3 pitanja koja će vas OHRABRITI u pozitivnom pristupu roditeljstvu (i zaustaviti uticaj negativnih komentara i “saveta”)

Photo by Elly Fairytale on Pexels.com

Koliko puta ste se suočili sa ovakvim komentarima/savetima ili možda čuli da ljudi govore drugim roditeljima za njihovo dete:

– Ne bi on to meni smeo tako!

– Mora da se zna ko je ko!

– Ako sad pustiš da se tako ponaša, šta će biti kasnije kada se uhvati snage?

– Jao, što ga puštaš da plače za svaku sitnicu?

– Mnogo ti je ona osetljiva, stidljiva je previše, moraš da je čeličiš malo.

– Ne treba da ga stalno maziš i paziš, razmazićeš ga!

– To da mi radi, tako da mi kaže, ma ja bih to u korenu sasekla!

– Vidiš kako te ovo dvoje slušaju, mora i ona!

Saveti, u bilo kojoj oblasti života pa i u roditeljstvu, mogu biti veoma korisni. A sada ide jedno veliko ALI. Dakle, saveti mogu biti veoma korisni, ALI onda kada ih tražimo. Problem nastaje kada dobijamo savete koje nismo tražili, a posebno kada oni nisu u skladu sa našim doživljajem roditeljstva, vaspitanja i samog deteta, kada nisu u skladu sa našim uverenjima i vrednostima, i naročito kada dolaze od nama nepoznatih ljudi.

Ovaj tekst se prevashodno odnosi na savete koje roditelji dobijaju u vezi ponašanja deteta u nekoj situaciji a čiji je jedini cilj da se to ponašanje po svaku cenu i odmah sankcioniše ili da se promeni u suprotnom smeru, tačnije da se dete navede na apsolutnu poslušnost bez obzira na to kako se u tom trenutku oseća i koji je uzrok ponašanja. Takođe, tekst se odnosi i na komentare koji su usmereni na ponašanje roditelja prema detetu sa ciljem da se to ponašanje dovede u pitanje, čime se kod roditelja izaziva loš osećaj – stid, briga, strepnja, strah, nesigurnost…

Roditelji koji teže pozitivnom pristupu roditeljstvu su na najvećem udaru ovakvih komentara/saveta i često se suočavaju sa negodovanjem, kritikom i sumnjom da li je to što rade (ili bar što pokušavaju da rade) dobro za dete i za njih same: – Pa baš vidim da vam je dalo rezultate to vaše „pozitivno roditeljstvo“. Dete je sve gore i gore, a vi mu idete niz dlaku. Da to vaspitanje valja ne bi se on tako ponašao.

Na konsultacijama mi roditelji kažu da se zbog ovakvih komentara osećaju obeshrabreno, nesigurno, uplašeno, da imaju dileme, da preispituju sebe i svoj pristup, ulaze u stanje stresa i nekada odreaguju pod pritiskom upravo onako kako im je okruženje „savetovalo“. Posle toga se osećaju loše. Sa druge strane, tu su i roditelji koji odolevaju „savetodavcima“, ali kada dete nastavi sa nekim neželjenim ponašanjem i oni se osećaju loše isto kao i ovi prvi, ali iz drugog razloga – zato što su u dilemi da li je ipak trebalo da poslušaju „savete“ iako nisu u skladu sa njihovim vaspitanjem. I jednima i drugima je podjednako teško.

Moram da napomenem da postoje i roditelji koji ne pripadaju nijednoj od ove dve grupe, koji vrlo spontano, prirodno, nepokolebljivo i sa lakoćom grade odnos sa detetom, koji ne dovode u pitanje svoj pristup i na koje zaista okruženje nema nikakav uticaj. Ipak, oni su retki i ono što meni pada na pamet je da su jednostavno rođeni sa nekim roditeljskim kompasom koji im u tome pomaže. Blago njima, ali oni nisu tema ovog teksta.

Dakle, vraćam se na prve dve grupe roditelja, i postavljam pitanje – kako biti mudar kada su u pitanju saveti od kojih nam se diže kosa na glavi, kako znati da li dobro postupamo i da li je to uopšte moguće?

Idemo redom.

Prvo, kakvi god da su saveti imajte na umu da ljudi koji vam ih daju imaju dobru nameru – da vam pomognu. Međutim, oni to rade na način koji bi oni primenili, a ne koji je vama OK. I tu se priča sa njima završava, jer nema nikakvog smisla da gubimo energiju i vreme na ubeđivanje, raspravu i dokazivanje da to što savetuju nas ne zanima. Kako ih zaustaviti? Kada vam direktno upute komentar ili savet, recite – Sve je u redu, hvala. Ili – Dobro smo, hvala, sve je pod kontrolom. I sklonite se sa detetom na stranu i posvetite se njemu.

Drugo, kada roditelj poznaje dobro svoje dete, kada zna ili može da pretpostavi kako se ono u nekoj situaciji oseća, šta mu je tada potrebno pa se zbog toga ponaša na određeni način, on će znati i kako da odreaguje i kako da ostane u kontaktu sa njim i uspostavi saradnju. Ako je u pitanju neko neželjeno ponašanje, roditelji koji imaju pozitivan pristup znaju da što se dete burnije ponaša to mu je emotivno teže, i da mu je tada potrebna pomoć a ne sankcija. Znači i u jednom i u drugom slučaju roditelj je usmeren na dete.

OK, ako sve ovo razumemo i ako se ovako ponašamo, gde je onda problem sa savetima i zašto bi oni uticali na nas?

Problem je što „savetodavci“ čine da se roditelj oseća loše kada postupa dobro prema detetu, tačnije kada radi u njegovom interesu i u interesu njihovog odnosa. Jer „savetodavci nude i očekuju“ trenutna i brza rešenja, ali su ona nepovoljna po dete i roditelja. A za izgradnju odnosa poverenja, osećaja sigurnosti i načina na koji roditelj doživljava dete, potrebno je – vreme. To je ono što ja zovem „angažovano roditeljstvo“, i ono jeste teže na samom početku – jer rezultati dolaze kasnije, ali su zato ti rezultati trajni.

Takođe, potpuno je normalno da ima oscilacija u ovom procesu, da ima lepih i lakih dana kao i onih teških i izazovnih. Kako dete raste tako se i menja, pa to što smo u nekom periodu imali „zatišje“ i lako sarađivali, ne znači da će to biti zauvek tako. Ali, što je naša veza jača to ćemo lakše prevazilaziti bure.

Ako i pored svega navedenog imate bilo kakvu dilemu kako treba da postupite, postavite sebi ova tri pitanja:

1. Da li me ovaj savet približava detetu ili me udaljava od njega? Da li jača naš odnos ili ga narušava?

2. Da li se osećam bolje kada razmišljam da primenim (ili sam primenio/la) ovaj savet ili mi se javlja loš osećaj u stomaku (ili bilo gde u telu)?

3. Da li mi je ovaj savet rešio problem/situaciju ili je pogoršao? Da li imam rezultat ili se dete još više uznemirilo/gore ponaša?

Kada postavljate sebi ova pitanja, a posebno kada vam „dolaze“ odgovori, obavezno obratite pažnju na osećaj koji vam se javlja u telu – da li ga doživljavate kao prijatnog ili uznemirujućeg. Fizičke senzacije nepogrešivo nam govore da li je naš unutrašnji kompas okrenut u pravom smeru, da li ga pratimo/slušamo ili ga potiskujemo i ignorišemo.

Takođe, ako ste pod pritiskom odreagovali na dete onako kako niste želeli i kako nije u skladu sa vašim pristupom, postavite sebi ova pitanja. Odgovori će vam pomoći da se ohrabrite u uverenju kakav odnos želite da gradite.

I na kraju, veoma je važno je da napomenem i da mi roditelji umemo da budemo previše subjektivni i zaštitnički raspoloženi i da nekada zaista ne vidimo na isti način kao što drugi vide nas, naše dete, njegova i naša ponašanja, neku situaciju… Ako osećate da neki od saveta mogu imati veze sa vašim drugačijim viđenjem situacije, razmislite o tome ali na konstruktivan način sa emotivnom distancom, i ako je potrebno konsultujte se sa nekim ko vam uliva poverenje, ko vas ne osuđuje, ne kritikuje, ko vas razume. Za početak biće dovoljno i da proverite uz pomoć ovih pitanja kakav vam se fizički osećaj javlja, da li dobijate „signal“ iznutra da biste možda mogli da razmotrite neku situaciju drugačije.

Dragana Aleksić, Family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

3 činjenice o komunikaciji sa decom (za koje i ne pomislimo koliko su važne)

Najveći deo svakodnevnih stvari radimo po navici, što je sasvim u redu, jer nam to automatsko obavljanje štedi vreme. Zaista nema potrebe da se mnogo udubljujemo, analiziramo ili preispitujemo radnje kao što su pospremanje stana, kuvanje, kupovina, odlazak na posao… Jednostavno prihvatamo rutinu i ukoliko je funkcionalna nema nikakvog razloga da je menjamo.

Međutim, u ovu rutinu može da “upadne” i komunikacija, pa tako razgovori postaju predvidljivi, površni, ali i izvor nesporazuma jer postavljamo ista pitanja i dajemo automatske odgovore, slušamo “na pola uva” i to najčešće da bismo odgovorili a ne da bismo razumeli šta nam neko govori.

Kada komunikacija postane navika, mi više ne slušamo aktivno – prestanemo da obraćamo pažnju na sadržaj i suštinu. Često nismo ni svesni da smo upali u zamku rutine, sve dok nam neko ne skrene pažnju ili dok sami ne primetimo da nemamo baš neke kvalitetne razgovore sa partnerom, prijateljima, kolegama…

I kada je u pitanju komunikacija sa decom, tu takođe postoji “opasnost” da se ona odvija po navici. Detetu dajemo uvek iste zahteve na isti način – uvek iste reči izgovaramo istim tonom – Uradi, skloni, hajde požuri… Ili, postavljamo ista pitanja i dobijamo iste odgovore – Šta je bilo u školi? – Ništa. Na ovaj način ne jačamo vezu sa detetom niti saznajemo više o njegovoj svakodnevici, a pozitivna i konstruktivna komunikacija nam upravo sve to omogućava.

Zato, imajte na umu sledeće:

1. Komunikacijom postavljamo temelje budućim odnosima.

Od toga kako razgovaramo sa decom zavisi kako će ona razgovarati ne samo sa nama roditeljima, već i sa drugim odraslim osobama, ali i vršnjacima. Roditelji nekada misle da to što je dete malo znači da ono “mora” bespogovorno da ih (po)sluša i poštuje. Ali, samo ukoliko se detetu obraćamo sa poštovanjem možemo to isto da očekujemo za uzvrat. Ako mi njemu govorimo – “izvoli, hvala, molim, izvini”, govoriće i ono nama, ali i drugima, jer će usvojiti ovakav model komunikacije. Dete uči tako što prvo gleda i oponaša, pa tek onda razume.  Zato je najbolje iskoristiti njegovu moć učenja kroz posmatranje.

2. Komunkacija nije samo razmena reči, već i emocija i energije.

Način na koji se nešto izgovori u velikoj meri utiče na to kako će druga strana razumeti i odreagovati. Ukoliko se neki jednostavan zadatak izgovori preglasno, prestrogo, sa ljutnjom, on će detetu teže pasti nego zahtevan zadatak koji je roditelj izgovorio sa poštovanjem i blagošću. Zadatak izgovoren ovako – “Skloni IGRAČKEEE!” detetu će zvučati uznemirujuće što automatski pokreće neprijatne emocije i telesnu nelagodu koje će se “javljati” svaki put kada treba da obavi ovaj zadatak. Da li stvarno to želimo? Sa druge strane, ako mu se kaže na način koji “budi” prijatne emocije, ono će sa radošću obaviti i uz to imati osećaj postignuća, lične vrednosti, samopoštovanja.

Na primer, spustite se u nivo detetovih očiju, pogledajte ga i blago recite – „Znam da ti se čini da je pospremanje sobe veliki zadatak za tebe. Ipak, verujem da ćemo zajedno uspeti da je sredimo. Šta ti misliš?” Ili, naglasite koliko vam znači detetova pomoć – “Srećan sam što si postao tako vešt sa ručicama, pa možeš da mi pomogneš da sredimo sobu i igračke. Ti i ja smo pravi tim, jel da? Baci pet!” Ili, ako dete pokazuje otpor – “Sećaš se kako smo pre neki dan ovo brzo završili? Kladim se da danas možemo još brže! Jesi li spremna da oborimo rekord?” Kada zadatke predstavljamo kroz izazove i zabavu, brže dolazimo do cilja! Tekst o tome možete pročitati OVDE.

