Šta je EMOTIVNI DETOKS za RODITELJE i kada ga treba uraditi

bes 1

Ako znamo kakav roditelj želimo da budemo, kakav odnos želimo da gradimo sa našim detetom, ako smo izabrali vaspitni model sa kojim smo usaglašeni, zašto je nekada toliko teško da ostanemo na tom putu i da ne reagujemo burno na dete i neka njegova ponašanja?

Zašto odreagujemo neadekvatno čak i kada znamo da su ta ponašanja očekivana zbog uzrasta ili razvojne faze kroz koju dete prolazi?

I najvažnije pitanje od svih – zašto tu neželjenu reakciju ponovimo svaki put?

Odgovor je – zbog emotivnih blokada i preuzetih obrazaca ponašanja iz primarne porodice.

Roditelji se često osećaju bespomoćno u ovim situacijama kada su svesni da iz nekog razloga ne mogu da kontrolišu sebe i osećaju da to ugrožava njihov odnos sa detetom. Upravo to je razlog zbog kojeg sam kreirala program „Emotivni detoks za roditelje“, da bih im pomogla da otkriju šta se tačno dešava u njima, i naravno da se toga oslobode.

Ako ste primetili da imate prenaglašene reakcije kada dete: neće da jede; neće da spava kada mu je vreme; plače „bez razloga“; ne posluša (odmah) to što tražite od njega; odbija saradnju, ljuti se, raspravlja, iskazuje svoju volju; burno ispoljava emocije; neće da uči, kasni u školu, svađa se… Ako osećate napetost i stres kada slede ove svakodnevne radnje, ili ste stalno zabrinuti, u strahu, osećate nesigurnost u odnosu sa detetom – onda je program „Emotivni detoks“ za vas!

Prvo što ćete na individualnom susretu saznati je da POSTOJI RAZLOG ZA SVE OVE VAŠE REAKCIJE I EMOCIJE, i da se on uglavnom „krije“ u vašem detinjstvu, kada najveći broj emotivnih blokada i nastaje. (O tome sam detaljno pisala OVDE.)

Ovo saznanje je važno da bi se smanjio pritisak krivice koja često prati roditelje koji su svesni da rade nešto što ne žele, a ne znaju kako da to promene. Naime, emotivne blokade, negativna uverenja i nekorisni obrasci ponašanja, nalaze se u našem podsvesnom delu i mi jednostavno nad njima nemamo kontrolu, niti imamo moć da ih sprečimo da utiču na nas. U tome pomaže Emotivni detoks.

Drugo, saznaćete šta tačno u vama pokreće neko detetovo ponašanje, odnosno koja blokirana, potisnuta emocija „ispliva“ na površinu kada dete, na primer plače ili neće da deli svoje igračke ili neće da jede… Roditelji su u ovim situacijama svesni svojih reakcija, ali ne i toga koja emocija ih je na tu reakciju pokrenula. Kod nekoga će to biti strah, kod nekoga bespomoćnost, kod nekoga briga, a kod nekoga bes. Nema pravila, jer svako od nas nosi svoj emotivni teret.

Treće, kada se otkriju blokade, tada se „Emotivnim detoksom“ radi njihovo procesuiranje (obrađivanje), smanjuje se intenzitet zablokirane emocije, i samim tim intenzitet reakcije. Cilj je da se smanji njihova učestalost i da roditelj dobije priliku da gradi odnos sa detetom kakav želi, rasterećen emotivnog tereta, prevelikih ličnih očekivanja i osećaja krivice.

Zbog specifičnosti metode, ona se radi isključivo u ličnom susretu (u Beogradu, Novom Sadu i Zagrebu).

Namenjena je roditeljima dece svih uzrasta, jer su obrasci ponašanja i reakcija isti bez obzira koliko dete ima godina, kao i za osobe koje rade sa decom a primetile su da imaju nekorisne reakcije i ponašanja koje utiču na njihov rad.

Informacije i prijave na email: dragana.familycoach@gmail.com

Dragana Aleksić, Family coach

VIŠE O METODI EMOTIVNI DETOKS SAM PISALA OVDE, O EMOTIVNIM SABOTERIMA SAM PISALA OVDE, O VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDE, O DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDE, A O ISKUSTVIMA KLIJENATA OVDE.

3 zahteva odraslih koji su NEMOGUĆA MISIJA za dete

pablo (18).pngKoliko puta zahtevamo nešto od deteta, a da ni sami ne umemo tako lako da objasnimo šta tačno znači kada kažemo – budi strpljiv, budi miran, budi dobar.

Ovi zahtevi imaju  i brojne varijacije:

– Lepo se ponašaj.

– Do sad je trebalo da naučiš da čekaš.

– To nije lepo. (meni omiljena izjava odraslih kao primer koji ništa konkretno ne govori)

Pitate se u čemu je problem da dete „jednostavno posluša“ ove zahteve? Zašto je ovo „nemoguća misija“ za dete?

Nama odraslima je jasno šta mi očekujemo od deteta kada kažemo „Budi miran!“, ali dete to ne može da zna – prvo jer ne može da nam čita misli (više puta sam pisala da su očekivanja neizgovorene želje u našim glavama), drugo – sve dok nema govora preciznosti šta se tačno zahteva od deteta (kako se to „bude miran“), za njega će to biti samo reči.

Hajde da vidimo o čemu se tačno radi kada su ova tri zahteva u pitanju i kako da pomognemo detetu da ih stvarno razume i uradi to što tražimo 🙂

1. Budi strpljiv. 

Ovaj zahtev ćete najbolje razumeti kroz sledeća pitanja.

Zamislite da vas je TV ekipa zaustavila na ulici i pitala da definišete šta je strpljenje.

– Šta biste rekli, šta za vas znači – biti strpljiv?

– Šta tačno očekujete kada zahtevate da dete bude strpljivo?

– Kako biste najjednostavnije to objasnili detetu?

– Da li ste vi strpljivi? Da li vaše dete kroz vaš primer može da se (na)uči strpljenju?

A sad razmislite – koliko vremena vam je trebalo da dođete do najpreciznijeg i najkraćeg odgovora? Koje pitanje vam je bilo najteže? Kako ste se osećali kada ste tražili odgovore na pitanja? Da li ste zaista primer strpljive osobe?

E, sad zamislite da ste dete od kojeg se zahteva strpljenje. Ako mi kao odrasle osobe tako teško definišemo ovaj pojam, iako imamo i znanje i iskustvo šta on (otprilike) znači, kako se oseća dete kome to nije objašnjeno na način da mu je u potpunosti razumljivo šta se od njega traži? Ako ne umemo da mu objasnimo, kako će dete znati šta tačno od njega zahtevamo?

Strpljenje je veština koja se uči, kojom se ovladava. Za to je potrebno vreme, ali i precizno pojašnjenje i iskustveno učenje.

Ako ste se zabrinuli kako ćete sve ovo uraditi sa detetom, a osetili ste koliko vam je bilo teško da verbalno definišete ovaj zahtev, možete da odahnete 🙂 Divna stvar sa decom je što ona najbolje uče kroz igru i lično iskustvo. Na vama je da stvorite takve uslove i da strpljenje uvežbavate kroz svakodnevne situacije 🙂

Na primer, kada čekate u prodavnici ili na semaforu, ili u parkiću čekate red za ljuljašku, uvek pojasnite detetu – Vidiš, sada čekamo da dođemo na red. Evo, ispred nas ima još dva kupca/drugara. Hajde da brojimo dok čekamo naš red. Evo, jedan je završio, ima još jedan. Sada smo mi na redu. Vidiš kako smo bili strpljivi i sačekali red. Biti strpljiv znači sačekati nešto. (što je dete mlađe to će biti više ponavljanja)

Dakle, tek kada objasnimo šta znači strpljenje onda možemo da očekujemo da dete to razume, tj. da mu ima smisla.

Sada ovo stečeno iskustvo možete koristiti za buduće situacije kada znate da će dete morati nešto da čeka – Sećaš se kada smo čekali naš red za ljuljašku u parku? I kako smo rekli da to znači da smo strpljivi. Sada ćemo biti strpljivi dok čekamo red za sladoled.

