VIKANJE i ĆUTANJE – dve najčešće greške u komunikaciji sa decom

pexels-photo-220442-e1558295813702.jpeg

Kada dete „ne posluša iz prve“, roditelji se ljute i primenjuju nešto što sigurno neće dati rezultate na duge staze, kada je u pitanju međusobna komunikacija i odnos poverenja.

Odrasli uglavnom misle da je dovoljno da samo pričaju detetu i da će ih ono poslušati zato što mu nešto govore.

Ali, dete često uopšte ne zna šta se od njega očekuje, jer način na koji mu se govori nije prilagođen ni njegovom uzrastu ni misaonim procesima zaduženim za razumevanje informacija, zahteva, zadataka…

 

Ovo su dve najčešće greške i bilo bi dobro da ne postanu model komunikacije u porodici.

VIKANJE = STRAH

Kada vičemo na dete šaljemo poruku da smo bespomoćni, da nemamo kontrolu nad situacijom, nad sobom, ali i da je sasvim u redu vikati na nekoga. Vikanje izaziva strah, telesnu nelagodu kod deteta, zbunjeno je, ne zna šta da radi u ovim situacijama.

Kada roditelj viče/vikne/podvikne to utiče na njegov odnos sa detetom na više načina:

1. Kada dete posluša roditelja koji je vikao, zapravo je poslušalo iz straha, a ne iz razumevanja zašto nešto treba ili ne treba da radi. Kako bude raslo sve manje će se „plašiti“ i manje će slušati.

2. Dete ili ulazi u otpor (bori se da ostane autentično) ili se pokorava („odustaje“ od sebe). U prvom slučaju vrlo brzo će „zaraditi etikete“ da nije saradljivo i vremenom će mu to postati model ponašanja (jer ne zna za drugi). Dete koje se „pokori“ postaje osoba koja se previše prilagođava drugima, zavisi od tuđeg mišljenja, ne ume da se zauzme za sebe…

Jasno je da ovo ne vodi u pravcu građenja odnosa poverenja i da negativno utiče na budući život deteta.

Deca roditelja koji često viču, takođe viču na roditelje, ali i na drugu decu, odrasle…

Zašto roditelji viču? Nekada je to zbog nedostatka strpljenja, prevelikih očekivanja od deteta, nekada jer su pod stresom i naporan dan je iza njih. Svakome može da se desi da ponekad odreaguje na ovaj način, ali tada je važno da se odnos popravi, tj. da se detetu pojasni koje njegovo ponašanje je dovelo do toga da se osećamo npr. ljuto i da zbog toga vičemo. Ako ovo izostane, ono neće znati koje ponašanje za nas nije prihvatljivo i jednostavno će ga ponoviti, što kod roditelja može izazvati još veću ljutnju i potrebu da se dete kazni.

Ukoliko vam dođe „žuta minuta“ i neadekvatno odreagujete, nakon toga je potrebno pojasniti detetu šta se desilo – Izvini što sam vikala, naljutilo me je što su igračke razbacane iako sam te zamolila da ih skloniš. Sigurno si se uplašio, hajde da se zagrlimo/napravimo pauzu da se smirimo. – Kada se oboje umirite možete zajedno da nađete rešenje za problem.

ŠTA PRIMENJIVATI, A ŠTA IZBEGAVATI U KOMUNIKACIJI SA DECOM DA BI NAS ONA BOLJE RAZUMELA? ŠTA PRIMENITI KADA SMO UMORNI OD „PRIČE“ I PONAVLJANJA? KAKO GRADITI AUTORITET BEZ KAZNE I NAGRADE?

NA PREDAVANJU „UMETNOST KOMUNIKACIJE SA DECOM“  25. MAJA 2019. U BEOGRADU, DOBIĆETE ODGOVORE NA OVA I MNOGA DRUGA PITANJA, KAO I BROJNE IDEJE I ALATE KOJI ĆE VAM POMOĆI U SVAKODNEVNIM IZAZOVIMA.

INFORMACIJE O PREDAVANJU I PRIJAVI PROČITAJTE OVDE.

ĆUTANJE = KAZNA

Ćutanje je takođe komunikacija i poželjno je onda kada detetu dajemo vreme da o nečemu razmisli.

Međutim, odrasli često koriste ćutanje kada su ljuti na dete zbog nekog njegovog ponašanja i tada ga „kažnjavaju“ tišinom.

Kako to utiče na dete?

Uglavnom se oseća kao krivac, da ne zaslužuje ljubav roditelja, da nije dovoljno vredno njihove pažnje… Ne očekujte da dete može samo da donese zaključak koje njegovo ponašanje ne odobravate, pa zbog toga ćutite. Ono će vas zapitkivati – Šta ti je mama, zašto ćutiš? – a to što ćete ga uskratiti za odgovor u njemu će probuditi nelagodu i nesigurnost. Kada se oseća nesigurno dete se uznemiri, a onda ga preplavljuju neprijatne emocije i stanja – strah, stid, tuga, bespomoćnost, briga…

Mnogo je korisnije objasniti detetu šta nas je naljutilo, nego ga kažnjavati tišinom.

Vremenom možemo da očekujemo da i dete počne da „komunicira ćutanjem“, i da ne daje odgovore koji će nama biti važni.

Šta može da pomogne da se izbegnu ove zamke?

Komunikacija treba da je prilagođena uzrastu deteta, da je u skladu sa njegovim trenutnim kapacitetima i mogućnostima. Često je prepreka da nas dete posluša upravo to što imamo prevelika očekivanja od njega koja ono, zbog uzrasnih ograničenja, ne može da ispuni. Takođe, važno da budemo dovoljno jasni u zahtevima i zadacima, i da poznajemo osnove efikasne komunikacije – da primenjujemo ono što će sigurno dati rezultat, a ujedno pomoći da gradimo odnos poverenja sa detetom.

Dragana Aleksić, Family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI SA DETETOM, ZAKAŽITE TERMIN NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE. 

Advertisements

Roditeljstvo nije NADMETANJE (zašto upadamo u ovu zamku i kako je izbeći)

pexels-photo-618612.jpeg

Photo by Snapwire on Pexels.com

Kada sam počela da pišem ovu temu, nisam imala na umu takmičenje u materijalnom smislu, već jedan drugi fenomen čiji je koren u nesigurnosti, strahu i često osećaju krivice.

Takmičarski duh je oduvek prisutan u roditeljstvu, samo se menjaju discipline u zavisnosti od vremena u kojem živimo.

Na primer, kada sam ja bila dete „takmičenje“ je bilo koju će prvu reč dete izgovoriti. Kada je moje dete bilo malo takmičenje se najviše odnosilo na to ko će pre naučiti da ide na nošu… Danas, ko će se pre upisati u školicu jezika… I, sve ovo je očekivano i prirodno, jer se detetovo postignuće posmatra kao uspeh roditelja.

Međutim, u poslednjih 10-15 godina, a posebno sa ekspanzijom interneta, takmičarske discipline postaju sve ozbiljnije i drastičnije, i sve više se odnose na vaspitne pristupe – koji je model (naj)bolji, tj. koji će učiniti da dete bude poslušnije, uspešnije, a ujedno da ostane svoje, slobodno, nesputano…

Prirodno je da želimo da budemo što bolji u ovoj ulozi, kao i da nam dete svojim ponašanjem (znanjem i veštinama), to i „potvrdi“. I to je OK sve dok smo mi kao roditelji povezani sa detetom, prepoznajemo njegove specifične osobine, potrebe, temperament, senzibilitet, uzrasne kapacitete… Tačnije, dok ne upadnemo u zamku nadmetanja, jer tada sve ovo pada u drugi plan zarad rezultata koji i uopšte i ne treba da „jurimo“.

