misle o sebi loše, ali ne znaju zašto…

Sa druge strane, ako u toku koučing rada, iako je uspešno postavila svoj cilj, osoba ne uspeva da ga realizuje, svakako treba istražiti da li postoje unutrašnje blokade. Tada se pored ostalih koučing alata „uključuje“ i emotivni detoks kako bi se proces ubrzao. Pored eliminisanja blokada, u toku samog koučing procesa ovaj program se može koristiti za JAČANJE pozitivnih uverenja, unutrašnjih potencijala i povezivanje pozitivne emocije sa samim ciljem.

O ovom programu pročitajte OVDE.

TREBA LI ČEKATI KRAJ GODINE ZA POSTAVLJANJE CILJEVA?

Postoji tendencija da ljudi postavljaju ciljeve na samom kraju ili samom početku godine.

Zašto ovo nije baš najbolja ideja? Zato što se ljudi tada uglavnom suoče sa činjenicom da nisu ostvarili ni ciljeve koje su postavili prošle godine, pa je samim tim motivacija da kreiraju nove jako niska, ili je čak uopšte nema! Ovo pravilo da se na kraju godine “svode računi” i kreiraju novi ciljevi važi za osobe koje su već u procesu ličnog rasta i razvoja, koje su već navikle da postavljaju i dostižu svoje ciljeve. Za sve druge ovo je najčešće izvor frustracije… Terati sebe da postavimo cilj samo zato što je kraj godine, je potpuno besmisleno i neproduktivno!

Ukoliko ste na samom početku rada na sebi, onda je NAJBOLJE da ciljeve postavljate onda kada osetite potrebu za tim, kada ste nadahnuti, imate ideju koju želite da sprovedete u delo, osećate visok nivo motivacije, ushićeni ste zbog rada na nekoj temi, projektu, kada osećate leptiriće, kada jedva čekate da ujutru ustanete i bavite se time…

Ako imate nadahnuće baš ovih dana, ne čekajte 31. decembar samo zato što ste čuli ili pročitali da se tada postavljaju ciljevi! Ljudi su mnogo opušteniji da rade na sebi i svojim željama i planovima kada nema pritiska i grča da se nešto radi pošto-poto, po svaku cenu.

IMAM BEZBROJ IDEJA, ALI NIKADA IH NE OSTVARIM. SVI MI GOVORE DA SE MANEM TOGA I RADIM NEŠTO KORISNO. DA LI KOUČING MOŽE DA MI POMOGNE DA IH REALIZUJEM?

Odgovor je DA!

Svi mi imamo ideje, ali ono što pravi razliku je da li umemo da ih ostvarimo, tačnije da li preduzimamo akciju koja nas vodi ka njihovom ostvarenju. Uz asistenciju i podršku kouča ideje postaju ciljevi!

Najveći izazov za osobe koje teže ostvarenju svojih snova i ideja, jeste upravo odsustvo podrške bliskih ljudi ili još gore „saveti“ kojima ih sabotiraju.

Negiranje mogućeg uspeha je kao nokaut u boksu, obara pravo na pod. Iz tog stanja se jako teško vraća visok nivo motivacije i moja topla preporuka, koju pišem iz ličnog iskustva, je da svoje snove delite SAMO I SAMO sa ljudima koji mogu da vas razumeju i podrže. Nekada ćete biti u situaciji da ih zadržite za sebe, ali i to je bolje od nokauta…

Dakle, ako želite da ostvarite bar jedan od svojih snova, svesno donesite odluku da sprečite transfer tuđih strahova i nesigurnosti na sebe. To će vam biti jedna od najboljih odluka u životu! Podršku tražite od profesionalca koji će vam na tom putu biti i vetar u leđa i neko ko će vas povući za ruku kada zatreba.