Kada su u pitanju događaji koji će biti za par nedelja ili meseci (detetov rođendan ili odlazak na nečiji, odlazak na more, čekanje praznika i poklona…), uvek možete da koristite kalendar i vizuelno detetu predstavite koliko dugo treba da bude strpljivo. Ovo ne znači da će ono automatski za to biti spremno (zavisi od uzrasta i koliko dugo primenjujete iskustveno učenje), ali svakako će vama biti lakše da mu pokažete kalendar i podsetite ga, a možete i da mu date da udari pečat na mesto svakog dana koji je prošao,  kao i da na kraju svake nedelje zajedno prebrojite dane koji su prošli i koji su preostali. Verujem da ćete i sami dobiti još neku ideju 🙂

Strpljenje možete da uvežbavate i kroz neke društvene igre. Dok se igrate, pitajte – Šta beše ono znači kada moramo da čekamo red? Podseti me… (pa ga pustite da kaže ili mu pomozite – str.., str…, strpljenje!!!)  „Bacite pet“ detetu i budite sigurni da će proces učenja kroz igru i zabavu vrlo brzo dati rezultate.

AKO ŽELITE DA RADITE NA ODNOSU SA DETETOM, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU ZA RODITELJE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

AKO ŽIVITE DALEKO OD BEOGRADA ILI NOVOG SADA, ILI MOŽDA VAN SRBIJE, ILI JEDNOSTAVNO NEMATE VREMENA ZA LIČNI SUSRET, UVEK MOŽETE DA ZAKAŽETE ONLINE KONSULTACIJU. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

2. Budi miran.

Što je dete mlađe, to će mu biti teže da bude mirno. Ne zato što neće, nego zato što stanje mirovanja nije prirodno za dete, a posebno zato što mu nije jasno zašto treba da radi nešto protiv čega se njegova „priroda bori“.

To ne znači da ćemo ga pustiti „da nam se penje na glavu“ (zanimljivo mi je da odrasli vide samo ove dve krajnosti – ili si miran ili ćeš se popeti na luster), nego da ćemo imati realna očekivanja, jasne zahteve i uspostavljena pravila.

Kada ovo zahtevamo, sigurno ne mislimo da dete stalno treba da bude mirno, već u nekoj konkretnoj situaciji. Znači, kada kažemo detetu da bude mirno, mi u stvari  tada želimo da neko njegovo ponašanje preusmerimo na poželjnije.

Zato je potrebno da budemo jasni u zahtevu, da dete unapred pripremimo šta od njega očekujemo (ako je planirano da se ide u bioskop, pozorište, na priredbu…) i da ga na to podsećamo u toj konkretnoj situaciji. Govoriti mu da se smiri bez prethodne pripreme je unapred „izgubljena bitka“.

Pravila i dogovori se uspostavljaju pre neke aktivnosti, a ne kada se ona već dešava! Tekst kako dete naučiti pravilima, pročitajte OVDE.

To što je dete nemirno je sasvim normalno, jer je ono prirodno puno energije, a fizička aktivnost i pokret mu tu energiju balansiraju. Što je dete mlađe to će mu energetski biti neizvodljivo da bude mirno na naš zahtev!

Zamislite da ste vi puni energije, a da se od vas zahteva da se ne pomerate. U jednom momentu bi vam bilo neizdržljivo, ali biste se možda kontrolisali jer ste kao odrasla osoba razvili mehanizme samokontrole. A, dete to tek treba da nauči! Ali, ne tako što ćemo mu samo govoriti – Budi miran! – nego tako što ćemo mu pomoći da kreira iskustvo šta to znači kada se to od njega traži. (ovo se uvežbava po istom principu kao i za strpljenje – kroz iskustvo)

Pokažite detetu kroz igranje uloga šta znači kada je neko nemiran, a šta znači kada je miran. Odglumite vi ili sa igračkama, ili mu pokažite u nekom dečjem filmu ili crtaću. Dakle, dete prvo treba da ima ideju šta znači biti nemiran, da bi zatim moglo da uradi suprotno od toga.

Ako vas dete pita – Što moram da budem miran? – znači da mu je potrebno još informacija da bi razumelo zahtev, pa mu pojasnite u zavisnosti od situacije:

– Kada je voda za vodene bojice na stolu, a ti si nemiran možeš sve da prospeš i da pokvariš crtež.

– Kada si nemiran a seckaš papir makazama možeš da povrediš prst.

– Kada si nemiran i stalno ustaješ u pozorištu glumac može da se zbuni i da zaboravi tekst.

Vaši odgovori će zavisiti i od uzrasta, a što je dete mlađe neka budu jednostavniji.

3. Budi dobar.

Koliko puta vam se desilo da ovo kažete detetu, a ono odgovori – Pa nisam ništa uradio!

I sasvim je u pravu, jer iza ovog zahteva stoji pretpostavka da dete radi nešto što ne treba ili što ne sme da radi. Ali, sam zahtev suštinski ne znači ništa bez govora preciznosti (o njemu detaljno pričam na predavanju „Umetnost komunikacije sa decom„).

Hajde da još jednom pitanjima dođemo do odgovora:

– Šta za vas znači kada detetu kažete „Budi dobar“?

– Šta tačno očekujete da dete radi ili ne radi kada mu ovo kažete?

– Ako ono ne zna šta vi stvarno zahtevate, kako će vas poslušati?

Verujem da sada, posle svega pročitanog u ovom tekstu, i sami imate ideju kako i šta treba da kažete kada je ovaj treći zahtev u pitanju 🙂

Evo male pomoći – dete prvo treba da dobije informaciju koje njegovo ponašanje nije u redu, a zatim predlog kako može drugačije da se ponaša. Sve dok je ovaj tzv. opšti zahtev na snazi, dete će biti zbunjeno, a često se dešava da nastavi baš sa tim što roditelju smeta (zato što nema svest da je to problem). Onda roditelj pomisli da dete to radi namerno, i evo nas u začaranom krugu nerazumevanja.

Da biste to izbegli jasno recite, u zavisnosti od situacije:

– Stvarno mi smeta kada sve igračke prospeš na pod kada ti dođu drugari. Hajde sledeći put izaberi one sa kojima ćeš se stvarno igrati.

– Čini mi se da si ti najveći/najstariji/najsnažniji na ovom rođendanu i da ne primećuješ da guraš manju decu. Probaj da budeš pažljiviji.

– Mislim da preglasno pričaš sa bakom, kao da vičeš na nju. Molim te pričaj tiše, mislim da te ona sasvim dobro čuje.

Verujem da već vidite da će ovakva komunikacija pre dovesti do korekcije ponašanja, nego zahtev –  Budi dobar.

Srećno u promenama 🙂

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

VIKANJE i ĆUTANJE – dve najčešće greške u komunikaciji sa decom

pexels-photo-220442-e1558295813702.jpeg

Kada dete „ne posluša iz prve“, roditelji se ljute i primenjuju nešto što sigurno neće dati rezultate na duge staze, kada je u pitanju međusobna komunikacija i odnos poverenja.

Odrasli uglavnom misle da je dovoljno da samo pričaju detetu i da će ih ono poslušati zato što mu nešto govore.

Ali, dete često uopšte ne zna šta se od njega očekuje, jer način na koji mu se govori nije prilagođen ni njegovom uzrastu ni misaonim procesima zaduženim za razumevanje informacija, zahteva, zadataka…

 

Ovo su dve najčešće greške i bilo bi dobro da ne postanu model komunikacije u porodici.

VIKANJE = STRAH

Kada vičemo na dete šaljemo poruku da smo bespomoćni, da nemamo kontrolu nad situacijom, nad sobom, ali i da je sasvim u redu vikati na nekoga. Vikanje izaziva strah, telesnu nelagodu kod deteta, zbunjeno je, ne zna šta da radi u ovim situacijama.

Kada roditelj viče/vikne/podvikne to utiče na njegov odnos sa detetom na više načina:

1. Kada dete posluša roditelja koji je vikao, zapravo je poslušalo iz straha, a ne iz razumevanja zašto nešto treba ili ne treba da radi. Kako bude raslo sve manje će se „plašiti“ i manje će slušati.

2. Dete ili ulazi u otpor (bori se da ostane autentično) ili se pokorava („odustaje“ od sebe). U prvom slučaju vrlo brzo će „zaraditi etikete“ da nije saradljivo i vremenom će mu to postati model ponašanja (jer ne zna za drugi). Dete koje se „pokori“ postaje osoba koja se previše prilagođava drugima, zavisi od tuđeg mišljenja, ne ume da se zauzme za sebe…

Jasno je da ovo ne vodi u pravcu građenja odnosa poverenja i da negativno utiče na budući život deteta.