Hajde da krenemo redom i vidimo šta je sve uticalo na roditelje kada je ova tema u pitanju, zašto su podložni takmičenju i šta mogu da učine da sa tim prestanu.

1. Promena izvora informacija.

Generacija moje bake informacije o vaspitanju i odgoju deteta je dobijala po sistemu prenosa sa kolena na koleno. Moji rodtelji su mogli više da saznaju iz knjige „Vaše dete i vi“. Ja iz te iste knjige, a ako sam htela „svežije“ informacije onda iz jednog jedinog časopisa tada na tržištu – mesečnika „Mama“ (u kojem sam posle i radila punih 16 godina 🙂 ).

Danas su roditeljima dostupne bezbrojne knjige sa isto toliko različitih vaspitnih pristupa iz celog sveta i njegovo veličanstvo – internet. Naravno da je ovo velika prednost, ali samo ako umemo da filtriramo informacije koje u enormnim količinama i oblicima, stižu do nas.

2. Kada postanemo roditelji odgovornost dobija novu dimenziju.

Osećaj odgovornosti nosi izvesnu dozu straha od greške, kod nekog više, kod nekog manje. Taj strah kod roditelja stvara nelagodu, nesigurnost pa i krivicu, svaki put kada pomisli da je pogrešio.

Na žalost, baš zbog previše informacija na internetu „upakovanih“ u fraze – ako ste ovo uradili pogrešili ste… ako ovo niste uradili pogrešili ste… odmah reagujte ako se vaše dete ovako ponaša… ne dozvolite detetu da vrišti, besni… ako je vaše dete bezobrazno, vi morate učiniti ovo… kako naterati dete da vas sluša… kako sprečiti dete da vas laže… – roditeljima se na dnevnom nivou veštački „izaziva“ strah od greške, a uz to dobiju i puno etiketa koje je najlakše prepoznati po formulaciji koja ima negativan kontekst – današnji roditelji/današnja deca… su ovakvi/ovakva.

Kada se roditelj suoči sa ovakvim naslovima/informacijama i prepozna u njima neko detetovo ponašanje ili svoje – oseća se „prozvano“ da je negde ozbiljno pogrešio.

Zašto se tako oseća?

Zato što se svaki roditelj trudi da radi dobro, najbolje moguće za svoje dete, i potrebna mu je potvrda za to, ali umesto potvrde svakodnevno dobija dozu „polivanja hladnom vodom“ i „podsećanje“ da koliko god se trudio – ne valja. To direktno utiče na njegovo samopouzdanje, počne da dovodi u pitanje i sebe i svoje odluke, pojačava se osećaj nesigurnosti…

Kada roditelj nije siguran u sebe on to „emituje“ na više nivoa – govorom tela, bojom glasa i energijom – što negativno utiče na dete i njegovo ponašanje. Kada se detetovo ponašanje promeni roditelj je u još većem „problemu“ jer je upravo „dobio potvrdu“ da nešto ne radi dobro.

U pitanju je složen mehanizam emotivnih blokada i negativnih uverenja, koji se pokreće kada se suočimo sa strahom i stresom. O tome  detaljno pričam na predavanju „Emotivni detoks za roditelje„, koje ću održati u Beogradu 2. februara 2019. Za više informacija i prijavu kliknite OVDE

Inače, ovakve poruke ne moraju nužno da dolaze preko medija, mogu i od porodice, prijatelja, vaspitača, učitelja – svih onih koji komentarišu ponašanje deteta i/ili roditelja na način da se on oseća „prozvano“.

3. Vaspitavanje uopšte nije lako i jednostavno.

Sve opisano ne koristi ni roditeljima ni deci. Najvažnije je da se roditelj vodi svojim instinktom – unutrašnjim glasom – i veruje u njega, da je izabrao vaspitni model sa kojim je usaglašen i on i dete, da dobro poznaje svoje dete i njegove osobenosti, da zna kakav odnos želi da gradi sa njim, i da ima informacije kako da to uradi.

Sve dok je u roditelju strah da je uradio nešto pogrešno ili da se njegovo dete „ne ponaša kako treba“, ili da će „pokvariti dete“, ili isprobava sve što mu se servira ili upoređuje sebe i/ili dete sa drugim roditeljima/decom – biće mu teško da osluškuje tanane poruke svog deteta šta mu je zaista potrebno i da se fokusira na traženje rešenja umesto na „probleme“, tj. „neprihvatljiva“ ponašanja deteta.

Ukalupljivanje u „jedan najbolji, najuspešniji…“ model zapravo je nemoguće jer se ne može primeniti na sve i to je onaj momenat kada roditelji upadaju u zamku takmičenja i upoređivanja – jer kod nekog će nešto dati rezultate, a kod nekog neće.

Roditeljstvo nije nadmetanje u disciplini „koji je vaspitni model bolji“, nego je to pre svega odnos sa detetom.

Raspravljati o tome je nekorisno i svakako stresno, jer jedni će „držati“ stranu modelu koji kod njih „radi“, dok će se drugi osećati „poraženo“ i biti uplašeni od „posledica greške“, ne razmatrajući uopšte da li je taj pristup usaglašen sa njihovim detetom ili ne.

4. Posledica „takmičenja“ – poljuljan osećaj samopouzdanja.

Da ste upali u ovu zamku primetićete po tome što ćete imati potrebu da se opravdavate ili ćete pokušavati da promenite nešto kod deteta, ali ćete se zbog toga osećati „loše“.

Takođe, kod roditelja koji upadnu u zamku takmičenja i upoređivanja lako se poljulja samopouzdanje i izgubi fokus. Postanu do te mere nesigurni da svako ponašanje deteta posmatraju kroz dileme – da li dete ovako treba da se ponaša ili ne, da li ću pogrešiti ako ovo dozvolim ili ako zabranim, da li će me dete manje voleti ako mu postavim granice…

Na samopouzdanje i sigurnost u ulozi roditelja utiču i drugi brojni faktori, a jedan od značajnijih je iskustvo iz njihovog detinjstva. O tome sam pisala OVDE.

Jedino takmičenje u roditeljstvu koje je OK, je ono u kojem se nadmećete sa samim sobom uvek kada primetite da se prema detetu ponašate onako kako ne želite i donosite odluku da to promenite i budete bolji nego pre. 

5. Šta može da vam pomogne da izbegnete zamku nadmetanja i upoređivanja.

Roditeljima su pre svega potrebne smernice kako bi bili upoznati šta i kada mogu da očekuju od deteta u određenom uzrastu, kako da postave zdrave granice, kako da primene efikasnu i pozitivnu komunikaciju, kao i da li su neka odstupanja u ponašanju OK ili ne i kada treba da potraže stručnu pomoć.

Ono što još može da bude od velike koristi je da sebi postavite ova pitanja kada ste u dilemi da li ste na pravom putu ili ste možda dobili svoju dozu „hladne kofe“:

1. Koji je moj cilj u roditeljstvu? Šta stvarno želim u odnosu sa detetom? (na primer, ako imate pozitvan pristup vaspitanju koji isključuje kazne, nemojte čitati tekstove u kojima se spominju zabrane ponašanja koja imaju veze sa burnim ispoljavanjem emocija, kažnjavanjem, zabranama…)

2. Ima li ovo što sam pročitala/čula ikakve veze sa mnom i sa mojim detetom (njegovim temperamentom, navikama, osobinama, uzrastom)? 

3. Da li mi ova informacija koristi i gde mogu da je primenim? Da li se uopšte uklapa u moj vaspitni model? 

4. Šta da radim sa ovolikom količinom informacija? Da li sam ih tražila ili sam slučajno naišla na njih? Da li su one u skladu sa mojim roditeljskim ciljem?