3. Komunikacijom utičemo na uspostavljanje vrednosti i uverenja.

Verbalne, ali i neverbalne poruke koje šaljemo detetu značajno utiču na sliku koju će kreirati o sebi. Imajte na umu da komunikacija nisu samo reči, to je i mimika, gest, ćutanje, podignuta obrva, osmeh ali i smrknuto lice, uzdah, izdah… Sve ovo dete vidi i prati i ukoliko mu se ne objasni zašto smo ga, na primer, pogledali sa neodobravanjem kada je reklo da je dobilo lošu ocenu ili smo mu dok je pričalo kako se igralo sa drugarima u parkiću odgovarali sa “Mhmh, aha, mmm…”, može da stvori uverenje da ništa ne radi dobro, da nije vredno naše pažnje, da mora mnogo da se trudi da je zasluži…

Naravno da nam ovo nije cilj, kao i da ne možemo baš svakog trenutka da se “uključimo” u detetovu priču ili da kontrolišemo svoje izraze lica. Ali, kada ih postanemo svesni ili nas dete direktno upita – “Što si se naljutila zbog ocene?”, treba mu odgovoriti iskreno i na nivou da može da razume. Na primer – “Malo sam se iznenadila zbog loše ocene, jer sam mislila da si dobro naučila lekciju. Kako se ti osećaš zbog te ocene?” Ili – “Baš mi je drago što si upoznao nove drugare u parku. Želim sve da čujemo o njima, ispričaćeš mi za vreme ručka, važi?” Ovo je mnogo poštenije prema detetu, ali i prema vama jer nećete imati grižu savesti što ne možete odmah da ga saslušate. Čim budete imali slobodan trenutak, podsetite ga da dovrši priču.

Dakle, ovako usmerena komunikacija pomaže nam da gradimo odnos, da prenosimo poruke detetu da nam je važno, da nam znači, kao i da ga svojim načinom komuniciranja učimo kako da ono razgovara sa nama i sa drugima. Više o ovim veštinama možete pročitati u mojoj knjizi “Umetnost komunikacije sa decom“, ili pogledati u video predavanjima.

Dete „buntovnik“ u vanrednim okolnostima

kid-inventorU trenutnoj situaciji koja zahteva mnogo novih pravila ponašanja, karakteristike deteta tipa „buntovnik“ dodatno će se pojačati i biće još izazovniji za roditelje.

Evo šta možemo da očekujemo i kako da rešimo.

Za „buntovnika“ će najteže biti to što se sada od njega zahteva da odmah (po)sluša i radi, a pre svega da razume ono što mu se kaže – izuj se čim uđeš u kuću, peri ruke, ne pipaj ništa, moraš da ostaneš kod kuće, ne možeš kod drugarice, ne može drug kod tebe…

Može se desiti da na „Odmah operi ruke!“ ne odreaguje ni posle deset ponavljanja, što kod odraslih izaziva tenziju, stres, ljutnju, bes, bespomoćnost, a zatim i u burnu reakciju.

I vi i ja znamo da je zahtev čuo i razumeo i kada ste ga prvi put izgovorili, ali  „buntovnik“ to želi da uradi onda kada on hoće, a ne kada mu drugi kažu. Ovo je roditeljima jako teško da razumeju jer misle da dete to radi iz inata, ali ono nije svesno ovih svojih dubokih unutrašnjih procesa koji ga navode da pruži otpor. To se najbolje vidi po tome što kada ga pitate zašto se tako ponaša, dete ne samo što nema odgovor, nego nema svest kako se to ponašalo.

O čemu se radi?

Imperativni zahtevi kod deteta „buntovnika“ su okidač za otpor i ulazak u stres, a s obzirom da je ovaj tip ličnosti izuzetno reaktivan, on tada reaguje impulsivno a ne racionalno. To ne znači da ćete morati da idete detetu „niz dlaku“ i da strepite od njegovih reakcija, nego da ćete prilagoditi pristup i komunikaciju. Dakle, ako već znate da naredbe, zahtevi, nametnuti zadaci ne daju rezultat, onda ćete izbegavati da tako formulište to što očekujete od deteta. Prednost ćete dati dogovoru i aktivnom uključivanju buntovnika u zahtev/zadatak, a zajedničko kreiranje pravila dodatno će pomoći da radi to što treba bez otpora ili bar da on bude manji.

Hajde da vidimo kako to praktično izgleda:

– Sada (ovih dana) je važno da svi češće detaljno peremo ruke. Šta misliš/predlažeš, kako je najbolje da se dogovorimo da se svako seti da opere ruke? – Govor u množini služi da detetu stavi do znanja da pravila važe za sve, a ne samo za njega, što odmah smanjuje pritisak očekivanja. Pažljivo slušajte predlog i uvažite ga. Ako nije prihvatljivo/izvodljivo to što dete predlaže, blago ga usmerite – Zvuči zanimljivo, šta misliš da probamo još i… (pa recite vaš predlog). Sa mlađom decom možete da se dogovorite da u kupatilu zalepite papir i da dete svaki put kada opere ruke udari npr. pečat.

– Video si onaj snimak kako se pravilno peru ruke, nisam znala da to mora baš tako, a ti? Ja ću sada da ih perem, a ti gledaj da li to radim dobro i oceni me. Onda ću ja da gledam kako ti to radiš, nadam se da će moja ocena biti veća od tvoje (namignite). – Ovo je izazov koji „buntovnici“ rado prihvataju.

– Razumem da ti je ovo dosadno. Imaš li ideju kako da bude zanimljivije/zabavnije? – Verujte da ima, samo ga saslušajte.

– Da si ti mama (tata), a da sam ja ti kako bi ti mene naučio zašto je važno da perem ruke? Šta bi mi rekao?

– Kako sve možeš da se igraš sa drugom, a da on ne dođe kod tebe, da se ne vidite stvarno? Baš me zanima koliko načina možeš da smisliš!

Pitajte dete za mišljenje, predloge, ideje, stavljajte ga u vašu ulogu šta bi radilo da je na vašem mestu – na ovaj način aktivirate najvažniju osobinu „buntovnika“ – kreativnost. Oni imaju rešenje za sve, samo je problem što odrasli ta rešenja neće da prihvate jer su često van standardnih pravila i očekivanja. Slušajte šta vam dete govori, ne odbacujte odmah predloge nego zajedno tražite sve dok ne dođete do onog što je prihvatljivo za oboje.

Kada govorim o promeni pristupa sa ovim tipom dece, mislim upravo na ovo što sam navela kao primere za saradnju. Napominjem da je potrebno vreme da se vi naviknete na to, kao i strpljenje. Ali, svakako vredi više od stresa zbog otpora.

Drugi problem sa „buntovnicima“ su njihove burne reakcije koje prosečnom posmatraču mogu izgledati da nastaju bez razloga, „iz čista mira“. Imajte u vidu da burno ispoljavanje besa i ljutnje nije jedina karakteristika „buntovnika“, i treba obratiti pažnju da li je kod vašeg deteta uzok ovome uzrast u kojem se očekuje ovakvo ponašanje (od druge do četvrte-pete godine). Ostale karakteristike pročitajte OVDE.

Kada znate da je vaše dete „buntovnik“, onda ćete vremenom naučiti da primetite i prepoznate koje to situacije dovode do bure i unapred ćete ih prevazilaziti. Imajte u vidu da će vam to nekada poći za rukom, a nekada ne. Ono što najčešće utiče na eksplozivne reakcije su glad, žeđ, umor i zato u početku prvo na ovo obratite pažnju. Jako je zanimljivo da čak i odrasli „buntovnici“ ne umeju da prepoznaju kada su gladni! Za razliku od drugih koji imaju postepeno povećanje gladi, oni to registruju tek kada osete ozbiljan nalet, što ih u sekundi uvede u osećaj bespomoćnosti koji se zatim „pretvori“ u bes i burnu reakciju. Još je zanimljivije da, bez obzira što im se ovo više puta ponovilo, ponavljaće se i dalje, što samo potvrđuje da su njihova ponašanja posledica jakih impulsa bez imalo racionalnog razmišljanja, tačnije uopšte ih nisu svesni!

Kada su u pitanju stvari koje ne dozvoljavate detetu, očekujte frustraciju, bes usmeren ka vama, pa čak i ljute i uvredljive reči. Što manje reagujete, to će se bura brže stišati.

Najveća zamka u koju upadnu roditelji je pokušaj da opravdaju svoju odluku ne bi li se „buntovnik“ odmah umirio, ali mu tako samo pojačavaju potrebu da se još žešće bori za to što želi. Kada je roditelj siguran u svoju odluku, dovoljno je da jednom kaže detetu, da ne ulazi u objašnjavanje svog postupka i da ne reaguje na „izazove i provokacije“ kojima je buntovnik sklon. Dete to ne radi svesno i o tome možete i treba da razgovarate, ali tek kada sve prođe. Pitajte dete kako se osećalo u toj situaciji, pa se tako ponašalo – da bi moglo da poveže koja emocija u njemu izaziva takvu reakciju, a zatim mu dajte predlog kako još može da reaguje kada se tako oseća. Ovo je ključna stvar u odnosu sa ovim tipom dece i potrebno je puno strpljenja i vremena, jer su oni vođeni impulsima što im praktično ne daje nikakvu šansu da prvo razmisle pa onda reaguju.

Jako je važno da roditelji „buntovnika“ znaju za ovaj mehanizam, jer onda mogu da razumeju da se dete ne ponaša tako namerno. Dakle, isprobajte da ne upadnete u zamku objašnjavanja kada ga preplavi bes zbog neke zabrane, ali se prethodno naoružajte strpljenjem.

Promena pristupa i komunikacije, veština formulisanja zahteva koji neće izazvati otpor, kao i prepoznavanje “kritičnih” situacija koje ga uvode u besne reakcije, pomoći će vam da uspostavite saradnju, a detetu će dati osećaj sigurnosti jer ga razumete čak i kada se burno ponaša 🙂

Roditelj je detetu vodič i podrška, jer samo tako može da nauči kako da se uspešno nosi sa svojim izazovnim tipom ličnosti.

Dragana Aleksić, family coach

AKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP „BUNTOVNIKA“, I ŽELITE INDIVIDUALNI PRISTUP I RAZGOVOR U VEZI KONKRETNIH SITUACIJA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

DA LI JE VAŠE DETE “BUNTOVNIK” BEZ RAZLOGA

DETE “BUNTOVNIK“ IMA ČITAV SPEKTAR FENOMENALNIH SPOSOBNOSTI I VRLINA KOJE NA ŽALOST MOGU DA OSTANU NEPREPOZNATE I NERAZVIJENE KADA RODITELJI I OKRUŽENJE, U NEDOSTATKU ADEKVATNOG PRISTUPA, POKUŠAVAJU DA GA STAVE U „KALUP“.

ben-white-124388-unsplash

Često dobijate komentare da je vaše dete veoma inteligentno i napredno, ali i da neće da sluša šta mu se govori. Da je veoma snalažljivo i šarmantno, ali i da stalno „čačka“ i začikava drugu decu. Burno reaguje i pruža otpor kada mu se govori kad, šta i kako da radi…

Ako ste pored ovoga primetili i da vaše dete:

– „mora“ sve da radi na neki „svoj način“

– što ga više požurujete, ono je sve sporije

– često kasni i ne uzbuđuje se zbog toga

– za sitnicu odreaguje burno i besno

– nema strpljenja

– loše reaguje na kritiku

– ne poštuje pravila

– veoma burno reaguje na nepravdu

– često govori da ga nešto ili neko nervira

– ne sluša i „ne poštuje“ autoritete (možda ste prve komentare dobili već u vrtiću, u školici sporta, a posebno u školi)

– govori da nikada nije krivo ni za šta

– njegova uvek mora „da bude poslednja“…

U praksi se sve više susrećem sa roditeljima koji ponašanje deteta opisuju na ovaj način, često nemaju rešenja za neke situacije, osećaju se bespomoćno, pa i ljuto, imaju osećaj da su negde pogrešili u vaspitanju.

Ipak, postoji razlog za ova ponašanja, a to je specifičan tip deteta – „buntovnik“. U pitanju je deo tipa ličnosti koji je kod njih dominantno razvijen, a ne prolazna faza u odrastanju. Na pitanje jedne mame na konsultaciji – Pa do kada će moja ćerka (7 godina) da bude takva? – moj odgovor je – Zauvek.

Deci koja pripadaju ovom tipu je veoma teško u okruženju jer su često etiketirana kao neposlušna, bezobrazna, svojeglava, nemaju adekvatnu podršku i ako se takav odnos prema njima nastavi, njihovo „buntovničko“ ponašanje će biti sve izraženije, a potencijali neiskorišećni. Cilj je da se detetova ponašanja i reakcije usmeravaju, da mu se pomogne da razume svoja emotivna stanja i impulse, a ne da se sputava i sprečava u izražavanju emocija koje kod ovog tipa deteta daju burnu sliku.