UKOLIKO VAM JE POTREBNO VIŠE INFORMACIJA ILI ŽELITE DA ZAKAŽETE TERMIN, PIŠITE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

KOLIKO PUTA MORAM DA DOĐEM NA SESIJE DA BI SE “NEŠTO DESILO”?

Ako imate osećaj da nešto “morate”, moj odgovor je da NE DOLAZITE, tačnije da ne počinjete sa koučingom, jer još niste spremni. Da ste spremni znaćete po tome što ćete ŽELETI da dođete.

Odgovornost za sam proces i uspeh je na klijentu, dakle na vama. Od vaše angažovanosti zavisi kako će se proces odvijati. Ne može kouču da bude važnije postizanje vašeg cilja nego vama, niti on treba da se “upinje” da ga ostvari. Svaki kouč će dati svoj maksimum, ali postoji pravilo da se, ako se kouč tokom procesa angažuje više od 30% u odnosu na klijenta, preispita sledeće:

  1. da li ste uopšte motivisani za rad (možda vam je neko “preporučio” ili postavio ultimatum da treba da radite na sebi),
  2. da li možda radite na cilju koji nije vaš, nego samo mislite da jeste (ispunjavanje tuđih želja i očekivanja je takođe česta pojava),
  3. da li ste “poranili”, tj. nije još trenutak za rad

Koliko puta će neko doći na sesiju zavisi od više faktora – koliko mu je važan cilj ili rad na sebi, u kojoj je trenutno životnoj fazi (krizi), kojom brzinom se odvijaju dogovoreni akcioni koraci, da li je cilj kratkoročan ili dugoročan, da li postoje neke oklonosti koje nisu pod kontrolom klijenta pa je samim tim neizvesno kada će se cilj ostvariti…

U svakom slučaju, 4 sesije u kontinuitetu su preporučeni minimum da bi se pokrenuo proces željene promene.

KO JE UOPŠTE KOUČ I ŠTA TAČNO RADI?

Moj uloga kao kouča je da vas podržim u procesu ličnog rasta i razvoja, postavljanju ciljeva, donošenju odluka, prevazilaženju izazovnih situacija, efikasnoj organizaciji vremena, postavljanju prioriteta, a pre svega da vam pomognem da se oslobodite svojih unutrašnjih prepreka, stresa, strahova, negativnih uverenja i da se osećate dobro u svojim životnim ulogama.

KOUČING KAO METODOLOGIJA SE  BAZIRA NA PRETPOSTAVCI DA SVI IMAMO SVE RESURSE KOJI SU NAM POTREBNI DA NAPRAVIMO ŽELJENU PROMENU I DOĐEMO DO CILJA. KOUČ JE OSOBA KOJA IMA ZNANJE I ALATE DA BUDE VAM PODRŠKA U TOM PROCESU.

Kouč je osoba koja je prošla jednu ili više akreditovanih koučing edukacija, profesionalac koji može objektivno i sa emotivne distance da sagleda i situaciju i klijenta. Što više edukacija kouč prođe, to ima više alata, tehnika, metoda, kojima pomaže klijentu na njegovom putu. Takođe, to mu omogućava i da kreira svoje programe. Ja sam tako razvila program Emotivni detoks i program za roditelje Umetnost komunikacije sa decom.

Svaki kouč na osnovu edukacije, ličnih interesovanja i stečenog iskustva opredeljuje se za ciljnu grupu kojoj posvećuje svoj rad i koja će imati najviše koristi od njega.

Moj fokus je rad na porodičnim temama, jer sve počinje i završava se u porodici. Bilo da su to teme koje su aktuelne sad u odnosu između roditelja i deteta, bilo da jedan ili oba roditelja žele da rade na temama iz NJIHOVOG DETINJSTVA, koje su mogući uzrok neke trenutne situacije/problema u porodici. Više o tome kojoj ciljnoj grupi sam se ja posvetila pročitajte OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

UKOLIKO ŽELITE DA ZAKAŽETE INDIVIDUALNE SESIJE POŠALJITE MEJL NA: DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

Zašto je važno da PRESTANETE da govorite detetu da je BEZOBRAZNO?

mom-scolding-toddler_1Imate osećaj da ste stalno u disharmoniji sa detetom? Vi jedno, ono drugo. Vi branite nešto, ono nastavi baš to da radi i izgleda kao da vas ignoriše.