5. Da li mi nešto od ovoga pomaže da unapredim naš odnos?

6. Kako se osećam sa ovom informacijom – da li mi se javlja otpor, sumnja, nelagoda ili mi se čini da bi mi koristila?

KAKO VAM OVA PITANJA POMAŽU? 

1. Filtrirate informacije – svesno donosite odluku da se ne zatrpavate nečim što vam je višak.

2. Vremenom učite da odbacujete one sa kojima niste usaglašeni i da se više oslanjate na svoj unutrašnji osećaj nego na spoljašnje pritiske.

3. Osećate sve veću sigurnost i potvrdu da primenjujete model u kojem se i vi i dete osećate prirodno i udobno.

4. Učite da procenjujete šta vam koristi, a šta ne, i tako ostajete dovoljno fleksibilni da isprobate nešto što mislite da bi vam koristilo.

Setite se da ste i vi i dete dve različite osobe, da se razlikujete od druge dece i roditelja, i da je od svih vaspitnih modela i saveta mnogo važnije da ste usklađeni i da umete da osluškujete jedno drugo, da se prilagođavate i naravno volite 🙂

Dragana Aleksić, Family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

 

 

Kako da NATERAM DETE da… (3 sigurna koraka za uspeh!)

pexels-photo-207653

Oni koji prate moj rad znaju da je on utemeljen na pozitivnom pristupu vaspitanju, roditeljstvu,  a posebno detetu, pa navedeni koraci neće biti (veliko) iznenađenje.

Naslov je napisan isključivo kao rezultat onoga što roditelji pretražuju na internetu, pa ih to dovede do mog sajta, a ne kao predlog ili ideja u vaspitanju.

Spisak tema koje se pretražuju u ovom kontekstu je poduži, a ovo je samo deo:

Kako da nateram dete da…

… me sluša? … uradi to što mu se kaže, a ne nešto drugo? … uči?… ide na spavanje kada mu je vreme? … spava samo u krevetu/sobi? … jede to što mu dam? … se samo (za)igra? … poštuje pravila? … me ne laže? … ne bude ceo dan na mobilnom i na kompjuteru? … se lepo ponaša? … mi ne pruža otpor? … ne besni na javnom mestu? … ne dira sve u prodavnici? … ne otima igračke drugoj deci? … zavoli školu? … ne bude bezobrazno prema meni i drugima? … bude strpljivo kada mu se kaže? (na samom kraju teksta imate konkretne predloge i rešenja za svaki primer)

Evo i odgovora. Spremni?

1. Korak – Odbacite stav da dete treba „terati“ da bi nešto uradilo.

Kada neko nekog tera na nešto to znači da druga osoba nema pravo na svoju volju ili mišljenje.

Kada roditelj misli da treba da tera dete da uradi nešto, on sebi uskraćuje mogućnost da ga vidi kao jedinstvenu osobu koja ima svoju ličnost, želje, potrebe, sposobnosti, emocije… Stav da dete „mora“ apsolutno da posluša zahtev roditelja, da ga treba „naterati“ da nešto uradi ili da prestane sa nečim, dete stavlja u podređenu poziciju iz koje ne može da se razvija kao individua i da bude autentično.

To uvek vodi u dve krajnosti – ili u jak otpor deteta (koje roditelj onda tumači kao inat i/ili lični neuspeh), ili u odustajanje deteta od sebe, svoje volje i mišljenja (što se kasnije ispolji kao nesigurnost, neprepoznavanje sopstvenih potreba i želja, strah od suprotstavljanja, nisko samopoštovanje… i sa ovim se svakodnevno susrećem u radu sa ljudima na „Emotivnom detoksu“).

Jedan od glavnih razloga zašto roditelji imaju stav da dete treba terati na nešto je strah od gubitka kontrole nad detetom  i da će zbog toga ono biti nevaspitano, bezobrazno, da će zloupotrebiti njihovu „popustljivost“… U pozadini je zapravo strah od neuspeha.

Drugi razlog je pritisak okoline i poruke tipa – Ne bi on meni tako… U moje vreme se znalo… Ako sad popustiš, sutra će ti se popeti na glavu… Mora da se zna red… Kad će da te sluša, ako ne sad… Kako ona tebi sme da kaže „neću“… U pozadini ovoga je strah od kritike.

Treći razlog je nedostatak ideja, ali i znanja, što je posledica toga što nas niko ne priprema kako da budemo roditelji i kako da se snađemo u situacijama koje nas svakako čekaju jer su deo prirodnog razvoja deteta. O ovome pišem u koraku 3.

IMAJTE U VIDU I PODSEĆAJTE SE ČESTO:

DETE UKAZUJE RODITELJU BEZGRANIČNO POVERENJE I ISKRENO VERUJE DA ĆE ON UVEK BITI TU ZA NJEGA I DA ĆE MU POMOĆI KADA MU JE TEŠKO. NA RODITELJU JE DA OPRAVDA OVO POVERENJE TAKO ŠTO ĆE DETETU BITI PODRŠKA, UČITELJ, „VODIČ“ KROZ ŽIVOT, KAKO KROZ ONE LEPE TRENUTKE TAKO I KROZ ONE IZAZOVNE.

Roditelj detetu treba da da osećaj sigurnosti i ljubavi, a ne da ga „trenira“ da bude poslušno i da ga uslovljava strahom i kaznama. Ovo će dati samo trenutno „rešenje“, dete će poslušati zahtev iz straha, ali tada ne možemo pričati o odnosu poverenja i rezultatima na duge staze. Sutra to dete treba da bude osoba sposobna da misli svojom glavom, donosi odluke, preuzima odgovornost, brine o sebi i drugima…

Zato je ključ u promeni načina na koji roditelj doživljava dete i svoju roditeljsku ulogu.

2. Korak – Razmišljajte u pravcu saradnje.

Dakle, kada roditelj odbaci „teranje deteta“ kao metodu vaspitanja, sledeći korak je da nauči i sebe i dete saradnji.

Ono što zbunjuje, a često i plaši, roditelje koji žele da imaju pozitivan pristup vaspitanju je što saradnju doživljavaju (ili im takve poruke stižu iz okruženja) kao popustljivost. Zato je važno da razgraničimo šta saradnja jeste, a šta nije.

Kada razumemo da je dete osoba i da ima pravo da nešto ne želi da uradi i da to može da izrazi verbalno ili ponašanjem, da ima pravo da oseća sve emocije, da za nešto još uvek nije razvilo sposobnost ili da nema kapacitete u odnosu na očekivanja roditelja, tada njegovo ponašanje ne doživljavamo kao bezobrazluk ili nevaspitanje, već da mu treba pomoć da se u nekoj situaciji snađe.

Setite se da je uloga roditelja da dete usmerava i pomaže mu da uči o svetu oko sebe, o sebi i o svom odnosu sa drugima.

U kontekstu zahteva i zadataka, saradnja ne znači da dete „oslobađamo“ obaveze da nešto uradi, da ne postoje pravila i granice, naprotiv.

Saradnja je podrška detetu da kroz dogovor, pojašnjenja, pravila, granice i usmeravanja uči koja ponašanja su prihvatljiva, a koja ne, da izrazimo naša očekivanja ali i da istražimo kako se dete oseća i šta misli o tome, i da se shodno tome traže adekvatnija rešenja.

OVO JE PROCES KOJI TRAJE I UNAPREĐUJE SE KAKO DETE RASTE. DAKLE, NIJE NEŠTO ŠTO SE DEŠAVA PREKO NOĆI I POTREBNO JE ULOŽITI VREME, TRUD I ZNANJE, A PRE SVEGA PRIMENJIVATI EFIKASNU KOMUNIKACIJU.  

3. Korak – Radite na sebi, svojim roditeljskim veštinama, informišite se i učite.

Već smo konstatovali da roditeljstvo ume da bude teško baš zato što nas niko nije pripremio za njega.

Ali, to ne znači da tako treba i da ostane!