Roditeljima je podjednako teško i iscrpljujuće, jer ovaj tip deteta ima velike oscilacije u energiji i raspoloženju što je jedan od glavnih razloga zašto “ne sluša i ne radi” ono što se od njega traži i očekuje. Na konsultaciji ćete saznati kako da sa ovim naglim promenama izađete na kraj i olakšate i detetu i sebi svakodnevne izazove.

AKO JE VAŠE DETE VEĆ KRENULO U ŠKOLU, PROVERITE OVDE DA LI GA PREPOZNAJETE U OVIM OPISIMA.

KAKO DA BOLJE RAZUMETE “BUNTOVNIKA”, SAZNAJTE OVDE.

Sa detetom „buntovnikom“ imaćete osećaj da je uvek sve povuci-potegni. Za ovaj tip deteta potrebno je mnogo više energije, i fizičke i mentalne, nego za bilo koji drugi tip. Ali to nikako ne treba da bude razlog da mu se ne pomogne da ostane autentičan.

Umesto da pokušavate da svoje dete po svaku cenu prilagodite okruženju,  naučite kako da podržite njegovu autentičnost i pomognete mu da razvija potencijale koji najčešće ostanu neotkriveni upravo zbog stalne potrebe da se njegovo ponašanje koriguje.

AKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP „BUNTOVNIKA“, I ŽELITE INDIVIDUALNI PRISTUP I RAZGOVOR U VEZI KONKRETNIH SITUACIJA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

Knjiga – Umetnost komunikacije sa decom

NASLOVNA_FINAL.png

Moja prva knjiga “Umetnost komunikacije sa decom” bazirana je na mom istoimenom autorskom programu koji sprovodim kroz predavanja i individualne konsultacije, a koji sam kreirala za roditelje i sve one koji rade sa decom.

U knjizi ćete, između ostalog, saznati šta sve u svakodnevnim razgovorima može da vam pomogne da lakše uspostavite saradnju sa detetom, kako da promenom načina na koji govorite prevazilazite otpor i nesporazume, kako da postavljate prava pitanja i dobijate odgovore koji vas zanimaju, motivišete dete i ujedno gradite odnos poverenja.

Knjiga je za roditelje dece uzrasta do 12 godina, kao i za sve koji rade sa decom i roditeljima (vaspitače, učitelje, nastavnike, trenere…)

Uz brojne primere iz prakse dobićete praktične smernice i ideje kako da pričate da bi vas dete slušalo i razumelo 🙂

Knjiga ima 144 strane.

Cena je 1090,00

Za dodatne informacije o poručivanju, pišite mi na mejl dragana.familycoach@gmail.com

Zavirite u knjigu i prelistajte nekoliko stranica. Kliknite OVDE.

Zbog trenutne situacije sa koronom knjiga se ne šalje van Srbije, ali je možete kupiti na Amazon.com.

+ Knjigu možete nabaviti i na Amazonu i čitati preko Kindle aplikacije 🙂 Link je OVDE.

3 važna FAKTORA koji će POMOĆI da nas dete (PO)SLUŠA

adorable-boy-child-2098813.jpgDa li i u kojoj meri će dete da nas (po)sluša, zavisi od načina na koji smo mu rekli neki zahtev, od toga da li imamo njegovu pažnju ili „pričamo u prazno“, od uzrasta i detetovih trenutnih kapaciteta da razume šta mu se govori, kao i da li je pravi trenutak za neke aktivnosti.

Što se tiče načina na koji razgovaramo sa detetom, to se pre svega odnosi na ton, visinu i boju glasa, ali i da li mu se obraćamo sa poštovanjem ili smo izričiti i strogi u zahtevu.

Verovali ili ne sve ovo utiče na to KAKO će zahtev da zvuči i da li će dete „slušati“ iz straha ili znatiželje.

Komunikacija je najpraktičniji alat kojim možemo da ostvarimo saradnju sa detetom i da gradimo odnos poverenja, i zato je prilagođavanje od velikog značaja za uspeh.

1. Povežite ton sa slikom

Deca uče tako što posmatraju i oponašaju. Odrasli se, u ovom procesu učenja deteta, mnogo više služe rečima i očekuju da dete sve razume. Ipak, kada verbalni zahtev „povežemo“ sa slikom, tj. pokažemo detetu šta treba da uradi, ono će to bolje i brže razumeti, ali i zapamtiti.

Na primer  – Vidiš, kada peremo zubiće uzmemo prvo pastu, pa je stavimo na četkicu i onda trljamo zube ovako. – Pokažite sve što ste i rekli. Što je dete mlađe, to ćemo više puta pokazati ovu radnju, sve dok je ne usvoji.

Kasnije će biti dovoljno da dete podsetimo – Sećaš se gde stoji pasta za zube? Šta radimo prvo? Aha, stavimo pastu na četkicu. Hajde, pokaži mi kako to radiš, – ohrabrujemo dete.

Ovo možete koristiti za sve rutinske radnje, umesto da milion puta ponavljate isto i nervirate se što dete “ne sluša”.

2. Sve u svoje vreme

Deca su prave male pčelice, brzo uče, mnogo toga ih zanima, pa to nekada zavede roditelje da precene njihove mogućnosti. Iako često deluju mnogo zrelija za svoje godine, to ne znači i da su njihove sposobnosti razumevanja, ali i interesovanja za neku aktivnost, zaista dostigle taj nivo.

Ovo se odnosi na situacije kada roditelj želi da nauči nečemu dete, a da ono još uvek nije ni pokazalo zanimanje za to. Iako roditelju deluje da dete ima sposobnosti za usvajanje neke nove aktivnosti, ukoliko ono nije pokazalo želju za tim, nema potrebe ni opravdanja da ga tome uči. Proces učenja ide iz unutrašnje potrebe i želje, a ako  se insistira na tome onda kada dete nije spremno niti motivisano, rizikujemo da se stvori otpor.

Sa druge strane, roditelji nekada i potcene sposobnost i spremnost deteta, pa kada ono samo poželi nešto da radi, govore mu – „Mali si još, moraš da porasteš“, ili „Nije to još za tebe…“ Tako se dete obeshrabruje, pa i samo počne da veruje da nije u stanju da to nešto uradi. Ovde je ključno pratiti dete, njegova interesovanja i blago ga usmeravati, a najvažnije – dozvoliti mu da se razvija svojim tempom bez upoređivanja sa drugom decom.

❗️ AKCIJA – do 30. septembra popust na video predavanja o komunikaciji i lakšoj saradnji kroz igre ❗️ Izbegnite 8 najčešćih grešaka u komunikaciji sa decom, saznajte šta sve može da vam pomogne da vas dete bolje razume i lakše posluša, primenite jednostavne igre za saradnju. Video predavanja gledajte kada vama odgovara, opušteno kod kuće na kompjuteru, tabletu ili telefonu. Informacije o poručivanju pogledajte OVDE.

3. Od viška glava (ipak) boli!

Da li vam se desilo da što više pričate detetu to vas ono manje sluša? Možda je bolje pitanje – Koliko puta vam se desilo da ispričate detetu sve šta od njega očekujete, a da vas ono ne posluša?

„Danas ćemo ići u bioskop, a pre toga kod bake na ručak i svratićemo do prodavnice da isprobaš cipele. Al, prvo da uradiš domaći i pospremiš sobu, a možeš da počneš danas i lektiru da čitaš…“  Zvuči poznato? Od ujutru nabrajate detetu planirane dnevne aktivnosti i očekujete da sve ide pod konac? Pa, što ne bi kad ste mu sve objasnili? Ipak, računajte da neće…

U jednom trenutku naš mozak može da primi i obradi veoma mali broj informacija, a s obzirom da one do nas stižu preko naših čula (zvuk, dodir, miris, ukus i vid), onda smo mi praktično prebukirani njima.

Upravo zbog ogromne količine informacija koje do nas stižu svakog trenutka, postoje razni filteri koji ih „razvrstavaju“. Oni funkcionišu potpuno van naše svesne volje i kontrole, sve informacije kategorizuju, ali i brišu i menjaju.

I zato, kada pričamo detetu dok, na primer, doručkuje ili gleda crtać ili čita knjigu, mi ga konstantno zatrpavamo i tako zapravo “sabotiramo” da zahtev uopšte i stigne do njega. Jednostavno, kanali za primanje informacija su prepunjeni – ukusom i mirisom hrane koju jede, nečim što gleda, zvukom koji čuje, i to ne samo od nas već i sa TV-a ili radija…

I kada ispričate šta ćete sve raditi tog dana, vi očekujete neku povratnu reakciju, ali dete bukvalno nema pojma šta ste mu pričali. Ne zato što vas nije slušalo i sigurno ne zato što je „bezobrazno“, nego zato što ste ga pretrpali informacijama! O ovome detaljno pričam na predavanju “Umetnost komunikacije sa decom” i svi roditelji odahnu kada shvate koji je razlog što ih dete nije poslušalo 🙂

Zato postoji zlatno pravilo u komunikaciji – jedna stvar u jednom trenutku.

Ovo posebno važi za decu i što su mlađa to ćemo ga više poštovati.  Dakle, ono što vam je prvo na redu ili najvažnije da dete uradi, to i recite – Zamolila bih te da sada skloniš igračke. Ili – Kada uradiš domaći možemo u bioskop. Ili – Sada sedamo za sto i ručamo.

Naravno, kako dete raste tako ćemo mi zahteve i zadatke usložnjavati, ali za početak hajde da mu bar damo šansu da primi informaciju da bi moglo da je razume i na kraju i posluša 🙂

Dragana Aleksić, Family coach

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE ONLINE TERMIN NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

ZNATE LI DA VEŠTOM KOMUNIKACIJOM RODITELJ MOŽE I SEBI I DETETU DA OLAKŠA SVAKODNEVNE IZAZOVE, GRADI AUTORITET NA ZDRAVIM OSNOVAMA, MOTIVIŠE DETE NA RAZNE AKTIVNOSTI, BEZ PRIMENE KAZNE I PRETNJI? U KNJIZI “UMETNOST KOMUNIKACIJE SA DECOM” SAZNAĆETE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPORE I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU. VIŠE INFORMACIJA O KNJIZI I PORUČIVANJU, PROČITAJTE OVDE.

3 ODGOVORA o detetu tipa „BUNTOVNIK“ koja će vam pomoći da ga bolje RAZUMETE

screen-shot-2014-07-16-at-2-29-48-pm-719x400Na svakom predavanju o „buntovnicima“, bar 30% roditelja je sebe prepoznalo u ovom tipu.

Predavanje im je pomoglo da, pre svega, razumeju sebe iz perioda detinjstva, a posebno da sada razumeju svoje dete.

U pitanju je deo tipa ličnosti koji je kod ovih osoba dominantno razvijen i daje specifičnu sliku o njihovom ponašanju. Dakle, saznali su da je to deo njih koji se ne može odbaciti, promeniti, negirati. Jedino što može, jeste da se nauči kako da se ovim delom ličnosti upravlja da bi iskoristio sve svoje potencijale.

Inače, ovo su osobe koje su druželjubive, duhovite, beskrajno zabavne, šarmantne, emotivne, koje rado izlaze u susret drugima i pomažu im, ali baš zbog specifičnosti u ponašanju, ove osobine padnu u drugi plan.

Evo odgovora koji će vam pomoći da bolje razumete svoje dete i njegova ponašanja ili da ga, možda po prvi put, prepoznate u ovom tipu i dobijete objašnjenje zašto se ponaša tako kako se ponaša! (ili da možda dobijete neke odgovore o sebi)

1. ZAŠTO SE OVAJ TIP ZOVE BAŠ “BUNTOVNIK”?

Zato što od svih karakteristika, vrlina, sposobnosti… u oči prvo upadaju njegove burne reakcije na sve što mu se nameće, što je po „pravilima, standardima“, što „se mora“… Na svako insistiranje da bude ili da se ponaša kao drugi, kod osoba koje su tip „buntovnika“ aktivira se impuls koji ih uvodi u reakciju, bunt, pa i bes.

Dakle, označen je kao buntovnik samo zbog reakcija i burnog odbijanja da bude u kalupu! Veoma je važno da odrasli razumeju da dete u ove reakcije ne ulazi  smišljeno, namerno, iz inata roditeljima, nego je to posledica impulsa koji postaje aktivan u trenutku kada se od deteta očekuje ili zahteva nešto na način koji za ovaj tip ličnosti nije adekvatan. Koliko su ove reakcije “naporne” okolini, toliko su naporne i za “buntovnika”, jer troše puno energije.