Na kraju ste živaca i govorite mu da je bezobrazno. Pročitajte zašto treba da prestanete sa tim.

Sada se verovatno pitate kako da to izvedete kada se dete ponaša na vama nedopustiv način? Evo, već ste dali odgovor, a ključna reč je „ponašanje“. Dakle, nije dete bezobrazno nego vi tako doživljavate njegovo ponašanje i ogromna je razlika između ove dve stvari.

  1. Kada kažemo detetu (ili bilo kome) da je bezobrazno to je etiketa na njegov identitet. Što više puta to ponovimo i mi i dete ćemo sve više početi da verujemo u to. Primetili ste možda da deca na pitanje zašto rade to što im se brani, umeju da kažu – Zato jer sam bezobrazan. Zato što sam nevaljao. – To znači da su i sama poverovala u to. Da li  stvarno želimo da dete to veruje za sebe?
  2. Druga važna stvar je da, kada stalno mislite da je dete bezobrazno, vi se nesvesno fokusirate da zaista vidite sve ono što je „pogrešno“. Da ste upali u ovu zamku primetićete po tome što odmah na sve reagujete i svaki čas govorite – nemoj to, pusti, šta radiš, bezobrazan si…
  3. Treće, ako svoje dete vidite kao bezobrazno onda sve što radi  vi  doživljavate lično i vidite samo posledicu, a ne poruku koju dete šalje. Dakle, vi se osećate loše zbog toga i svu svoju pažnju usmeravate upravo na sebe – Ja se osećam loše jer je dete bezobrazno. A kada je pažnja na nama često nam promiču signali šta nam zapravo dete ponašanjem poručuje.

Razlika između ponašanja i identifikovanja sa nekom osobinom je zaista velika. OK, shvatili ste, ali šta sad? Problem je i dalje tu. Pa, nećemo valjda dopustiti detetu da nastavi da se ponaša onako kako ne želimo!?

Naravno da ne. Evo koja su roditeljska ponašanja korisnija u rešavanju ovih situacija.

PRVO PRAVILO JE DA ZNAMO PRAVILA!

Kada uspostavljate pravila važno je da su vaša očekivanja prilagođena uzrastu deteta i da su rečena tako da ih ono zaista razume. Dakle, pravila moraju detetu da budu potpuno jasna. Što je dete mlađe, pravilo će biti kraće. Na primer – kada smo u kolima sediš u auto sedištu, kada smo u pozorištu i bioskopu šapućemo, kada želiš tuđu igračku pitaš da li možeš da je uzmeš, kada smo na ulici držimo se za ruke, kada dođeš kući skineš cipele, pre ručka peremo ruke, pre spavanja peremo zubiće, pre čitanja sklanjamo igračke… Naravno, nećete sve ovo odjednom izdeklamovati detetu! Posebno naglašavam da se o pravilima priča mnogo pre neke konkretne situacije, a ne u trenutku kada se ona dešava.

ZNATE LI DA VEŠTOM KOMUNIKACIJOM RODITELJ MOŽE I SEBI I DETETU DA OLAKŠA SVAKODNEVNE IZAZOVE, GRADI AUTORITET NA ZDRAVIM OSNOVAMA, MOTIVIŠE DETE NA RAZNE AKTIVNOSTI, BEZ PRIMENE KAZNE I PRETNJI? U KNJIZI “UMETNOST KOMUNIKACIJE SA DECOM” SAZNAĆETE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPORE I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU. VIŠE INFORMACIJA O KNJIZI I PORUČIVANJU, PROČITAJTE OVDE.