Za kvalitetan odnos sa detetom potrebno da roditelj zna šta koja razvojna faza donosi, šta sve može da očekuje i da se za to pripremi ili uz literaturu ili uz pomoć stručnjaka koji se bave porodicom.

Takođe, efikasna komunikacija je od ogromnog značaja kada je pitanju saradnja, kao i da li nas dete razume, i korisno je da se roditelj upozna sa osnovnim pravilima i da ih primenjuje.

PREDAVANJE „UMETNOST KOMUNIKACIJE SA DECOM“ ODRŽAĆU U BEOGRADU 13. APRILA. ZA VIŠE INFORMACIJA I PRIJAVE KLIKNITE OVDE ILI POŠALJITE MEJL NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

Kada roditelj prihvati činjenicu da dete nije i ne treba da bude kao on, tada će pažnju usmeriti da prepoznaje njegove osobine, temperament, karakter i na razmevanje i prihvatanje međusobnih razlika.

Iskreno interesovanje kako se dete oseća, razgovor o emocijama i pomoć i usmeravanje kako da se dete nosi sa njima, pomaže da se razvija emocionalna inteligencija.

Veoma važan deo u roditeljstvu je i prepoznavanje gde smo pogrešili, šta smo sve iz te greške naučili i šta sigurno nećemo ponoviti. Nekada se jednostavno zaređaju situacije u kojima češće grešimo i koje nas poljuljaju u roditeljskoj ulozi. Kako da što lakše izađete iz začaranog kruga krivice i vratite samopouzdanje pisala sam OVDE.

Ukoliko roditelj oseća da nije siguran u svojoj ulozi ili da u nekoj razvojnoj fazi ili situaciji ne ume da se snađe, ili da ima prenaglašene reakcije na dete, preporuka je da radi na sebi kroz lični rast i razvoj i sazna da li je možda nešto iz njegovog detinjstva prepreka za ulogu roditelja. (o tome sam pisala OVDE)

Danas je više nego ikada dostupno toliko informacija i kvalitetnog besplatnog sadržaja, toliko je stručnjaka, i domaćih i stranih, koji dele svoje znanje i kroz praktične primere pomažu roditeljima da se snađu i prevaziđu probleme. (na kraju ovog teksta su moji predlozi i linkovi koga da pratite)

Zahvaljujući internetu, možete dobiti pomoć na lak i pristupačan način za konkretne situacije koje vas muče – kroz webinare, video predavanja, online konsultacije. (u delu teksta gde su odgovori šta možete drugo da uradite umesto da terate dete, su linkovi za tekstove, snimke i video predavanja)

Dakle, nema razloga/izgovora da ono što je trenutno teško i izazovno u roditeljstvu tako i ostane. Na primer, veštine komunikacije sa decom možete unaprediti i kroz video predavanja koja gledate kod kuće – „Kako da me dete razume i posluša 1. i 2. deo“. Više  informacija PROČITAJTE OVDE.

Hajde da vidimo kako to može da izgleda u praksi!

Kako da „nateram“ dete da… / Šta mogu drugo da uradim…

… me sluša? – Ovladajte efikasnom komunikacijom (video predavanja imate OVDE i OVDE), uspostavljajte pravila, dogovore (imate tekst kako se to radi OVDE)… Čak i kada je dete malo treba graditi ovakav odnos, vremenom će on postati prirodan i za roditelja i za dete. Iskoristite akciju 1+1 gratis za video predavanja za roditelje do 30. decembra! Više informacija PROČITAJTE OVDE.

… uradi to što mu se kaže, a ne nešto drugo? – Recite to na način koji je u skladu sa uzrastom, misaonim procesima, prethodnim iskustvom i dogovorom.

… uči? – Istražite u čemu je problem, motivišite ga kroz igru. (imate tekst o tome OVDE OVDE)

… ide na spavanje na vreme? – Pratite potrebe deteta. Nekada odlaganjem dete na svoj način govori da nije zadovoljilo potrebu za mamom i tatom. Možda mu samo nedostajete, a možda je imalo previše intenzivan dan i ne može da zaspi od uzbuđenja.

… spava samo u krevetu/sobi? – Zavisi od uzrasta, a možda se dete plaši da bude samo. Takođe, zapitajte sebe zašto je vama važno da dete spava samo ako to ne želi – da li možda osećate pritisak drugih da ćete „pokvariti dete“ ili da neće uspostvaiti naviku?

… jede to što mu dam? – Apetit i količina hrane zavise od mnogo faktora. Takođe,  stav prema hrani kod nekih roditelja stvara veliki unutrašnji pritisak koji se „čita“ na licu, kroz glas i energiju koju emituje ka detetu. (o tome sam detaljno pisala OVDE)

… se samo (za)igra? – Zavisi od uzrasta deteta, interesovanja, trenutnih sposobnosti… Zapitajte se da li imate prevelika očekivanja od deteta.

… poštuje pravila? – Pravite dogovore u napred, uspostavite ih zajedno, poštujte ih i vi…

… me ne laže? – Nekada roditelj tumači nešto kao laž, a zapravo nije. (Sanja Rista Popić i ja smo o tome pričale OVDE.)

… ne bude ceo dan na mobilnom i na kompjuteru? – Dogovor i pravila, kao i iskreno interesovanje zašto je detetu to sve zanimljivo. Zabrana, kazna, ucena uspehom i ocenama, biće kontraproduktivni.

… se lepo ponaša? – Ličnim primerom, pravilima, ponavljanjem dok ih dete ne usvoji.

… mi ne pruža otpor? – Istražite šta se dešava, šta je pravi problem, možda vam nešto promiče… Pokušajte igrom da prevaziđete situacije u kojima je otpor izražen. (Sanja Rista Popić i ja smo o tome pričale OVDE)

… ne besni na javnom mestu? – Upoznajte se sa temom burnog ispoljavanja emocije besa kod dece kako biste razumeli šta se detetu dešava, kako možete da mu pomognete i kako da se vi snađete u ovim situacijama. (o temi besa kod dece pisala sam OVDEOVDE, OVDE i OVDE, video predavanje je OVDE, a Sanja Rista Popić i ja smo o tome pričale OVDE )

… ne dira sve u prodavnici? – Dogovor u napred šta je u redu, predlog da može da pogleda iz vaše ruke…

… ne otima igračke drugoj deci? – Razumevanje da dete to ne radi smišljeno i namerno, već je u uzrastu kada ne može da razume šta je njegovo. Očekujemo da i pored objašnjenja i dogovora dete i dalje uzima tuđe stvari jer je za njega to proces učenja i igre. Pripremite se da ćete puno puta ponoviti istu stvar detetu, ali da će ono to moći da posluša tek kada razvojno dostigne zrelost da razume. Isto važi i za deljenje igračaka.

… zavoli školu? – Istražiti šta je u pozadini toga što dete ne voli školu. Roditelji se uplaše da će dete koje otvoreno kaže da ne voli školu biti loš đak, i ne istraže šta je pravi problem i kako se dete u školi oseća. Nekada je problem u okruženju – deca ili učitelj/nastavnik… U praksi ima dosta primera da je promenom škole dete počelo da je „voli“.

… ne bude bezobrazno prema meni i drugima? – Iako neka ponašanja deteta ostavljaju utisak da je bezobrazno, često se desi da dete zapravo ne ume drugačije da se ponaša u nekoj situaciji ili sa nekim osobama koje mu izazivaju nelagodu. (o tome sam pisala OVDE)

… bude strpljivo kada mu se kaže? – Strpljenje je veština koja se uči, i to može da se radi kroz igru i lični primer, a očekivanja treba da budu u skladu sa uzrastom deteta. Takođe, nestrpljiv roditelj ne može očekivati da njegovo dete bude strpljivo.