Deca roditelja koji često viču, takođe viču na roditelje, ali i na drugu decu, odrasle…

Zašto roditelji viču? Nekada je to zbog nedostatka strpljenja, prevelikih očekivanja od deteta, nekada jer su pod stresom i naporan dan je iza njih. Svakome može da se desi da ponekad odreaguje na ovaj način, ali tada je važno da se odnos popravi, tj. da se detetu pojasni koje njegovo ponašanje je dovelo do toga da se osećamo npr. ljuto i da zbog toga vičemo. Ako ovo izostane, ono neće znati koje ponašanje za nas nije prihvatljivo i jednostavno će ga ponoviti, što kod roditelja može izazvati još veću ljutnju i potrebu da se dete kazni.

Ukoliko vam dođe „žuta minuta“ i neadekvatno odreagujete, nakon toga je potrebno pojasniti detetu šta se desilo – Izvini što sam vikala, naljutilo me je što su igračke razbacane iako sam te zamolila da ih skloniš. Sigurno si se uplašio, hajde da se zagrlimo/napravimo pauzu da se smirimo. – Kada se oboje umirite možete zajedno da nađete rešenje za problem.

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU (KAO LIČNI SUSRET ILI ONLINE) NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

ĆUTANJE = KAZNA

Ćutanje je takođe komunikacija i poželjno je onda kada detetu dajemo vreme da o nečemu razmisli.

Međutim, odrasli često koriste ćutanje kada su ljuti na dete zbog nekog njegovog ponašanja i tada ga „kažnjavaju“ tišinom.

Kako to utiče na dete?

Uglavnom se oseća kao krivac, da ne zaslužuje ljubav roditelja, da nije dovoljno vredno njihove pažnje, javlja se strah od odbacivanja… Ne očekujte da dete može samo da donese zaključak koje njegovo ponašanje ne odobravate, pa da zbog toga ćutite. Ono će vas zapitkivati – Šta ti je mama, zašto ćutiš? – a to što ćete ga uskratiti za odgovor u njemu će probuditi nelagodu i nesigurnost. Kada se oseća nesigurno dete se uznemiri, a onda ga preplavljuju neprijatne emocije i stanja – strah, stid, tuga, bespomoćnost, briga…

Mnogo je korisnije objasniti detetu šta nas je naljutilo, nego ga kažnjavati tišinom.

Vremenom možemo da očekujemo da i dete počne da „komunicira ćutanjem“, i da ne daje odgovore koji će nama biti važni.

Šta može da pomogne da se izbegnu ove zamke?

Komunikacija treba da je prilagođena uzrastu deteta, da je u skladu sa njegovim trenutnim kapacitetima i mogućnostima. Često je prepreka da nas dete posluša upravo to što imamo prevelika očekivanja od njega koja ono, zbog uzrasnih ograničenja, ne može da ispuni. Takođe, važno da budemo dovoljno jasni u zahtevima i zadacima, i da poznajemo osnove efikasne komunikacije – da primenjujemo ono što će sigurno dati rezultat, a ujedno pomoći da gradimo odnos poverenja sa detetom.

Dragana Aleksić, Family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI SA DETETOM, ZAKAŽITE TERMIN NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE. 

Roditeljstvo nije NADMETANJE (zašto upadamo u ovu zamku i kako je izbeći)

pexels-photo-618612.jpeg

Photo by Snapwire on Pexels.com

Kada sam počela da pišem ovu temu, nisam imala na umu takmičenje u materijalnom smislu, već jedan drugi fenomen čiji je koren u nesigurnosti, strahu i često osećaju krivice.

Takmičarski duh je oduvek prisutan u roditeljstvu, samo se menjaju discipline u zavisnosti od vremena u kojem živimo.

Na primer, kada sam ja bila dete „takmičenje“ je bilo koju će prvu reč dete izgovoriti. Kada je moje dete bilo malo takmičenje se najviše odnosilo na to ko će pre naučiti da ide na nošu… Danas, ko će se pre upisati u školicu jezika… I, sve ovo je očekivano i prirodno, jer se detetovo postignuće posmatra kao uspeh roditelja.

Međutim, u poslednjih 10-15 godina, a posebno sa ekspanzijom interneta, takmičarske discipline postaju sve ozbiljnije i drastičnije, i sve više se odnose na vaspitne pristupe – koji je model (naj)bolji, tj. koji će učiniti da dete bude poslušnije, uspešnije, a ujedno da ostane svoje, slobodno, nesputano…

Prirodno je da želimo da budemo što bolji u ovoj ulozi, kao i da nam dete svojim ponašanjem (znanjem i veštinama), to i „potvrdi“. I to je OK sve dok smo mi kao roditelji povezani sa detetom, prepoznajemo njegove specifične osobine, potrebe, temperament, senzibilitet, uzrasne kapacitete… Tačnije, dok ne upadnemo u zamku nadmetanja, jer tada sve ovo pada u drugi plan zarad rezultata koji i uopšte i ne treba da „jurimo“.

Hajde da krenemo redom i vidimo šta je sve uticalo na roditelje kada je ova tema u pitanju, zašto su podložni takmičenju i šta mogu da učine da sa tim prestanu.

1. Promena izvora informacija.

Generacija moje bake informacije o vaspitanju i odgoju deteta je dobijala po sistemu prenosa sa kolena na koleno. Moji rodtelji su mogli više da saznaju iz knjige „Vaše dete i vi“. Ja iz te iste knjige, a ako sam htela „svežije“ informacije onda iz jednog jedinog časopisa tada na tržištu – mesečnika „Mama“ (u kojem sam posle i radila punih 16 godina 🙂 ).

Danas su roditeljima dostupne bezbrojne knjige sa isto toliko različitih vaspitnih pristupa iz celog sveta i njegovo veličanstvo – internet. Naravno da je ovo velika prednost, ali samo ako umemo da filtriramo informacije koje u enormnim količinama i oblicima, stižu do nas.

2. Kada postanemo roditelji odgovornost dobija novu dimenziju.

Osećaj odgovornosti nosi izvesnu dozu straha od greške, kod nekog više, kod nekog manje. Taj strah kod roditelja stvara nelagodu, nesigurnost pa i krivicu, svaki put kada pomisli da je pogrešio.

Na žalost, baš zbog previše informacija na internetu „upakovanih“ u fraze – ako ste ovo uradili pogrešili ste… ako ovo niste uradili pogrešili ste… odmah reagujte ako se vaše dete ovako ponaša… ne dozvolite detetu da vrišti, besni… ako je vaše dete bezobrazno, vi morate učiniti ovo… kako naterati dete da vas sluša… kako sprečiti dete da vas laže… – roditeljima se na dnevnom nivou veštački „izaziva“ strah od greške, a uz to dobiju i puno etiketa koje je najlakše prepoznati po formulaciji koja ima negativan kontekst – današnji roditelji/današnja deca… su ovakvi/ovakva.

Kada se roditelj suoči sa ovakvim naslovima/informacijama i prepozna u njima neko detetovo ponašanje ili svoje – oseća se „prozvano“ da je negde ozbiljno pogrešio.

Zašto se tako oseća?

Zato što se svaki roditelj trudi da radi dobro, najbolje moguće za svoje dete, i potrebna mu je potvrda za to, ali umesto potvrde svakodnevno dobija dozu „polivanja hladnom vodom“ i „podsećanje“ da koliko god se trudio – ne valja. To direktno utiče na njegovo samopouzdanje, počne da dovodi u pitanje i sebe i svoje odluke, pojačava se osećaj nesigurnosti…

Kada roditelj nije siguran u sebe on to „emituje“ na više nivoa – govorom tela, bojom glasa i energijom – što negativno utiče na dete i njegovo ponašanje. Kada se detetovo ponašanje promeni roditelj je u još većem „problemu“ jer je upravo „dobio potvrdu“ da nešto ne radi dobro.

U pitanju je složen mehanizam emotivnih blokada i negativnih uverenja, koji se pokreće kada se suočimo sa strahom i stresom. O tome  detaljno pričam na predavanju „Emotivni detoks za roditelje„, koje ću održati u Beogradu 2. februara 2019. Za više informacija i prijavu kliknite OVDE

Inače, ovakve poruke ne moraju nužno da dolaze preko medija, mogu i od porodice, prijatelja, vaspitača, učitelja – svih onih koji komentarišu ponašanje deteta i/ili roditelja na način da se on oseća „prozvano“.