Sve opisano se desi u deliću sekunde (da, zaista su toliko reaktivni), da okruženje često bude iznenađeno jer je pre samo sekund sve bilo u redu, a sada je odjednom haos. Ova burna slika, na žalost, često dovodi do toga da sve ostale dobre stvari budu u senci njihovih reakcija i da budu nepravedno etiketirani kao nesaradljivi, buntovni – tj. oni koji se ne uklapaju.

Na sreću ovo nije istina, i te kako se sa njima može sarađivati, samo treba znati kako, tačnije imati pravi alat. To je kao da vam treba čekić, a vi imate klešta. Jasno je da nećete završiti posao za koji vam treba čekić ako u rukama imate drugi alat.

Ovim impulsima je moguće ovladati uz podršku, a pre svega uz razumevanje procesa reakcije koji se kod njih dešava nekoliko puta u toku dana. To i jeste ključna stvar kada imate dete koje je ovaj tip – da ga naučite kako da vremenom počne da upravlja svojim impulsima, umesto da im se samo prepušta.

2. ZAŠTO JE NESTRPLJENJE JEDNA OD NJEGOVIH GLAVNIH OSOBINA?

Ovo je posledica toga što razmišlja 6 koraka unapred. On je mislima toliko ispred nas da je već “video” kraj neke radnje, procesa, ideje… i sada „žuri“ da je sprovede u delo. Svako prekidanje ga vraća unazad i frustrira. Njegovi misaoni procesi su veoma brzi, pa često i ne uspe da kaže od početka do kraja šta je zamislio ili šta želi – za njega je u tom trenutku objašnjavanje gubljenje vremena. Obično dobijemo samo deo informacije, i to uglavnom ono što je na kraju, tako da nam nedostaje nekoliko delova da vidimo istu sliku kao i on. Ovo roditelje može jako da nervira kada ne razumeju proces, jer ne mogu da ga isprate.

Često je oko njega kreativni haos, okružen je delićima svega i svačega, ne da da se bilo šta skloni i baca, jer “će mu zatrebati” (uvek mu sve treba, ma koliko besmisleno nama izgledalo za njega ima upotrebnu vrednost). Ako insistirate da sređuje stvari dok je u kreativnom procesu ili ne daj Bože nešto bacite, očekujte buru.

Druga krajnost ovog procesa, kada mislima toliko ide u napred, je brz gubitak motivacije i sklonost ka odustajanju. Ukoliko dobija adekvatnu podršku povećavaće kapacitete da istraje do kraja. Ovde je neophodna podrška roditelja i usmeravanje, a pre svega ogromno strpljenje.

3. ZAŠTO SE ZA TIP “BUNTOVNIKA” KAŽE DA JE “NESHVAĆENI KREATIVAC”?

Pored toga što je u planovima daleko ispred svih, način na koji razmišlja je takav da vidi rešenja tamo gde svi vide problem. On ima sposobnost da potpuno razmišlja „van kutije“. Međutim, njegova rešenja odudaraju od svih očekivanih, standardnih, konvencionalnih rešenja, pa i logičnih, i zbog toga često bivaju odbačena – drugi ih jednostavno ne razumeju ili ih se čak i plaše.

Zanimljivo je da je upravo ovaj način razmišljanja poželjan za osobe preduzetničkog duha, koje su spremne da rizikuju, za razliku od drugih koji se čvrsto drže pravila. Zato se za “buntovnike” kaže da su osobe za 21. vek kada je biznis u pitanju (naravno, ovo važi za one koji su svesni sebe, svojih impulsa, koji su naučili da ih drže pod kontrolom i koji su razvili osećaj samopouzdanja, što je moguće samo ukoliko su imali podršku tokom odrastanja).

Kada su u pitanju sistemi (vrtići, škole, fakulteti, kasnije i kompanije) „buntovnici“ će ispoljavati svoje nezadovoljstvo rečima – „Mrzim školu/posao, mrzim da učim/radim“, jer je konvencionalni način funkcionisanja, razmišljanja i učenja za njih jednostavno zastareo. Da biste razumeli negodovanje “buntovnika” i da ne biste upali u zamku da se plašite ovih izjava, pre svega morate da primenite veštinu “čitanja između redova” i razumete poruku njihovih reči. Oni zapravo govore – “mrzim NAČIN na koji moram nešto da radim.” Njima je potrebno stimulativno okruženje, da uče kroz puno praktičnih primera i projekte, a reproduktivno učenje za njih je bukvalno mučenje i gubljenje dragocenog vremena.

Roditelji se jako uplaše ovih izjava „mrzim…“, ali ovde se radi SAMO o tome da ne vole način na koji treba da uče, a ne učenje kao proces.

Jasno je da je ovde posebno važna adekvatna podrška roditelja, jer se sistem još dugo neće menjati, a kroz školu će dete svakako morati da prođe. Ali, nema razloga da to bude (pre)teško. Na žalost, kada izostane razumevanje okoline, a posebno roditelja, ova deca budu u grupi „loših đaka“, ne zato što ona neće da uče ili ne mogu, nego zato što je NAČIN učenja za njih nemotivišući.

Dobra vest je da se sve ovo može rešiti uz malo veći trud, podršku i alate 🙂 

Inače, ja sam mama deteta koje je tip “buntovnika” i kada sam saznala koji su uzroci njegovih ponašanja i otpora i kada sam se ohrabrila da promenim svoj pristup, svi njegovi potencijali su isplivali na površinu.

Često mu kažem kako sam prijatno iznenađena njegovom promenom i kako nisam očekivala da će izrasti u tako sposobnog mladića, a on mi u šali kaže – “Znači toliko puno si verovala u mene.” Ovo me u isto vreme i nasmeje, ali i rastuži, a nekada i uplaši, jer se zapitam koliko bi nepravedno prema njemu bilo da sam se kruto držala nekog klasičnog modela vaspitanja i da mi neke informacije nisu bile dostupne.

Puno toga sam naučila od njega, i još uvek učim, jer ovaj tip ima sposobnost da mnoge stvari radi na lakši način, da vidi prečice koje vam štede i vreme i energiju, i ako prihvatite ideje i dozvolite sebi da “izađete iz kutije” i nekih klasičnih načina razmišljanja, brzo ćete uvideti prednosti ovih procesa.

I za kraj, evo još nekih zabavnih osobina, specifičnih za “buntovnika” (ne moraju se nužno pojaviti sve):

– kada želite da ga fotografišete obično će se kreveljiti ili zauzimati neke poze, a što ga više “nameštate”, to će se više “glupirati” (ovo važi i za odrasle “buntovnike”);

– ako negde svi sede on će da stoji, i obrnuto;

– ako svi slušaju istu vrstu muzike ili izvođača, on će slušati neku drugu;

– ako svi treniraju fudbal, on će košarku;

– kada je važno da se negde stigne na vreme u 99,99% slučajeva će kasniti i za to okriviti vas (najviše živaca sam ovde “pokidala”);

– stalno traži da mu dodate nešto što može i sam da uzme – iza ovog ponašanja se krije sposobnost “delegiranja”, samo treba paziti gde se postavljaju granice 😉

Verujem da je slika o tipu “buntovnika” sada bar malo jasnija i da razumete da je mnogo važnije da naučite kako da podržite njegovu autentičnost, nego da dete po svaku cenu pokušavate da prilagodite okruženju.

Dragana Aleksić, Family coach

PO ČEMU JE JOŠ SPECIFIČAN TIP DETETA „BUNTOVNIKA“, PROČITAJTE OVDE

AKO JE VAŠE DETE VEĆ KRENULO U ŠKOLU, PROVERITE DA LI GA PREPOZNAJETE OVDE 

AKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP „BUNTOVNIKA“, I ŽELITE INDIVIDUALNI PRISTUP I RAZGOVOR U VEZI KONKRETNIH SITUACIJA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

Kako da DETE bude STRPLJIVO, MIRNO I DOBRO (i zašto su ovi zahtevi nemoguća misija ako se ne kažu na pravi način)

baby-1643673_1920.jpgKoliko puta zahtevamo nešto od deteta, a da ni sami ne umemo tako lako da objasnimo šta tačno znači kada kažemo – budi strpljiv, budi miran, budi dobar.

Ovi zahtevi imaju  i brojne varijacije:

– Lepo se ponašaj.

– Do sad je trebalo da naučiš da čekaš.

– To nije lepo. (meni omiljena izjava odraslih kao primer koji ništa konkretno ne govori)

Pitate se u čemu je problem da dete “jednostavno posluša” ove zahteve? Zašto je ovo “nemoguća misija” za dete?

Nama odraslima je jasno šta mi očekujemo od deteta kada kažemo “Budi miran!”, ali dete to ne može da zna – prvo jer ne može da nam čita misli (više puta sam pisala da su očekivanja neizgovorene želje u našim glavama), drugo – sve dok nema govora preciznosti šta se tačno zahteva od deteta (kako se to “bude miran”), za njega će to biti samo reči.

Hajde da vidimo o čemu se tačno radi kada su ova tri zahteva u pitanju i kako da pomognemo detetu da ih stvarno razume i uradi to što tražimo 🙂

1. Budi strpljiv. 

Ovaj zahtev ćete najbolje razumeti kroz sledeća pitanja.

Zamislite da vas je TV ekipa zaustavila na ulici i pitala da definišete šta je strpljenje.

– Šta biste rekli, šta za vas znači – biti strpljiv?

– Šta tačno očekujete kada zahtevate da dete bude strpljivo?

– Kako biste najjednostavnije to objasnili detetu?

– Da li ste vi strpljivi? Da li vaše dete kroz vaš primer može da se (na)uči strpljenju?

A sad razmislite – koliko vremena vam je trebalo da dođete do najpreciznijeg i najkraćeg odgovora? Koje pitanje vam je bilo najteže? Kako ste se osećali kada ste tražili odgovore na pitanja? Da li ste zaista primer strpljive osobe?

E, sad zamislite da ste dete od kojeg se zahteva strpljenje. Ako mi kao odrasle osobe tako teško definišemo ovaj pojam, iako imamo i znanje i iskustvo šta on (otprilike) znači, kako se oseća dete kome to nije objašnjeno na način da mu je u potpunosti razumljivo šta se od njega traži? Ako ne umemo da mu objasnimo, kako će dete znati šta tačno od njega zahtevamo?

Strpljenje je veština koja se uči, kojom se ovladava. Za to je potrebno vreme, ali i precizno pojašnjenje i iskustveno učenje.

Ako ste se zabrinuli kako ćete sve ovo uraditi sa detetom, a osetili ste koliko vam je bilo teško da verbalno definišete ovaj zahtev, možete da odahnete 🙂 Divna stvar sa decom je što ona najbolje uče kroz igru i lično iskustvo. Na vama je da stvorite takve uslove i da strpljenje uvežbavate kroz svakodnevne situacije 🙂

Na primer, kada čekate u prodavnici ili na semaforu, ili u parkiću čekate red za ljuljašku, uvek pojasnite detetu – Vidiš, sada čekamo da dođemo na red. Evo, ispred nas ima još dva kupca/drugara. Hajde da brojimo dok čekamo naš red. Evo, jedan je završio, ima još jedan. Sada smo mi na redu. Vidiš kako smo bili strpljivi i sačekali red. Biti strpljiv znači sačekati nešto. (što je dete mlađe to će biti više ponavljanja)

Dakle, tek kada objasnimo šta znači strpljenje onda možemo da očekujemo da dete to razume, tj. da mu ima smisla.

Sada ovo stečeno iskustvo možete koristiti za buduće situacije kada znate da će dete morati nešto da čeka – Sećaš se kada smo čekali naš red za ljuljašku u parku? I kako smo rekli da to znači da smo strpljivi. Sada ćemo biti strpljivi dok čekamo red za sladoled.

Kada su u pitanju događaji koji će biti za par nedelja ili meseci (detetov rođendan ili odlazak na nečiji, odlazak na more, čekanje praznika i poklona…), uvek možete da koristite kalendar i vizuelno detetu predstavite koliko dugo treba da bude strpljivo. Ovo ne znači da će ono automatski za to biti spremno (zavisi od uzrasta i koliko dugo primenjujete iskustveno učenje), ali svakako će vama biti lakše da mu pokažete kalendar i podsetite ga, a možete i da mu date da udari pečat na mesto svakog dana koji je prošao,  kao i da na kraju svake nedelje zajedno prebrojite dane koji su prošli i koji su preostali. Verujem da ćete i sami dobiti još neku ideju 🙂

Strpljenje možete da uvežbavate i kroz neke društvene igre. Dok se igrate, pitajte – Šta beše ono znači kada moramo da čekamo red? Podseti me… (pa ga pustite da kaže ili mu pomozite – str.., str…, strpljenje!!!)  “Bacite pet” detetu i budite sigurni da će proces učenja kroz igru i zabavu vrlo brzo dati rezultate.

NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE DETETOV OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU, UZ VIDEO PREDAVANJA O EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI SA KONKRETNIM PRIMERIMA ZA SVAKODNEVNE SITUACIJE!

ISKORISTITE AKCIJU I POPUSTE DO 30. SEPTEMBRA 2019. VIŠE INFORMACIJA O PONUDI PROČITAJTE OVDE.

2. Budi miran.

Što je dete mlađe, to će mu biti teže da bude mirno. Ne zato što neće, nego zato što stanje mirovanja nije prirodno za dete, a posebno zato što mu nije jasno zašto treba da radi nešto protiv čega se njegova “priroda bori”.

To ne znači da ćemo ga pustiti “da nam se penje na glavu” (zanimljivo mi je da odrasli vide samo ove dve krajnosti – ili si miran ili ćeš se popeti na luster), nego da ćemo imati realna očekivanja koja su u skladu sa uzrastom i trenutnim kapacitetima, jasne zahteve i uspostavljena pravila.

Kada ovo zahtevamo, sigurno ne mislimo da dete stalno treba da bude mirno, već u nekoj konkretnoj situaciji. Znači, kada kažemo detetu da bude mirno, mi u stvari  tada želimo da neko njegovo ponašanje preusmerimo na poželjnije.

Zato je potrebno da budemo jasni u zahtevu, da dete unapred pripremimo šta od njega očekujemo (ako je planirano da se ide u bioskop, pozorište, na priredbu…) i da ga na to podsećamo u toj konkretnoj situaciji. Govoriti mu da se smiri bez prethodne pripreme je unapred “izgubljena bitka”.

Pravila i dogovori se uspostavljaju pre neke aktivnosti, a ne kada se ona već dešava! Tekst kako dete naučiti pravilima, pročitajte OVDE.

To što je dete nemirno je sasvim normalno, jer je ono prirodno puno energije, a fizička aktivnost i pokret mu tu energiju balansiraju. Što je dete mlađe to će mu energetski biti neizvodljivo da bude mirno na naš zahtev!

Zamislite da ste vi puni energije, a da se od vas zahteva da se ne pomerate. U jednom momentu bi vam bilo neizdržljivo, ali biste se možda kontrolisali jer ste kao odrasla osoba razvili mehanizme samokontrole. A, dete to tek treba da nauči! Ali, ne tako što ćemo mu samo govoriti – Budi miran! – nego tako što ćemo mu pomoći da kreira iskustvo šta to znači kada se to od njega traži. (ovo se uvežbava po istom principu kao i za strpljenje – kroz iskustvo)

Pokažite detetu kroz igranje uloga šta znači kada je neko nemiran, a šta znači kada je miran. Odglumite vi ili sa igračkama, ili mu pokažite u nekom dečjem filmu ili crtaću. Dakle, dete prvo treba da ima ideju šta znači biti nemiran, da bi zatim moglo da uradi suprotno od toga.

Ako vas dete pita – Što moram da budem miran? – znači da mu je potrebno još informacija da bi razumelo zahtev, pa mu pojasnite u zavisnosti od situacije:

– Kada je voda za vodene bojice na stolu, a ti si nemiran možeš sve da prospeš i da pokvariš crtež.

– Kada si nemiran a seckaš papir makazama možeš da povrediš prst.

– Kada si nemiran i stalno ustaješ u pozorištu glumac može da se zbuni i da zaboravi tekst.

Vaši odgovori će zavisiti i od uzrasta, a što je dete mlađe neka budu jednostavniji.

3. Budi dobar.

Koliko puta vam se desilo da ovo kažete detetu, a ono odgovori – Pa nisam ništa uradio!

I sasvim je u pravu, jer iza ovog zahteva stoji pretpostavka da dete radi nešto što ne treba ili što ne sme da radi. Ali, sam zahtev suštinski ne znači ništa bez govora preciznosti (o njemu detaljno pričam na predavanju “Umetnost komunikacije sa decom“).

Hajde da još jednom pitanjima dođemo do odgovora:

– Šta za vas znači kada detetu kažete “Budi dobar”?

– Šta tačno očekujete da dete radi ili ne radi kada mu ovo kažete?

– Ako ono ne zna šta vi stvarno zahtevate, kako će vas poslušati?

Verujem da sada, posle svega pročitanog u ovom tekstu, i sami imate ideju kako i šta treba da kažete kada je ovaj treći zahtev u pitanju 🙂

Evo male pomoći – dete prvo treba da dobije informaciju koje njegovo ponašanje nije u redu, a zatim predlog kako može drugačije da se ponaša. Sve dok je ovaj tzv. opšti zahtev na snazi, dete će biti zbunjeno, a često se dešava da nastavi baš sa tim što roditelju smeta (zato što nema svest da je to problem). Onda roditelj pomisli da dete to radi namerno, i evo nas u začaranom krugu nerazumevanja.

Da biste to izbegli jasno recite, u zavisnosti od situacije:

– Stvarno mi smeta kada sve igračke prospeš na pod kada ti dođu drugari. Hajde sledeći put izaberi one sa kojima ćeš se stvarno igrati.

– Čini mi se da si ti najveći/najstariji/najsnažniji na ovom rođendanu i da ne primećuješ da guraš manju decu. Probaj da budeš pažljiviji.

– Mislim da preglasno pričaš sa bakom, kao da vičeš na nju. Molim te pričaj tiše, mislim da te ona sasvim dobro čuje.

Verujem da već vidite da će ovakva komunikacija pre dovesti do korekcije ponašanja, nego zahtev –  Budi dobar.

Srećno u promenama 🙂

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

Šta je EMOTIVNI DETOKS za RODITELJE i kada ga treba uraditi

bes 1

Ako znamo kakav roditelj želimo da budemo, kakav odnos želimo da gradimo sa našim detetom, ako smo izabrali vaspitni model sa kojim smo usaglašeni, zašto je nekada toliko teško da ostanemo na tom putu i da ne reagujemo burno na dete i neka njegova ponašanja?

Zašto odreagujemo neadekvatno čak i kada znamo da su ta ponašanja očekivana zbog uzrasta ili razvojne faze kroz koju dete prolazi?

I najvažnije pitanje od svih – zašto tu neželjenu reakciju ponovimo svaki put?

Odgovor je – zbog emotivnih blokada i preuzetih obrazaca ponašanja iz primarne porodice.

Roditelji se često osećaju bespomoćno u ovim situacijama kada su svesni da iz nekog razloga ne mogu da kontrolišu sebe i osećaju da to ugrožava njihov odnos sa detetom. Upravo to je razlog zbog kojeg sam kreirala program “Emotivni detoks za roditelje”, da bih im pomogla da otkriju šta se tačno dešava u njima, i naravno da se toga oslobode.

Ako ste primetili da imate prenaglašene reakcije kada dete: neće da jede/preterano jede ili jede ono što je “nezdravo”; neće da spava kada mu je vreme; plače “bez razloga”; ne posluša (odmah) to što tražite od njega; odbija saradnju, ljuti se, raspravlja, iskazuje svoju volju; burno ispoljava emocije; neće da uči, kasni u školu, svađa se… Ako osećate napetost i stres kada slede ove svakodnevne radnje, ili ste stalno zabrinuti, u strahu, osećate nesigurnost u odnosu sa detetom – onda je program “Emotivni detoks” za vas!

Prvo što ćete na individualnom susretu saznati je da POSTOJI RAZLOG ZA SVE OVE VAŠE REAKCIJE I EMOCIJE, i da on može da se “krije” u vašem detinjstvu, kada najveći broj emotivnih blokada i nastaje (O tome sam detaljno pisala OVDE.) Takođe, blokade mogu nastati i u bilo kom drugom periodu života kada smo se suočili sa situacijama koje su bile previše emotivno izazovne za nas.

Ovo saznanje je važno da bi se smanjio pritisak krivice koja često prati roditelje koji su svesni da rade nešto što ne žele, a ne znaju kako da to promene. Naime, emotivne blokade, negativna uverenja i nekorisni obrasci ponašanja, nalaze se u našem podsvesnom delu i mi jednostavno nad njima nemamo kontrolu, niti imamo moć da ih sprečimo da utiču na nas. U tome pomaže Emotivni detoks.

Drugo, saznaćete šta tačno u vama pokreće neko detetovo ponašanje, odnosno koja blokirana, potisnuta emocija “ispliva” na površinu kada dete, na primer plače ili neće da deli svoje igračke ili neće da jede… Roditelji su u ovim situacijama svesni svojih reakcija, ali ne i toga koja emocija ih je na tu reakciju pokrenula. Kod nekoga će to biti strah, kod nekoga bespomoćnost, kod nekoga briga, a kod nekoga bes. Nema pravila, jer svako od nas nosi svoj emotivni teret.

Treće, mnoga negativna emotivna stanja sami sebi izazivamo tako što unapred brinemo kako će dete reagovati ili se osećati u nekoj situaciji, npr. kada se prvi put odvaja od roditelja zbog polaska u vrtić. O tome kako sami stvorimo blokadu koja utiče na dete, detaljno sam pisala OVDE.

I četvrto, kada se otkriju blokade, tada se “Emotivnim detoksom” radi njihovo procesuiranje (obrađivanje), smanjuje se intenzitet zablokirane emocije, i samim tim intenzitet reakcije. Cilj je da se smanji njihova učestalost i da roditelj dobije priliku da gradi odnos sa detetom kakav želi, rasterećen emotivnog tereta, prevelikih ličnih očekivanja i osećaja krivice.

EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

Rad ovom metodom je namenjen roditeljima dece svih uzrasta, jer su obrasci ponašanja i reakcija isti bez obzira koliko dete ima godina, kao i za osobe koje rade sa decom a primetile su da imaju nekorisne reakcije i ponašanja koje utiču na njihov rad.

Informacije i prijave na email: dragana.familycoach@gmail.com

Dragana Aleksić, Family coach

VIŠE O METODI EMOTIVNI DETOKS SAM PISALA OVDE, O EMOTIVNIM SABOTERIMA SAM PISALA OVDE, O VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDE, O DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDE, A O BLOKADAMA RODITELJA KOJE SU UTICALE NA NJIHOVU DECU OVDE.

AKO NE PREPOZNAJETE DA IMATE BLOKADE, VEĆ VAM JE POTREBAN RAZGOVOR ZA NEKU KONKRETNU SITUACIJU SA DETETOM, UVEK MOŽETE ZAKAZATI INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. SAZNAJTE VIŠE OVDE

3 zahteva odraslih koji su NEMOGUĆA MISIJA za dete

pablo (18).pngKoliko puta zahtevamo nešto od deteta, a da ni sami ne umemo tako lako da objasnimo šta tačno znači kada kažemo – budi strpljiv, budi miran, budi dobar.

Ovi zahtevi imaju  i brojne varijacije:

– Lepo se ponašaj.

– Do sad je trebalo da naučiš da čekaš.

– To nije lepo. (meni omiljena izjava odraslih kao primer koji ništa konkretno ne govori)

Pitate se u čemu je problem da dete “jednostavno posluša” ove zahteve? Zašto je ovo “nemoguća misija” za dete?

Nama odraslima je jasno šta mi očekujemo od deteta kada kažemo “Budi miran!”, ali dete to ne može da zna – prvo jer ne može da nam čita misli (više puta sam pisala da su očekivanja neizgovorene želje u našim glavama), drugo – sve dok nema govora preciznosti šta se tačno zahteva od deteta (kako se to “bude miran”), za njega će to biti samo reči.

Hajde da vidimo o čemu se tačno radi kada su ova tri zahteva u pitanju i kako da pomognemo detetu da ih stvarno razume i uradi to što tražimo 🙂

1. Budi strpljiv. 

Ovaj zahtev ćete najbolje razumeti kroz sledeća pitanja.

Zamislite da vas je TV ekipa zaustavila na ulici i pitala da definišete šta je strpljenje.

– Šta biste rekli, šta za vas znači – biti strpljiv?

– Šta tačno očekujete kada zahtevate da dete bude strpljivo?

– Kako biste najjednostavnije to objasnili detetu?

– Da li ste vi strpljivi? Da li vaše dete kroz vaš primer može da se (na)uči strpljenju?

A sad razmislite – koliko vremena vam je trebalo da dođete do najpreciznijeg i najkraćeg odgovora? Koje pitanje vam je bilo najteže? Kako ste se osećali kada ste tražili odgovore na pitanja? Da li ste zaista primer strpljive osobe?