I, na kraju, roditeljstvo je kontinuiran rad na i o sebi i detetu, učenje, prilagođavanje, „posao“ koji nema radno vreme ni rok trajanja 🙂

Uživajte u procesu!

Dragana Aleksić, Family coach

* Kada je u pitanju pozitivan pristup vaspitanju i generalno deci i porodici, ovo je moja preporuka za stručnjake i roditelje od kojih možete mnogo naučiti:

Sanja Rista Popić

Blog Čarapice

Aleksandra Birta

Manuela Kamikovski

Mama iz magareće klupe

Familylab Srbija

Pozitivno vaspitanje

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

 

3 JEDNOSTAVNA koraka kako (NA)UČITI dete PRAVILIMA

pexels-photo-207924Pravila su važna jer detetu daju okvire u kojima se kreće, ne dovode ga u dilemu da li nešto može ili treba da radi.

Međutim, ako se detetu jasno ne kaže da je nešto pravilo, besmisleno je očekivati da će ga ono poštovati.

Najveći „neprijatelj“ u procesu kreiranja  pravila su očekivanja, koja ćete prepoznati u sledećim rečenicama – Pa, to se podrazumeva! Podrazumeva se da to znaš, da si naučio. To i ne treba da ti se kaže, zna se da se igračke sklanjaju pred spavanje. Svašta, ceo svet zna da se prvo skinu cipele kada se uđe u kuću, a onda se peru ruke. Šta tu ima da se priča!? Podrazumeva se kada ti jednom kažem da to treba da uradiš.

Ako govorite nešto od ovoga ili vama to neko govori, imam nešto važno da vam kažem – ništa se ne podrazumeva ako nije uspostavljeno kao pravilo. 

Ali, reći ćete, pa dete je sto puta videlo da ja to radim! Razumem vas, samo što videti i nešto ciljano gledati – nije isto. Još ako to nije proraćeno objašnjenjem, uzalud se nadate da je dete pukim posmatranjem neke vaše radnje „shvatilo i naučilo“ da je to neko pravilo. Koliko puta ste videli da vaši roditelji ili kolege nešto rade, pa da li ste to usvojili kao neko pravilo ako vam to nisu rekli? Niste.

Ali, reći ćete ponovo, pa rekao sam mu već jednom! OK, rekli ste detetu nešto jedanput i mislite da se priča tu završila, da je dete zapamtilo. Nije. Deci je potrebno više puta ponoviti, a što su mlađa, to je neophodno više ponavljanja, sve dok se informacija u njihovim glavicama ne sistematizuje i dobije smisao.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Hajde da vidimo o čemu se ovde radi.

Kada se nešto „podrazumeva“ iza toga stoji očekivanje da naš sagovornik (u ovom slučaju dete), zna na šta mi mislimo i obrnuto  – da mi znamo šta neko drugi misli. Da bismo to mogli da znamo potrebna nam je veština čitanja misli.

Evo nekoliko primera koji će vam pomoći da razumete o čemu pričam.

Zamislite da ste stigli na posao. Posle desetak minuta stiže vaša koleginica i kaže – Pa, gde je kafa? Što je nisi već skuvala!? Vi je gledate u čudu i pitate se zašto očekuje kafu, a ona nastavlja – Podrazumeva se da onaj ko prvi dođe skuva kafu. Ja sam tebi prošle nedelje skuvala.

Ili, došli ste kući a muž vas pita da li ste kupili kiselu vodu usput. Kada ga upitate zašto vas nije nazvao da vam to kaže, on komentariše – Šta to ima da ti javljam, podrazumeva se da ćemo piti više kisele vode posle podvarka sa suvim mesom!

Ili, došli ste u dom zdravlja sa novom knjižicom koju ste čekali bezmalo godinu dana, a na šalteru vam traže i staru. Na pitanje šta će vam stara kada imate novu, sestra odgovara – Pa gospođo, podrazumeva se da nosite i staru zbog broja kartona.

Eto, sad je jasno da je podrazumevanje samo izvor nerazumevanja i da je mnogo korisnije biti što konkretniji i jasniji kada želimo da nas sagovornik nedvosmisleno razume. Isto je i sa pravilima. Da je bilo šta iz ovih primera dogovoreno kao pravilo, ne bi bilo problema, jer biste znali šta se od vas očekuje u navedenim situacijama. Međutim, pošto su ova „pravila“ samo u glavama sagovornika, niste imali nikakvu šansu da znate šta se od vas očekuje.

A, sad zamislite kako je deci.

Pravila

Evo šta još može da pomogne da se razume značaj pravila – kada pomislite na bilo koju društvenu igru, svaka od njih ima jasna pravila. Tu se ništa ne podrazumeva nego svi učesnici imaju jasne smernice šta treba da rade i nemaju nikakvu dilemu u vezi sa tim.

OK, JASNO MI JE SVE! KAKO ONDA DA UČIM DETE PRAVILIMA, A DA IH ONO TAKO I RAZUME?

Jednostavno, postoji pravilo kako da kažete da je nešto pravilo 😉

Ono se sastoji od 3 koraka:

  1. Najavite da ćete reći pravilo
  2. Recite ga
  3. Recite da ste napravili pravilo

Na primer, želite da dete usvoji pravilo da kada dođe kući prvo opere ruke. Spustite se na detetovu visnu, pogledajte ga u oči (ovo inače uvek važi u komunikaciji sa decom), i:

  1. Obratite mu se imenom i kroz njegov kanal komunikacije (vizuelni, auditivni ili kinestetički). Primer za vizuelni kanalMarija vidi, sada ćemo se dogovoriti nešto… Primer za auditivni kanal – Marija slušaj… Primer za kinestetički kanal – Marija… spustite ruku detetu na rame – (NAJAVA PRAVILA).
  2. …Pravilo je da kada dođemo kući prvo peremo ruke. (KAŽEMO PRAVILO)
  3. Pranje ruku kada se uđe u kuću je pravilo koje ćemo poštovati svaki put. (POTVRDIMO GA)

Što je dete mlađe, pravilo će biti jednostavnije i, naravno, više puta ponovljeno. Ne morate svaki put kroz ova tri koraka, vremenom će biti dovoljno podsećanje na pravilo – Sećaš šta smo se dogovorili da prvo radimo kada dođemo kući? Ili još bolje kroz izazov i šalu – Podseti me molim te, šta beše prvo radimo kada dođemo kući? Zaboravila sam…

Ili, želite da dete raskloni igračke, knjige, crteže, bojice… svaki put kada mu kažete da vam dolaze gosti:

  1. Obratite se kroz detetov kanal razumevanja informacija – (Vidi / Slušaj / Pomazite dete po glavi ili mu spustite ruku na rame) – Milice, sada ćemo se dogovoriti da uvek kada dolaze gosti sve igračke skloniš u sobu ili vratiš u kutiju.
  2. Znači, naše pravilo je da kada ti kažem da nam dolaze gosti skloniš igračke iz dnevne sobe.
  3. Ovo je pravilo koje ćemo poštovati. Hoćeš da zajedno ponovimo šta je dogovor, da budemo sigurne da smo se dobro razumele?

Kod starije dece će, u konkretnoj situaciji, biti dovoljno podsećanje na pravilo – Sećaš se da smo se to dogovorile, da je to naše pravilo? Ovde koristite i neverbalnu komunikaciju da dete ohrabrite da uradi to što je dogovoreno – namignite, napravite neki poseban pokret rukom, pošaljite poljubac…

Naravno, za pravila birajte one stvari koje želite da dete usvoji kao dobre navike, a ne svaku sitnicu koju očekujete od deteta da uradi. Na taj način „rizikujete“ da se ni vi ne setite svega što ste uspostavili kao pravilo i da onda nešto „danas važi, a sutra ne“.