3. Vaspitavanje uopšte nije lako i jednostavno.

Sve opisano ne koristi ni roditeljima ni deci. Najvažnije je da se roditelj vodi svojim instinktom – unutrašnjim glasom – i veruje u njega, da je izabrao vaspitni model sa kojim je usaglašen i on i dete, da dobro poznaje svoje dete i njegove osobenosti, da zna kakav odnos želi da gradi sa njim, i da ima informacije kako da to uradi.

Sve dok je u roditelju strah da je uradio nešto pogrešno ili da se njegovo dete „ne ponaša kako treba“, ili da će „pokvariti dete“, ili isprobava sve što mu se servira ili upoređuje sebe i/ili dete sa drugim roditeljima/decom – biće mu teško da osluškuje tanane poruke svog deteta šta mu je zaista potrebno i da se fokusira na traženje rešenja umesto na „probleme“, tj. „neprihvatljiva“ ponašanja deteta.

Ukalupljivanje u „jedan najbolji, najuspešniji…“ model zapravo je nemoguće jer se ne može primeniti na sve i to je onaj momenat kada roditelji upadaju u zamku takmičenja i upoređivanja – jer kod nekog će nešto dati rezultate, a kod nekog neće.

Roditeljstvo nije nadmetanje u disciplini „koji je vaspitni model bolji“, nego je to pre svega odnos sa detetom.

Raspravljati o tome je nekorisno i svakako stresno, jer jedni će „držati“ stranu modelu koji kod njih „radi“, dok će se drugi osećati „poraženo“ i biti uplašeni od „posledica greške“, ne razmatrajući uopšte da li je taj pristup usaglašen sa njihovim detetom ili ne.

4. Posledica „takmičenja“ – poljuljan osećaj samopouzdanja.

Da ste upali u ovu zamku primetićete po tome što ćete imati potrebu da se opravdavate ili ćete pokušavati da promenite nešto kod deteta, ali ćete se zbog toga osećati „loše“.

Takođe, kod roditelja koji upadnu u zamku takmičenja i upoređivanja lako se poljulja samopouzdanje i izgubi fokus. Postanu do te mere nesigurni da svako ponašanje deteta posmatraju kroz dileme – da li dete ovako treba da se ponaša ili ne, da li ću pogrešiti ako ovo dozvolim ili ako zabranim, da li će me dete manje voleti ako mu postavim granice…

Na samopouzdanje i sigurnost u ulozi roditelja utiču i drugi brojni faktori, a jedan od značajnijih je iskustvo iz njihovog detinjstva. O tome sam pisala OVDE.

Jedino takmičenje u roditeljstvu koje je OK, je ono u kojem se nadmećete sa samim sobom uvek kada primetite da se prema detetu ponašate onako kako ne želite i donosite odluku da to promenite i budete bolji nego pre. 

5. Šta može da vam pomogne da izbegnete zamku nadmetanja i upoređivanja.

Roditeljima su pre svega potrebne smernice kako bi bili upoznati šta i kada mogu da očekuju od deteta u određenom uzrastu, kako da postave zdrave granice, kako da primene efikasnu i pozitivnu komunikaciju, kao i da li su neka odstupanja u ponašanju OK ili ne i kada treba da potraže stručnu pomoć.

Ono što još može da bude od velike koristi je da sebi postavite ova pitanja kada ste u dilemi da li ste na pravom putu ili ste možda dobili svoju dozu „hladne kofe“:

1. Koji je moj cilj u roditeljstvu? Šta stvarno želim u odnosu sa detetom? (na primer, ako imate pozitvan pristup vaspitanju koji isključuje kazne, nemojte čitati tekstove u kojima se spominju zabrane ponašanja koja imaju veze sa burnim ispoljavanjem emocija, kažnjavanjem, zabranama…)

2. Ima li ovo što sam pročitala/čula ikakve veze sa mnom i sa mojim detetom (njegovim temperamentom, navikama, osobinama, uzrastom)? 

3. Da li mi ova informacija koristi i gde mogu da je primenim? Da li se uopšte uklapa u moj vaspitni model? 

4. Šta da radim sa ovolikom količinom informacija? Da li sam ih tražila ili sam slučajno naišla na njih? Da li su one u skladu sa mojim roditeljskim ciljem?

5. Da li mi nešto od ovoga pomaže da unapredim naš odnos?

6. Kako se osećam sa ovom informacijom – da li mi se javlja otpor, sumnja, nelagoda ili mi se čini da bi mi koristila?

KAKO VAM OVA PITANJA POMAŽU? 

1. Filtrirate informacije – svesno donosite odluku da se ne zatrpavate nečim što vam je višak.

2. Vremenom učite da odbacujete one sa kojima niste usaglašeni i da se više oslanjate na svoj unutrašnji osećaj nego na spoljašnje pritiske.

3. Osećate sve veću sigurnost i potvrdu da primenjujete model u kojem se i vi i dete osećate prirodno i udobno.

4. Učite da procenjujete šta vam koristi, a šta ne, i tako ostajete dovoljno fleksibilni da isprobate nešto što mislite da bi vam koristilo.

Setite se da ste i vi i dete dve različite osobe, da se razlikujete od druge dece i roditelja, i da je od svih vaspitnih modela i saveta mnogo važnije da ste usklađeni i da umete da osluškujete jedno drugo, da se prilagođavate i naravno volite 🙂

Dragana Aleksić, Family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

 

 

Kako da NATERAM DETE da… (3 sigurna koraka za uspeh!)

pexels-photo-207653

Oni koji prate moj rad znaju da je on utemeljen na pozitivnom pristupu vaspitanju, roditeljstvu,  a posebno detetu, pa navedeni koraci neće biti (veliko) iznenađenje.

Naslov je napisan isključivo kao rezultat onoga što roditelji pretražuju na internetu, pa ih to dovede do mog sajta, a ne kao predlog ili ideja u vaspitanju.

Spisak tema koje se pretražuju u ovom kontekstu je poduži, a ovo je samo deo:

Kako da nateram dete da…

… me sluša? … uradi to što mu se kaže, a ne nešto drugo? … uči?… ide na spavanje kada mu je vreme? … spava samo u krevetu/sobi? … jede to što mu dam? … se samo (za)igra? … poštuje pravila? … me ne laže? … da me poštuje? … ne bude ceo dan na mobilnom i na kompjuteru? … se lepo ponaša? … mi ne pruža otpor? … ne besni na javnom mestu? … ne dira sve u prodavnici? … ne otima igračke drugoj deci? … zavoli školu? … ne bude bezobrazno prema meni i drugima? … bude strpljivo kada mu se kaže? (na samom kraju teksta imate konkretne predloge i rešenja za svaki primer)

Evo i odgovora. Spremni?

1. Korak – Odbacite stav da dete treba „terati“ da bi nešto uradilo.

Kada neko nekog tera na nešto to znači da druga osoba nema pravo na svoju volju ili mišljenje.

Kada roditelj misli da treba da tera dete da uradi nešto, on sebi uskraćuje mogućnost da ga vidi kao jedinstvenu osobu koja ima svoju ličnost, želje, potrebe, sposobnosti, emocije… Stav da dete „mora“ apsolutno da posluša zahtev roditelja, da ga treba „naterati“ da nešto uradi ili da prestane sa nečim, dete stavlja u podređenu poziciju iz koje ne može da se razvija kao individua i da bude autentično.

To uvek vodi u dve krajnosti – ili u jak otpor deteta (koje roditelj onda tumači kao inat i/ili lični neuspeh), ili u odustajanje deteta od sebe, svoje volje i mišljenja (što se kasnije ispolji kao nesigurnost, neprepoznavanje sopstvenih potreba i želja, strah od suprotstavljanja, nisko samopoštovanje… i sa ovim se svakodnevno susrećem u radu sa ljudima na „Emotivnom detoksu“).

Jedan od glavnih razloga zašto roditelji imaju stav da dete treba terati na nešto je strah od gubitka kontrole nad detetom i da će zbog toga ono biti nevaspitano, bezobrazno, da će zloupotrebiti njihovu „popustljivost“… U pozadini je zapravo strah od neuspeha.

Drugi razlog je pritisak okoline i poruke tipa – Ne bi on meni tako… U moje vreme se znalo… Ako sad popustiš, sutra će ti se popeti na glavu… Mora da se zna red… Kad će da te sluša, ako ne sad… Kako ona tebi sme da kaže „neću“… U pozadini ovoga je strah od kritike.