Tek kada verbalno „povežemo“ situaciju sa željenim ponašanjem, onda možemo da kažemo da je to naše pravilo. Ako tek kada ste u bioskopu kažete detetu da priča tiše, već je kasno za taj zahtev/pravilo, jer dete neće razumeti zašto ne može da priča kao inače, niti ćete vi moći da mu tada objašnjavate. Međutim, ako ste ga ranije pripremili onda će biti dovoljno da ga u bioskopu samo podsetite „Sećaš se da smo se dogovorili da u bioskopu šapućemo.“ Računajte da ćete u početku više puta podsetiti dete, što je sasvim očekivano, posebno ako je mlađe od pet godina.

Trudite se da uvek zadržite smirenost i da ne ulazite u previše objašnjavanja ili raspravu, a posebno se oslobodite „ideje“ da je dete bezobrazno i da vam to radi namerno. Jer ne radi, ono tako uči. Dakle, u bioskopu ga samo podsetite, a kada dođete kući još jednom prođite pravilo – Sećaš se kako smo se dogovorili da u bioskopu šapućemo? Hajde da sledeći put pričamo još tiše. (ovde spustite glas do šapata, time dodatno potpomažete da dete zapamti pravilo).

I bilo bi sjajno kada bi sve bilo ovako lako. Ali, šta ako nas dete iznenadi nekim ponašanjem ili nastavi sa onim  neprihvatljivim?

OTKRIJTE SKRIVENE PORUKE – ČITAJTE IZMEĐU REDOVA

Prvo i najvažnije – pokušajte da ne upadnete u zamku da vam sva pažnja bude na posledici – neprimerenom ponašanju i prvom osećaju koji se u vama javio. Probajte da otkrijete šta vam ustvari dete ponašanjem govori, jer nešto se dešava u njemu, ali to ne ume da kaže.

backtalkingboy-1

Sagledajte situaciju objektivno – da li ste možda došli kod bake a onda, umesto da baka priča sa detetom ili se igra sa njim, ona sa vama prepričava doživljaje sa porodičnog ručka (iz prodavnice, pošte…).

Ako dete na primer počne da gura vas ili baku, ili vas možda čak i šutne, vaša prva reakcija može da bude – Šta radiš to!? Zašto si bezobrazan prema baki?

Međutim, u ovoj situaciji dete je zapravo želelo pažnju za sebe, ali to nije umelo da kaže i zato je pokazalo na način koji je sigurno privukao pažnju, ali na njegovu žalost, negativnu. I umesto da ima baku za sebe dete sada sluša kritike i pretnje kaznom i oseća se loše.

Da li ste uspeli bar na kratko da „uđete u detetove cipele“?

Ako se složimo da ne želimo da se ovakvo ponašanje nastavi, šta možemo da uradimo? Kritikom i „napadanjem“ nećemo saznati razlog i zato pitajte dete ovako – Šta si u stvari hteo, pa si udario baku? Možda će sagnuti glavu jer oseća da to nije trebalo da uradi, možda će pokušati još jednom da vas udari (jer „ne razumete“, pa „mora“ da ponovi – ovo često rade deca mlađa od dve godine), a možda će i reći nešto – Hteo sam baki da pokažem igračku, a ona me ne gleda!

ONO ŠTO OVIM PRIMEROM ŽELIM DA VAM KAŽEM JE DA KADA VIDITE SAMO POSLEDICU VI NE MOŽETE DOĆI DO UZROKA, PA SAMIM TIM NI DO KOREKCIJE PONAŠANJA. POSLEDICU ĆETE MOŽDA KAZNITI, KRITIKOVATI, ŠTO ĆE DATI TRENUTNO REŠENJE, ALI DETE NEĆE SPREČITI (TJ. NAUČITI) DA TO PONOVI SLEDEĆI PUT. NE ZATO ŠTO JE BEZOBRAZNO NEGO ZATO ŠTO GA „NE RAZUMETE“.