Računajte i na to da je u procesu odrastanja jedan od izazova sa kojim ćete se susresti upravo pokušaj deteta da pomera granice i ne poštuje pravila. Rešenje za to je pregovaranje, odnosno uključivanje deteta u proces.

Ukoliko dete odbija nešto da radi, umesto da na otpor reagujete otporom i utrošite vreme i energiju, a pri tom se i loše osećate jer niste došli do rezultata, korisnije je da kažete detetu – Razumem da ti se ovo ne sviđa, ipak to je pravilo. Šta predlažeš, kako drugačije možeš to da uradiš, a da ne budeš toliko ljut zbog toga? – Ovako formulisano pitanje, dete navodi na razmišljanje, i ono oseća da ste mu ukazali poverenje i poštovanje.

I, verujte, da će naći neko rešenje. Samo mu dajte dovoljno vremena da razmisli. Budite fleksibilni da prihvatite detetov predlog 🙂 Pravilo će ostati pravilo, promenićete samo način na koji će dete to raditi.

ŠTA NISU PRAVILA?

Sve što je u formi uslovljavanja, ucenjivanja, kritike, isključivosti, kazne… nije pravilo.

Na primer – Ako ne kreneš odmah iz parka, neću ti kupiti slikovnicu. Lepo sam ti rekla da to uradiš, ti me nisi poslušao i sad ću ti sve igračke skloniti na nedelju dana! Koliko puta treba istu stvar da kažem, pa da je uradiš? Skloni to za 5 minuta ili ništa od sutrašnjeg odlaska na rođendan!

Zašto ovo treba izbegavati? Prvo, zato što nije formulisano kao pravilo. Drugo, ne koriste se smernice za efikasnu komunikaciju sa decom, pa ne možemo očekivati ni da će dete da razume, niti da će da posluša. I na kraju, zato što sve navedeno stvara loš osećaj i može izazvati otpor kod deteta da sarađuje.

OK, sad je jasnije kako da od nečega napravimo pravilo 🙂

Hajde da zaokružimo priču i da vidimo kakve koristi sve ovo ima za dete i vaš odnos sa njim:

  1. Kada su pravila jasna, dete nema dilemu šta treba da radi.
  2. Pravila, smernice i granice detetu daju osećaj sigurnosti.
  3. Kada dete uspe da uradi to što ste se dogovorili, ono ima osećaj postignuća, motivisano je, a kada ga u tome ohrabrujete onda jača i samopouzdanje. 
  4. Kada dete nešto usvoji kao pravilo vi se osećate sigurno u ulozi roditelja 🙂

I na kraju, budite strpljivi, spremni da više puta ponovite pravilo, fleksibilni, uključite dete da i ohrabrite ga da i ono uspostavi neko pravilo – ono nije objekat koji sprovodi dogovore, već aktivan učesnik u porodičnim pravilima.

Ako ste već pratili predavanja o efikasnoj komunikaciji, primenite prilikom kreiranja pravila, to što ste tamo naučili 🙂

Ukoliko još uvek niste prošli kroz ovu edukaciju, LEPA VEST je da su predavanja  „Kako da pričaš da te dete razume i posluša I i II“, dostupna kao video predavanja. Kliknite OVDE za više informacija.

Dragana Aleksić, family coach

Ukoliko vam više odgovara individualni razgovor i smernice za konkretne situacije koje su trenutno aktuelne kod vas i deteta, zakažite konsultaciju na 069 11 92 851. Više info OVDE.

 

Kako MOTIVISATI DETE da UČI (kada ono to ne želi)

kids-girl-pencil-drawing-159823Možda bi bolji naslov bio – Kako da dete ne dovedemo u situaciju da ne želi da uči – jer se upravo time bavim u ovom tekstu, ali previše je negacije, pa sam se ipak odlučila za ovaj 🙂

Neka deca od malena obožavaju da čitaju, vole da imaju jasan dnevni raspored i da, na primer, odmah po povratku iz škole urade domaći u imaju puno slobodnog vremena. Ali, ima i dece koja jednostavno imaju otpor i ne žele da se prihvate svojih obaveza niti da im se to govori.

Složićemo se da je veći izazov za roditelje druge grupe mališana, ali nijedna situacija nije nerešiva 😉

Iako ima mnogo faktora koji utiču na to kakav će odnos prema školi, učenju i zadacima dete imati, a s obzirom da ih danas dobija već u predškolskom uzrastu, hajde da vidimo šta sve možemo da uradimo da se ova navika ne „ukoreni“ baš na samom početku školovanja.

Stalno podsećanje na školske zadatke – natezanje, nagovaranje, kritike, uslovljavanje, ucenjivanje… – „kvari“ raspoloženje, nepotrebno stvara tenziju (i detetu i roditelju), crpi energiju, troši vreme, a nije isključeno i da će se javiti otpor prema školi i domaćem!

Od roditeljskog pristupa, veštine komunikacije i sposobnosti prilagođavanja, u velikoj meri zavisi da li će se u detetu razviti motivacija ili otpor prema učenju. Nije teško proceniti od čega će biti veće koristi, i za vas i za dete…

Ako se pitate DA LI JE MOGUĆE UČITI NA ZABAVAN NAČIN, odgovor je – Da!

Deca vole da uče (ona to rade od trenutka kada se rode), da istražuju, da saznaju nešto novo, da isprobavaju. Ona to rade spontano, prate unutrašnje impulse i zato je važno da se taj proces održi i kada krenu u školu. Kada je učenje više izazov nego obaveza, rezultati su bolji.

Sada će neko reći – Pa, jel treba da izigravam klovna da bi dete učilo?

Naravno da ne! Fokus roditelja treba da bude na krajnjem cilju – učenju, izradi domaćih zadataka i stvaranju radnih navika. A, ako postoji način da se do tog cilja dođe, a da se i roditelj i dete osećaju dobro, zašto ga onda ne bismo iskoristili?

ŠTA SE DOBIJA OVAKVIM PRISTUPOM?

Kada se neka aktivnost poveže sa prijatnom emocijom, mi joj se rado vraćamo. Sa druge strane, kada nam nešto stvara otpor ili radimo bezvoljno ili pod strahom od kazne – onda to odlažemo ili uradimo samo da se što pre oslobodimo lošeg osećaja.

Međutim, tako se stvara negativna uslovna veza u kojoj nema motivacije (ona ne može da se pokrene iz nelagodne emocije), pa će svaki sledeći put biti teže pokrenuti dete na rad, a „pretnje i kazne“ će biti sve strožije. To nikako ne treba da bude opcija, jer ne vodi do dugoročnog cilja – uspostavljanja radnih navika.

Na ovaj način mi u stvari deci dajemo mogućnost da iskuse da zadaci (i matematika i čitanje i učenje), mogu da budu izvor zadovoljstva i osećaja postignuća.

Sa druge strane, kada roditelj ne doživljava lično detetov otpor prema učenju, lakše mu je da bude fokusiran kako da dete motiviše i podstakne, ne pristupa problemu pod tenzijom već traži bolje rešenje.

OK, RAZUMEM. A, KAKO DA TO PRIMENIM U PRAKSI?

Sada kada znamo da je za pokretanje unutrašnje motivacije potrebna pozitivna emocija, sledeći korak je da zadatak/obavezu pretvorimo u izazov i igru, a potrebne su samo IDEJE!

Takođe, od velike koristi da ovo sprovedete u delo, je i poznavanje:

– komunikacionih kanala

– pravila efikasne komunikacije sa decom

ZAŠTO SAD JOŠ I OVO DA ZNAM!?

Zato što tako povećavate šanse da vas dete razume i posluša bez vike, svađe, otpora, nerviranja…

I, jednostavno zato što nije svejedno kako ćete detetu nešto reći. Jer, možda vas dete nije poslušalo zato što koristite suprotne kanale za razumevanje informacija. Govorite – Vidi ovaj zadatak! – detetu koje zadatak bolje razume kada ga čuje.