Treći razlog je nedostatak ideja, ali i znanja, što je posledica toga što nas niko ne priprema kako da budemo roditelji i kako da se snađemo u situacijama koje nas svakako čekaju jer su deo prirodnog razvoja deteta. O ovome pišem u koraku 3.

IMAJTE U VIDU I PODSEĆAJTE SE ČESTO:

DETE UKAZUJE RODITELJU BEZGRANIČNO POVERENJE I ISKRENO VERUJE DA ĆE ON UVEK BITI TU ZA NJEGA I DA ĆE MU POMOĆI KADA MU JE TEŠKO. NA RODITELJU JE DA OPRAVDA OVO POVERENJE TAKO ŠTO ĆE DETETU BITI PODRŠKA, UČITELJ, „VODIČ“ KROZ ŽIVOT, KAKO KROZ ONE LEPE TRENUTKE TAKO I KROZ ONE IZAZOVNE.

Roditelj detetu treba da da osećaj sigurnosti i ljubavi, a ne da ga „trenira“ da bude poslušno i da ga uslovljava strahom i kaznama. Ovo će dati samo trenutno „rešenje“, dete će poslušati zahtev iz straha, ali tada ne možemo pričati o odnosu poverenja i rezultatima na duge staze. Sutra to dete treba da bude osoba sposobna da misli svojom glavom, donosi odluke, preuzima odgovornost, brine o sebi i drugima…

Zato je ključ u promeni načina na koji roditelj doživljava dete i svoju roditeljsku ulogu.

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU (KAO LIČNI SUSRET ILI ONLINE) NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

2. Korak – Razmišljajte u pravcu saradnje.

Dakle, kada roditelj odbaci „teranje deteta“ kao metodu vaspitanja, sledeći korak je da nauči i sebe i dete saradnji.

Ono što zbunjuje, a često i plaši, roditelje koji žele da imaju pozitivan pristup vaspitanju je što saradnju doživljavaju (ili im takve poruke stižu iz okruženja) kao popustljivost. Zato je važno da razgraničimo šta saradnja jeste, a šta nije.

Kada razumemo da je dete osoba i da ima pravo da nešto ne želi da uradi i da to može da izrazi verbalno ili ponašanjem, da ima pravo da oseća sve emocije, da za nešto još uvek nije razvilo sposobnost ili da nema kapacitete u odnosu na očekivanja roditelja, tada njegovo ponašanje ne doživljavamo kao bezobrazluk ili nevaspitanje, već da mu treba pomoć da se u nekoj situaciji snađe.

Setite se da je uloga roditelja da dete usmerava i pomaže mu da uči o svetu oko sebe, o sebi i o svom odnosu sa drugima.

U kontekstu zahteva i zadataka, saradnja ne znači da dete „oslobađamo“ obaveze da nešto uradi, da ne postoje pravila i granice, naprotiv.

Saradnja je podrška detetu da kroz dogovor, pojašnjenja, pravila, granice i usmeravanja uči koja ponašanja su prihvatljiva, a koja ne, da izrazimo naša očekivanja ali i da istražimo kako se dete oseća i šta misli o tome, i da se shodno tome traže adekvatnija rešenja.

OVO JE PROCES KOJI TRAJE I UNAPREĐUJE SE KAKO DETE RASTE. DAKLE, NIJE NEŠTO ŠTO SE DEŠAVA PREKO NOĆI I POTREBNO JE ULOŽITI VREME, TRUD I ZNANJE, A PRE SVEGA PRIMENJIVATI EFIKASNU KOMUNIKACIJU.  

3. Korak – Radite na sebi, svojim roditeljskim veštinama, informišite se i učite.

Već smo konstatovali da roditeljstvo ume da bude teško baš zato što nas niko nije pripremio za njega.

Ali, to ne znači da tako treba i da ostane!

Za kvalitetan odnos sa detetom potrebno da roditelj zna šta koja razvojna faza donosi, šta sve može da očekuje i da se za to pripremi ili uz literaturu ili uz pomoć stručnjaka koji se bave porodicom.

Takođe, efikasna komunikacija je od ogromnog značaja kada je pitanju saradnja, kao i da li nas dete razume, i korisno je da se roditelj upozna sa osnovnim pravilima i da ih primenjuje.

AKO ŽELITE DA RADITE NA ODNOSU SA DETETOM, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU ZA RODITELJE. 

AKO ŽIVITE DALEKO OD BEOGRADA ILI NOVOG SADA, ILI MOŽDA VAN SRBIJE, ILI JEDNOSTAVNO NEMATE VREMENA ZA LIČNI SUSRET, UVEK MOŽETE DA ZAKAŽETE ONLINE KONSULTACIJU. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Kada roditelj prihvati činjenicu da dete nije i ne treba da bude kao on, tada će pažnju usmeriti da prepoznaje njegove osobine, temperament, karakter i na razmevanje i prihvatanje međusobnih razlika.

Iskreno interesovanje kako se dete oseća, razgovor o emocijama i pomoć i usmeravanje kako da se dete nosi sa njima, pomaže da se razvija emocionalna inteligencija.

Veoma važan deo u roditeljstvu je i prepoznavanje gde smo pogrešili, šta smo sve iz te greške naučili i šta sigurno nećemo ponoviti. Nekada se jednostavno zaređaju situacije u kojima češće grešimo i koje nas poljuljaju u roditeljskoj ulozi. Kako da što lakše izađete iz začaranog kruga krivice i vratite samopouzdanje pisala sam OVDE.

Ukoliko roditelj oseća da nije siguran u svojoj ulozi ili da u nekoj razvojnoj fazi ili situaciji ne ume da se snađe, ili da ima prenaglašene reakcije na dete, preporuka je da radi na sebi kroz lični rast i razvoj i sazna da li je možda nešto iz njegovog detinjstva prepreka za ulogu roditelja. (o tome sam pisala OVDE)

Danas je više nego ikada dostupno toliko informacija i kvalitetnog besplatnog sadržaja, toliko je stručnjaka, i domaćih i stranih, koji dele svoje znanje i kroz praktične primere pomažu roditeljima da se snađu i prevaziđu probleme. (na kraju ovog teksta su moji predlozi i linkovi koga da pratite)

Zahvaljujući internetu, možete dobiti pomoć na lak i pristupačan način za konkretne situacije koje vas muče – kroz webinare, video predavanja, online konsultacije. (u delu teksta gde su odgovori šta možete drugo da uradite umesto da terate dete, su linkovi za tekstove, snimke i video predavanja)

Dakle, nema razloga/izgovora da ono što je trenutno teško i izazovno u roditeljstvu tako i ostane. Na primer, veštine komunikacije sa decom možete unaprediti i kroz video predavanja koja gledate kod kuće – „Kako da me dete razume i posluša 1. i 2. deo“. Više  informacija PROČITAJTE OVDE.

Hajde da vidimo kako to može da izgleda u praksi!

Kako da „nateram“ dete da… Vs. Šta mogu drugo da uradim…

… me sluša? – Ovladajte efikasnom komunikacijom (video predavanja imate OVDE i OVDE), uspostavljajte pravila, dogovore (imate tekst kako se to radi OVDE)… Čak i kada je dete malo treba graditi ovakav odnos, vremenom će on postati prirodan i za roditelja i za dete.

… uradi to što mu se kaže, a ne nešto drugo? – Recite to na način koji je u skladu sa uzrastom, misaonim procesima, prethodnim iskustvom i dogovorom.

… uči? – Istražite u čemu je problem, motivišite ga kroz igru. (imate tekst o tome OVDE OVDE)

… ide na spavanje na vreme? – Pratite potrebe deteta. Nekada odlaganjem dete na svoj način govori da nije zadovoljilo potrebu za mamom i tatom. Možda mu samo nedostajete, a možda je imalo previše intenzivan dan i ne može da zaspi od uzbuđenja.

… spava samo u krevetu/sobi? – Zavisi od uzrasta, a možda se dete plaši da bude samo. Takođe, zapitajte sebe zašto je vama važno da dete spava samo ako to ne želi – da li možda osećate pritisak drugih da ćete „pokvariti dete“ ili da neće uspostvaiti naviku?

… jede to što mu dam? – Apetit i količina hrane zavise od mnogo faktora. Takođe,  stav prema hrani kod nekih roditelja stvara veliki unutrašnji pritisak koji se „čita“ na licu, kroz glas i energiju koju emituje ka detetu. (o tome sam detaljno pisala OVDE)

… se samo (za)igra? – Zavisi od uzrasta deteta, interesovanja, trenutnih sposobnosti… Zapitajte se da li imate prevelika očekivanja od deteta.