E, sad zamislite da ste dete od kojeg se zahteva strpljenje. Ako mi kao odrasle osobe tako teško definišemo ovaj pojam, iako imamo i znanje i iskustvo šta on (otprilike) znači, kako se oseća dete kome to nije objašnjeno na način da mu je u potpunosti razumljivo šta se od njega traži? Ako ne umemo da mu objasnimo, kako će dete znati šta tačno od njega zahtevamo?

Strpljenje je veština koja se uči, kojom se ovladava. Za to je potrebno vreme, ali i precizno pojašnjenje i iskustveno učenje.

Ako ste se zabrinuli kako ćete sve ovo uraditi sa detetom, a osetili ste koliko vam je bilo teško da verbalno definišete ovaj zahtev, možete da odahnete 🙂 Divna stvar sa decom je što ona najbolje uče kroz igru i lično iskustvo. Na vama je da stvorite takve uslove i da strpljenje uvežbavate kroz svakodnevne situacije 🙂

Na primer, kada čekate u prodavnici ili na semaforu, ili u parkiću čekate red za ljuljašku, uvek pojasnite detetu – Vidiš, sada čekamo da dođemo na red. Evo, ispred nas ima još dva kupca/drugara. Hajde da brojimo dok čekamo naš red. Evo, jedan je završio, ima još jedan. Sada smo mi na redu. Vidiš kako smo bili strpljivi i sačekali red. Biti strpljiv znači sačekati nešto. (što je dete mlađe to će biti više ponavljanja)

Dakle, tek kada objasnimo šta znači strpljenje onda možemo da očekujemo da dete to razume, tj. da mu ima smisla.

Sada ovo stečeno iskustvo možete koristiti za buduće situacije kada znate da će dete morati nešto da čeka – Sećaš se kada smo čekali naš red za ljuljašku u parku? I kako smo rekli da to znači da smo strpljivi. Sada ćemo biti strpljivi dok čekamo red za sladoled.

Kada su u pitanju događaji koji će biti za par nedelja ili meseci (detetov rođendan ili odlazak na nečiji, odlazak na more, čekanje praznika i poklona…), uvek možete da koristite kalendar i vizuelno detetu predstavite koliko dugo treba da bude strpljivo. Ovo ne znači da će ono automatski za to biti spremno (zavisi od uzrasta i koliko dugo primenjujete iskustveno učenje), ali svakako će vama biti lakše da mu pokažete kalendar i podsetite ga, a možete i da mu date da udari pečat na mesto svakog dana koji je prošao,  kao i da na kraju svake nedelje zajedno prebrojite dane koji su prošli i koji su preostali. Verujem da ćete i sami dobiti još neku ideju 🙂

Strpljenje možete da uvežbavate i kroz neke društvene igre. Dok se igrate, pitajte – Šta beše ono znači kada moramo da čekamo red? Podseti me… (pa ga pustite da kaže ili mu pomozite – str.., str…, strpljenje!!!)  “Bacite pet” detetu i budite sigurni da će proces učenja kroz igru i zabavu vrlo brzo dati rezultate.

AKO ŽELITE DA RADITE NA ODNOSU SA DETETOM, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU ZA RODITELJE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

AKO ŽIVITE DALEKO OD BEOGRADA ILI NOVOG SADA, ILI MOŽDA VAN SRBIJE, ILI JEDNOSTAVNO NEMATE VREMENA ZA LIČNI SUSRET, UVEK MOŽETE DA ZAKAŽETE ONLINE KONSULTACIJU. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

2. Budi miran.

Što je dete mlađe, to će mu biti teže da bude mirno. Ne zato što neće, nego zato što stanje mirovanja nije prirodno za dete, a posebno zato što mu nije jasno zašto treba da radi nešto protiv čega se njegova “priroda bori”.

To ne znači da ćemo ga pustiti “da nam se penje na glavu” (zanimljivo mi je da odrasli vide samo ove dve krajnosti – ili si miran ili ćeš se popeti na luster), nego da ćemo imati realna očekivanja, jasne zahteve i uspostavljena pravila.

Kada ovo zahtevamo, sigurno ne mislimo da dete stalno treba da bude mirno, već u nekoj konkretnoj situaciji. Znači, kada kažemo detetu da bude mirno, mi u stvari  tada želimo da neko njegovo ponašanje preusmerimo na poželjnije.

Zato je potrebno da budemo jasni u zahtevu, da dete unapred pripremimo šta od njega očekujemo (ako je planirano da se ide u bioskop, pozorište, na priredbu…) i da ga na to podsećamo u toj konkretnoj situaciji. Govoriti mu da se smiri bez prethodne pripreme je unapred “izgubljena bitka”.

Pravila i dogovori se uspostavljaju pre neke aktivnosti, a ne kada se ona već dešava! Tekst kako dete naučiti pravilima, pročitajte OVDE.

To što je dete nemirno je sasvim normalno, jer je ono prirodno puno energije, a fizička aktivnost i pokret mu tu energiju balansiraju. Što je dete mlađe to će mu energetski biti neizvodljivo da bude mirno na naš zahtev!

Zamislite da ste vi puni energije, a da se od vas zahteva da se ne pomerate. U jednom momentu bi vam bilo neizdržljivo, ali biste se možda kontrolisali jer ste kao odrasla osoba razvili mehanizme samokontrole. A, dete to tek treba da nauči! Ali, ne tako što ćemo mu samo govoriti – Budi miran! – nego tako što ćemo mu pomoći da kreira iskustvo šta to znači kada se to od njega traži. (ovo se uvežbava po istom principu kao i za strpljenje – kroz iskustvo)

Pokažite detetu kroz igranje uloga šta znači kada je neko nemiran, a šta znači kada je miran. Odglumite vi ili sa igračkama, ili mu pokažite u nekom dečjem filmu ili crtaću. Dakle, dete prvo treba da ima ideju šta znači biti nemiran, da bi zatim moglo da uradi suprotno od toga.

Ako vas dete pita – Što moram da budem miran? – znači da mu je potrebno još informacija da bi razumelo zahtev, pa mu pojasnite u zavisnosti od situacije:

– Kada je voda za vodene bojice na stolu, a ti si nemiran možeš sve da prospeš i da pokvariš crtež.

– Kada si nemiran a seckaš papir makazama možeš da povrediš prst.

– Kada si nemiran i stalno ustaješ u pozorištu glumac može da se zbuni i da zaboravi tekst.

Vaši odgovori će zavisiti i od uzrasta, a što je dete mlađe neka budu jednostavniji.

3. Budi dobar.

Koliko puta vam se desilo da ovo kažete detetu, a ono odgovori – Pa nisam ništa uradio!

I sasvim je u pravu, jer iza ovog zahteva stoji pretpostavka da dete radi nešto što ne treba ili što ne sme da radi. Ali, sam zahtev suštinski ne znači ništa bez govora preciznosti (o njemu detaljno pričam na predavanju “Umetnost komunikacije sa decom“).

Hajde da još jednom pitanjima dođemo do odgovora:

– Šta za vas znači kada detetu kažete “Budi dobar”?

– Šta tačno očekujete da dete radi ili ne radi kada mu ovo kažete?

– Ako ono ne zna šta vi stvarno zahtevate, kako će vas poslušati?

Verujem da sada, posle svega pročitanog u ovom tekstu, i sami imate ideju kako i šta treba da kažete kada je ovaj treći zahtev u pitanju 🙂

Evo male pomoći – dete prvo treba da dobije informaciju koje njegovo ponašanje nije u redu, a zatim predlog kako može drugačije da se ponaša. Sve dok je ovaj tzv. opšti zahtev na snazi, dete će biti zbunjeno, a često se dešava da nastavi baš sa tim što roditelju smeta (zato što nema svest da je to problem). Onda roditelj pomisli da dete to radi namerno, i evo nas u začaranom krugu nerazumevanja.

Da biste to izbegli jasno recite, u zavisnosti od situacije:

– Stvarno mi smeta kada sve igračke prospeš na pod kada ti dođu drugari. Hajde sledeći put izaberi one sa kojima ćeš se stvarno igrati.

– Čini mi se da si ti najveći/najstariji/najsnažniji na ovom rođendanu i da ne primećuješ da guraš manju decu. Probaj da budeš pažljiviji.

– Mislim da preglasno pričaš sa bakom, kao da vičeš na nju. Molim te pričaj tiše, mislim da te ona sasvim dobro čuje.

Verujem da već vidite da će ovakva komunikacija pre dovesti do korekcije ponašanja, nego zahtev –  Budi dobar.

Srećno u promenama 🙂

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

Zašto je DETE “BUNTOVNIK” najizazovniji tip za roditelje

girl-603157_1920Nametanje krutih pravila; borba moći i dokazivanje ko je u pravu; poređenje sa drugom decom sa “idejom” da se dete podstakne da i ono bude takvo; strogost; kazne; ako mu se govori šta, kada i kako nešto da uradi – sigurno će dovesti do otpora deteta “buntovnika” – njegove najizraženije osobine!

Konvencionalan pristup roditeljstvu, autoritarno vaspitanje, zahtevanje apsolutne poslušnosti, kao i očekivanje da dete bude “drugačije” nego što jeste, neće dati rezultate, a dodatno će narušiti odnos.

Ovo često vodi ka tome da roditelj pruža otpor detetu “buntovniku”, jer ne prihvata neke njegove osobine, ponašanja, reakcije, emocije, želi da ono bude drugačije nego što jeste…

I eto nas u začaranom krugu dvosmernog otpora!

Jedan od razloga za roditeljski otpor prema “buntovniku” krije se u njegovom detinjstvu – vaspitnom modelu i obrascima ponašanja u primarnoj porodici. Ono što je bilo neprihvatljivo ponašanje kada je roditelj bio dete, sada je neprihvatljivo za njegovo dete.

S obzirom da tip “buntovnika” ne prihvata nametanje pravila niti da radi ono što drugi traže, jasno je da će ovo biti najveći “kamen spoticanja”, a posebno roditeljima koji su kao deca bespogovorno morali da slušaju i rade sve što se od njih zahtevalo, koji nisu smeli da kažu “ne”, niti da iskazuju emocije – posebno ne na buran način.

Drugi razlog je kada roditelj previše lično doživljava sve što ima veze sa detetovim ponašanjem – oseća se kao da dete njemu nešto (namerno) radi, a ne da se detetu dešava nešto sa čim ne može da se izbori.

Pored otpora kao najdominantnije osobine “buntovnika” tu je i upornost, ali često ona koja vodi ka negativnom ishodu. To su situacije kada dete nastavlja sa nekim ponašanjem – odlaganje neke aktivnosti ili uporno ponavlja neku radnju ili radi na “svoj” način – iako mu je više puta rečeno da prestane.

Ovaj pokretač se prepoznaje i kada dete “čačka” druge, začikava… preko svake mere i tako izaziva njihovu reakciju, najčešće negativnu i burnu.

Ovo može da iritira, crpi energiju i frustrira, jer roditelj očekuje da je dete do sad već trebalo da shvati i nauči nešto što je više puta ponovljeno i/ili dogovoreno. Jedini zaključak do kojeg roditelj može da dođe je da dete to radi namerno.

Na sreću, u 99% slučajeva ovo nije istina!

Razlog za ovakvo ponašanje je u podsvesnom pokretaču čija je potreba da zadovolji jak poriv “da vidim šta će se desiti kada radim to i to…” Ovo je jedini razlog za nekada potpuno nelogičnu upornost (iz pozicije odraslih) u nečemu što se vidi da neće dati željeni ishod ili da vodi ka kulminaciji. Ali, ovaj poriv je mnogo jači od logike.

Ono što je dobro je što se može usmeravati kada ga dete postane svesno – a to može jedino uz podršku roditelja koji znaju kako da to rade.

Ukoliko roditelji (ali i drugi odrasli iz okruženja) sputavaju dete, prekidaju ga, grde, kažnjavaju… ono će samo naučiti da se “bolje krije” kada radi nešto zbog čega se mama i tata “ljute”. Ovaj istraživački poriv je deo prirode tipa “buntovnika” i ne može se ukloniti, “isključiti”, nestati…

Sa druge strane, baš zahvaljujući ovom pokretaču “buntovnici” su izuzeno kreativni, vide rešenja tamo gde drugi vide samo probleme, i ako se dete pravilno usmerava i podržava ono će vremenom jačati ovaj potencijal.

Dobra vest je da je sve ovo rešivo i da je dovoljno da:

1. razumemo na koji način funkcionišu podsvesni procesi koji upravljaju ponašanjem tipa “buntovnika”

2. prilagodimo pristup – da odbacimo sve što ne daje rezultate i primenimo ono što sigurno pomaže 🙂

PO ČEMU JE JOŠ SPECIFIČAN TIP DETETA „BUNTOVNIKA“, PROČITAJTE OVDE

AKO JE VAŠE DETE VEĆ KRENULO U ŠKOLU, PROVERITE DA LI GA PREPOZNAJETE OVDE 

AKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP “BUNTOVNIKA” I POTREBNA VAM JE PODRŠKA DA GA RAZUMETE I PRAVILNO USMERAVATE, SMERNICE KAKO DA MU POMOGNETE DA OSTANE AUTENTIČAN I UJEDNO UČI KAKO DA SVOJE REAKCIJE KANALIŠE, UVEK MOŽETE ZAKAZATI ONLINE KONSULTACIJU ZA RODITELJE. INFO I PRIJAVE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

Dragana Aleksić, Family coach

VIKANJE i ĆUTANJE – dve najčešće greške u komunikaciji sa decom

pexels-photo-220442-e1558295813702.jpeg

Kada dete „ne posluša iz prve“, roditelji se ljute i primenjuju nešto što sigurno neće dati rezultate na duge staze, kada je u pitanju međusobna komunikacija i odnos poverenja.

Odrasli uglavnom misle da je dovoljno da samo pričaju detetu i da će ih ono poslušati zato što mu nešto govore.

Ali, dete često uopšte ne zna šta se od njega očekuje, jer način na koji mu se govori nije prilagođen ni njegovom uzrastu ni misaonim procesima zaduženim za razumevanje informacija, zahteva, zadataka…

 

Ovo su dve najčešće greške i bilo bi dobro da ne postanu model komunikacije u porodici.

VIKANJE = STRAH

Kada vičemo na dete šaljemo poruku da smo bespomoćni, da nemamo kontrolu nad situacijom, nad sobom, ali i da je sasvim u redu vikati na nekoga. Vikanje izaziva strah, telesnu nelagodu kod deteta, zbunjeno je, ne zna šta da radi u ovim situacijama.

Kada roditelj viče/vikne/podvikne to utiče na njegov odnos sa detetom na više načina:

1. Kada dete posluša roditelja koji je vikao, zapravo je poslušalo iz straha, a ne iz razumevanja zašto nešto treba ili ne treba da radi. Kako bude raslo sve manje će se “plašiti” i manje će slušati.

2. Dete ili ulazi u otpor (bori se da ostane autentično) ili se pokorava („odustaje“ od sebe). U prvom slučaju vrlo brzo će “zaraditi etikete” da nije saradljivo i vremenom će mu to postati model ponašanja (jer ne zna za drugi). Dete koje se “pokori” postaje osoba koja se previše prilagođava drugima, zavisi od tuđeg mišljenja, ne ume da se zauzme za sebe…

Jasno je da ovo ne vodi u pravcu građenja odnosa poverenja i da negativno utiče na budući život deteta.

Deca roditelja koji često viču, takođe viču na roditelje, ali i na drugu decu, odrasle…

Zašto roditelji viču? Nekada je to zbog nedostatka strpljenja, prevelikih očekivanja od deteta, nekada jer su pod stresom i naporan dan je iza njih. Svakome može da se desi da ponekad odreaguje na ovaj način, ali tada je važno da se odnos popravi, tj. da se detetu pojasni koje njegovo ponašanje je dovelo do toga da se osećamo npr. ljuto i da zbog toga vičemo. Ako ovo izostane, ono neće znati koje ponašanje za nas nije prihvatljivo i jednostavno će ga ponoviti, što kod roditelja može izazvati još veću ljutnju i potrebu da se dete kazni.

Ukoliko vam dođe „žuta minuta“ i neadekvatno odreagujete, nakon toga je potrebno pojasniti detetu šta se desilo – Izvini što sam vikala, naljutilo me je što su igračke razbacane iako sam te zamolila da ih skloniš. Sigurno si se uplašio, hajde da se zagrlimo/napravimo pauzu da se smirimo. – Kada se oboje umirite možete zajedno da nađete rešenje za problem.

PREDAVANJE „UMETNOST KOMUNIKACIJE SA DECOM“, ODRŽAĆU U BEOGRADU 31. AVGUSTA 2019. NAMENJENO JE RODITELJIMA I SVIMA KOJI RADE SA DECOM, A ŽELE DA OVLADAJU EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM. 

CILJ PREDAVANJA JE DA VEŠTOM KOMUNIKACIJOM OLAKŠAJU SVAKODNEVNE IZAZOVE I UJEDNO GRADE AUTORITET NA ZDRAVIM OSNOVAMA I TO BEZ PRIMENE KAZNE I PRETNJI. INFORMACIJE O PREDAVANJU I PRIJAVI PROČITAJTE OVDE.

ĆUTANJE = KAZNA

Ćutanje je takođe komunikacija i poželjno je onda kada detetu dajemo vreme da o nečemu razmisli.

Međutim, odrasli često koriste ćutanje kada su ljuti na dete zbog nekog njegovog ponašanja i tada ga „kažnjavaju“ tišinom.

Kako to utiče na dete?

Uglavnom se oseća kao krivac, da ne zaslužuje ljubav roditelja, da nije dovoljno vredno njihove pažnje, javlja se strah od odbacivanja… Ne očekujte da dete može samo da donese zaključak koje njegovo ponašanje ne odobravate, pa da zbog toga ćutite. Ono će vas zapitkivati – Šta ti je mama, zašto ćutiš? – a to što ćete ga uskratiti za odgovor u njemu će probuditi nelagodu i nesigurnost. Kada se oseća nesigurno dete se uznemiri, a onda ga preplavljuju neprijatne emocije i stanja – strah, stid, tuga, bespomoćnost, briga…

Mnogo je korisnije objasniti detetu šta nas je naljutilo, nego ga kažnjavati tišinom.

Vremenom možemo da očekujemo da i dete počne da “komunicira ćutanjem“, i da ne daje odgovore koji će nama biti važni.

Šta može da pomogne da se izbegnu ove zamke?

Komunikacija treba da je prilagođena uzrastu deteta, da je u skladu sa njegovim trenutnim kapacitetima i mogućnostima. Često je prepreka da nas dete posluša upravo to što imamo prevelika očekivanja od njega koja ono, zbog uzrasnih ograničenja, ne može da ispuni. Takođe, važno da budemo dovoljno jasni u zahtevima i zadacima, i da poznajemo osnove efikasne komunikacije – da primenjujemo ono što će sigurno dati rezultat, a ujedno pomoći da gradimo odnos poverenja sa detetom.

Dragana Aleksić, Family coach

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE ONLINE TERMIN NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

Dete “BUNTOVNIK” – kako mu pomoći u svetu koji ne voli buntovnike i usput SAČUVATI ŽIVCE

Parenting-Blog-Article-Image-MV-Academy.jpg

Da, dobro ste pročitali – Kako sačuvati živce?

Zbog velikih oscilacija u energiji i burnim reakcijama, ovaj tip druge ljude dovodi do granica izdržljivosti, kako emotivne tako i energetske, ali to je samo zato što na njega “ne deluje” nijedan konvencionalni pristup vaspitanju i komunikaciji (ako ste prepoznali da je vaše dete ovaj tip, sigurno ste se već više puta uverili u to).

Dete “buntovnik” je po ponašanju i reakcijama najspecifičniji i samim tim “najuočljiviji” tip, lako “upada u oči” jer iskače iz svih okvira. Problem je što svi žele da ga ukalupe i “dovedu u red” – i kod kuće, i u vrtiću, školi… Ali, to jednostavno neće biti moguće, sve dok se to radi na dosadašnji način – pretnjama, kaznama, molbama, kritikom, obećanjima, pa opet pretnjama, kaznom…

Ono što je roditeljima najteže da prihvate kod deteta buntovnika jeste da je ovo samo jedan deo njegove ličnosti (koji je zaista veoma zahtevan), a ne dete kao takvo.

Druga stvar je što imaju osećaj da je dete stalno u otporu, da tera inat, a ono se zapravo “bori” da ostane autentično, da bude svoje u okruženju koje uporno pokušava da ga “popravi” i tako mu stavlja do znanja da “nije prihvaćeno takvo kakvo jeste”.

Što je pritisak okruženja veći, to je veći detetov otpor. Dete “buntovnik” ovim otporom u stvari sve vreme “govori” – Vi mene uopšte ne razumete, vi ne vidite šta meni treba!

S obzirom da je ovo veoma reaktivan tip i zbog toga je često pod intenzivnim emotivnim nabojem, njemu je od roditelja potrebna pomoć da nauči da poveže svoje ponašanje/reakcije sa tim kako se oseća, a zatim i kako da upravlja svojim emotivnim stanjima na prihvatljiviji način.

Ukoliko ovo izostane u vaspitanju, odrašće u osobu sa uverenjem da su uvek drugi „krivi/odgovorni“ za to kako se on oseća i burne reakcije će biti jedini način da se nosi sa frustracijom, stresom, intenzivnim emotivnim stanjima.

ČINJENICA JE DA MI ČESTO NEMAMO INFORMACIJE O TIPOVIMA LJUDI KOJI SU “DRUGAČIJI” OD VEĆINE NAS, NITI ADEKVATNE “ALATE” KOJI ĆE NAM POMOĆI DA NAĐEMO “ZAJEDNIČKI JEZIK”. ALI, TO NIKAKO NE TREBA I NE SME DA BUDE RAZLOG DA SE NE POTRUDIMO DA TE ALATE PRONAĐEMO I TAKO OLAKŠAMO JEDNI DRUGIMA.

Prvo što može da vam pomogne je da stalno imate na umu sledeće:

1. dete nije samo donelo odluku da mu ovaj deo ličnosti bude dominantno razvijen, već se sa tim rodilo;

2. ne možete da promenite, “izbrišete”, “popravite”, negirate… ovaj tip, niti da očekujete da će se dete vremenom promeniti;

3. dete ima pravo da bude takvo kakvo jeste;

4. na vama je da nađete način da mu budete podrška, da njegova ponašanja i reakcije usmeravate na način koji je za njegov tip najadekvatniji.

Druga stvar koja će vam koristiti je da se detaljno upoznate sa karakteristikama “buntovnika”, jer tek kada nešto razumete tada možete i da pravite promene.

Treće je da naučite kakav pristup daje rezultate sa ovim tipom deteta i tako olakšate i njemu i sebi svakodnevicu. O ovome detaljno pričam na predavanju o deci “buntovnicima”.

KOJE SU JOŠ KARAKTERISTIKE TIPA “BUNTOVNIKA” PROČITAJTE OVDE.

AKO JE VAŠE DETE VEĆ KRENULO U ŠKOLU, PROVERITE DA LI GA PREPOZNAJETE OVDE 

UKOLIKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP “BUNTOVNIKA” I ŽELITE INDIVIDUALNI PRISTUP I RAZGOVOR U VEZI KONKRETNIH SITUACIJA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

Dragana Aleksić, Family coach

Dete “buntovnik” u ŠKOLI – tipična PONAŠANJA i najčešći IZAZOVI

pablo (2).pngAko do polaska u školu niste primetili osobine i ponašanja tipična za dete “buntovnika”, kada postane školarac sigurno ćete dobiti potvrdu. (više opisa ovog tipa pročitajte OVDE)

Prvo sa čim ćete se suočiti su komentari:

– Stalno dira drugu decu kada mu je dosadno na času.

– Uvek sve prvi završi, pa ustaje i šeta se.

– Sva deca rade to što im kažem, samo ona ne.

Tipična ponašanja i izazovi sa kojima će se suočavati dete “buntovnik” u osnovnoj školi (ali i njegovi roditelji):

– otvoreno pokazivanje dosade na časovima,

– zaboravljanje šta ima za domaći, šta treba da ponese za koji čas,

– nezainteresovanost za učenje,

– ispoljavanje ljutnje na sam pomen učenja i domaćeg,

– frustracija kada mu rad zadataka ne ide “iz prve ruke”, cepanje sveske, žvrljanje,

– svi i sve će biti “krivo” što on nešto ne može, samo on nikada nije kriv

– kašnjenje,

– na pitanje koji predmet najviše voli reći će “fizičko” ili “nijedan”,

– otpor prema nekim učiteljima/učiteljicama ili čak prema svima

– otpor prema školi uopšte

– često će govoriti da ne voli školu, a kako bude rastao da je mrzi

Naravno, neće se sva ponašanja kod svakog deteta “buntovnika” ispoljiti, ali većina hoće, posebno ako je pristup roditelja i učitelja neprilagođen ovom tipu deteta. Ukoliko se nastavi pritisak očekivanja, kao i zabrinutost zbog tolikog otpora i detetovih otvorenih izjava da “mrzi školu”, situacija će se dodatno otežati.

Svaki pokušaj roditelja da “ubede” dete da treba (ili još gore da mora da voli školu), biće osuđen na neuspeh.

Ove situacije, koje se ponavljaju iz dana u dan, roditeljima veoma teško padaju, emotivno i energetski su iscrpljujuće. Mogu da osećaju strah – “Kako će dete uopšte da završi školu?”, razočarenje – “Zašto je baš moje dete ovakvo?”, nesigurnost u sebe kao roditelja – “Gde smo pogrešili?”, bespomoćnost jer ne znaju šta da rade, ljutnju i bes jer misle da dete tera inat, da je lenjo i bezobrazno…

Sa druge strane, detetu “buntovniku” je veeeomaaa teško, čak i teže nego odraslima, jer prolazi kroz razna emotivna stanja kojima ne ume da upravlja, često je anksiozno, trpi pritisak očekivanja, ali i stalno neprihvatanje okruženja. Njemu je u stvari potrebna pomoć odraslih, usmeravanje, ali pre svega razumevanje zašto se sve ovo dešava, svest o tome da nije dete samo odabralo da “bude takvo”, već je to nešto sa čim je došlo na ovaj svet. Kao što ne možemo da promenimo boju očiju, tako ne možemo da promenimo tip ličnosti, tako da će insistiranje da dete bude drugačije samo učiniti da otpor bude veći.

Svako od nas je poseban, ali dete “buntovnik” je po ponašanju i reakcijama najspecifičniji i samim tim i najuočljiviji tip, lako “upada u oči” jer iskače iz svih kalupa, a baš svi žele da ga ukalupe i “dovedu u red”! Na nama je da mu pomognemo i naučimo kako da reakcije i otpore kanališe, kako da sebi olakšava odnose umesto da ih otežava.

Njemu treba potpuno drugačiji pristup nego drugoj deci, da bi svi njegovi potencijali došli do izražaja, a ima ih puno! Jedna od najdragocenijih osobina je da vidi kreativna rešenja tamo gde svi drugi vide problem. 

Dete “buntovnik” je veselo, šarmantno, omiljeno u društvu, uvek ima zabavne ideje, već od malih nogu ima razvijenu sposobnost delegiranja, “RAZMIŠLJA 5 KORAKA UNAPRED”…

Ako ste prepoznali ponašanje vašeg deteta u “buntovniku” i želite da prilagodite vaspitni i komunikacioni pristup, a ipak više volite individualni pristup – zakažite konsultaciju na DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. 

VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

KOJE SU JOŠ KARAKTERISTIKE TIPA „BUNTOVNIKA“ PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

 

6 moćnih pitanja koja će vam pomoći da IZBEGNETE ZAMKU NADMETANJA U RODITELJSTVU (i jačate samopouzdanje)

nature-3089907_1280.jpgKada sam počela da pišem ovu temu, nisam imala na umu takmičenje u materijalnom smislu, već jedan drugi fenomen čiji je koren u nesigurnosti, strahu i često osećaju krivice.

Takmičarski duh je oduvek prisutan u roditeljstvu, samo se menjaju “discipline” u zavisnosti od vremena u kojem živimo.

Na primer, nekada je fokus bio na tome kada će dete izgovoriti prvu reč, zatim da što pre nauči da ide na nošu, onda da što pre počne sa učenjem stranog jezika… I, sve ovo je očekivano, jer se detetovo postignuće posmatra kao uspeh roditelja.

Međutim, u poslednjih 10-15 godina, a posebno sa ekspanzijom interneta, takmičarske discipline se sve više se odnose na vaspitne pristupe – koji je model (naj)bolji, tj. koji će dati brze rezultate da dete bude poslušnije, uspešnije, a ujedno da ostane svoje, slobodno, nesputano…

Prirodno je da želimo da budemo što bolji u ovoj ulozi, kao i da nam dete svojim ponašanjem (znanjem i veštinama), to i “potvrdi”. I to je OK sve dok smo mi kao roditelji povezani sa detetom, prepoznajemo na prvom mestu njegove potrebe, a zatim i specifične osobine, temperament, senzibilitet, uzrasne kapacitete… Tačnije, dok ne upadnemo u zamku nadmetanja, jer tada sve ovo pada u drugi plan zarad rezultata koje uopšte i ne treba da “jurimo”.

Roditeljstvo i vaspitanje su pre svega odnos sa detetom, a za to je potrebno vreme, zdrav autoritet i brojne veštine – strpljenje, doslednost, efikasna komunikacija, sposobnost za saradnju…

Hajde da krenemo redom i vidimo šta je sve uticalo na roditelje kada je ova tema u pitanju, zašto su podložni takmičenju i šta mogu da učine da sa tim prestanu.

Promena izvora informacija.

Generacija moje bake informacije o vaspitanju i odgoju deteta je dobijala po sistemu prenosa sa kolena na koleno. Moji rodtelji su mogli više da saznaju iz knjige “Vaše dete i vi”. Ja iz te iste knjige, a ako sam htela “svežije” informacije onda iz jednog jedinog časopisa tada na tržištu – mesečnika “Mama” (u kojem sam posle i radila punih 16 godina 🙂 ).

Danas su roditeljima dostupne bezbrojne knjige sa isto toliko različitih vaspitnih pristupa iz celog sveta i njegovo veličanstvo – internet. Naravno da je ovo velika prednost, ali samo ako umemo da filtriramo informacije koje u enormnim količinama i oblicima, stižu do nas.

Kada postanemo roditelji odgovornost dobija novu dimenziju.

Osećaj odgovornosti nosi izvesnu dozu straha od greške, kod nekog više, kod nekog manje. Taj strah kod roditelja stvara nelagodu, nesigurnost pa i krivicu, svaki put kada pomisli da je pogrešio.

Na žalost, baš zbog previše informacija na internetu “upakovanih” u fraze – ako ste ovo uradili pogrešili ste… ako ovo niste uradili pogrešili ste… odmah reagujte ako se vaše dete ovako ponaša… ne dozvolite detetu da vrišti, besni… ako je vaše dete bezobrazno, vi morate učiniti ovo… kako naterati dete da vas sluša… kako sprečiti dete da vas laže… – roditeljima se na dnevnom nivou veštački “izaziva” strah od greške, a uz to dobiju i puno etiketa koje je najlakše prepoznati po formulaciji koja ima negativan kontekst – današnji roditelji/današnja deca… su ovakvi/ovakva.

Kada se roditelj suoči sa ovakvim naslovima/informacijama i prepozna u njima neko detetovo ponašanje ili svoje – oseća se “prozvano” da je negde ozbiljno pogrešio.

Zašto se tako oseća?

Zato što se svaki roditelj trudi da radi dobro, najbolje moguće za svoje dete, i potrebna mu je potvrda za to, ali umesto potvrde svakodnevno dobija dozu “polivanja hladnom vodom” i “podsećanje” da koliko god se trudio – ne valja. To direktno utiče na njegovo samopouzdanje, počne da dovodi u pitanje i sebe i svoje odluke, pojačava se osećaj nesigurnosti…

Kada roditelj nije siguran u sebe on to “emituje” na više nivoa – govorom tela, bojom glasa, emotivnim stanjem i energijom – što negativno utiče na dete i njegovo ponašanje. Kada se detetovo ponašanje promeni roditelj je u još većem “problemu” jer je upravo “dobio potvrdu” da nešto ne radi dobro.

U pitanju je složen mehanizam emotivnih blokada i negativnih uverenja, koji se pokreće kada se suočimo sa strahom i stresom. O tome detaljno pričam na predavanju “Emotivni detoks za roditelje“, koje ću uskoro ponovo održati u Beogradu. Za više informacija i ranu prijavu kliknite OVDE

Inače, ovakve poruke ne moraju nužno da dolaze preko medija, mogu i od porodice, prijatelja, vaspitača, učitelja – svih onih koji komentarišu ponašanje deteta i/ili roditelja na način da se on oseća “prozvano”.

Vaspitavanje nekada uopšte nije lako i jednostavno.

Sve opisano ne koristi ni roditeljima ni deci. Najvažnije je da se roditelj vodi svojim instinktom – unutrašnjim glasom – i veruje u njega, da je izabrao vaspitni model sa kojim je usaglašen i on i dete, da dobro poznaje svoje dete i njegove osobenosti, da zna kakav odnos želi da gradi sa njim, i da ima relevantne informacije kako da to uradi.

Sve dok je u roditelju strah da je uradio nešto pogrešno ili da se njegovo dete “ne ponaša kako treba”, ili da će “pokvariti dete”, ili isprobava sve što mu se servira ili upoređuje sebe i/ili dete sa drugim roditeljima/decom – biće mu teško da osluškuje tanane poruke svog deteta šta mu je zaista potrebno i da se fokusira na traženje rešenja umesto na “probleme”, tj. “neprihvatljiva” ponašanja deteta.

Ukalupljivanje u “jedan najbolji, najuspešniji…” model zapravo je nemoguće jer se ne može primeniti na sve i to je onaj momenat kada roditelji upadaju u zamku takmičenja i upoređivanja – jer kod nekog će nešto dati rezultate, a kod nekog neće.

Raspravljati o tome je nekorisno i svakako stresno, jer jedni će “držati” stranu modelu koji kod njih “radi”, dok će se drugi osećati “poraženo” i biti uplašeni od “posledica greške”, ne razmatrajući uopšte da li je taj pristup usaglašen sa njihovim detetom ili ne.

Posledica “takmičenja” – poljuljan osećaj samopouzdanja.

Da ste upali u ovu zamku primetićete po tome što ćete imati potrebu da se opravdavate ili ćete pokušavati da promenite nešto kod deteta, ali ćete se zbog toga osećati “loše”.

Takođe, kod roditelja koji upadnu u zamku takmičenja i upoređivanja lako se poljulja samopouzdanje i izgubi fokus. Postanu do te mere nesigurni da svako ponašanje deteta posmatraju kroz dileme – da li dete ovako treba da se ponaša ili ne, da li ću pogrešiti ako ovo dozvolim ili ako zabranim, da li će me dete manje voleti ako mu postavim granice…

Na samopouzdanje i sigurnost u ulozi roditelja utiču i drugi brojni faktori, a jedan od značajnijih je iskustvo iz njihovog detinjstva. O tome sam pisala OVDE.

Jedino takmičenje u roditeljstvu koje je OK, je ono u kojem se nadmećete sa samim sobom uvek kada primetite da se prema detetu ponašate onako kako ne želite i tada donosete odluku da to promenite i budete bolji nego pre. 

6 pitanja koja će vam pomoći da ostanete na dobrom kursu!

Roditeljima su pre svega potrebne smernice kako bi bili upoznati šta i kada mogu da očekuju od deteta u određenom uzrastu, kako da postave zdrave granice, kako da primene efikasnu i pozitivnu komunikaciju, kao i da li su neka odstupanja u ponašanju OK ili ne i kada treba da potraže stručnu pomoć.

Ono što još može da bude od velike koristi je da sebi postavite ova pitanja kada ste u dilemi da li ste na pravom putu ili ste možda dobili svoju dozu “hladne kofe”:

1. Koji je moj cilj u roditeljstvu? Šta stvarno želim u odnosu sa detetom? (na primer, ako imate pozitvan pristup vaspitanju koji isključuje kazne, nemojte čitati tekstove u kojima se spominju zabrane ponašanja koja imaju veze sa burnim ispoljavanjem emocija, kažnjavanjem, zabranama…)

2. Ima li ovo što sam pročitala/čula ikakve veze sa mnom i sa mojim detetom (njegovim temperamentom, navikama, osobinama, uzrastom)? 

3. Da li mi ova informacija koristi i gde mogu da je primenim? Da li se uopšte uklapa u moj vaspitni model? 

4. Šta da radim sa ovolikom količinom informacija? Da li sam ih tražila ili sam slučajno naišla na njih? Da li su one u skladu sa mojim roditeljskim ciljem?

5. Da li mi nešto od ovoga pomaže da unapredim naš odnos?

6. Kako se osećam sa ovom informacijom – da li mi se javlja otpor, sumnja, nelagoda ili mi se čini da bi mi koristila?

KAKO VAM OVA PITANJA POMAŽU? 

1. Filtrirate informacije – svesno donosite odluku da se ne zatrpavate nečim što vam je višak.

2. Vremenom učite da odbacujete one sa kojima niste usaglašeni i da se više oslanjate na svoj unutrašnji osećaj nego na spoljašnje pritiske.

3. Osećate sve veću sigurnost i potvrdu da primenjujete model u kojem se i vi i dete osećate prirodno i udobno.

4. Učite da procenjujete šta vam koristi, a šta ne, i tako ostajete dovoljno fleksibilni da isprobate nešto što mislite da bi vam koristilo.

Setite se da ste vi i dete dve različite osobe, da se razlikujete od druge dece i roditelja, i da je od svih vaspitnih modela i saveta mnogo važnije da ste usklađeni i da umete da osluškujete jedno drugo, da se prilagođavate i naravno volite 🙂

Dragana Aleksić, Family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.