Ili, možda koristite nešto od ovog:

Nemoj da nisi uradio domaći pre ručka! (komplikovana dvostruka negacija sa nerazumljivom porukom)

Ako to odmah ne uradiš, onda nećeš ići napolje! (uslovljavanje – demotiviše)

– Možeš da gledaš crtaće, ali kad završiš domaći. (reč „ali“ menja prvi deo rečenice u uslov, što stvara otpor)

OBE OVE TEME SU OBRAĐENE U VIDEO PREDAVANJIMA „KAKO DA PRIČAŠ DA TE DETE RAZUME I POSLUŠA (1. I 2. DEO)“. PREDAVANJA GLEDATE OD KUĆE NA KOMPJUTERU, TABLETU ILI TELEFONU. ZA SVE INFORMACIJE KAKO DA DOBIJETE PRISTUP KLIKNITE OVDE I OVDE.

IDEJE ZA MATEMATIKU

1. Biram, biraš. Idealno bi bilo da se ovo izvede kada je više dece u kući, ali mogu da učestvuju i stariji ukućani. Što više takmičara to bolje, jer će igra trajati duže.

Pravila: Koliko takmičara ima, toliko se zadataka radi! Uzmite zbirku zadataka i recite jednom od takmičara da zažmuri i prstom dodirne neki zadatak. Pročitajte ga i dajte na primer, deset minuta za rešavanje. Ko prvi reši dobija 5 poena, drugi 4, treći 3… Važno je da svako dobije neki poen da bi sve vreme svi bili motivisani da rade. I tako redom, dok se ne obrne krug. Saberite poene i onaj ko ima najviše može, na primer, sutra prvi da bira zadatak otvorenih očiju, ili da postavlja pravila – npr. daje više ili manje vremena za rešavanje, bira teže zadatke (sa zvezdicom), dozvoljava ili ne upotrebu digitrona i slično. Dozvolite detetu da prekine kada ono to želi, ne zaboravite, ovo je za njega igra! Tako održavate dobro raspoloženje i želju da ovo ponovi.

Dete će vežbati to što treba, ali na način koji mu donosi element zabave i pozitivnu emociju.

Napomena: Pripremite se za ovu aktivnost unapred i tek onda je predložite detetu/deci. Imajte u vidu da što su stariji, to ćete morati da budete kreativniji sa predlozima novih pravila 😉

Predlog: Spremite iznenađenje za sve učesnike – sladoled, kolače, čokoladu, voće… Zapamtite, iznenađenje nije nagrada, posebno ne samo za „pobednika“! Ono služi za održavanje pozitivne energije i emocije posle ove aktivnosti.

pexels-photo-3749182. Ulazak u neku ulogu. Kada nam je mozak pretrpan informacijama, a razmišljanjem ga još više angažujemo, nekada dođe do blokade i ne uspevamo ni jednostavne stvari da rešimo 😦 Onda pomaže mentalno opuštanje, preusmeravanje pažnje na nešto lagano, neopterećujuće.

Nekada dete samo traži ili pravi pauzu, i to je sasvim OK i treba mu dozvoliti. Međutim, ako je pod pritiskom da mora odmah da završi zadatak ili oseća strah da će dobiti lošu ocenu, onda je roditelj taj koji će mu pomoći da se opusti.

Recite na primer – Zamisli, zamisli da si detektiv koji je upravo rešio neki problem i da se sada bira gde će da se odmara! Evo, da sam ja taj detektiv sada bih se odmarala na nekoj plaži? A, ti? I pustite dete da maštari.

Ili, recite – Kada taj detektiv stavi ovu kapu / obuče ovaj sako / obuje ove cipele, to mu pomaže da traga za rešenjem (nađite bilo šta što dete može da obuče i uživi se u ulogu). Možda je rešenje ispod kreveta! Možda se krije u ormanu! Šta misliš gde je?

Cilj igre je da dete počne da razmišlja o detektivu (ili nekoj drugoj ulozi), jer kada se aktivira deo mozga zadužen za maštanje, „odmara“ se onaj koji je zadužen za logiku.

Vrlo brzo nakon ovakvog opuštanja, detetu se „javi“ ideja kako da reši zadatak, oseća se motivisano i srećno 😉

Naravno, ovo je nešto što treba često ponavljati, bez prevelikih očekivanja da će sve odmah dati rezultate. Ovo je model koji treba da zaživi u porodici, da se dete oseća sigurno i podržano, bez pritiska i tenzije, i da može da vam se obrati kada mu je teško ili kada se „zaglavi“ sa učenjem. Vi ćete biti neko ko će izvući ideju „iz rukava“.

AKO VAM DETETOV OTPOR PREMA UČENJU I ŠKOLI STVARA TENZIJU I ULAZITE U EMOTIVNE REAKCIJE ILI STE U ČESTO U KONFLIKTU, AKO OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – POSTOJI VEROVATNOĆA DA IMATE EMOTIVNU BLOKADU ILI NEGATIVNO UVERENJE. ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU. VIŠE O METODI PROČITAJTE OVDE. 

INFO I PRIJAVE NA 069 11 92 851 I DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

IDEJE ZA ČITANJE I UČENJE 

Decu je zapravo najteže zainteresovati da počnu da čitaju neku lekciju (posebno ako je na stranici samo tekst bez slika). Ali, ako im se sadržaj dopadne onda nastavljaju do kraja. Možete pozvati detetovog druga, drugaricu ili uključiti člana porodice.

1. Odglumi mi ovo. Prelistajte lekciju unapred, izaberite najzanimljiviji deo, i sačuvajte ga za pred kraj. Za dete izaberite deo gde ima dijaloga (ako je npr. tekst iz čitanke), ili neki drugi kraći (iz drugog predmeta), po jednu-dve rečenice! Što je dete mlađe, srazmerno treba da bude manje sadržaja…

Pravila: Podelite učesnicima „uloge“ ili svakom zadajte da određenim glasom pročita svoj deo – mogu i da odzvižduću, šapuću, pevuše, šta god. (ako deca još uvek ne znaju da čitaju, vi im pročitajte taj deo, pa zadajte izazov) Biće im zabavno, smejaće se, takmičiti, što i jeste cilj. Kada se „probudi“ dobra energija, dok su još pod utiskom, pročitajte im deo koji ste izabrali (onaj najzanimljiviji). Potrudite da se bude izražajno i zagonetno, da im privučete pažnju.

Onda ih pitajte kako bi oni to ponovili, tačnije, šta su zapamtili. Pustite ih da glume, da se užive. Možda će neko hteti da nacrta to što je čuo! Neka ovo traje koliko deca žele, dok im je zabavno. Sutra  podignite malo kriterijume, pa im recite da svako izabere svoj deo i da ga pročita naglas kao, na primer, njegov omiljeni junak, lik iz crtaća, najbolji drug ili drugarica…

Predlog: Dogovorite se da svakog dana „zajedno“ čitate, učite. Ako su deca mlađeg uzrasta biće im potrebna pomoć i podrška odraslog. Za one malo starije (devet i više godina), dovoljno je da im „ukažete“ poverenje da pročitaju deo iz knjige dok vi, na primer, obavljate nešto po kući, i da vam ga onda prepričaju.

2. Čitaj igračkama. Sve ovo možete i sa jednim detetom, ako ih nema više u okruženju. Predložite detetu da napravi od igračaka publiku i zajedno, a posle može i ono samo, čitajte, recitujte, učite. Dete može da sluša vas dok čitate kratke delove lekcije (na primer, ovo prija deci koja su u auditivnom kanalu), a da onda uzme neku igračkicu i da njenim glasom ponovi ili prepriča to što ste pročitali.