Sada se možda pitate – Pobogu, pa jel moram da budem stalno detektiv i da čitam tajne signale!? Odgovor je – DA! Posebno ako dete odjednom počne da se ponaša potpuno drugačije nego inače. Umesto da pretnjama, ljutnjom, kaznama potiskujete njegova ponašanja, osećanja i potrebe (jer tu se krije pravi razlog neprimerenog ponašanja), tražite odgovor (na adekvatan način) da biste ga usmerili kako treba i naučili šta ne treba da radi. To daje dugoročne rezultate i gradi most poverenja. U suprotnom, čim malo odraste možete očekivati da neće deliti sa vama ništa što će ga dovoditi u situaciju ponavljanja istog scenarija – kritike, grdnje, kazne…

U opisanoj situaciji sa bakom, možete da ga usmeravate na sledeći način (ili još bolje napravite pravilo) – Kada nešto želiš da kažeš ili pokažeš baki dok priča sa nekim, povuci je dva puta za ruku/rukav/haljinu… Naravno, dogovorite se sa bakom da je ovaj znak pravilo i da tada zaista usmeri pažnju na dete.

Zašto je važno da sebe naučimo da ovako reagujemo?

Ideja da nam je dete bezobrazno nosi veliki teret jer mislimo da nešto nismo uradili dobro u procesu vaspitanja, da smo negde silno pogrešili i da će dete zauvek biti “nevaljalo”. Kada svoje dete prestanete da posmatrate kroz osobine (koje ste mu “zalepili” na identitet) i kada njegovo ponašanje doživljavate kao proces učenja, prolazak kroz neku razvojnu fazu ili pokušaj da vam nešto „kaže“, vi zapravo razvijate veštinu da ga zaista razumete i pomognete mu da na adekvatan način izražava to što oseća. 

Ključ je u ponavljanju i strpljenju. Biti strpljiv znači i razumeti da ćete neke stvari ponoviti više puta (verovatno bezbroj 🙂 ), jer ne možete očekivati da će dete baš odmah sve shvatiti, povezati, poslušati vas i promeniti ponašanje. Ali, vremenom svakako hoće! Davanjem podrške osiguraćete da vaš odnos bude kvalitetan i pun poverenja.

Dragana Aleksić, family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Kako bi bilo kada bi se u škole uveo PREDMET O RODITELJSTVU?

16176981_1180806178634958_1085535981_nIako je roditeljska uloga jedna od najvažnijih u životu čoveka, njom se, kakav paradoks, bavimo tek kada dobijemo dete. Tada smo kao na ubrzanom kursu na kojem treba da savladamo sve – od prepoznavanja i zadovoljavanja fizioloških i emotivnih potreba deteta, preko brige o zdravlju, do vaspitavanja.

Zapravo, tek tada po principu pokušaja i rezultata učimo da brinemo o drugom živom biću – sopstvenom detetu.

Ovaj tekst je nastao kao rezultat iskustava i povratnih informacija roditelja koji su prethodnih godina bili na mojim predavanjima i radionicama, ili imali individualne konsultacije, na temu komunikacije sa decom, uspostavljanja saradnje i prevazilaženja trenutnih problema.

Sve navedeno u njemu je ono što su roditelji naglasili da bi voleli da su znali pre nego što su dobili decu, ili bar pre nego što je dete ušlo u neku specifičnu i izazovnu razvojnu fazu.

ČINJENICA JE DA SVAKI RODITELJ DAJE NAJBOLJE OD SEBE U DATIM OKOLNOSTIMA I SA RESURSIMA KOJIMA RASPOLAŽE U ODREĐENOM TRENUTKU.

I ISTINA JE DA BI MNOGI OD NAS BILI JOŠ BOLJI U SVOJOJ ULOZI I DA BISMO SEBE POŠTEDELI MNOGIH NEDOUMICA I NEPROSPAVANIH NOĆI ZBOG GRIŽE SAVESTI, SAMO DA SMO ZNALI JOŠ PONEŠTO…

Hajde da malo maštamo i da zamislimo kako bi bilo da postoji predmet u školama na kojem bi se (na)učile neke osnovne stvari o roditeljstvu i razvoju deteta.

Zamislite kako bi bilo kada bi mladi učili kako se razvija mozak deteta i znali koje su primarne potrebe bebe. I kada bi već tada znali da beba koja plače nije razmažena, već samo traži dodir i toplinu tela svoje mame na – za nju jedini mogući način – plakanjem. Traži osećaj sigurnosti koji je imala prethodnih devet meseci u njenom stomaku.143-99525-kid-asking-why-1429599810.jpg

Zamislite da ljudi i pre nego što postanu roditelji znaju da dete od godinu, dve, tri ne može da bude bezobrazno, manipulativno niti da svesno tera inat.

Koliko bi proces vaspitavanja deteta bio lakši i zaista nešto u čemu se uživa, kada bi roditelji bili rasterećeni balasta da svoje dete posmatraju kao da njima nešto namerno radi,  kada ne bi svaki postupak deteta doživljavali lično i mislili da su negde mnogo pogrešili.

Zamislite kada bi već tada znali da je u prvim godinama detetovog života za njega sve proces učenja kroz istraživanje i igru.

Detetu je ponašanje način na koji izražava kako se oseća i šta mu je potrebno. A roditelje tom “jeziku ponašanja” niko nije naučio. 

Kada bi postojao taj predmet u školama, ljudi bi znali da dete posmatranjem roditeljskih reakcija na njegovo ponašanje, prvenstveno uči o sebi, a zatim i o svom odnosu sa njima i sa drugim ljudima. Tada stvara uverenja o svojoj vrednosti, što će u toku života biti ključno kada bude trebalo da se zauzme za sebe.

Znali bi da je detetu važnija podrška, poverenje, razumevanje, vreme i ljubav od bilo koje igračke na svetu.

Znali bi da dete mora da prođe „ne“ fazu jer tako uči da postavlja svoje granice i da to nema veze sa tim da nije dobro vaspitano.

child-ignoring-parentKada bi postojao predmet o roditeljstvu u školama, ljudi bi, mnogo pre nego što postanu roditelji znali da kazna, kritika, vikanje, batine, uslovljavanje, pretnje, stvaraju lažan autoritet i da iz tih ponašanja dete ustvari uči kako da „hvata krivine“, a ne kako da poštuje mamu i tatu.

Znali bi da je detetovo ponašanje samo refleksija njihovog i da, ako žele da se dete drugačije ponaša, onda i oni treba da se ponašaju drugačije.

Eto, kada bi postojao taj predmet mnogo bismo toga znali na vreme.

Na primer, da treba da slušamo sebe, svoj roditeljski instinkt koji nam je urođen i ne bismo ga gušili pod pritiskom raznih “dobronamernih” saveta.

Slušali bismo sebe, pratili svoje dete i prilagođavali se, jer bismo znali da dete prolazi kroz prirodne razvojne faze. Postavljali bismo razumne granice sa ciljem da ga nečemu naučimo, a ne da sputavamo njegovu prirodu.

Znali bismo još mnogo toga, bili sigurniji u sebe i podizali isto tako sigurno dete.

Ovako su danas roditelji zbunjeni, pod velikim pritiskom i stalnim balansiranjem između onoga što osećaju da treba i onoga što im drugi govore. Nije fer ni prema njima ni prema deci, al’ verovatno postoje mnogo važnije stvari koje se uče u školama, pa eto nema mesta za ovaj predmet.

Ili možda jednog dana ipak bude…?

Dragana Aleksić, Family coach