… poštuje pravila? – Pravite dogovore u napred, uspostavite ih zajedno, poštujte ih i vi…

… me ne laže? – Nekada roditelj tumači nešto kao laž, a zapravo nije. (Sanja Rista Popić i ja smo o tome pričale OVDE.)

… me poštuje? – Poštovanje se zaslužuje, ne zahteva se. Mi poštujemo one osobe koje poštuju nas, to je uzajaman odnos. Najjednostavnije – roditelj koji poštuje dete kao osobu,  uvažava njegovo mišljenje, odgovara na njegove potrebe, može to povratno da dobije od njega.

… ne bude ceo dan na mobilnom i na kompjuteru? – Dogovor i pravila, kao i iskreno interesovanje zašto je detetu to sve zanimljivo. Zabrana, kazna, ucena uspehom i ocenama, biće kontraproduktivni.

… se lepo ponaša? – Ličnim primerom, pravilima, ponavljanjem dok ih dete ne usvoji.

… mi ne pruža otpor? – Istražite šta se dešava, šta je pravi problem, možda vam nešto promiče… Pokušajte igrom da prevaziđete situacije u kojima je otpor izražen. (Sanja Rista Popić i ja smo o tome pričale OVDE)

… ne besni na javnom mestu? – Upoznajte se sa temom burnog ispoljavanja emocije besa kod dece kako biste razumeli šta se detetu dešava, kako možete da mu pomognete i kako da se vi snađete u ovim situacijama. (o temi besa kod dece pisala sam OVDEOVDE, OVDE i OVDE, video predavanje je OVDE, a Sanja Rista Popić i ja smo o tome pričale OVDE )

… ne dira sve u prodavnici? – Dogovor u napred šta je u redu, predlog da može da pogleda iz vaše ruke…

… ne otima igračke drugoj deci? – Razumevanje da dete to ne radi smišljeno i namerno, već je u uzrastu kada ne može da razume šta je njegovo. Očekujemo da i pored objašnjenja i dogovora dete i dalje uzima tuđe stvari jer je za njega to proces učenja i igre. Pripremite se da ćete puno puta ponoviti istu stvar detetu, ali da će ono to moći da posluša tek kada razvojno dostigne zrelost da razume. Isto važi i za deljenje igračaka.

… zavoli školu? – Istražiti šta je u pozadini toga što dete ne voli školu. Roditelji se uplaše da će dete koje otvoreno kaže da ne voli školu biti loš đak, i ne istraže šta je pravi problem i kako se dete u školi oseća. Nekada je problem u okruženju – deca ili učitelj/nastavnik… U praksi ima dosta primera da je promenom škole dete počelo da je „voli“. A razlog što ne voli školu može da bude i da je dete tip „buntovnika“ – o tome sam pisala OVDE.

… ne bude bezobrazno prema meni i drugima? – Iako neka ponašanja deteta ostavljaju utisak da je bezobrazno, često se desi da dete zapravo ne ume drugačije da se ponaša u nekoj situaciji ili sa nekim osobama koje mu izazivaju nelagodu. (o tome sam pisala OVDE)

… bude strpljivo kada mu se kaže? – Strpljenje je veština koja se uči, i to može da se radi kroz igru i lični primer, a očekivanja treba da budu u skladu sa uzrastom deteta. Takođe, nestrpljiv roditelj ne može očekivati da njegovo dete bude strpljivo. Pročitajte kako da uvežbava strpljenje OVDE.

I, na kraju, roditeljstvo je kontinuiran rad na sebi i detetu, učenje, prilagođavanje, „posao“ koji nema radno vreme ni rok trajanja 🙂

Uživajte u procesu!

Dragana Aleksić, Family coach

* Kada je u pitanju pozitivan pristup vaspitanju i generalno deci i porodici, ovo je moja preporuka za stručnjake i roditelje od kojih možete mnogo naučiti:

Sanja Rista Popić

Blog Čarapice

Aleksandra Birta

Manuela Kamikovski

Mama iz magareće klupe

Familylab Srbija

Pozitivno vaspitanje

 

Moje DETE PLAČE BEZ RAZLOGA, šta da (mu) radim?

gtg-parenting-probelms-listing-1

Hajde da odmah odgovorim…

Prvo – nijedno dete ne plače bez razloga, iako roditeljima često tako izgleda.

Drugo – utešite ga!

Treće – pokušajte da saznate razlog.

Zašto roditelji uopšte pomisle da dete plače bez razloga? Zašto neko ima reakcije poput – Prestani odmah da plačeš! Zašto je za nekog detetovo plakanje izvor nelagode, tenzije, stresa? Zašto neko bukvalno „oseća“ poglede ljudi koji posmatraju ovu situaciju? Zašto se kod nekog javi bes, ljutnja, a kod nekog bespomoćnost i očaj? Zašto neko viče na dete koje plače? Zašto neko misli da dete, pa čak i beba, manipuliše suzama?

Koliko god ova tema bila nelagodna, dobra vest je da postoji razlog za svaku ovu emociju i reakciju, a još bolja je da postoji i rešenje!

Da krenemo redom…

RAZLOZI (JEDAN ILI VIŠE) ZA OVE I SLIČNE REAKCIJE RODITELJA NA DETETOV PLAČ, MOGU BITI:

1. Strah, osećaj bespomoćnosti, tuga ili neka druga emocija ili emotivno stanje (stvorile su se emotivne blokade u detinjstvu)

2. Osećaj da nema ili da gubi kontrolu (kod osoba koje su vaspitavane uslovljavanjem, kritikom, kaznom i kojima je bilo „zabranjeno“ ispoljavanje emocija…)

3. Nedostatak strpljenja (kod osoba od kojih su roditelji, ili drugi odrasli koji su za dete bili autoritet, zahtevali „odmah i sad“ za neku aktivnost ili prekid aktivnosti)

4. Prevelika lična očekivanja (kod osoba od kojih su roditelji, ili drugi odrasli koji su za dete bili autoritet, imali prevelika očekivanja)

5. Nerealna očekivanja od deteta – zahtev da dete „iskontroliše“ svoje emocije i ponašanja – apsolutna poslušnost (kod osoba koje primenjuju vaspitni model koji nije usaglašen sa razvojnim fazama i trenutnim mogućnostima deteta – tzv. „vojnički pristup“ – mora kako ja kažem!)

6. Intenzivan osećaj „neuspeha“ zbog pritiska i poruka okruženja (komentari drugih ljudi i naslovi iz medija: „Kako dozvoljavaš da tako manipuliše tobom?“, „Ako sada to pustiš, zamisli šta će biti kasnije!“,  „Ti nisi smeo tako da se ponašaš kad si bio mali!“, „Ako detetu dozvolite ovo da radi…, napravili ste veliku grešku!“…)

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE.

NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE. INFO I PRIJAVE NA  DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

KAKO DOLAZI DO OVOGA?

U pozadini ovih razloga najčešće je emotivno iskustvo roditelja iz perioda kada je bio dete, koje direktno utiče na njegov emotivni kapacitet da se sa ovom situacijom uspešno nosi.

Kao i kod svih drugih tema koje otkrijem na individualnom „Emotivnom detoksu“, tako i kod ove postoje dve krajnosti:

1. Ako roditelj ima jednu ili više opisanih reakcija i/ili emocija kada se suoči sa detetovim plakanjem, to može da znači da je njemu kao detetu bilo „zabranjeno“ da plače, da je dobijao poruke da „prestane odmah sa tim, ili će biti kažnjen“, ili je postiđivan „plačeš kao beba, ružna si kad plačeš, nisi dobar kada se kreveljiš…“

2. Ili je, sa druge strane, bio „prepušten sebi“ – nije dobio emotivni odgovor od roditelja – plakao je, ali mu niko nije pružao utehu, niti mu se obraćao i interesovao se kako se oseća, šta mu je potrebno, zašto plače.

Ovde je važno napomenuti da se neće kod svake osobe stvoriti blokada ili negativno uverenje, čak i ako je imala ovakvo iskustvo!

Da li će se blokada stvoriti ili ne, pre svega zavisi od trenutnih emotivnih i mentalnih kapaciteta, prethodnih iskustava, uzrasta, a NAJVIŠE od intenziteta emocije i telesne nelagode u trenutku kada  se dete sa tim suočilo.

Posebno je zanimljivo i to da broj ovakvih situacija NIJE presudan za nastanak emotivne blokade. Dovoljno je da se roditelj kao dete jednom suočio sa, na primer, preintenzivnim stidom (komentar u vrtiću pred drugom decom – Veliki dečak, a plače ko beba, sramota!), i da sada, kao odrasla osoba, ne može da „podnese pogled drugih“ ako njegovo dete plače na javnom mestu. To praktično znači da je detetov plač aktivirao roditeljevu emotivnu blokadu – intenzivan stid – i da se on sada oseća isto kao u trenutku kada je kao dete bio izložen postiđivanju.

Ukoliko su se neke situacije u detinjstvu stalno ponavljale, šansa da se stvori emotivni čep je naravno veća.

KAKO DA ZNAM DA LI IMAM BLOKADU?

Ukoliko je intenzitet nelagode (stresa, besa, ljutnje, tenzije, tuge, stida…) toliko jak da osoba odmah neadekvatno odreaguje na dete i njegov plač – znamo da je u pitanju neka emotivna blokada.

Dakle, na osnovu toga ŠTA i KOLIKO INTENZIVNO osoba oseća i kakve REAKCIJE ima prema detetu, znamo da li je u pitanju emotivna blokada ili pak očekivano ponašanje u neprijatnoj situaciji.

Naravno, ima i roditelja koji su imali ovakva iskustva u detinjstvu i živo ih se sećaju, a posebno kako su se tada osećali, koji razumeju svoje dete, saosećaju sa njim i potpuno drugačije se ponašaju u ovoj situaciji.

KOJE REAKCIJE SU NEADEKVATNE?

Vikanje, zahtev da dete odmah prestane da plače, ignorisanje, pretnje kaznom, kritika, postiđivanje, fizičko kažnjavanje, pretnja fizičkim kažnjavanjem, udaljavanje deteta od sebe, grubo postupanje sa detetom, odsustvo interesovanja da se otkrije razlog plača, uskraćivanje utehe, negativni komentari na detetovu ličnost, upoređivanje sa drugom decom iz porodice ili okruženja…

ZAŠTO RODITELJI MISLE DA DETE PLAČE BEZ RAZLOGA?

Zato što su dobijali takve poruke u detinjstvu – verbalne i neverbalne – na osnovu kojih  su zaključili da je plakanje „instrument“ za privlačenje pažnje, manipulisanje i ostvarivanje želja.

Sa druge strane, kada postoji dovoljno očigledan razlog za plač (beba se upiškila/ukakila, dete se udarilo ili je palo, neko mu je oteo igračku…), sve je OK.

Problem nastaje kada odraslima razlog nije dovoljno „vidljiv“ ili procenjen kao „važan“.

Međutim, to što mi ne vidimo razlog ne znači da ga dete nema. Ili, to što nama taj razlog nije dovoljno važan da bi se zbog toga plakalo, ne znači da nije važan detetu.

Zamislite da vi plačete jer ste se rastužili i da je vas obuzela tuga, a da vam neko kaže da prestanete jer nemate razloga za to. Kako biste se osećali?

AKO ŽELITE DA GRADITE ODNOS SA DETETOM NA ZDRAVIM OSNOVAMA, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, DA NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU ZA RODITELJE – ONLINE ILI U LIČNOM SUSRETU, NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

KOJE SU NAJČEŠĆE DILEME RODITELJA U VEZI SA PLAKANJEM DETETA?

„Ako popustim i uzmem ga kada plače, onda će „naučiti“ da može tako svaki put nešto da dobije od mene.“ „Ako na svako plakanje uđem u sobu, nikada neće naučiti da spava sam.“ „Neću biti autoritet ako svaki put obraćam pažnju na nju kada plače.“ „Čim ga ja pogledam, on prestane da plače! Pa tačno me izaziva.“

S obzirom da se u radu susrećem sa ovakvim izjavama i dilemama, jasno je da odraslima plakanje deteta ima negativnu konotaciju. Baš zbog toga se roditelji više fokusiraju da „poprave ponašanje“ deteta (sprečavaju ga da plače ili ga ignorišu), a ne da pronađu uzrok i pomognu mu.

Drugi razlog (koji je i tema ovog teksta), zašto roditelj insistira da dete prestane da plače je što je plač pokrenuo blokiranu emociju koja mu izaziva stres, nelagodu, strah, stid, gubitak kontrole…

Kada izostane emotivni odgovor od strane roditelja ili roditelj neadekvatno odreaguje, dete koje je u problemu i plačem pokušava da dobije pomoć (jer ne ume da kaže), oseća se bespomoćno i tada radi ono što mu je priroda dala – plače još više i glasnije (ne bi li sad uspelo da dozove pomoć). To na žalost još više razdraži roditelja i tada oboje ulaze u začarani krug u kojem su oboje uznemireni.

U kombinaciji sa nepoznavanjem razvojnih faza, detetovih emotivnih i motoričkih kapaciteta i blokada iz detinjstva – roditelj vrlo lako ulazi u problem. Razlika između njega i deteta je što je on odrasla osoba koja može da razume svoje emotivno stanje i ponašanje i preuzme odgovornost za to, a dete ne može jer još uvek nema potrebne kapacitete i iskustvo.

KADA BEBA/DETE PRESTANE DA PLAČE JER JE DOBILO PAŽNJU RODITELJA, ZAR TO NIJE MANIPULACIJA?

NE!

Za manipulaciju je potrebna loša namera i strateško razmišljanje. Deca nemaju loše namere nego potrebe, a za strategiju je potreban deo mozga koji se razvija tek oko pete godine. Zato nema govora o manipulaciji beba i male dece!

Kada dobije pažnju i zadovoljenje potrebe, beba/dete nema više razloga da je traži i zato prestaje da plače. Ako roditelj „testira“ ponašanje deteta tako što dođe pa ode, on se zapravo poigrava detetovim osećanjima, ne zadovoljava potrebu i dete zato tada plače još više – ne zna šta se dešava i oseća se bespomoćno.

U svima nama se nalazi tzv. „emotivni depo“ koji se najpre puni u detinjstvu tako što se zadovoljavaju emotivne potrebe deteta.

Što je ovaj depo popunjeniji, to se dete oseća sigurnije u(z) roditelja, a što je sigurnije to će manje imati potrebu da traži „potvrdu“ da je roditelj tu za njega, da ga voli uprkos svemu, da mu je oslonac i stub…

Što je roditeljev emotivni depo popunjeniji, biće mu lakše da odgovori na detetove potrebe. Ukoliko su, pak, njegove potrebe iz detinjstva ostale nezadovoljene ili u njegovom depou ima emotivnih blokada, imaće poteškoća da na adekvatan način odgovori na detetove potrebe.

KOJI SVE UZROCI MOGU DA BUDU ZA PLAKANJE „BEZ RAZLOGA“?

Možda dete nešto boli, žulja, grebe, možda je gladno, žedno, umorno, možda mu je vruće, možda mu raste zubić, možda će se razboleti, možda mu treba zagrljaj, fizički kontakt, osećaj sigurnosti, možda su mu čula prestimulisana, možda je previše toga doživelo u jaslicama, vrtiću, školi i pala mu je energija, možda želi nešto ali ne ume da kaže šta tačno, možda se oseća napušteno jer je stigla beba u porodicu, možda ga je stariji brat/sestra uštinuo, možda se plaši nečega, možda mu nedostaje mama, tata…

Sve ovo može da stvori osećaj nelagode, unutrašnje tenzije, uznemirenosti… a dete plačem pokušava da otkloni izvor nelagode i/ili da dozove roditelja u pomoć.

ŠTA RODITELJ MOŽE DA URADI KADA DETE PLAČE?

Na prvom mestu da razume da je sasvim u redu da dete:

– želi roditeljevu pažnju za sebe (ili ima emotivne potrebe) i da je plač često način izražavanja te potrebe (Plačem jer si mi potreban iz nekog razloga, želim tvoju blizinu, osećaj sigurnosti, potvrdu da me voliš, da mogu da računam na tebe.)

– ima neki problem koji ne ume ni da prepozna niti da ga reši i plače zbog osećaja bespomoćnosti, straha, besa… Malo dete koje preplavljuju intenzivne emocije oseća  veliku nelagodu, ali ne ume da kaže šta oseća.

– nešto želi, ali ne ume da se izrazi, još nije ovladalo govorom, ne može da nađe adekvatnu reč, i ulazi u frustraciju zbog toga.

Iz ove pozicije razumevanja roditelju će biti lakše da uteši dete, a zatim da istraži razloge za plač. U tome mu može pomoći poznavanje pozitivne i efikasne komunikacije sa decom, upoznavanje sa razvojnim fazama deteta i pozitivan pristup roditeljstvu. Više o tome možete pročitati OVDE.

A ŠTA DA RADI RODITELJ KOJI ZBOG EMOTIVNE BLOKADE IZ DETINJSTVA NE MOŽE DA REAGUJE ADEKVATNO?

Već samo prepoznavanje da postoji nešto što stvara problem između nas i deteta je prvi korak ka promeni ponašanja u konkretnim situacijama.

Međutim, ako roditelj, čak i kada ima želju da se ponaša drugačije, ne uspeva u tome, to znači da je njegovo iskustvo iz detinjstva previše intenzivno da bi se sam sa tim izborio i tada je dobro da potraži podršku stručne osobe.

Jedna od metoda koja može da pomogne da se preintenzivne zaglavljene emocije ublaže i eliminišu je program Emotivni detoks. Ova metoda se radi isključivo u ličnom susretu, a termin možete zakazati za Beograd i Novi Sad, na dragana.familycoach@gmail.com.

VIŠE O METODI EMOTIVNI DETOKS SAM PISALA OVDE, O EMOTIVNIM SABOTERIMA SAM PISALA OVDE, O VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDE, O DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDE, A O ISKUSTVIMA KLIJENATA OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

Kako da dete STVARNO KRENE za 5 minuta kada ga ZOVETE

time-488112_1920.jpg„Idemo za 5 minuta iz parkića! U osam polazimo kući. Tata stiže u pet sa posla i onda idemo na rođendan. U subotu ćemo ići u zoo vrt.“

Koliko puta je dete stvarno krenulo za pet minuta kada ste mu to rekli?

 

Koliko puta je ponovilo pitanje „A kad će tata doći?“, a vi mu odgovorili – „Pa, rekla sam, ti u pet.“ Koliko puta je do subote ponovilo isto pitanje – „Kad ćemo u zoo vrt?“

Da biste sebe poštedeli ponavljanja istih stvari, ali i očekivanja da će dete posle pet minuta stvarno krenuti kući i nerviranja što vas „nije poslušalo“ – zamenite govor u minutima i satima sa nečim što dete može bolje da razume.

Mala deca nemaju isti doživljaj vremena kao odrasli – odnosno nemaju iskustvo šta tačno znači 5, 10 minuta, šest popodne, subota… Za njih su to samo reči zbog kojih se mama i tata nekada „ljute“, ali njihovo pravo značenje jedan dvogodišnjak, trogodišnjak  jednostavno ne razume na način na koji odrasli to očekuju. A, poseban deo je što će tek mnogo kasnije naučiti da gleda na sat, i tek oko pete, šeste godine stvarno i razumeti vremenske odrednice i okvire. Dakle, pre ovog uzrasta govor u minutima dete samo zbunjuje, i to najviše zbog roditeljskih očekivanja i reakcija.

Sada se pitate – Pa, kako onda da mu kažem da treba da krenemo za 5-10 minuta?

Tako što ćete taj zahtev, odnosno tih 5 minuta pretvoriti u nešto što je detetu poznato!

UKOLIKO VAM VIŠE ODGOVARA INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE ONLINE KONSULTACIJU ILI SUSRET UŽIVO. ZAKAZIVANJE I INFORMACIJE NA MEJL DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFO O KONSULTACIJAMA KLIKNITE OVDE.

U PARKU

Na primer, ako ste u parkiću i hoćete da krenete, izaberite neki broj i recite detetu – Kada se spustiš tri puta sa tobogana krenućemo kući. I onda zajedno brojite sa detetom, da stvori iskustvo i poveže ga sa zahtevom. Naravno, ne očekujte da će sve odmah funkcionisati posle prvog puta i da će dete odmah kretati iz parkića, jer je ovo proces učenja. Ali, svakako ćete na ovaj način komunikacije olakšati detetu da razume kada mu sledeći put kažete da idete kući posle 3 spuštanja na toboganu (10 ljuljanja na ljuljašci, 2 kruga trčanja oko parka – budite kreativni).

Ako se dete u parkiću, na primer, igra u pesku, trenutak polaska odredite opet na osnovu nečega što mu je poznato i prilagodite uzrastu – Kada dva puta napuniš koficu peskom, tada je vreme za polazak kući. Vidiš ovde imaš tri kalupa za „kolačiće“ od peska – jedan, dva, tri. Kada napraviš jedan kolačić od svakog, krećemo kući. Evo, mogu da ti pomognem da zajedno brojimo – ovo je jedan, ovo je drugi i ovo je treći. – Na ovaj način pomažete detetu da na postojeće iskustvo dodaje novo.

Cilj je da i vi i dete usvojite korisniji način komunikacije, kako biste se vremenom lakše dogovarali i sarađivali – Sećaš da smo se dogovorili da kada napraviš dve kule od peska krećemo kući. Vidiš već si napravio dve. Aha, želiš još jednu? Dobro, napravi još jednu i krećemo.

Ako ovo posmatrate kao proces učenja i postavljanje dobrih temelja u komunikaciji, ako se i sami aktivno uključite da detetu pomognete da vaše zahteve bolje razume, umesto da se fokusirate samo na to da vas posluša – rezultati će doći vrlo brzo. Naravno, dajte i detetu i sebi dovoljno vremena da se naviknete na ovaj model komunikacije i budite dovoljno strpljivi u samom procesu.

AKO STE PRIMETILI DA, U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, NEMATE STRPLJENJE NI RAZUMEVANJE ZA DETE, IMATE BURNE REAKCIJE, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA NJIM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET NEGATIVNIH EMOCIJA I REAKCIJA NA DETETOVO PONAŠANJE. 

NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE. INFO I PRIJAVE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

KOD KUĆE

Kada želite da dete obavlja neke rutinske stvari u određeno vreme, predstavite mu ih na sličan način – povežite vremenski zahtev sa iskustvom koje ima od ranije. Na primer, umesto – U sedam ideš na kupanje, nemoj da te sto puta zovem! – pustite neku pesmicu koja je detetu poznata (a možete i da je otpevate) i recite – Kada se ova pesmica završi to je znak da je vreme za kupanje.

Ako tata dolazi sa posla u pet, detetu će ta informacija biti jasnija ako kažete ovako – Kada ručamo (ili užinamo ili se probudiš) i ispričamo jednu pričicu, tata će doći sa posla.

Dakle, povežite vreme dolaska sa nečim što je detetu poznato, što je rutinsko i ponavlja se svakog dana u isto vreme. Ovde za dete od, na primer, četiri godine, možete povezati uz iskustvo i brojeve na satu ili položaj kazaljki i tako ga postepeno i na njemu razumljiv način uvoditi u svet minuta i sati –  Eto, ručali smo, pročitali pričicu i sada je na satu broj 5 (pokažite mu). To znači da tada tata dolazi. Ili – Kada kazaljke stoje ovako to je vreme kada tata dolazi sa posla (idemo na kupanje, večeramo…).

Što se tiče dana kada nešto planirate sa detetom, u utorak će njemu subota biti daleko kao vama letnji odmor u decembru! Da ne biste bili u situaciji da bezbroj puta ponavljate kada će subota, detetu mlađem od dve godine nema potrebe da mnogo unapred najavljujete nešto što mu je vremenski daleko.

Jednostavno u petak popodne ili u subotu ujutru recite da idete u zoo vrt. Ili, ako ipak želite da ranije najavite neki događaj, poslužite se zidnim ili stonim kalendarom i pokažite mu koji je danas dan, a gde je subota. I dete onda može, na primer, svako veče da precrta taj dan. To će mu pomoći da ima jasniju sliku i dati smisao odbrojavanju.

Govor u minutima roditelji koriste iz navike, zato što ne pretpostavljaju da ih dete ne razume i nemaju ideju kako to mogu da kažu drugačije.

I zato, kada vas dete u nekim situacijama ne posluša nemojte odmah da pomislite da je nevaljalo ili da ga niste dobro vaspitali, jer je razlog nešto sasvim drugo – samo mu niste rekli na način koji ono može da razume 🙂

Dragana Aleksić, family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.