I da zaključim, umesto da gubite vreme i energiju na natezanje sa detetom, rasprave i svađe, koristite slobodno vreme da smišljate ideje, stvarate lepe uspomene i pozitivne emocije. Jer, dete će još mnogo godina ići u školu i učiti… Zamislite da se svih tih godina natežete! Igra je ipak bolja opcija, zar ne 😉

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

Reč koja „DA“ pretvara u „NE“ (i kako da je izbacite iz rečnika)

pexels-photo-524085Često pišem o tome koliku moć imaju reči i zašto je važno kako ih koristimo u razgovorima sa najmlađima.

Komunikacija je veština kojom se ovladava stalnom vežbom, a kada naučite mala i moćna pravila primetićete koliko to pozitivno utiče na vaš odnos sa  detetom.

 

Mi roditelji smo našoj deci uvek prvi model učenja i oponašanja, pa tako način na koji mi pričamo sa njima postaje njihov način komunikacije i sa nama i sa drugima.

U komunikaciji je nekada dovoljno i da samo izbacimo neke šablone po kojima razgovaramo, pa čak i samo jednu reč.

PREDAVANJE ZA RODITELJE I SVE KOJI RADE SA DECOM „UMETNOST KOMUNIKACIJE SA DECOM“, ODRŽAĆU U BEOGRADU 25. MAJA 2019. 

CILJ PREDAVANJA JE DA RODITELJI OVLADAJU VEŠTOM KOMUNIKACIJOM KAKO BI I SEBI I DETETU OLAKŠALI SVAKODNEVNE IZAZOVE, I UJEDNO GRADILI AUTORITET NA ZDRAVIM OSNOVAMA I TO BEZ PRIMENE KAZNE I PRETNJI.

INFORMACIJE O PREDAVANJU I PRIJAVI PROČITAJTE OVDE.

Postoji jedna reč koja toliko menja ono što je rečeno da dovodi do nerazumevanja između sagovornika, utiče na motivaciju i uslovljava, a u periodu puberteta je uzrok čestim konfliktima između roditelja i dece.

Verovali ili ne, to je reč – ALI.

Kako je moguće da tako kratka reč može da bude uzrok svemu navedenom?

Najlakše ćete to razumeti kroz ove primere:

Evo, sredio sam sobu, kako ti se čini?

Lepo si sredio sobu, ALI nisi vratio sve stvari na mesto.

Popravio sam ocenu iz matematike!

Da, pohvalila te je učiteljica da si dobro naučio, ALI baka kaže da nisi bio dobar kod nje danas.

Mama/tata jel mogu napolje?

Da, ALI ako prvo uradiš domaći/ pojedeš sve iz tanjira/ središ igračke/ odeš do prodavnice po hleb…

Gde je ovde greška, pitate se? Probajte da se setite reakcije deteta na ovakve „odgovore“. Da li se pobuni, naljuti, odbija da uradi to što mu tražite? Onda se vi naljutite na njega jer „mu je sve teško“, i tako u krug. Umesto deteta, slobodno okrivite reč ALI.

Mislim da ćete bolje razumeti kada „vas stavim u dečje cipele“, pa hajde da „prevedem“ ove primere na jezik odraslih. Pratite kako se osećate dok čitate:

Mogu li danas da izađem ranije sa posla, moram po dete u vrtić?

Da, ali ako završiš sve što imaš u agendi za danas.

Možemo li da očekujemo bar neko povećanje plate s obzirom da nam se povećao obim posla?

Da, ali 2020. ako rezultati budu zadovoljavajući.

Mogu li na odmor od četvrtka, umesto od ponedeljka? Hoćemo da izbegnemo gužvu.

Da, ali ako nađeš zamenu.

Kakav je osećaj? Da li ste stvarno odgovore doživeli kao pozitivne? Na koji deo odgovora vam je otišla pažnja? Kakav ste ustvari odgovor dobili na ova pitanja? Nešto se „pobunilo“ u vama?

Hajde da vidimo šta se desilo i zašto!

Reč ALI bukvalno briše sve što je rečeno pre nje. Samim tim menja se sadržaj rečenog, a fokus se stavlja na propust, grešku i/ili uslov. I što je najporaznije, sagovornika ostavlja bez odgovora na pitanje koje je postavio. Kao da ste se vozili autoputem u jednom smeru, a onda se nekako našli u suprotnom!

Dobro, reći ćete, a da li to znači da osoba, u ovom slučaju dete, ne treba da uradi to nešto što očekujemo i tražimo od njega? Naravno da ne! Samo to treba reći drugačije.

Zašto?

Suština konstruktivne komunikacije jeste da se, u razmeni informacija, zahteva i zadataka, obe strane dobro razumeju i da se osećaju OK sa tim. Samo iz ove pozicije obe strane imaju osećaj međusobnog poštovanja.

Jasno je da iza svega uvek stoji dobra namera, a u ovom slučaju namera roditelja je da dete treba da uradi još nešto. Međutim, ako se dete oseća da je uslovljeno onda imamo sagovornika koji se ne oseća OK u komunikaciji. Kada dete na pitanje – „Da li mogu napolje?“ – dobija odgovor – „Da, ali…“ –  ono što ustvari „čuje“ je – „Ne možeš napolje jer moraš da uradiš još ovo/ono.“

Još kada se uz ovo ALI pojavi i AKO, dete je u vrlo nezgodnoj poziciji, koja mu ne daje izbor i gasi motivaciju. Veoma često dete odreaguje buntom, besom, inatom, što pomeri fokus sa pravog „problema“, a to je SAMO NAČIN NA KOJI JE NEŠTO REČENO.

CAKA JE DA SE KAŽE TAKO DA TO NE BUDE „KOFA HLADNE VODE“ KOJA GASI MOTIVACIJU, VEĆ FINA ŽERAVICA KOJA ĆE DETE POKRETATI NA AKTIVNOSTI.

Zato ja obožavam komunikacione alate, jer su oni baš ta fina žeravica!

Kako reći nešto, a da se ne kaže ALI?

Jednostavno ga ne govorite! Kako? Lepo, zamislite da posle prvog dela rečenice stavljate tačku. U početku će vam to biti teško, pa prvo vežbajte da umesto „ALI“, kažete samo „I“. Videćete da će detetova reakcija biti drugačija.

Mama/tata mogu da idem napolje? 

Da, možeš. I, završi ručak pre nego što kreneš. I, molim te skloni te igračke pre nego što izađeš…

Da li ti se sviđa kako sam sredio sobu?

Da, baš si je lepo sredio. I, sutra možeš ovim stvarima da nađeš neko mesto.

Na ovaj način smo detetu dali odgovor na pitanje i ujedno mu rekli šta još treba da uradi. Najveća razlika je ustvari u osećaju koji ostaje kada se izbaci ALI.

Ako ste sumnjičavi, isprobajte na primeru za odrasle:

Mogu li danas da izađem ranije sa posla, moram po dete u vrtić?

Da. I probaj, pre nego što izađeš, da završiš to što imaš u agendi za danas.

Doživljaj  je potpuno drugačiji, jer imate osećaj da vas druga strana razume. Kada se dobro osećamo u komunikaciji, lakše sarađujemo.

A, šta ako je vaš odgovor na detetovo pitanje NE?

Onda tako i odgovorite! Mnogo je bolje dati pravi odgovor, nego da kružite kao „kiša oko Kragujevca“. Samo imajte u vidu da svaki odgovor „NE“ treba da ima objašnjenje, kako bi dete moglo da razume i da nauči nešto iz toga za sledeći put.

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU MISAONIH PROCESA,  RAZVOJNIH FAZA I EFIKASNE KOMUNIKACIJE – ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA 069 11 92 851 (MOŽE SE RADITI I ONLINE). VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach