Dete „buntovnik“ u vanrednim okolnostima

kid-inventorU trenutnoj situaciji koja zahteva mnogo novih pravila ponašanja, karakteristike deteta tipa „buntovnik“ dodatno će se pojačati i biće još izazovniji za roditelje.

Evo šta možemo da očekujemo i kako da rešimo.

Za „buntovnika“ će najteže biti to što se sada od njega zahteva da odmah (po)sluša i radi, a pre svega da razume ono što mu se kaže – izuj se čim uđeš u kuću, peri ruke, ne pipaj ništa, moraš da ostaneš kod kuće, ne možeš kod drugarice, ne može drug kod tebe…

Može se desiti da na „Odmah operi ruke!“ ne odreaguje ni posle deset ponavljanja, što kod odraslih izaziva tenziju, stres, ljutnju, bes, bespomoćnost, a zatim i u burnu reakciju.

I vi i ja znamo da je zahtev čuo i razumeo i kada ste ga prvi put izgovorili, ali  „buntovnik“ to želi da uradi onda kada on hoće, a ne kada mu drugi kažu. Ovo je roditeljima jako teško da razumeju jer misle da dete to radi iz inata, ali ono nije svesno ovih svojih dubokih unutrašnjih procesa koji ga navode da pruži otpor. To se najbolje vidi po tome što kada ga pitate zašto se tako ponaša, dete ne samo što nema odgovor, nego nema svest kako se to ponašalo.

O čemu se radi?

Imperativni zahtevi kod deteta „buntovnika“ su okidač za otpor i ulazak u stres, a s obzirom da je ovaj tip ličnosti izuzetno reaktivan, on tada reaguje impulsivno a ne racionalno. To ne znači da ćete morati da idete detetu „niz dlaku“ i da strepite od njegovih reakcija, nego da ćete prilagoditi pristup i komunikaciju. Dakle, ako već znate da naredbe, zahtevi, nametnuti zadaci ne daju rezultat, onda ćete izbegavati da tako formulište to što očekujete od deteta. Prednost ćete dati dogovoru i aktivnom uključivanju buntovnika u zahtev/zadatak, a zajedničko kreiranje pravila dodatno će pomoći da radi to što treba bez otpora ili bar da on bude manji.

Hajde da vidimo kako to praktično izgleda:

– Sada (ovih dana) je važno da svi češće detaljno peremo ruke. Šta misliš/predlažeš, kako je najbolje da se dogovorimo da se svako seti da opere ruke? – Govor u množini služi da detetu stavi do znanja da pravila važe za sve, a ne samo za njega, što odmah smanjuje pritisak očekivanja. Pažljivo slušajte predlog i uvažite ga. Ako nije prihvatljivo/izvodljivo to što dete predlaže, blago ga usmerite – Zvuči zanimljivo, šta misliš da probamo još i… (pa recite vaš predlog). Sa mlađom decom možete da se dogovorite da u kupatilu zalepite papir i da dete svaki put kada opere ruke udari npr. pečat.

– Video si onaj snimak kako se pravilno peru ruke, nisam znala da to mora baš tako, a ti? Ja ću sada da ih perem, a ti gledaj da li to radim dobro i oceni me. Onda ću ja da gledam kako ti to radiš, nadam se da će moja ocena biti veća od tvoje (namignite). – Ovo je izazov koji „buntovnici“ rado prihvataju.

– Razumem da ti je ovo dosadno. Imaš li ideju kako da bude zanimljivije/zabavnije? – Verujte da ima, samo ga saslušajte.

– Da si ti mama (tata), a da sam ja ti kako bi ti mene naučio zašto je važno da perem ruke? Šta bi mi rekao?

– Kako sve možeš da se igraš sa drugom, a da on ne dođe kod tebe, da se ne vidite stvarno? Baš me zanima koliko načina možeš da smisliš!

Pitajte dete za mišljenje, predloge, ideje, stavljajte ga u vašu ulogu šta bi radilo da je na vašem mestu – na ovaj način aktivirate najvažniju osobinu „buntovnika“ – kreativnost. Oni imaju rešenje za sve, samo je problem što odrasli ta rešenja neće da prihvate jer su često van standardnih pravila i očekivanja. Slušajte šta vam dete govori, ne odbacujte odmah predloge nego zajedno tražite sve dok ne dođete do onog što je prihvatljivo za oboje.

Kada govorim o promeni pristupa sa ovim tipom dece, mislim upravo na ovo što sam navela kao primere za saradnju. Napominjem da je potrebno vreme da se vi naviknete na to, kao i strpljenje. Ali, svakako vredi više od stresa zbog otpora.

Drugi problem sa „buntovnicima“ su njihove burne reakcije koje prosečnom posmatraču mogu izgledati da nastaju bez razloga, „iz čista mira“. Imajte u vidu da burno ispoljavanje besa i ljutnje nije jedina karakteristika „buntovnika“, i treba obratiti pažnju da li je kod vašeg deteta uzok ovome uzrast u kojem se očekuje ovakvo ponašanje (od druge do četvrte-pete godine). Ostale karakteristike pročitajte OVDE.

Kada znate da je vaše dete „buntovnik“, onda ćete vremenom naučiti da primetite i prepoznate koje to situacije dovode do bure i unapred ćete ih prevazilaziti. Imajte u vidu da će vam to nekada poći za rukom, a nekada ne. Ono što najčešće utiče na eksplozivne reakcije su glad, žeđ, umor i zato u početku prvo na ovo obratite pažnju. Jako je zanimljivo da čak i odrasli „buntovnici“ ne umeju da prepoznaju kada su gladni! Za razliku od drugih koji imaju postepeno povećanje gladi, oni to registruju tek kada osete ozbiljan nalet, što ih u sekundi uvede u osećaj bespomoćnosti koji se zatim „pretvori“ u bes i burnu reakciju. Još je zanimljivije da, bez obzira što im se ovo više puta ponovilo, ponavljaće se i dalje, što samo potvrđuje da su njihova ponašanja posledica jakih impulsa bez imalo racionalnog razmišljanja, tačnije uopšte ih nisu svesni!

Kada su u pitanju stvari koje ne dozvoljavate detetu, očekujte frustraciju, bes usmeren ka vama, pa čak i ljute i uvredljive reči. Što manje reagujete, to će se bura brže stišati.

Najveća zamka u koju upadnu roditelji je pokušaj da opravdaju svoju odluku ne bi li se „buntovnik“ odmah umirio, ali mu tako samo pojačavaju potrebu da se još žešće bori za to što želi. Kada je roditelj siguran u svoju odluku, dovoljno je da jednom kaže detetu, da ne ulazi u objašnjavanje svog postupka i da ne reaguje na „izazove i provokacije“ kojima je buntovnik sklon. Dete to ne radi svesno i o tome možete i treba da razgovarate, ali tek kada sve prođe. Pitajte dete kako se osećalo u toj situaciji, pa se tako ponašalo – da bi moglo da poveže koja emocija u njemu izaziva takvu reakciju, a zatim mu dajte predlog kako još može da reaguje kada se tako oseća. Ovo je ključna stvar u odnosu sa ovim tipom dece i potrebno je puno strpljenja i vremena, jer su oni vođeni impulsima što im praktično ne daje nikakvu šansu da prvo razmisle pa onda reaguju.

Jako je važno da roditelji „buntovnika“ znaju za ovaj mehanizam, jer onda mogu da razumeju da se dete ne ponaša tako namerno. Dakle, isprobajte da ne upadnete u zamku objašnjavanja kada ga preplavi bes zbog neke zabrane, ali se prethodno naoružajte strpljenjem.

Promena pristupa i komunikacije, veština formulisanja zahteva koji neće izazvati otpor, kao i prepoznavanje “kritičnih” situacija koje ga uvode u besne reakcije, pomoći će vam da uspostavite saradnju, a detetu će dati osećaj sigurnosti jer ga razumete čak i kada se burno ponaša 🙂

Roditelj je detetu vodič i podrška, jer samo tako može da nauči kako da se uspešno nosi sa svojim izazovnim tipom ličnosti.

Dragana Aleksić, family coach

AKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP „BUNTOVNIKA“, I ŽELITE INDIVIDUALNI PRISTUP I RAZGOVOR U VEZI KONKRETNIH SITUACIJA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

DA LI JE VAŠE DETE “BUNTOVNIK” BEZ RAZLOGA

DETE “BUNTOVNIK“ IMA ČITAV SPEKTAR FENOMENALNIH SPOSOBNOSTI I VRLINA KOJE NA ŽALOST MOGU DA OSTANU NEPREPOZNATE I NERAZVIJENE KADA RODITELJI I OKRUŽENJE, U NEDOSTATKU ADEKVATNOG PRISTUPA, POKUŠAVAJU DA GA STAVE U „KALUP“.

ben-white-124388-unsplash

Često dobijate komentare da je vaše dete veoma inteligentno i napredno, ali i da neće da sluša šta mu se govori. Da je veoma snalažljivo i šarmantno, ali i da stalno „čačka“ i začikava drugu decu. Burno reaguje i pruža otpor kada mu se govori kad, šta i kako da radi…

Ako ste pored ovoga primetili i da vaše dete:

– „mora“ sve da radi na neki „svoj način“

– što ga više požurujete, ono je sve sporije

– često kasni i ne uzbuđuje se zbog toga

– za sitnicu odreaguje burno i besno

– nema strpljenja

– loše reaguje na kritiku

– ne poštuje pravila

– veoma burno reaguje na nepravdu

– često govori da ga nešto ili neko nervira

– ne sluša i „ne poštuje“ autoritete (možda ste prve komentare dobili već u vrtiću, u školici sporta, a posebno u školi)

– govori da nikada nije krivo ni za šta

– njegova uvek mora „da bude poslednja“…

U praksi se sve više susrećem sa roditeljima koji ponašanje deteta opisuju na ovaj način, često nemaju rešenja za neke situacije, osećaju se bespomoćno, pa i ljuto, imaju osećaj da su negde pogrešili u vaspitanju.

Ipak, postoji razlog za ova ponašanja, a to je specifičan tip deteta – „buntovnik“. U pitanju je deo tipa ličnosti koji je kod njih dominantno razvijen, a ne prolazna faza u odrastanju. Na pitanje jedne mame na konsultaciji – Pa do kada će moja ćerka (7 godina) da bude takva? – moj odgovor je – Zauvek.

Deci koja pripadaju ovom tipu je veoma teško u okruženju jer su često etiketirana kao neposlušna, bezobrazna, svojeglava, nemaju adekvatnu podršku i ako se takav odnos prema njima nastavi, njihovo „buntovničko“ ponašanje će biti sve izraženije, a potencijali neiskorišećni. Cilj je da se detetova ponašanja i reakcije usmeravaju, da mu se pomogne da razume svoja emotivna stanja i impulse, a ne da se sputava i sprečava u izražavanju emocija koje kod ovog tipa deteta daju burnu sliku.

Roditeljima je podjednako teško i iscrpljujuće, jer ovaj tip deteta ima velike oscilacije u energiji i raspoloženju što je jedan od glavnih razloga zašto “ne sluša i ne radi” ono što se od njega traži i očekuje. Na konsultaciji ćete saznati kako da sa ovim naglim promenama izađete na kraj i olakšate i detetu i sebi svakodnevne izazove.

AKO JE VAŠE DETE VEĆ KRENULO U ŠKOLU, PROVERITE OVDE DA LI GA PREPOZNAJETE U OVIM OPISIMA.

KAKO DA BOLJE RAZUMETE “BUNTOVNIKA”, SAZNAJTE OVDE.

Sa detetom „buntovnikom“ imaćete osećaj da je uvek sve povuci-potegni. Za ovaj tip deteta potrebno je mnogo više energije, i fizičke i mentalne, nego za bilo koji drugi tip. Ali to nikako ne treba da bude razlog da mu se ne pomogne da ostane autentičan.

Umesto da pokušavate da svoje dete po svaku cenu prilagodite okruženju,  naučite kako da podržite njegovu autentičnost i pomognete mu da razvija potencijale koji najčešće ostanu neotkriveni upravo zbog stalne potrebe da se njegovo ponašanje koriguje.

AKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP „BUNTOVNIKA“, I ŽELITE INDIVIDUALNI PRISTUP I RAZGOVOR U VEZI KONKRETNIH SITUACIJA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

3 ODGOVORA o detetu tipa „BUNTOVNIK“ koja će vam pomoći da ga bolje RAZUMETE

screen-shot-2014-07-16-at-2-29-48-pm-719x400Na svakom predavanju o „buntovnicima“, bar 30% roditelja je sebe prepoznalo u ovom tipu.

Predavanje im je pomoglo da, pre svega, razumeju sebe iz perioda detinjstva, a posebno da sada razumeju svoje dete.

U pitanju je deo tipa ličnosti koji je kod ovih osoba dominantno razvijen i daje specifičnu sliku o njihovom ponašanju. Dakle, saznali su da je to deo njih koji se ne može odbaciti, promeniti, negirati. Jedino što može, jeste da se nauči kako da se ovim delom ličnosti upravlja da bi iskoristio sve svoje potencijale.

Inače, ovo su osobe koje su druželjubive, duhovite, beskrajno zabavne, šarmantne, emotivne, koje rado izlaze u susret drugima i pomažu im, ali baš zbog specifičnosti u ponašanju, ove osobine padnu u drugi plan.

Evo odgovora koji će vam pomoći da bolje razumete svoje dete i njegova ponašanja ili da ga, možda po prvi put, prepoznate u ovom tipu i dobijete objašnjenje zašto se ponaša tako kako se ponaša! (ili da možda dobijete neke odgovore o sebi)

1. ZAŠTO SE OVAJ TIP ZOVE BAŠ “BUNTOVNIK”?

Zato što od svih karakteristika, vrlina, sposobnosti… u oči prvo upadaju njegove burne reakcije na sve što mu se nameće, što je po „pravilima, standardima“, što „se mora“… Na svako insistiranje da bude ili da se ponaša kao drugi, kod osoba koje su tip „buntovnika“ aktivira se impuls koji ih uvodi u reakciju, bunt, pa i bes.

Dakle, označen je kao buntovnik samo zbog reakcija i burnog odbijanja da bude u kalupu! Veoma je važno da odrasli razumeju da dete u ove reakcije ne ulazi  smišljeno, namerno, iz inata roditeljima, nego je to posledica impulsa koji postaje aktivan u trenutku kada se od deteta očekuje ili zahteva nešto na način koji za ovaj tip ličnosti nije adekvatan. Koliko su ove reakcije “naporne” okolini, toliko su naporne i za “buntovnika”, jer troše puno energije.

Sve opisano se desi u deliću sekunde (da, zaista su toliko reaktivni), da okruženje često bude iznenađeno jer je pre samo sekund sve bilo u redu, a sada je odjednom haos. Ova burna slika, na žalost, često dovodi do toga da sve ostale dobre stvari budu u senci njihovih reakcija i da budu nepravedno etiketirani kao nesaradljivi, buntovni – tj. oni koji se ne uklapaju.

Na sreću ovo nije istina, i te kako se sa njima može sarađivati, samo treba znati kako, tačnije imati pravi alat. To je kao da vam treba čekić, a vi imate klešta. Jasno je da nećete završiti posao za koji vam treba čekić ako u rukama imate drugi alat.

Ovim impulsima je moguće ovladati uz podršku, a pre svega uz razumevanje procesa reakcije koji se kod njih dešava nekoliko puta u toku dana. To i jeste ključna stvar kada imate dete koje je ovaj tip – da ga naučite kako da vremenom počne da upravlja svojim impulsima, umesto da im se samo prepušta.

2. ZAŠTO JE NESTRPLJENJE JEDNA OD NJEGOVIH GLAVNIH OSOBINA?

Ovo je posledica toga što razmišlja 6 koraka unapred. On je mislima toliko ispred nas da je već “video” kraj neke radnje, procesa, ideje… i sada „žuri“ da je sprovede u delo. Svako prekidanje ga vraća unazad i frustrira. Njegovi misaoni procesi su veoma brzi, pa često i ne uspe da kaže od početka do kraja šta je zamislio ili šta želi – za njega je u tom trenutku objašnjavanje gubljenje vremena. Obično dobijemo samo deo informacije, i to uglavnom ono što je na kraju, tako da nam nedostaje nekoliko delova da vidimo istu sliku kao i on. Ovo roditelje može jako da nervira kada ne razumeju proces, jer ne mogu da ga isprate.

Često je oko njega kreativni haos, okružen je delićima svega i svačega, ne da da se bilo šta skloni i baca, jer “će mu zatrebati” (uvek mu sve treba, ma koliko besmisleno nama izgledalo za njega ima upotrebnu vrednost). Ako insistirate da sređuje stvari dok je u kreativnom procesu ili ne daj Bože nešto bacite, očekujte buru.

Druga krajnost ovog procesa, kada mislima toliko ide u napred, je brz gubitak motivacije i sklonost ka odustajanju. Ukoliko dobija adekvatnu podršku povećavaće kapacitete da istraje do kraja. Ovde je neophodna podrška roditelja i usmeravanje, a pre svega ogromno strpljenje.

3. ZAŠTO SE ZA TIP “BUNTOVNIKA” KAŽE DA JE “NESHVAĆENI KREATIVAC”?

Pored toga što je u planovima daleko ispred svih, način na koji razmišlja je takav da vidi rešenja tamo gde svi vide problem. On ima sposobnost da potpuno razmišlja „van kutije“. Međutim, njegova rešenja odudaraju od svih očekivanih, standardnih, konvencionalnih rešenja, pa i logičnih, i zbog toga često bivaju odbačena – drugi ih jednostavno ne razumeju ili ih se čak i plaše.

Zanimljivo je da je upravo ovaj način razmišljanja poželjan za osobe preduzetničkog duha, koje su spremne da rizikuju, za razliku od drugih koji se čvrsto drže pravila. Zato se za “buntovnike” kaže da su osobe za 21. vek kada je biznis u pitanju (naravno, ovo važi za one koji su svesni sebe, svojih impulsa, koji su naučili da ih drže pod kontrolom i koji su razvili osećaj samopouzdanja, što je moguće samo ukoliko su imali podršku tokom odrastanja).

Kada su u pitanju sistemi (vrtići, škole, fakulteti, kasnije i kompanije) „buntovnici“ će ispoljavati svoje nezadovoljstvo rečima – „Mrzim školu/posao, mrzim da učim/radim“, jer je konvencionalni način funkcionisanja, razmišljanja i učenja za njih jednostavno zastareo. Njima je potrebno stimulativno okruženje, da uče kroz puno praktičnih primera i projekte, a reproduktivno učenje za njih je bukvalno mučenje i gubljenje dragocenog vremena.

Roditelji se jako uplaše ovih izjava „mrzim…“, ali ovde se radi SAMO o tome da ne vole način na koji treba da uče, a ne učenje kao proces.

Jasno je da je ovde posebno važna adekvatna podrška roditelja, jer se sistem još dugo neće menjati, a kroz školu će dete svakako morati da prođe. Ali, nema razloga da to bude (pre)teško. Na žalost, kada izostane razumevanje okoline, a posebno roditelja, ova deca budu u grupi „loših đaka“, ne zato što ona neće da uče ili ne mogu, nego zato što je NAČIN učenja za njih nemotivišući.

Dobra vest je da se sve ovo može rešiti uz malo veći trud, podršku i alate 🙂 

Inače, ja sam mama deteta koje je tip “buntovnika” i kada sam saznala koji su uzroci njegovih ponašanja i otpora i kada sam se ohrabrila da promenim svoj pristup, svi njegovi potencijali su isplivali na površinu.

Često mu kažem kako sam prijatno iznenađena njegovom promenom i kako nisam očekivala da će izrasti u tako sposobnog mladića, a on mi u šali kaže – “Znači toliko puno si verovala u mene.” Ovo me u isto vreme i nasmeje, ali i rastuži, a nekada i uplaši, jer se zapitam koliko bi nepravedno prema njemu bilo da sam se kruto držala nekog klasičnog modela vaspitanja i da mi neke informacije nisu bile dostupne.

Puno toga sam naučila od njega, i još uvek učim, jer ovaj tip ima sposobnost da mnoge stvari radi na lakši način, da vidi prečice koje vam štede i vreme i energiju, i ako prihvatite ideje i dozvolite sebi da “izađete iz kutije” i nekih klasičnih načina razmišljanja, brzo ćete uvideti prednosti ovih procesa.

I za kraj, evo još nekih zabavnih osobina, specifičnih za “buntovnika”:

– kada želite da ga fotografišete obično će se kreveljiti ili zauzimati neke poze, a što ga više “nameštate”, to će se više “glupirati” (ovo važi i za odrasle “buntovnike”);

– ako negde svi sede on će da stoji, i obrnuto;

– ako svi slušaju istu vrstu muzike ili izvođača, on će slušati neku drugu;

– ako svi treniraju fudbal, on će košarku;

– kada je važno da se negde stigne na vreme u 99,99% slučajeva će kasniti i za to okriviti vas (najviše živaca sam ovde “pokidala”);

– stalno traži da mu dodate nešto što može i sam da uzme – iza ovog ponašanja se krije sposobnost “delegiranja”, samo treba paziti gde se postavljaju granice 😉

Verujem da je slika o tipu “buntovnika” sada bar malo jasnija i da razumete da je mnogo važnije da naučite kako da podržite njegovu autentičnost, nego da dete po svaku cenu pokušavate da prilagodite okruženju.

Dragana Aleksić, Family coach

PO ČEMU JE JOŠ SPECIFIČAN TIP DETETA „BUNTOVNIKA“, PROČITAJTE OVDE

AKO JE VAŠE DETE VEĆ KRENULO U ŠKOLU, PROVERITE DA LI GA PREPOZNAJETE OVDE 

AKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP „BUNTOVNIKA“, I ŽELITE INDIVIDUALNI PRISTUP I RAZGOVOR U VEZI KONKRETNIH SITUACIJA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

Kako da DETE bude STRPLJIVO, MIRNO I DOBRO (i zašto su ovi zahtevi nemoguća misija ako se ne kažu na pravi način)

baby-1643673_1920.jpgKoliko puta zahtevamo nešto od deteta, a da ni sami ne umemo tako lako da objasnimo šta tačno znači kada kažemo – budi strpljiv, budi miran, budi dobar.

Ovi zahtevi imaju  i brojne varijacije:

– Lepo se ponašaj.

– Do sad je trebalo da naučiš da čekaš.

– To nije lepo. (meni omiljena izjava odraslih kao primer koji ništa konkretno ne govori)

Pitate se u čemu je problem da dete “jednostavno posluša” ove zahteve? Zašto je ovo “nemoguća misija” za dete?

Nama odraslima je jasno šta mi očekujemo od deteta kada kažemo “Budi miran!”, ali dete to ne može da zna – prvo jer ne može da nam čita misli (više puta sam pisala da su očekivanja neizgovorene želje u našim glavama), drugo – sve dok nema govora preciznosti šta se tačno zahteva od deteta (kako se to “bude miran”), za njega će to biti samo reči.

Hajde da vidimo o čemu se tačno radi kada su ova tri zahteva u pitanju i kako da pomognemo detetu da ih stvarno razume i uradi to što tražimo 🙂

1. Budi strpljiv. 

Ovaj zahtev ćete najbolje razumeti kroz sledeća pitanja.

Zamislite da vas je TV ekipa zaustavila na ulici i pitala da definišete šta je strpljenje.

– Šta biste rekli, šta za vas znači – biti strpljiv?

– Šta tačno očekujete kada zahtevate da dete bude strpljivo?

– Kako biste najjednostavnije to objasnili detetu?

– Da li ste vi strpljivi? Da li vaše dete kroz vaš primer može da se (na)uči strpljenju?

A sad razmislite – koliko vremena vam je trebalo da dođete do najpreciznijeg i najkraćeg odgovora? Koje pitanje vam je bilo najteže? Kako ste se osećali kada ste tražili odgovore na pitanja? Da li ste zaista primer strpljive osobe?

E, sad zamislite da ste dete od kojeg se zahteva strpljenje. Ako mi kao odrasle osobe tako teško definišemo ovaj pojam, iako imamo i znanje i iskustvo šta on (otprilike) znači, kako se oseća dete kome to nije objašnjeno na način da mu je u potpunosti razumljivo šta se od njega traži? Ako ne umemo da mu objasnimo, kako će dete znati šta tačno od njega zahtevamo?

Strpljenje je veština koja se uči, kojom se ovladava. Za to je potrebno vreme, ali i precizno pojašnjenje i iskustveno učenje.

Ako ste se zabrinuli kako ćete sve ovo uraditi sa detetom, a osetili ste koliko vam je bilo teško da verbalno definišete ovaj zahtev, možete da odahnete 🙂 Divna stvar sa decom je što ona najbolje uče kroz igru i lično iskustvo. Na vama je da stvorite takve uslove i da strpljenje uvežbavate kroz svakodnevne situacije 🙂

Na primer, kada čekate u prodavnici ili na semaforu, ili u parkiću čekate red za ljuljašku, uvek pojasnite detetu – Vidiš, sada čekamo da dođemo na red. Evo, ispred nas ima još dva kupca/drugara. Hajde da brojimo dok čekamo naš red. Evo, jedan je završio, ima još jedan. Sada smo mi na redu. Vidiš kako smo bili strpljivi i sačekali red. Biti strpljiv znači sačekati nešto. (što je dete mlađe to će biti više ponavljanja)

Dakle, tek kada objasnimo šta znači strpljenje onda možemo da očekujemo da dete to razume, tj. da mu ima smisla.

Sada ovo stečeno iskustvo možete koristiti za buduće situacije kada znate da će dete morati nešto da čeka – Sećaš se kada smo čekali naš red za ljuljašku u parku? I kako smo rekli da to znači da smo strpljivi. Sada ćemo biti strpljivi dok čekamo red za sladoled.

Kada su u pitanju događaji koji će biti za par nedelja ili meseci (detetov rođendan ili odlazak na nečiji, odlazak na more, čekanje praznika i poklona…), uvek možete da koristite kalendar i vizuelno detetu predstavite koliko dugo treba da bude strpljivo. Ovo ne znači da će ono automatski za to biti spremno (zavisi od uzrasta i koliko dugo primenjujete iskustveno učenje), ali svakako će vama biti lakše da mu pokažete kalendar i podsetite ga, a možete i da mu date da udari pečat na mesto svakog dana koji je prošao,  kao i da na kraju svake nedelje zajedno prebrojite dane koji su prošli i koji su preostali. Verujem da ćete i sami dobiti još neku ideju 🙂

Strpljenje možete da uvežbavate i kroz neke društvene igre. Dok se igrate, pitajte – Šta beše ono znači kada moramo da čekamo red? Podseti me… (pa ga pustite da kaže ili mu pomozite – str.., str…, strpljenje!!!)  “Bacite pet” detetu i budite sigurni da će proces učenja kroz igru i zabavu vrlo brzo dati rezultate.

NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE DETETOV OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU, UZ VIDEO PREDAVANJA O EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI SA KONKRETNIM PRIMERIMA ZA SVAKODNEVNE SITUACIJE!

ISKORISTITE AKCIJU I POPUSTE DO 30. SEPTEMBRA 2019. VIŠE INFORMACIJA O PONUDI PROČITAJTE OVDE.

2. Budi miran.

Što je dete mlađe, to će mu biti teže da bude mirno. Ne zato što neće, nego zato što stanje mirovanja nije prirodno za dete, a posebno zato što mu nije jasno zašto treba da radi nešto protiv čega se njegova “priroda bori”.

To ne znači da ćemo ga pustiti “da nam se penje na glavu” (zanimljivo mi je da odrasli vide samo ove dve krajnosti – ili si miran ili ćeš se popeti na luster), nego da ćemo imati realna očekivanja koja su u skladu sa uzrastom i trenutnim kapacitetima, jasne zahteve i uspostavljena pravila.

Kada ovo zahtevamo, sigurno ne mislimo da dete stalno treba da bude mirno, već u nekoj konkretnoj situaciji. Znači, kada kažemo detetu da bude mirno, mi u stvari  tada želimo da neko njegovo ponašanje preusmerimo na poželjnije.

Zato je potrebno da budemo jasni u zahtevu, da dete unapred pripremimo šta od njega očekujemo (ako je planirano da se ide u bioskop, pozorište, na priredbu…) i da ga na to podsećamo u toj konkretnoj situaciji. Govoriti mu da se smiri bez prethodne pripreme je unapred “izgubljena bitka”.

Pravila i dogovori se uspostavljaju pre neke aktivnosti, a ne kada se ona već dešava! Tekst kako dete naučiti pravilima, pročitajte OVDE.

To što je dete nemirno je sasvim normalno, jer je ono prirodno puno energije, a fizička aktivnost i pokret mu tu energiju balansiraju. Što je dete mlađe to će mu energetski biti neizvodljivo da bude mirno na naš zahtev!

Zamislite da ste vi puni energije, a da se od vas zahteva da se ne pomerate. U jednom momentu bi vam bilo neizdržljivo, ali biste se možda kontrolisali jer ste kao odrasla osoba razvili mehanizme samokontrole. A, dete to tek treba da nauči! Ali, ne tako što ćemo mu samo govoriti – Budi miran! – nego tako što ćemo mu pomoći da kreira iskustvo šta to znači kada se to od njega traži. (ovo se uvežbava po istom principu kao i za strpljenje – kroz iskustvo)

Pokažite detetu kroz igranje uloga šta znači kada je neko nemiran, a šta znači kada je miran. Odglumite vi ili sa igračkama, ili mu pokažite u nekom dečjem filmu ili crtaću. Dakle, dete prvo treba da ima ideju šta znači biti nemiran, da bi zatim moglo da uradi suprotno od toga.

Ako vas dete pita – Što moram da budem miran? – znači da mu je potrebno još informacija da bi razumelo zahtev, pa mu pojasnite u zavisnosti od situacije:

– Kada je voda za vodene bojice na stolu, a ti si nemiran možeš sve da prospeš i da pokvariš crtež.

– Kada si nemiran a seckaš papir makazama možeš da povrediš prst.

– Kada si nemiran i stalno ustaješ u pozorištu glumac može da se zbuni i da zaboravi tekst.

Vaši odgovori će zavisiti i od uzrasta, a što je dete mlađe neka budu jednostavniji.

3. Budi dobar.

Koliko puta vam se desilo da ovo kažete detetu, a ono odgovori – Pa nisam ništa uradio!

I sasvim je u pravu, jer iza ovog zahteva stoji pretpostavka da dete radi nešto što ne treba ili što ne sme da radi. Ali, sam zahtev suštinski ne znači ništa bez govora preciznosti (o njemu detaljno pričam na predavanju “Umetnost komunikacije sa decom“).

Hajde da još jednom pitanjima dođemo do odgovora:

– Šta za vas znači kada detetu kažete “Budi dobar”?

– Šta tačno očekujete da dete radi ili ne radi kada mu ovo kažete?

– Ako ono ne zna šta vi stvarno zahtevate, kako će vas poslušati?

Verujem da sada, posle svega pročitanog u ovom tekstu, i sami imate ideju kako i šta treba da kažete kada je ovaj treći zahtev u pitanju 🙂

Evo male pomoći – dete prvo treba da dobije informaciju koje njegovo ponašanje nije u redu, a zatim predlog kako može drugačije da se ponaša. Sve dok je ovaj tzv. opšti zahtev na snazi, dete će biti zbunjeno, a često se dešava da nastavi baš sa tim što roditelju smeta (zato što nema svest da je to problem). Onda roditelj pomisli da dete to radi namerno, i evo nas u začaranom krugu nerazumevanja.

Da biste to izbegli jasno recite, u zavisnosti od situacije:

– Stvarno mi smeta kada sve igračke prospeš na pod kada ti dođu drugari. Hajde sledeći put izaberi one sa kojima ćeš se stvarno igrati.

– Čini mi se da si ti najveći/najstariji/najsnažniji na ovom rođendanu i da ne primećuješ da guraš manju decu. Probaj da budeš pažljiviji.

– Mislim da preglasno pričaš sa bakom, kao da vičeš na nju. Molim te pričaj tiše, mislim da te ona sasvim dobro čuje.

Verujem da već vidite da će ovakva komunikacija pre dovesti do korekcije ponašanja, nego zahtev –  Budi dobar.

Srećno u promenama 🙂

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

Šta je EMOTIVNI DETOKS za RODITELJE i kada ga treba uraditi

bes 1

Ako znamo kakav roditelj želimo da budemo, kakav odnos želimo da gradimo sa našim detetom, ako smo izabrali vaspitni model sa kojim smo usaglašeni, zašto je nekada toliko teško da ostanemo na tom putu i da ne reagujemo burno na dete i neka njegova ponašanja?

Zašto odreagujemo neadekvatno čak i kada znamo da su ta ponašanja očekivana zbog uzrasta ili razvojne faze kroz koju dete prolazi?

I najvažnije pitanje od svih – zašto tu neželjenu reakciju ponovimo svaki put?

Odgovor je – zbog emotivnih blokada i preuzetih obrazaca ponašanja iz primarne porodice.

Roditelji se često osećaju bespomoćno u ovim situacijama kada su svesni da iz nekog razloga ne mogu da kontrolišu sebe i osećaju da to ugrožava njihov odnos sa detetom. Upravo to je razlog zbog kojeg sam kreirala program “Emotivni detoks za roditelje”, da bih im pomogla da otkriju šta se tačno dešava u njima, i naravno da se toga oslobode.

Ako ste primetili da imate prenaglašene reakcije kada dete: neće da jede; neće da spava kada mu je vreme; plače “bez razloga”; ne posluša (odmah) to što tražite od njega; odbija saradnju, ljuti se, raspravlja, iskazuje svoju volju; burno ispoljava emocije; neće da uči, kasni u školu, svađa se… Ako osećate napetost i stres kada slede ove svakodnevne radnje, ili ste stalno zabrinuti, u strahu, osećate nesigurnost u odnosu sa detetom – onda je program “Emotivni detoks” za vas!

Prvo što ćete na individualnom susretu saznati je da POSTOJI RAZLOG ZA SVE OVE VAŠE REAKCIJE I EMOCIJE, i da se on uglavnom “krije” u vašem detinjstvu, kada najveći broj emotivnih blokada i nastaje. (O tome sam detaljno pisala OVDE.)

Ovo saznanje je važno da bi se smanjio pritisak krivice koja često prati roditelje koji su svesni da rade nešto što ne žele, a ne znaju kako da to promene. Naime, emotivne blokade, negativna uverenja i nekorisni obrasci ponašanja, nalaze se u našem podsvesnom delu i mi jednostavno nad njima nemamo kontrolu, niti imamo moć da ih sprečimo da utiču na nas. U tome pomaže Emotivni detoks.

Drugo, saznaćete šta tačno u vama pokreće neko detetovo ponašanje, odnosno koja blokirana, potisnuta emocija “ispliva” na površinu kada dete, na primer plače ili neće da deli svoje igračke ili neće da jede… Roditelji su u ovim situacijama svesni svojih reakcija, ali ne i toga koja emocija ih je na tu reakciju pokrenula. Kod nekoga će to biti strah, kod nekoga bespomoćnost, kod nekoga briga, a kod nekoga bes. Nema pravila, jer svako od nas nosi svoj emotivni teret.

Treće, mnoga negativna emotivna stanja sami sebi izazivamo tako što unapred brinemo kako će dete reagovati ili se osećati u nekoj situaciji, npr. kada se prvi put odvaja od roditelja zbog polaska u vrtić. O tome kako sami stvorimo blokadu koja utiče na dete, detaljno sam pisala OVDE.

I četvrto, kada se otkriju blokade, tada se “Emotivnim detoksom” radi njihovo procesuiranje (obrađivanje), smanjuje se intenzitet zablokirane emocije, i samim tim intenzitet reakcije. Cilj je da se smanji njihova učestalost i da roditelj dobije priliku da gradi odnos sa detetom kakav želi, rasterećen emotivnog tereta, prevelikih ličnih očekivanja i osećaja krivice.

EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

Rad ovom metodom je namenjen roditeljima dece svih uzrasta, jer su obrasci ponašanja i reakcija isti bez obzira koliko dete ima godina, kao i za osobe koje rade sa decom a primetile su da imaju nekorisne reakcije i ponašanja koje utiču na njihov rad.

Informacije i prijave na email: dragana.familycoach@gmail.com

Dragana Aleksić, Family coach

VIŠE O METODI EMOTIVNI DETOKS SAM PISALA OVDE, O EMOTIVNIM SABOTERIMA SAM PISALA OVDE, O VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDE, O DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDE, A O BLOKADAMA RODITELJA KOJE SU UTICALE NA NJIHOVU DECU OVDE.

AKO NE PREPOZNAJETE DA IMATE BLOKADE, VEĆ VAM JE POTREBAN RAZGOVOR ZA NEKU KONKRETNU SITUACIJU SA DETETOM, UVEK MOŽETE ZAKAZATI INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. SAZNAJTE VIŠE OVDE

3 zahteva odraslih koji su NEMOGUĆA MISIJA za dete

pablo (18).pngKoliko puta zahtevamo nešto od deteta, a da ni sami ne umemo tako lako da objasnimo šta tačno znači kada kažemo – budi strpljiv, budi miran, budi dobar.

Ovi zahtevi imaju  i brojne varijacije:

– Lepo se ponašaj.

– Do sad je trebalo da naučiš da čekaš.

– To nije lepo. (meni omiljena izjava odraslih kao primer koji ništa konkretno ne govori)

Pitate se u čemu je problem da dete “jednostavno posluša” ove zahteve? Zašto je ovo “nemoguća misija” za dete?

Nama odraslima je jasno šta mi očekujemo od deteta kada kažemo “Budi miran!”, ali dete to ne može da zna – prvo jer ne može da nam čita misli (više puta sam pisala da su očekivanja neizgovorene želje u našim glavama), drugo – sve dok nema govora preciznosti šta se tačno zahteva od deteta (kako se to “bude miran”), za njega će to biti samo reči.

Hajde da vidimo o čemu se tačno radi kada su ova tri zahteva u pitanju i kako da pomognemo detetu da ih stvarno razume i uradi to što tražimo 🙂

1. Budi strpljiv. 

Ovaj zahtev ćete najbolje razumeti kroz sledeća pitanja.

Zamislite da vas je TV ekipa zaustavila na ulici i pitala da definišete šta je strpljenje.

– Šta biste rekli, šta za vas znači – biti strpljiv?

– Šta tačno očekujete kada zahtevate da dete bude strpljivo?

– Kako biste najjednostavnije to objasnili detetu?

– Da li ste vi strpljivi? Da li vaše dete kroz vaš primer može da se (na)uči strpljenju?

A sad razmislite – koliko vremena vam je trebalo da dođete do najpreciznijeg i najkraćeg odgovora? Koje pitanje vam je bilo najteže? Kako ste se osećali kada ste tražili odgovore na pitanja? Da li ste zaista primer strpljive osobe?

E, sad zamislite da ste dete od kojeg se zahteva strpljenje. Ako mi kao odrasle osobe tako teško definišemo ovaj pojam, iako imamo i znanje i iskustvo šta on (otprilike) znači, kako se oseća dete kome to nije objašnjeno na način da mu je u potpunosti razumljivo šta se od njega traži? Ako ne umemo da mu objasnimo, kako će dete znati šta tačno od njega zahtevamo?

Strpljenje je veština koja se uči, kojom se ovladava. Za to je potrebno vreme, ali i precizno pojašnjenje i iskustveno učenje.

Ako ste se zabrinuli kako ćete sve ovo uraditi sa detetom, a osetili ste koliko vam je bilo teško da verbalno definišete ovaj zahtev, možete da odahnete 🙂 Divna stvar sa decom je što ona najbolje uče kroz igru i lično iskustvo. Na vama je da stvorite takve uslove i da strpljenje uvežbavate kroz svakodnevne situacije 🙂

Na primer, kada čekate u prodavnici ili na semaforu, ili u parkiću čekate red za ljuljašku, uvek pojasnite detetu – Vidiš, sada čekamo da dođemo na red. Evo, ispred nas ima još dva kupca/drugara. Hajde da brojimo dok čekamo naš red. Evo, jedan je završio, ima još jedan. Sada smo mi na redu. Vidiš kako smo bili strpljivi i sačekali red. Biti strpljiv znači sačekati nešto. (što je dete mlađe to će biti više ponavljanja)

Dakle, tek kada objasnimo šta znači strpljenje onda možemo da očekujemo da dete to razume, tj. da mu ima smisla.

Sada ovo stečeno iskustvo možete koristiti za buduće situacije kada znate da će dete morati nešto da čeka – Sećaš se kada smo čekali naš red za ljuljašku u parku? I kako smo rekli da to znači da smo strpljivi. Sada ćemo biti strpljivi dok čekamo red za sladoled.

Kada su u pitanju događaji koji će biti za par nedelja ili meseci (detetov rođendan ili odlazak na nečiji, odlazak na more, čekanje praznika i poklona…), uvek možete da koristite kalendar i vizuelno detetu predstavite koliko dugo treba da bude strpljivo. Ovo ne znači da će ono automatski za to biti spremno (zavisi od uzrasta i koliko dugo primenjujete iskustveno učenje), ali svakako će vama biti lakše da mu pokažete kalendar i podsetite ga, a možete i da mu date da udari pečat na mesto svakog dana koji je prošao,  kao i da na kraju svake nedelje zajedno prebrojite dane koji su prošli i koji su preostali. Verujem da ćete i sami dobiti još neku ideju 🙂

Strpljenje možete da uvežbavate i kroz neke društvene igre. Dok se igrate, pitajte – Šta beše ono znači kada moramo da čekamo red? Podseti me… (pa ga pustite da kaže ili mu pomozite – str.., str…, strpljenje!!!)  “Bacite pet” detetu i budite sigurni da će proces učenja kroz igru i zabavu vrlo brzo dati rezultate.

AKO ŽELITE DA RADITE NA ODNOSU SA DETETOM, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU ZA RODITELJE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

AKO ŽIVITE DALEKO OD BEOGRADA ILI NOVOG SADA, ILI MOŽDA VAN SRBIJE, ILI JEDNOSTAVNO NEMATE VREMENA ZA LIČNI SUSRET, UVEK MOŽETE DA ZAKAŽETE ONLINE KONSULTACIJU. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

2. Budi miran.

Što je dete mlađe, to će mu biti teže da bude mirno. Ne zato što neće, nego zato što stanje mirovanja nije prirodno za dete, a posebno zato što mu nije jasno zašto treba da radi nešto protiv čega se njegova “priroda bori”.

To ne znači da ćemo ga pustiti “da nam se penje na glavu” (zanimljivo mi je da odrasli vide samo ove dve krajnosti – ili si miran ili ćeš se popeti na luster), nego da ćemo imati realna očekivanja, jasne zahteve i uspostavljena pravila.

Kada ovo zahtevamo, sigurno ne mislimo da dete stalno treba da bude mirno, već u nekoj konkretnoj situaciji. Znači, kada kažemo detetu da bude mirno, mi u stvari  tada želimo da neko njegovo ponašanje preusmerimo na poželjnije.

Zato je potrebno da budemo jasni u zahtevu, da dete unapred pripremimo šta od njega očekujemo (ako je planirano da se ide u bioskop, pozorište, na priredbu…) i da ga na to podsećamo u toj konkretnoj situaciji. Govoriti mu da se smiri bez prethodne pripreme je unapred “izgubljena bitka”.

Pravila i dogovori se uspostavljaju pre neke aktivnosti, a ne kada se ona već dešava! Tekst kako dete naučiti pravilima, pročitajte OVDE.

To što je dete nemirno je sasvim normalno, jer je ono prirodno puno energije, a fizička aktivnost i pokret mu tu energiju balansiraju. Što je dete mlađe to će mu energetski biti neizvodljivo da bude mirno na naš zahtev!

Zamislite da ste vi puni energije, a da se od vas zahteva da se ne pomerate. U jednom momentu bi vam bilo neizdržljivo, ali biste se možda kontrolisali jer ste kao odrasla osoba razvili mehanizme samokontrole. A, dete to tek treba da nauči! Ali, ne tako što ćemo mu samo govoriti – Budi miran! – nego tako što ćemo mu pomoći da kreira iskustvo šta to znači kada se to od njega traži. (ovo se uvežbava po istom principu kao i za strpljenje – kroz iskustvo)

Pokažite detetu kroz igranje uloga šta znači kada je neko nemiran, a šta znači kada je miran. Odglumite vi ili sa igračkama, ili mu pokažite u nekom dečjem filmu ili crtaću. Dakle, dete prvo treba da ima ideju šta znači biti nemiran, da bi zatim moglo da uradi suprotno od toga.

Ako vas dete pita – Što moram da budem miran? – znači da mu je potrebno još informacija da bi razumelo zahtev, pa mu pojasnite u zavisnosti od situacije:

– Kada je voda za vodene bojice na stolu, a ti si nemiran možeš sve da prospeš i da pokvariš crtež.

– Kada si nemiran a seckaš papir makazama možeš da povrediš prst.

– Kada si nemiran i stalno ustaješ u pozorištu glumac može da se zbuni i da zaboravi tekst.

Vaši odgovori će zavisiti i od uzrasta, a što je dete mlađe neka budu jednostavniji.

3. Budi dobar.

Koliko puta vam se desilo da ovo kažete detetu, a ono odgovori – Pa nisam ništa uradio!

I sasvim je u pravu, jer iza ovog zahteva stoji pretpostavka da dete radi nešto što ne treba ili što ne sme da radi. Ali, sam zahtev suštinski ne znači ništa bez govora preciznosti (o njemu detaljno pričam na predavanju “Umetnost komunikacije sa decom“).

Hajde da još jednom pitanjima dođemo do odgovora:

– Šta za vas znači kada detetu kažete “Budi dobar”?

– Šta tačno očekujete da dete radi ili ne radi kada mu ovo kažete?

– Ako ono ne zna šta vi stvarno zahtevate, kako će vas poslušati?

Verujem da sada, posle svega pročitanog u ovom tekstu, i sami imate ideju kako i šta treba da kažete kada je ovaj treći zahtev u pitanju 🙂

Evo male pomoći – dete prvo treba da dobije informaciju koje njegovo ponašanje nije u redu, a zatim predlog kako može drugačije da se ponaša. Sve dok je ovaj tzv. opšti zahtev na snazi, dete će biti zbunjeno, a često se dešava da nastavi baš sa tim što roditelju smeta (zato što nema svest da je to problem). Onda roditelj pomisli da dete to radi namerno, i evo nas u začaranom krugu nerazumevanja.

Da biste to izbegli jasno recite, u zavisnosti od situacije:

– Stvarno mi smeta kada sve igračke prospeš na pod kada ti dođu drugari. Hajde sledeći put izaberi one sa kojima ćeš se stvarno igrati.

– Čini mi se da si ti najveći/najstariji/najsnažniji na ovom rođendanu i da ne primećuješ da guraš manju decu. Probaj da budeš pažljiviji.

– Mislim da preglasno pričaš sa bakom, kao da vičeš na nju. Molim te pričaj tiše, mislim da te ona sasvim dobro čuje.

Verujem da već vidite da će ovakva komunikacija pre dovesti do korekcije ponašanja, nego zahtev –  Budi dobar.

Srećno u promenama 🙂

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

Zašto je DETE “BUNTOVNIK” najizazovniji tip za roditelje

girl-603157_1920Nametanje krutih pravila; borba moći i dokazivanje ko je u pravu; poređenje sa drugom decom sa “idejom” da se dete podstakne da i ono bude takvo; strogost; kazne; ako mu se govori šta, kada i kako nešto da uradi – sigurno će dovesti do otpora deteta “buntovnika” – njegove najizraženije osobine!

Konvencionalan pristup roditeljstvu, autoritarno vaspitanje, zahtevanje apsolutne poslušnosti, kao i očekivanje da dete bude “drugačije” nego što jeste, neće dati rezultate, a dodatno će narušiti odnos.

Ovo često vodi ka tome da roditelj pruža otpor detetu “buntovniku”, jer ne prihvata neke njegove osobine, ponašanja, reakcije, emocije, želi da ono bude drugačije nego što jeste…

I eto nas u začaranom krugu dvosmernog otpora!

Jedan od razloga za roditeljski otpor prema “buntovniku” krije se u njegovom detinjstvu – vaspitnom modelu i obrascima ponašanja u primarnoj porodici. Ono što je bilo neprihvatljivo ponašanje kada je roditelj bio dete, sada je neprihvatljivo za njegovo dete.

S obzirom da tip “buntovnika” ne prihvata nametanje pravila niti da radi ono što drugi traže, jasno je da će ovo biti najveći “kamen spoticanja”, a posebno roditeljima koji su kao deca bespogovorno morali da slušaju i rade sve što se od njih zahtevalo, koji nisu smeli da kažu “ne”, niti da iskazuju emocije – posebno ne na buran način.

Drugi razlog je kada roditelj previše lično doživljava sve što ima veze sa detetovim ponašanjem – oseća se kao da dete njemu nešto (namerno) radi, a ne da se detetu dešava nešto sa čim ne može da se izbori.

Pored otpora kao najdominantnije osobine “buntovnika” tu je i upornost, ali često ona koja vodi ka negativnom ishodu. To su situacije kada dete nastavlja sa nekim ponašanjem – odlaganje neke aktivnosti ili uporno ponavlja neku radnju ili radi na “svoj” način – iako mu je više puta rečeno da prestane.

Ovaj pokretač se prepoznaje i kada dete “čačka” druge, začikava… preko svake mere i tako izaziva njihovu reakciju, najčešće negativnu i burnu.

Ovo može da iritira, crpi energiju i frustrira, jer roditelj očekuje da je dete do sad već trebalo da shvati i nauči nešto što je više puta ponovljeno i/ili dogovoreno. Jedini zaključak do kojeg roditelj može da dođe je da dete to radi namerno.

Na sreću, u 99% slučajeva ovo nije istina!

Razlog za ovakvo ponašanje je u podsvesnom pokretaču čija je potreba da zadovolji jak poriv “da vidim šta će se desiti kada radim to i to…” Ovo je jedini razlog za nekada potpuno nelogičnu upornost (iz pozicije odraslih) u nečemu što se vidi da neće dati željeni ishod ili da vodi ka kulminaciji. Ali, ovaj poriv je mnogo jači od logike.

Ono što je dobro je što se može usmeravati kada ga dete postane svesno – a to može jedino uz podršku roditelja koji znaju kako da to rade.

Ukoliko roditelji (ali i drugi odrasli iz okruženja) sputavaju dete, prekidaju ga, grde, kažnjavaju… ono će samo naučiti da se “bolje krije” kada radi nešto zbog čega se mama i tata “ljute”. Ovaj istraživački poriv je deo prirode tipa “buntovnika” i ne može se ukloniti, “isključiti”, nestati…

Sa druge strane, baš zahvaljujući ovom pokretaču “buntovnici” su izuzeno kreativni, vide rešenja tamo gde drugi vide samo probleme, i ako se dete pravilno usmerava i podržava ono će vremenom jačati ovaj potencijal.

Dobra vest je da je sve ovo rešivo i da je dovoljno da:

1. razumemo na koji način funkcionišu podsvesni procesi koji upravljaju ponašanjem tipa “buntovnika”

2. prilagodimo pristup – da odbacimo sve što ne daje rezultate i primenimo ono što sigurno pomaže 🙂

PO ČEMU JE JOŠ SPECIFIČAN TIP DETETA „BUNTOVNIKA“, PROČITAJTE OVDE

AKO JE VAŠE DETE VEĆ KRENULO U ŠKOLU, PROVERITE DA LI GA PREPOZNAJETE OVDE 

AKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP “BUNTOVNIKA” I POTREBNA VAM JE PODRŠKA DA GA RAZUMETE I PRAVILNO USMERAVATE, SMERNICE KAKO DA MU POMOGNETE DA OSTANE AUTENTIČAN I UJEDNO UČI KAKO DA SVOJE REAKCIJE KANALIŠE, UVEK MOŽETE ZAKAZATI ONLINE KONSULTACIJU ZA RODITELJE. INFO I PRIJAVE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

Dragana Aleksić, Family coach

Dete “BUNTOVNIK” – kako mu pomoći u svetu koji ne voli buntovnike i usput SAČUVATI ŽIVCE

Parenting-Blog-Article-Image-MV-Academy.jpg

Da, dobro ste pročitali – Kako sačuvati živce?

Zbog velikih oscilacija u energiji i burnim reakcijama, ovaj tip druge ljude dovodi do granica izdržljivosti, kako emotivne tako i energetske, ali to je samo zato što na njega “ne deluje” nijedan konvencionalni pristup vaspitanju i komunikaciji (ako ste prepoznali da je vaše dete ovaj tip, sigurno ste se već više puta uverili u to).

Dete “buntovnik” je po ponašanju i reakcijama najspecifičniji i samim tim “najuočljiviji” tip, lako “upada u oči” jer iskače iz svih okvira. Problem je što svi žele da ga ukalupe i “dovedu u red” – i kod kuće, i u vrtiću, školi… Ali, to jednostavno neće biti moguće, sve dok se to radi na dosadašnji način – pretnjama, kaznama, molbama, kritikom, obećanjima, pa opet pretnjama, kaznom…

Ono što je roditeljima najteže da prihvate kod deteta buntovnika jeste da je ovo samo jedan deo njegove ličnosti (koji je zaista veoma zahtevan), a ne dete kao takvo.

Druga stvar je što imaju osećaj da je dete stalno u otporu, da tera inat, a ono se zapravo “bori” da ostane autentično, da bude svoje u okruženju koje uporno pokušava da ga “popravi” i tako mu stavlja do znanja da “nije prihvaćeno takvo kakvo jeste”.

Što je pritisak okruženja veći, to je veći detetov otpor. Dete “buntovnik” ovim otporom u stvari sve vreme “govori” – Vi mene uopšte ne razumete, vi ne vidite šta meni treba!

S obzirom da je ovo veoma reaktivan tip i zbog toga je često pod intenzivnim emotivnim nabojem, njemu je od roditelja potrebna pomoć da nauči da poveže svoje ponašanje/reakcije sa tim kako se oseća, a zatim i kako da upravlja svojim emotivnim stanjima na prihvatljiviji način.

Ukoliko ovo izostane u vaspitanju, odrašće u osobu sa uverenjem da su uvek drugi „krivi/odgovorni“ za to kako se on oseća i burne reakcije će biti jedini način da se nosi sa frustracijom, stresom, intenzivnim emotivnim stanjima.

ČINJENICA JE DA MI ČESTO NEMAMO INFORMACIJE O TIPOVIMA LJUDI KOJI SU “DRUGAČIJI” OD VEĆINE NAS, NITI ADEKVATNE “ALATE” KOJI ĆE NAM POMOĆI DA NAĐEMO “ZAJEDNIČKI JEZIK”. ALI, TO NIKAKO NE TREBA I NE SME DA BUDE RAZLOG DA SE NE POTRUDIMO DA TE ALATE PRONAĐEMO I TAKO OLAKŠAMO JEDNI DRUGIMA.

Prvo što može da vam pomogne je da stalno imate na umu sledeće:

1. dete nije samo donelo odluku da mu ovaj deo ličnosti bude dominantno razvijen, već se sa tim rodilo;

2. ne možete da promenite, “izbrišete”, “popravite”, negirate… ovaj tip, niti da očekujete da će se dete vremenom promeniti;

3. dete ima pravo da bude takvo kakvo jeste;

4. na vama je da nađete način da mu budete podrška, da njegova ponašanja i reakcije usmeravate na način koji je za njegov tip najadekvatniji.

Druga stvar koja će vam koristiti je da se detaljno upoznate sa karakteristikama “buntovnika”, jer tek kada nešto razumete tada možete i da pravite promene.

Treće je da naučite kakav pristup daje rezultate sa ovim tipom deteta i tako olakšate i njemu i sebi svakodnevicu. O ovome detaljno pričam na predavanju o deci “buntovnicima”.

KOJE SU JOŠ KARAKTERISTIKE TIPA “BUNTOVNIKA” PROČITAJTE OVDE.

AKO JE VAŠE DETE VEĆ KRENULO U ŠKOLU, PROVERITE DA LI GA PREPOZNAJETE OVDE 

UKOLIKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP “BUNTOVNIKA” I ŽELITE INDIVIDUALNI PRISTUP I RAZGOVOR U VEZI KONKRETNIH SITUACIJA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

Dragana Aleksić, Family coach

Dete “buntovnik” u ŠKOLI – tipična PONAŠANJA i najčešći IZAZOVI

pablo (2).pngAko do polaska u školu niste primetili osobine i ponašanja tipična za dete “buntovnika”, kada postane školarac sigurno ćete dobiti potvrdu. (više opisa ovog tipa pročitajte OVDE)

Prvo sa čim ćete se suočiti su komentari:

– Stalno dira drugu decu kada mu je dosadno na času.

– Uvek sve prvi završi, pa ustaje i šeta se.

– Sva deca rade to što im kažem, samo ona ne.

Tipična ponašanja i izazovi sa kojima će se suočavati dete “buntovnik” u osnovnoj školi (ali i njegovi roditelji):

– otvoreno pokazivanje dosade na časovima,

– zaboravljanje šta ima za domaći, šta treba da ponese za koji čas,

– nezainteresovanost za učenje,

– ispoljavanje ljutnje na sam pomen učenja i domaćeg,

– frustracija kada mu rad zadataka ne ide “iz prve ruke”, cepanje sveske, žvrljanje,

– svi i sve će biti “krivo” što on nešto ne može, samo on nikada nije kriv

– kašnjenje,

– na pitanje koji predmet najviše voli reći će “fizičko” ili “nijedan”,

– otpor prema nekim učiteljima/učiteljicama ili čak prema svima

– otpor prema školi uopšte

– često će govoriti da ne voli školu, a kako bude rastao da je mrzi

Naravno, neće se sva ponašanja kod svakog deteta “buntovnika” ispoljiti, ali većina hoće, posebno ako je pristup roditelja i učitelja neprilagođen ovom tipu deteta. Ukoliko se nastavi pritisak očekivanja, kao i zabrinutost zbog tolikog otpora i detetovih otvorenih izjava da “mrzi školu”, situacija će se dodatno otežati.

Svaki pokušaj roditelja da “ubede” dete da treba (ili još gore da mora da voli školu), biće osuđen na neuspeh.

Ove situacije, koje se ponavljaju iz dana u dan, roditeljima veoma teško padaju, emotivno i energetski su iscrpljujuće. Mogu da osećaju strah – “Kako će dete uopšte da završi školu?”, razočarenje – “Zašto je baš moje dete ovakvo?”, nesigurnost u sebe kao roditelja – “Gde smo pogrešili?”, bespomoćnost jer ne znaju šta da rade, ljutnju i bes jer misle da dete tera inat, da je lenjo i bezobrazno…

Sa druge strane, detetu “buntovniku” je veeeomaaa teško, čak i teže nego odraslima, jer prolazi kroz razna emotivna stanja kojima ne ume da upravlja, često je anksiozno, trpi pritisak očekivanja, ali i stalno neprihvatanje okruženja. Njemu je u stvari potrebna pomoć odraslih, usmeravanje, ali pre svega razumevanje zašto se sve ovo dešava, svest o tome da nije dete samo odabralo da “bude takvo”, već je to nešto sa čim je došlo na ovaj svet. Kao što ne možemo da promenimo boju očiju, tako ne možemo da promenimo tip ličnosti, tako da će insistiranje da dete bude drugačije samo učiniti da otpor bude veći.

Svako od nas je poseban, ali dete “buntovnik” je po ponašanju i reakcijama najspecifičniji i samim tim i najuočljiviji tip, lako “upada u oči” jer iskače iz svih kalupa, a baš svi žele da ga ukalupe i “dovedu u red”! Na nama je da mu pomognemo i naučimo kako da reakcije i otpore kanališe, kako da sebi olakšava odnose umesto da ih otežava.

Njemu treba potpuno drugačiji pristup nego drugoj deci, da bi svi njegovi potencijali došli do izražaja, a ima ih puno! Jedna od najdragocenijih osobina je da vidi kreativna rešenja tamo gde svi drugi vide problem. 

Dete “buntovnik” je veselo, šarmantno, omiljeno u društvu, uvek ima zabavne ideje, već od malih nogu ima razvijenu sposobnost delegiranja, “RAZMIŠLJA 5 KORAKA UNAPRED”…

Ako ste prepoznali ponašanje vašeg deteta u “buntovniku” i želite da prilagodite vaspitni i komunikacioni pristup, a ipak više volite individualni pristup – zakažite konsultaciju na DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. 

VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

KOJE SU JOŠ KARAKTERISTIKE TIPA „BUNTOVNIKA“ PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

 

Moje DETE PLAČE BEZ RAZLOGA, šta da (mu) radim?

gtg-parenting-probelms-listing-1

Hajde da odmah odgovorim…

Prvo – nijedno dete ne plače bez razloga, iako roditeljima često tako izgleda.

Drugo – utešite ga!

Treće – pokušajte da saznate razlog.

Zašto roditelji uopšte pomisle da dete plače bez razloga? Zašto neko ima reakcije poput – Prestani odmah da plačeš! Zašto je za nekog detetovo plakanje izvor nelagode, tenzije, stresa? Zašto neko bukvalno “oseća” poglede ljudi koji posmatraju ovu situaciju? Zašto se kod nekog javi bes, ljutnja, a kod nekog bespomoćnost i očaj? Zašto neko viče na dete koje plače? Zašto neko misli da dete, pa čak i beba, manipuliše suzama?

Koliko god ova tema bila nelagodna, dobra vest je da postoji razlog za svaku ovu emociju i reakciju, a još bolja je da postoji i rešenje!

Da krenemo redom…

RAZLOZI (JEDAN ILI VIŠE) ZA OVE I SLIČNE REAKCIJE RODITELJA NA DETETOV PLAČ, MOGU BITI:

1. Strah, osećaj bespomoćnosti, tuga ili neka druga emocija ili emotivno stanje (stvorile su se emotivne blokade u detinjstvu)

2. Osećaj da nema ili da gubi kontrolu (kod osoba koje su vaspitavane uslovljavanjem, kritikom, kaznom i kojima je bilo “zabranjeno” ispoljavanje emocija…)

3. Nedostatak strpljenja (kod osoba od kojih su roditelji, ili drugi odrasli koji su za dete bili autoritet, zahtevali “odmah i sad” za neku aktivnost ili prekid aktivnosti)

4. Prevelika lična očekivanja (kod osoba od kojih su roditelji, ili drugi odrasli koji su za dete bili autoritet, imali prevelika očekivanja)

5. Nerealna očekivanja od deteta – zahtev da dete “iskontroliše” svoje emocije i ponašanja – apsolutna poslušnost (kod osoba koje primenjuju vaspitni model koji nije usaglašen sa razvojnim fazama i trenutnim mogućnostima deteta – tzv. “vojnički pristup” – mora kako ja kažem!)

6. Intenzivan osećaj “neuspeha” zbog pritiska i poruka okruženja (komentari drugih ljudi i naslovi iz medija: “Kako dozvoljavaš da tako manipuliše tobom?”, “Ako sada to pustiš, zamisli šta će biti kasnije!”,  “Ti nisi smeo tako da se ponašaš kad si bio mali!”, “Ako detetu dozvolite ovo da radi…, napravili ste veliku grešku!”…)

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE. NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE.

EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

KAKO DOLAZI DO OVOGA?

U pozadini ovih razloga najčešće je emotivno iskustvo roditelja iz perioda kada je bio dete, koje direktno utiče na njegov emotivni kapacitet da se sa ovom situacijom uspešno nosi.

Kao i kod svih drugih tema koje otkrijem na individualnom “Emotivnom detoksu”, tako i kod ove postoje dve krajnosti:

1. Ako roditelj ima jednu ili više opisanih reakcija i/ili emocija kada se suoči sa detetovim plakanjem, to može da znači da je njemu kao detetu bilo “zabranjeno” da plače, da je dobijao poruke da “prestane odmah sa tim, ili će biti kažnjen”, ili je postiđivan “plačeš kao beba, ružna si kad plačeš, nisi dobar kada se kreveljiš…”

2. Ili je, sa druge strane, bio “prepušten sebi” – nije dobio emotivni odgovor od roditelja – plakao je, ali mu niko nije pružao utehu, niti mu se obraćao i interesovao se kako se oseća, šta mu je potrebno, zašto plače.

Ovde je važno napomenuti da se neće kod svake osobe stvoriti blokada ili negativno uverenje, čak i ako je imala ovakvo iskustvo!

Da li će se blokada stvoriti ili ne, pre svega zavisi od trenutnih emotivnih i mentalnih kapaciteta, prethodnih iskustava, uzrasta, a NAJVIŠE od intenziteta emocije i telesne nelagode u trenutku kada  se dete sa tim suočilo.

Posebno je zanimljivo i to da broj ovakvih situacija NIJE presudan za nastanak emotivne blokade. Dovoljno je da se roditelj kao dete jednom suočio sa, na primer, preintenzivnim stidom (komentar u vrtiću pred drugom decom – Veliki dečak, a plače ko beba, sramota!), i da sada, kao odrasla osoba, ne može da “podnese pogled drugih” ako njegovo dete plače na javnom mestu. To praktično znači da je detetov plač aktivirao roditeljevu emotivnu blokadu – intenzivan stid – i da se on sada oseća isto kao u trenutku kada je kao dete bio izložen postiđivanju.

Ukoliko su se neke situacije u detinjstvu stalno ponavljale, šansa da se stvori emotivni čep je naravno veća.

KAKO DA ZNAM DA LI IMAM BLOKADU?

Ukoliko je intenzitet nelagode (stresa, besa, ljutnje, tenzije, tuge, stida…) toliko jak da osoba odmah neadekvatno odreaguje na dete i njegov plač – znamo da je u pitanju neka emotivna blokada.

Dakle, na osnovu toga ŠTA i KOLIKO INTENZIVNO osoba oseća i kakve REAKCIJE ima prema detetu, znamo da li je u pitanju emotivna blokada ili pak očekivano ponašanje u neprijatnoj situaciji.

Naravno, ima i roditelja koji su imali ovakva iskustva u detinjstvu i živo ih se sećaju, a posebno kako su se tada osećali, koji razumeju svoje dete, saosećaju sa njim i potpuno drugačije se ponašaju u ovoj situaciji.

KOJE REAKCIJE SU NEADEKVATNE?

Vikanje, zahtev da dete odmah prestane da plače, ignorisanje, pretnje kaznom, kritika, postiđivanje, fizičko kažnjavanje, pretnja fizičkim kažnjavanjem, udaljavanje deteta od sebe, grubo postupanje sa detetom, odsustvo interesovanja da se otkrije razlog plača, uskraćivanje utehe, negativni komentari na detetovu ličnost, upoređivanje sa drugom decom iz porodice ili okruženja…

ZAŠTO RODITELJI MISLE DA DETE PLAČE BEZ RAZLOGA?

Zato što su dobijali takve poruke u detinjstvu – verbalne i neverbalne – na osnovu kojih  su zaključili da je plakanje “instrument” za privlačenje pažnje, manipulisanje i ostvarivanje želja.

Sa druge strane, kada postoji dovoljno očigledan razlog za plač (beba se upiškila/ukakila, dete se udarilo ili je palo, neko mu je oteo igračku…), sve je OK.

Problem nastaje kada odraslima razlog nije dovoljno “vidljiv” ili procenjen kao “važan”.

Međutim, to što mi ne vidimo razlog ne znači da ga dete nema. Ili, to što nama taj razlog nije dovoljno važan da bi se zbog toga plakalo, ne znači da nije važan detetu.

Zamislite da vi plačete jer ste se rastužili i da je vas obuzela tuga, a da vam neko kaže da prestanete jer nemate razloga za to. Kako biste se osećali?

AKO ŽELITE DA GRADITE ODNOS SA DETETOM NA ZDRAVIM OSNOVAMA, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, DA NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU ZA RODITELJE – ONLINE ILI U LIČNOM SUSRETU, NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

KOJE SU NAJČEŠĆE DILEME RODITELJA U VEZI SA PLAKANJEM DETETA?

“Ako popustim i uzmem ga kada plače, onda će “naučiti” da može tako svaki put nešto da dobije od mene.” “Ako na svako plakanje uđem u sobu, nikada neće naučiti da spava sam.” “Neću biti autoritet ako svaki put obraćam pažnju na nju kada plače.” “Čim ga ja pogledam, on prestane da plače! Pa tačno me izaziva.”

S obzirom da se u radu susrećem sa ovakvim izjavama i dilemama, jasno je da odraslima plakanje deteta ima negativnu konotaciju. Baš zbog toga se roditelji više fokusiraju da “poprave ponašanje” deteta (sprečavaju ga da plače ili ga ignorišu), a ne da pronađu uzrok i pomognu mu.

Drugi razlog (koji je i tema ovog teksta), zašto roditelj insistira da dete prestane da plače je što je plač pokrenuo blokiranu emociju koja mu izaziva stres, nelagodu, strah, stid, gubitak kontrole…

Kada izostane emotivni odgovor od strane roditelja ili roditelj neadekvatno odreaguje, dete koje je u problemu i plačem pokušava da dobije pomoć (jer ne ume da kaže), oseća se bespomoćno i tada radi ono što mu je priroda dala – plače još više i glasnije (ne bi li sad uspelo da dozove pomoć). To na žalost još više razdraži roditelja i tada oboje ulaze u začarani krug u kojem su oboje uznemireni.

U kombinaciji sa nepoznavanjem razvojnih faza, detetovih emotivnih i motoričkih kapaciteta i blokada iz detinjstva – roditelj vrlo lako ulazi u problem. Razlika između njega i deteta je što je on odrasla osoba koja može da razume svoje emotivno stanje i ponašanje i preuzme odgovornost za to, a dete ne može jer još uvek nema potrebne kapacitete i iskustvo.

KADA BEBA/DETE PRESTANE DA PLAČE JER JE DOBILO PAŽNJU RODITELJA, ZAR TO NIJE MANIPULACIJA?

NE!

Za manipulaciju je potrebna loša namera i strateško razmišljanje. Deca nemaju loše namere nego potrebe, a za strategiju je potreban deo mozga koji se razvija tek oko pete godine. Zato nema govora o manipulaciji beba i male dece!

Kada dobije pažnju i zadovoljenje potrebe, beba/dete nema više razloga da je traži i zato prestaje da plače. Ako roditelj “testira” ponašanje deteta tako što dođe pa ode, on se zapravo poigrava detetovim osećanjima, ne zadovoljava potrebu i dete zato tada plače još više – ne zna šta se dešava i oseća se bespomoćno.

U svima nama se nalazi tzv. “emotivni depo” koji se najpre puni u detinjstvu tako što se zadovoljavaju emotivne potrebe deteta.

Što je ovaj depo popunjeniji, to se dete oseća sigurnije u(z) roditelja, a što je sigurnije to će manje imati potrebu da traži “potvrdu” da je roditelj tu za njega, da ga voli uprkos svemu, da mu je oslonac i stub…

Što je roditeljev emotivni depo popunjeniji, biće mu lakše da odgovori na detetove potrebe. Ukoliko su, pak, njegove potrebe iz detinjstva ostale nezadovoljene ili u njegovom depou ima emotivnih blokada, imaće poteškoća da na adekvatan način odgovori na detetove potrebe.

KOJI SVE UZROCI MOGU DA BUDU ZA PLAKANJE “BEZ RAZLOGA”?

Možda dete nešto boli, žulja, grebe, možda je gladno, žedno, umorno, možda mu je vruće, možda mu raste zubić, možda će se razboleti, možda mu treba zagrljaj, fizički kontakt, osećaj sigurnosti, možda su mu čula prestimulisana, možda je previše toga doživelo u jaslicama, vrtiću, školi i pala mu je energija, možda želi nešto ali ne ume da kaže šta tačno, možda se oseća napušteno jer je stigla beba u porodicu, možda ga je stariji brat/sestra uštinuo, možda se plaši nečega, možda mu nedostaje mama, tata…

Sve ovo može da stvori osećaj nelagode, unutrašnje tenzije, uznemirenosti… a dete plačem pokušava da otkloni izvor nelagode i/ili da dozove roditelja u pomoć.

ŠTA RODITELJ MOŽE DA URADI KADA DETE PLAČE?

Na prvom mestu da razume da je sasvim u redu da dete:

– želi roditeljevu pažnju za sebe (ili ima emotivne potrebe) i da je plač često način izražavanja te potrebe (Plačem jer si mi potreban iz nekog razloga, želim tvoju blizinu, osećaj sigurnosti, potvrdu da me voliš, da mogu da računam na tebe.)

– ima neki problem koji ne ume ni da prepozna niti da ga reši i plače zbog osećaja bespomoćnosti, straha, besa… Malo dete koje preplavljuju intenzivne emocije oseća  veliku nelagodu, ali ne ume da kaže šta oseća.

– nešto želi, ali ne ume da se izrazi, još nije ovladalo govorom, ne može da nađe adekvatnu reč, i ulazi u frustraciju zbog toga.

Iz ove pozicije razumevanja roditelju će biti lakše da uteši dete, a zatim da istraži razloge za plač. U tome mu može pomoći poznavanje pozitivne i efikasne komunikacije sa decom, upoznavanje sa razvojnim fazama deteta i pozitivan pristup roditeljstvu. Više o tome možete pročitati OVDE.

A ŠTA DA RADI RODITELJ KOJI ZBOG EMOTIVNE BLOKADE IZ DETINJSTVA NE MOŽE DA REAGUJE ADEKVATNO?

Već samo prepoznavanje da postoji nešto što stvara problem između nas i deteta je prvi korak ka promeni ponašanja u konkretnim situacijama.

Međutim, ako roditelj, čak i kada ima želju da se ponaša drugačije, ne uspeva u tome, to znači da je njegovo iskustvo iz detinjstva previše intenzivno da bi se sam sa tim izborio i tada je dobro da potraži podršku stručne osobe.

Jedna od metoda koja može da pomogne da se preintenzivne zaglavljene emocije ublaže i eliminišu je program Emotivni detoks. Ova metoda se radi isključivo u ličnom susretu, a termin možete zakazati za Beograd i Novi Sad, na dragana.familycoach@gmail.com.

KAKO DA PREPOZNATE DA LI IMATE EMOTIVNE BLOKADE, PISALA SAM OVDE, O EMOTIVNOM DETOKSU ZA RODITELJE PISALA SAM OVDE, O EMOTIVNIM SABOTERIMA SAM PISALA OVDE, O VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDE, O DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDE, A O ISKUSTVIMA KLIJENATA OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

Kako da budete SIGURNIJI u sebe i OPUŠTENIJI u roditeljskoj ulozi

family-1404827_1920.jpg– Svi kažu da se moj sin lepo ponaša i da je poslušan, ali kada je sa mnom to je blago rečeno haos!

– Znam da zvuči blesavo, ali kao da se plašim ćerkinih reakcija u nekim situacijama i trudim se da ih izbegavam koliko mogu. Ponekad se osećam bespomoćno kao da sam ja dete, a ona roditelj.

– Znam da ne treba da vičem i da stalno govorim „ne“ detetu, ali to je jače od mene…

– Komentari drugih roditelja, pa i mog muža, da sam popustljiva prema detetu me stalno kolebaju da li nešto radim dobro ili ne. Nekad stvarno nisam pametna koga da slušam, sebe ili njih.

– Sa starijim sinom sam kao “rogovi u vreći”, dok sa mlađim sve ide “kao kroz vodu”. Često imam osećaj krivice zbog toga, a ne znam koji je razlog što je ovako…

– U poslednje vreme reagujem na dete bukvalno za svaku sitnicu. Primetila sam da sada, pre nego što bilo šta uradi, prvo gleda u mene. Osećam se baš grozno zbog toga, a ne umem da se promenim.

Ovo su samo neki od problema zbog kojih se roditelji javljaju na konsultacije i na program “Emotivni detoks”. Svi oni imaju jedno zajedničko pitanje, a to je – Ako znamo kakav odnos želimo sa detetom, kom vaspitnom modelu težimo, šta je to što nas u tome sprečava, zašto se ponekad osećamo bespomoćno ili reagujemo previše burno?

Da bismo mogli da napravimo bilo kakvu promenu kod sebe, potrebno je da znamo šta sve može da bude uzrok za ovu neusaglašenost između plana – “kakav roditelj želim da budem”, i ishoda – “kako se stvarno ponašam”.

Najčešći razlozi za burne reakcije na neka detetova ponašanja, za osećaj nesigurnosti, krivice, straha, bespomoćnosti…, su emotivne blokade koje “nosimo” još iz našeg detinjstva, negativna uverenja i nekorisni obraci ponašanja koji su posledica ovih blokada. 

1. Emotivne blokade su zapravo preintenzivne emocije doživljene u detinjstvu (ali i kasnije u životu), koje su ostale neobrađene i smeštene u našem podsvesnom delu bića. One predstavljaju male tempirane bombe koje “eksplodiraju” kada se suoče sa okidačima – sa nekim detetovim ponašanjem. Tada roditelji burno reaguju čak i u situacijama koje su sasvim očekivane sa decom i same po sebi nisu problematične. Oni to često opisuju da  – “iako znaju da ne žele tako da reaguju i da dete zaista nije ništa toliko strašno uradilo, kao da u tom trenutku nemaju kontrolu da se zaustave”.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE. NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE. 

EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

2. Negativna uverenja su misli o nama kao roditelju, koja smo kreirali upravo na osnovu ovih više puta ponovljenih reakcija i  neuspešnih rešavanja situacija.  Svaki put kada isto odreagujemo i dobijemo isti neželjeni ishod (dete ne promeni ponašanje) potvrdimo sebi da nešto ne možemo, ne umemo, da nismo dobri… Ovde se uopšte ne radi o tome da je roditelj loš, već da je pod uticajem nečega nad čim nema kontrolu – podsvesnim blokadama.

Takođe, negativna uverenja koja sada utiču na nas kao roditelje, možemo nositi iz najranijeg perioda detinjstva ili bilo kog životnog perioda. O tome sam pisala OVDE.

3. Nekorisni obrasci nastaju kada stalno ponavljamo isto ponašanje/reakciju zbog okidača. Ako sto puta kažemo detetu “Nemoj, ne diraj to!”, a ono i dalje dira to nešto, mi nastavljamo da ponavljamo iste reči na isti način očekujući da će dete promeniti svoje ponašanje. Ali, mi naše ne menjamo, nego sutra ponovimo isto, i sledeći put i onda opet… i još to potkrepimo rečenicom – Ali ja mu stalno govorim, a on neće da sluša!

Istim ponašanjem/reakcijama uporno pokušavamo da “popravimo” trenutnu situaciju, umesto da promenimo pristup i dobijemo drugačiji rezultat. Vremenom mi kod sebe stvorimo uslovnu reakciju ne samo na to detetovo ponašanje, već i na samo dete. I tada smo skloni da kažemo da je ono bezobrazno, neposlušno, da tera inat… Kada se upletemo u ovo vrzino kolo, ukoliko ne uočimo šta je stvarno problem, to je kao da stalno lečimo kijavicu, a ne jačamo imunitet.

Nekada je zaista teško svesno uvideti jednu ili više ovih stvari koje utiču i na to kako se ponašamo prema detetu i na to kako se osećamo kao roditelji. Ono što se kao posledica javlja je osećaj napetosti kod roditelja, nesigurnost, preispitivanje, pa i dovođenje u pitanje vaspitnog modela. Sa druge strane dete oseća ovo roditeljevo unutrašnje kolebanje i njegova emotivna stanja, a onda na to reaguje ponašanjem jer se i ono oseća nesigurno.

KAKO PREPOZNATI DA SU U PITANJU EMOTIVNE BLOKADE?

Mi kao roditelji svakako imamo niz emocija koje nam se javljaju u zavisnosti od našeg trenutnog energetskog i emotivnog stanja, od ozbiljnosti situacije, a reakcije su u direktnoj vezi sa navedenim. Ukoliko se posle par minuta vratimo u pređašnje stanje, onda je sve OK i radi se o očekivanom ponašanju.

Međutim, ako vam se u telu javlja snažna nelagoda kada vidite (ili čujete) neko detetovo ponašanje (baca igračke, odbija da jede, otima se sa drugim detetom), ako vas preplavi stres i/ili neka od emocija – strah, bes, bespomoćnost, ljutnja, krivica, stid, šok…, ako su vam reakcije burnije nego što sama situacija zahteva (nije ugroženo zdravlje i bezbednost deteta), ako je vaš doživljaj situacije i samog deteta emotivno i reaktivno prenaglašen, ako unapred očekujete da ćete se uznemiriti zbog detetovog ponašanja – onda je u pitanju blokada koja se aktivirala zbog okidača.

PROČITAJTE KOJA PONAŠANJA I SITUACIJE 100% UKAZUJU DA IMATE EMOTIVNU BLOKADU OVDE.

Moj posebno kreiran program “Emotivni detoks za roditelje” pomaže da se otkriju i otklone ove blokade, da se smanji intenzitet emocije, stresa i telesne nelagode koje se javljaju u nekim situacijama sa detetom. Kada nema ovih blokada onda su burne reakcije sve ređe, a roditelj se tada lakše fokusira na građenje kvalitetnog odnosa sa detetom, umesto da mu je pažnja stalno na problemu.

Naravno, obrasci ponašanja neće nestati sami od sebe, njih je potrebno svesno menjati. Iako je metoda “Emotivni detoks” veoma efikasna, ona nije „čarobni štapić“ niti donosi gotova rešenja.

Ovaj vid rada je prevashodno namenjen osobama koje žele promenu, lični rast i razvoj i žele da se aktivno bave sobom, preuzimaju odgovornost za sebe, preduzimaju akcione korake, sarađuju sa koučem oko strategija za željene promene i primenjuju predložene tehnike.

Dragana Aleksić, Family coach

AKO ŽELITE DA RADITE NA ODNOSU SA DETETOM, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU ZA RODITELJE (ONLINE ILI KAO LIČNI SUSRET) NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Više o emotivnim blokadama pisala sam OVDE i OVDE, o vezi između našeg detinjstva i roditeljstva OVDE, a o metodi Emotivni detoks OVDE.

Kako da dete STVARNO KRENE za 5 minuta kada ga ZOVETE

time-488112_1920.jpg„Idemo za 5 minuta iz parkića! U osam polazimo kući. Tata stiže u pet sa posla i onda idemo na rođendan. U subotu ćemo ići u zoo vrt.“

Koliko puta je dete stvarno krenulo za pet minuta kada ste mu to rekli?

 

Koliko puta je ponovilo pitanje „A kad će tata doći?“, a vi mu odgovorili – „Pa, rekla sam, ti u pet.“ Koliko puta je do subote ponovilo isto pitanje – „Kad ćemo u zoo vrt?“

Da biste sebe poštedeli ponavljanja istih stvari, ali i očekivanja da će dete posle pet minuta stvarno krenuti kući i nerviranja što vas „nije poslušalo“ – zamenite govor u minutima i satima sa nečim što dete može bolje da razume.

Mala deca nemaju isti doživljaj vremena kao odrasli – odnosno nemaju iskustvo šta tačno znači 5, 10 minuta, šest popodne, subota… Za njih su to samo reči zbog kojih se mama i tata nekada „ljute“, ali njihovo pravo značenje jedan dvogodišnjak, trogodišnjak  jednostavno ne razume na način na koji odrasli to očekuju. A, poseban deo je što će tek mnogo kasnije naučiti da gleda na sat, i tek oko pete, šeste godine stvarno i razumeti vremenske odrednice i okvire. Dakle, pre ovog uzrasta govor u minutima dete samo zbunjuje, i to najviše zbog roditeljskih očekivanja i reakcija.

Sada se pitate – Pa, kako onda da mu kažem da treba da krenemo za 5-10 minuta?

Tako što ćete taj zahtev, odnosno tih 5 minuta pretvoriti u nešto što je detetu poznato!

UKOLIKO VAM VIŠE ODGOVARA INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE ONLINE KONSULTACIJU ILI SUSRET UŽIVO. ZAKAZIVANJE I INFORMACIJE NA MEJL DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFO O KONSULTACIJAMA KLIKNITE OVDE.

U PARKU

Na primer, ako ste u parkiću i hoćete da krenete, izaberite neki broj i recite detetu – Kada se spustiš tri puta sa tobogana krenućemo kući. I onda zajedno brojite sa detetom, da stvori iskustvo i poveže ga sa zahtevom. Naravno, ne očekujte da će sve odmah funkcionisati posle prvog puta i da će dete odmah kretati iz parkića, jer je ovo proces učenja. Ali, svakako ćete na ovaj način komunikacije olakšati detetu da razume kada mu sledeći put kažete da idete kući posle 3 spuštanja na toboganu (10 ljuljanja na ljuljašci, 2 kruga trčanja oko parka – budite kreativni).

Ako se dete u parkiću, na primer, igra u pesku, trenutak polaska odredite opet na osnovu nečega što mu je poznato i prilagodite uzrastu – Kada dva puta napuniš koficu peskom, tada je vreme za polazak kući. Vidiš ovde imaš tri kalupa za “kolačiće” od peska – jedan, dva, tri. Kada napraviš jedan kolačić od svakog, krećemo kući. Evo, mogu da ti pomognem da zajedno brojimo – ovo je jedan, ovo je drugi i ovo je treći. – Na ovaj način pomažete detetu da na postojeće iskustvo dodaje novo.

Cilj je da i vi i dete usvojite korisniji način komunikacije, kako biste se vremenom lakše dogovarali i sarađivali – Sećaš da smo se dogovorili da kada napraviš dve kule od peska krećemo kući. Vidiš već si napravio dve. Aha, želiš još jednu? Dobro, napravi još jednu i krećemo.

Ako ovo posmatrate kao proces učenja i postavljanje dobrih temelja u komunikaciji, ako se i sami aktivno uključite da detetu pomognete da vaše zahteve bolje razume, umesto da se fokusirate samo na to da vas posluša – rezultati će doći vrlo brzo. Naravno, dajte i detetu i sebi dovoljno vremena da se naviknete na ovaj model komunikacije i budite dovoljno strpljivi u samom procesu.

AKO STE PRIMETILI DA, U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, NEMATE STRPLJENJE NI RAZUMEVANJE ZA DETE, IMATE BURNE REAKCIJE, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA NJIM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET NEGATIVNIH EMOCIJA I REAKCIJA NA DETETOVO PONAŠANJE. 

NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE. INFO I PRIJAVE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

KOD KUĆE

Kada želite da dete obavlja neke rutinske stvari u određeno vreme, predstavite mu ih na sličan način – povežite vremenski zahtev sa iskustvom koje ima od ranije. Na primer, umesto – U sedam ideš na kupanje, nemoj da te sto puta zovem! – pustite neku pesmicu koja je detetu poznata (a možete i da je otpevate) i recite – Kada se ova pesmica završi to je znak da je vreme za kupanje.

Ako tata dolazi sa posla u pet, detetu će ta informacija biti jasnija ako kažete ovako – Kada ručamo (ili užinamo ili se probudiš) i ispričamo jednu pričicu, tata će doći sa posla.

Dakle, povežite vreme dolaska sa nečim što je detetu poznato, što je rutinsko i ponavlja se svakog dana u isto vreme. Ovde za dete od, na primer, četiri godine, možete povezati uz iskustvo i brojeve na satu ili položaj kazaljki i tako ga postepeno i na njemu razumljiv način uvoditi u svet minuta i sati –  Eto, ručali smo, pročitali pričicu i sada je na satu broj 5 (pokažite mu). To znači da tada tata dolazi. Ili – Kada kazaljke stoje ovako to je vreme kada tata dolazi sa posla (idemo na kupanje, večeramo…).

Što se tiče dana kada nešto planirate sa detetom, u utorak će njemu subota biti daleko kao vama letnji odmor u decembru! Da ne biste bili u situaciji da bezbroj puta ponavljate kada će subota, detetu mlađem od dve godine nema potrebe da mnogo unapred najavljujete nešto što mu je vremenski daleko.

Jednostavno u petak popodne ili u subotu ujutru recite da idete u zoo vrt. Ili, ako ipak želite da ranije najavite neki događaj, poslužite se zidnim ili stonim kalendarom i pokažite mu koji je danas dan, a gde je subota. I dete onda može, na primer, svako veče da precrta taj dan. To će mu pomoći da ima jasniju sliku i dati smisao odbrojavanju.

Govor u minutima roditelji koriste iz navike, zato što ne pretpostavljaju da ih dete ne razume i nemaju ideju kako to mogu da kažu drugačije.

I zato, kada vas dete u nekim situacijama ne posluša nemojte odmah da pomislite da je nevaljalo ili da ga niste dobro vaspitali, jer je razlog nešto sasvim drugo – samo mu niste rekli na način koji ono može da razume 🙂

Dragana Aleksić, family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

 

3 JEDNOSTAVNA koraka kako (NA)UČITI dete PRAVILIMA

pexels-photo-207924Pravila su važna jer detetu daju okvire u kojima se kreće, ne dovode ga u dilemu da li nešto može ili treba da radi.

Međutim, ako se detetu jasno ne kaže da je nešto pravilo, besmisleno je očekivati da će ga ono poštovati.

Najveći “neprijatelj” u procesu kreiranja  pravila su očekivanja, koja ćete prepoznati u sledećim rečenicama – Pa, to se podrazumeva! Podrazumeva se da to znaš, da si naučio. To i ne treba da ti se kaže, zna se da se igračke sklanjaju pred spavanje. Svašta, ceo svet zna da se prvo skinu cipele kada se uđe u kuću, a onda se peru ruke. Šta tu ima da se priča!? Podrazumeva se kada ti jednom kažem da to treba da uradiš.

Ako govorite nešto od ovoga ili vama to neko govori, imam nešto važno da vam kažem – ništa se ne podrazumeva ako nije uspostavljeno kao pravilo. 

Ali, reći ćete, pa dete je sto puta videlo da ja to radim! Razumem vas, samo što videti i nešto ciljano gledati – nije isto. Još ako to nije proraćeno objašnjenjem, uzalud se nadate da je dete pukim posmatranjem neke vaše radnje “shvatilo i naučilo” da je to neko pravilo. Koliko puta ste videli da vaši roditelji ili kolege nešto rade, pa da li ste to usvojili kao neko pravilo ako vam to nisu rekli? Niste.

Ali, reći ćete ponovo, pa rekao sam mu već jednom! OK, rekli ste detetu nešto jedanput i mislite da se priča tu završila, da je dete zapamtilo. Nije. Deci je potrebno više puta ponoviti, a što su mlađa, to je neophodno više ponavljanja, sve dok se informacija u njihovim glavicama ne sistematizuje i dobije smisao.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Hajde da vidimo o čemu se ovde radi.

Kada se nešto “podrazumeva” iza toga stoji očekivanje da naš sagovornik (u ovom slučaju dete), zna na šta mi mislimo i obrnuto  – da mi znamo šta neko drugi misli. Da bismo to mogli da znamo potrebna nam je veština čitanja misli.

Evo nekoliko primera koji će vam pomoći da razumete o čemu pričam.

Zamislite da ste stigli na posao. Posle desetak minuta stiže vaša koleginica i kaže – Pa, gde je kafa? Što je nisi već skuvala!? Vi je gledate u čudu i pitate se zašto očekuje kafu, a ona nastavlja – Podrazumeva se da onaj ko prvi dođe skuva kafu. Ja sam tebi prošle nedelje skuvala.

Ili, došli ste kući a muž vas pita da li ste kupili kiselu vodu usput. Kada ga upitate zašto vas nije nazvao da vam to kaže, on komentariše – Šta to ima da ti javljam, podrazumeva se da ćemo piti više kisele vode posle podvarka sa suvim mesom!

Ili, došli ste u dom zdravlja sa novom knjižicom koju ste čekali bezmalo godinu dana, a na šalteru vam traže i staru. Na pitanje šta će vam stara kada imate novu, sestra odgovara – Pa gospođo, podrazumeva se da nosite i staru zbog broja kartona.

Eto, sad je jasno da je podrazumevanje samo izvor nerazumevanja i da je mnogo korisnije biti što konkretniji i jasniji kada želimo da nas sagovornik nedvosmisleno razume. Isto je i sa pravilima. Da je bilo šta iz ovih primera dogovoreno kao pravilo, ne bi bilo problema, jer biste znali šta se od vas očekuje u navedenim situacijama. Međutim, pošto su ova “pravila” samo u glavama sagovornika, niste imali nikakvu šansu da znate šta se od vas očekuje.

A, sad zamislite kako je deci.

Pravila

Evo šta još može da pomogne da se razume značaj pravila – kada pomislite na bilo koju društvenu igru, svaka od njih ima jasna pravila. Tu se ništa ne podrazumeva nego svi učesnici imaju jasne smernice šta treba da rade i nemaju nikakvu dilemu u vezi sa tim.

OK, JASNO MI JE SVE! KAKO ONDA DA UČIM DETE PRAVILIMA, A DA IH ONO TAKO I RAZUME?

Jednostavno, postoji pravilo kako da kažete da je nešto pravilo 😉

Ono se sastoji od 3 koraka:

  1. Najavite da ćete reći pravilo
  2. Recite ga
  3. Recite da ste napravili pravilo

Na primer, želite da dete usvoji pravilo da kada dođe kući prvo opere ruke. Spustite se na detetovu visnu, pogledajte ga u oči (ovo inače uvek važi u komunikaciji sa decom), i:

  1. Obratite mu se imenom i kroz njegov kanal komunikacije (vizuelni, auditivni ili kinestetički). Primer za vizuelni kanalMarija vidi, sada ćemo se dogovoriti nešto… Primer za auditivni kanal – Marija slušaj… Primer za kinestetički kanal – Marija… spustite ruku detetu na rame – (NAJAVA PRAVILA).
  2. …Pravilo je da kada dođemo kući prvo peremo ruke. (KAŽEMO PRAVILO)
  3. Pranje ruku kada se uđe u kuću je pravilo koje ćemo poštovati svaki put. (POTVRDIMO GA)

Što je dete mlađe, pravilo će biti jednostavnije i, naravno, više puta ponovljeno. Ne morate svaki put kroz ova tri koraka, vremenom će biti dovoljno podsećanje na pravilo – Sećaš šta smo se dogovorili da prvo radimo kada dođemo kući? Ili još bolje kroz izazov i šalu – Podseti me molim te, šta beše prvo radimo kada dođemo kući? Zaboravila sam…

Ili, želite da dete raskloni igračke, knjige, crteže, bojice… svaki put kada mu kažete da vam dolaze gosti:

  1. Obratite se kroz detetov kanal razumevanja informacija – (Vidi / Slušaj / Pomazite dete po glavi ili mu spustite ruku na rame) – Milice, sada ćemo se dogovoriti da uvek kada dolaze gosti sve igračke skloniš u sobu ili vratiš u kutiju.
  2. Znači, naše pravilo je da kada ti kažem da nam dolaze gosti skloniš igračke iz dnevne sobe.
  3. Ovo je pravilo koje ćemo poštovati. Hoćeš da zajedno ponovimo šta je dogovor, da budemo sigurne da smo se dobro razumele?

Kod starije dece će, u konkretnoj situaciji, biti dovoljno podsećanje na pravilo – Sećaš se da smo se to dogovorile, da je to naše pravilo? Ovde koristite i neverbalnu komunikaciju da dete ohrabrite da uradi to što je dogovoreno – namignite, napravite neki poseban pokret rukom, pošaljite poljubac…

Naravno, za pravila birajte one stvari koje želite da dete usvoji kao dobre navike, a ne svaku sitnicu koju očekujete od deteta da uradi. Na taj način “rizikujete” da se ni vi ne setite svega što ste uspostavili kao pravilo i da onda nešto “danas važi, a sutra ne”.

Računajte i na to da je u procesu odrastanja jedan od izazova sa kojim ćete se susresti upravo pokušaj deteta da pomera granice i ne poštuje pravila. Rešenje za to je pregovaranje, odnosno uključivanje deteta u proces.

Ukoliko dete odbija nešto da radi, umesto da na otpor reagujete otporom i utrošite vreme i energiju, a pri tom se i loše osećate jer niste došli do rezultata, korisnije je da kažete detetu – Razumem da ti se ovo ne sviđa, ipak to je pravilo. Šta predlažeš, kako drugačije možeš to da uradiš, a da ne budeš toliko ljut zbog toga? – Ovako formulisano pitanje, dete navodi na razmišljanje, i ono oseća da ste mu ukazali poverenje i poštovanje.

I, verujte, da će naći neko rešenje. Samo mu dajte dovoljno vremena da razmisli. Budite fleksibilni da prihvatite detetov predlog 🙂 Pravilo će ostati pravilo, promenićete samo način na koji će dete to raditi.

ŠTA NISU PRAVILA?

Sve što je u formi uslovljavanja, ucenjivanja, kritike, isključivosti, kazne… nije pravilo.

Na primer – Ako ne kreneš odmah iz parka, neću ti kupiti slikovnicu. Lepo sam ti rekla da to uradiš, ti me nisi poslušao i sad ću ti sve igračke skloniti na nedelju dana! Koliko puta treba istu stvar da kažem, pa da je uradiš? Skloni to za 5 minuta ili ništa od sutrašnjeg odlaska na rođendan!

Zašto ovo treba izbegavati? Prvo, zato što nije formulisano kao pravilo. Drugo, ne koriste se smernice za efikasnu komunikaciju sa decom, pa ne možemo očekivati ni da će dete da razume, niti da će da posluša. I na kraju, zato što sve navedeno stvara loš osećaj i može izazvati otpor kod deteta da sarađuje.

OK, sad je jasnije kako da od nečega napravimo pravilo 🙂

Hajde da zaokružimo priču i da vidimo kakve koristi sve ovo ima za dete i vaš odnos sa njim:

  1. Kada su pravila jasna, dete nema dilemu šta treba da radi.
  2. Pravila, smernice i granice detetu daju osećaj sigurnosti.
  3. Kada dete uspe da uradi to što ste se dogovorili, ono ima osećaj postignuća, motivisano je, a kada ga u tome ohrabrujete onda jača i samopouzdanje. 
  4. Kada dete nešto usvoji kao pravilo vi se osećate sigurno u ulozi roditelja 🙂

I na kraju, budite strpljivi, spremni da više puta ponovite pravilo, fleksibilni, uključite dete da i ohrabrite ga da i ono uspostavi neko pravilo – ono nije objekat koji sprovodi dogovore, već aktivan učesnik u porodičnim pravilima.

Ako ste već pratili predavanja o efikasnoj komunikaciji, primenite prilikom kreiranja pravila, to što ste tamo naučili 🙂

Ukoliko još uvek niste prošli kroz ovu edukaciju, LEPA VEST je da su predavanja  “Kako da pričaš da te dete razume i posluša I i II”, dostupna kao video predavanja. Kliknite OVDE za više informacija.

Dragana Aleksić, family coach

Ukoliko vam više odgovara individualni razgovor i smernice za konkretne situacije koje su trenutno aktuelne kod vas i deteta, zakažite konsultaciju na 069 11 92 851. Više info OVDE.

 

Kako detetov OTPOR PRETVORITI U SARADNJU za jedan minut

pabloŠta da radite kada vam se jako žuri, a dete se sprema sporo kao puž? I što ga više ubrzavate, čini se da je ono sve sporije. Šta kada svako veče odlaže odlazak na kupanje i spavanje, ili kada stalno traži da ga nosite napolju?

Kada se ove situacije ponavljaju iz dana u dan, umeju prilično da iscrpe i roditelja i dete, jer stalno natezanje bez pozitivnog rezultata troši energiju, i roditelja na kraju uvode u tenziono stanje.

A, ono se, pogađate, dalje prenosi na dete.

Ima više razloga zbog kojih dete pruža otpor – od prirodnog poriva da pomera  roditeljske granice, do toga da nam ponašanjem govori ono što ne ume rečima. Kada se dete opire u nekoj svakodnevnoj situaciji, roditelji često misle da moraju da je reše istog trenutka. Međutim, ti načini su ponekad za dete previše kruti, striktni, strogi, pa saradnja sa njim izostaje, što može da dovede do podizanja tenzije i još većeg otpora. I tada se ulazi u začarani krug…

Ako je roditelju cilj saradnja i građenje dugoročno dobro odnosa sa detetom, onda apsolutna poslušnost nije najbolje rešenje. Saradnja kroz igru i izazov daju mnogo bolje rezultate.

Deci je igra najprirodniji kanal za učenje, pa je treba maksimalno iskoristiti!

UKOLIKO VAM VIŠE ODGOVARA INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE ONLINE KONSULTACIJU ILI SUSRET UŽIVO. ZAKAZIVANJE I INFORMACIJE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFO O KONSULTACIJAMA KLIKNITE OVDE.

ZAŠTO IGRA DAJE DOBRE REZULTATE?

Jednostavno zato što je u pozadini igre zabava. Kada se zabavljamo nismo pod tenzijom. Kada nema tenzije, lakše je sarađivati.

Igra u svakodnevnim situacijama detetu daje novo iskustvo u rešavanju trenutnih problema, teškoća, kao i ideju da neke stvari mogu da se rade na više različitih načina. Tako se ono zapravo motiviše da traži kreativna rešenja, da “misli svojom glavom”, umesto da bude apsolutno poslušno. Ljudski mozak nije stvoren za učenje napamet, već za rešavanje izazova i problema, što deca često instinktivno i pokušavaju. Igra je za njih sve.

Kada roditelji podržavaju i podstiču ovaj proces, oni zaista pomažu da se u mozgu deteta stvaraju čitavi nizovi novih neuronskih veza koje vremenom jačaju i povećavaju njegove mentalne i kreativne kapacitete. A deca ovaj pristup prihvataju sa lakoćom jer im je prirodan.

KAKO NAPETU SITUACIJU PRETVORITI U IGRU I PODSTAĆI DETE NA SARADNJU?

Za ovaj pristup vam nije potrebno ništa sem ideje 🙂

Na primer, kada ste u prodavnici i vidite da je gužva, žurite i želite što pre da izađete. Ali, dete odbija da sedne u kolica za kupovinu i vama polako počinje da se diže kosa na glavi. Umesto da ga moljakate, nagovarate, potkupljujete čokoladicama, pretite, vičete, recite na primer ovo (čučnite u visinu deteta, pogledajte ga u oči, koristite zagonetan i veseo glas) – „Znaš li da je danas poseban dan? Danas je dan kada sam ja tvoj vozač, a ti moj specijalan pomoćnik. Naš zadatak je da što brže obavimo kupovinu, a ti ćeš mi pokazivati kada ugledaš hleb i mleko.“ Zadajte jednu po jednu namirnicu što je dete mlađe, i to one koje može lako da vidi i prepozna. Dok je ono okupirano traženjem, vi ga vozite u ubacujte druge namirnice 😉

Za ovaj „dogovor“ vam treba samo ideja i manje od jednog minuta da otpor pretvorite u saradnju. Deca ne traže da igra bude nešto veliko, spektakularno, više da je zabavno i da su aktivno uključena.

Najveći problem sa prodavnicom i kupovinom je upravo to što se očekuje da je dete pasivno, mirno, strpljivo, što je nerealno. Kada ga uključite u proces, ma koliko to malo i kratko bilo, dete ima osećaj da radi nešto važno, a pri tom i zabavno. A vi ste svakako došli do vašeg cilja – obavili šta treba i izbegli stres.

Dragana Aleksić, family coach

PREKO 50 IDEJA ZA MINI IGRE U SVAKODNEVNIM SITUACIJAMA DOBIĆETE U VIDEO PREDAVANJU  “TI HOĆEŠ, DETE NEĆE – ŠTA SAD?” GLEDAJTE OD KUĆE NA KOMPJUTERU, TABLETU, TELEFONU, IZ BILO KOG GRADA ILI ZEMLJE, OPUŠTENO UZ ČAJ, KAFU… I VEĆ SUTRA ISPROBAJTE KAKO IGRA DAJE BOLJE REZULTATE! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Zašto DECI NE TREBA postavljati pitanje „ZAŠTO?“

mom-scolding-toddler_1Jednostavno zato što ćete ostati bez odgovora!

Ako bismo analizirali način na koji razgovaramo sa decom, kao i kako formulišemo pitanja, sigurno bismo uočili da mnogo toga izgovaramo ili pitamo na isti način.

 

 

Kada to što govorimo ne daje rezultate, a to što pitamo ne daje odgovore – vreme je za promenu.

Možda niste razmišljali o pitanju „zašto“ na ovaj način, ali kroz nekoliko primera biće vam jasno zašto ga treba izbegavati u komunikaciji, posebno sa decom.

ISTA PITANJA POSTAVLJAMO IZ NAVIKE

Kada dete (ili bilo koju osobu), pitamo –  „Zašto se tako ponašaš?“ ili „Zašto ne uradiš odmah domaći, zašto ne središ sobu…?“ ili „Zašto večito kasniš?“ ili „Zašto me ne slušaš?“  i onda na kraju začinimo sa “Zašto mi ne odgovaraš?” – ono to pitanje doživljava kao „napad“ (posebno ako se postavljaju jedno za drugim), i oseća da mora da se (o)pravda i brani. Kada se mozak bavi pronalaženjem opravdanja, on ne može u isto vreme da da odgovor šta se stvarno desilo.

Takođe, ovo pitanje usmerava pažnju na problem, a ujedno nosi pretpostavku da je dete nešto uradilo smišljeno, ciljano, namerno… i nosi element osude ponašanja. Ako obratite pažnju kako se dete ponaša kada mu se postavi ovo pitanje, videćete da se „muči“ da nađe odgovor, ili je zbunjeno ili mu je neprijatno pa počne da se „glupira“ (tzv. “potez očajnika” da skrene pažnju na nešto drugo), što odrasle još više može da iznervira. Odgovori uvek počinju sa „zato što…“, ali se često tu i završe.

ZAŠTO NEMA ODGOVORA NA PITANJE “ZAŠTO”?

Prvo, važno je da razumete da dete ne odgovara ne zato što neće, nego ne može! “Zašto” pitanje ga je sateralo u ćošak, u zonu u kojoj mora da se bavi pronalaženjem razloga za neko ponašanje kojeg možda nije ni svesno, a onda i da opravda to ponašanje.

Drugo, maloj deci je to nemoguće, jer nemaju dovoljno iskustava da bi sve to misaonim procesima mogla da povežu, niti imaju dovoljno bogat rečnik da to objasne na način koji bi zadovoljio odrasle.

Treće (i najvažnije) – to što nešto nisu ili jesu uradila je samo krajnji ishod koji stoji iza nekog ponašanja. Pitanje “zašto” fokusira pažnju na taj kraj, na posledicu, pa samim tim detetu ne da nikakvu šansu da kaže šta je u stvari htelo ili koji je razlog zbog čega nešto nije uradilo.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI SA DETETOM – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Pored toga što ostajemo bez odgovora koji nas zanima, kod deteta ćemo izazvati loš osećaj, zato što „mora da se brani i pravda“. Kada se sa nekom temom (učenje, škola, domaći, spremanje sobe, razbijena čaša, kašnjenje…), poveže loša emocija, ona će se kod deteta, (kao i kod bilo koje druge osobe), javljati svaki put kada se pokrene ta tema.

Takođe, ovako formulisana pitanja kriju i brojne pretpostavke o osobi – da ona uvek kasni, da nikad ne radi to što joj se kaže, da ne sluša – što će samo pojačati negativan osećaj, ali i uticati na kreiranje mišljenja/uverenja o sebi.

O TOME KAKO OVA UVERENJA, STVORENA U DETINJSTVU, UTIČU NA NAS KAD ODRASTEMO, PISALA SAM OVDE.

OBRATITE PAŽNJU KAKO SE VI OSEĆATE

Da biste još bolje razumeli KAKO SE DETE OSEĆA u ovim “zašto” situacijama, pozivam vas da “uđete u njegove cipele”.

Zamislite da ste došli na posao malo ranije da biste se spremili za važan sastanak, sve ste otkucali, isproveravali i pustili na štampu. Ali, štampač se zaglavio. Pokušavate da ga osposobite, vreme prolazi, stižu i druge kolege, pokušavaju da vam pomognu, vreme prolazi… Morate na sastanak bez odštampanog materijala. Šef vas pita – “Zašto se niste na vreme spremili, koleginice?” Šta biste mu prvo odgovorili na ovo, koje reči vam kreću iz usta? Kako se osećate?

Ili, treba da se nađete sa prijateljicom u restoranu, rođendan joj je. Žurite kući sa posla da se spremite, i usput da kupite poklon. Sve uspevate da završite na vreme, spremate se i krećete. Na stanici shvatate da predugo čekate i čujete komentare da autobusa nema baš dugo i da je negde zastoj. Brzo bacate pogled na taksi stanicu, ali nema nijednog vozila. Odjednom, pored vas se zaustavljaju kola, komšinica vas zove da vas poveze. Ulazite u kola, a ona vam kaže da treba samo da kupi nešto i da će vas odvesti do grada jer joj je usput. Pomislite kakva ste srećnica, ali posle 20 minuta čekanja u kolima se više ne osećate tako. U međuvremenu su autobusi “proradili”, ali vi ne možete da ostavite komšinicina kola. Kasnite na rođendan skoro ceo sat, prijateljica vas pita – “Zašto nikada ne možeš da dođeš na vreme?” Kako se osećate?

Verujem da ste primetili da se mnogo toga desi pre onoga što se na kraju vidi, a ovo pitanje ne pomaže da se sazna pravi odgovor. Zato kada vidite da je nešto razbijeno u sobi, pre nego što vas obuzme ljutnja i pomislite da je dete nevaljalo, zamislite ovaj scenario – možda je dete želelo da dohvati knjigu sa police, i u tom pokušaju srušilo figuricu koja se razbila. Ako ga pitate – Zašto si to uradio? – nećete saznati šta je stvarno htelo da uradi.

OK, razumeli ste!

PA, KAKO ONDA POSTAVLJATI PITANJA I DOBITI ODGOVORE?

Pravo pitanje je zapravo šta mi kao roditelji tačno želimo da saznamo i postignemo pitajući „zašto“? Ako razumemo da ono detetu ukazuje na problem, onda je korisnije usmeriti pažnju ka rešenju.

Evo kako možete da formulišete pitanje ili izjavu:

1. Umesto – Zašto nisi spremila sobu?, pitajte – Kada si planirala da spremiš sobu, pre ili posle ručka? (Pažnja je usmerena na cilj – spremanje sobe, i date su opcije, što smanjuje tenziju). Ili – Šta se dešava, pa ne počinješ sa spremanjem? (Pokazujete iskreno interesovanje za razlog. Možda dete boli glava, možda želi da se odmori, napravi pauzu…)

2. Umesto – Zašto još nisi počela da se oblačiš? Opet ćeš zakasniti!, recite – Počni da se spremaš za školu (rođendan), da bi stigla na vreme. (usmeravamo pažnju da dete treba negde da stigne na vreme, a ne da će kasniti). Ili – Koji je razlog što još nisi počela da se spremaš? (Pokazivanje interesovanja, možda detetu treba pomoć.)

3. Umesto – Zašto baš uvek moraš da kasniš na trening?, recite – Sećaš se da je trener rekao da te, ako opet zakasniš, neće ubaciti u igru. (Podsećanje na pravila, ukazivanje na posledicu i odgovornost, ali bez pritiska, kašnjenje = nema igre). Ili – Hm, čini mi se da više ne želiš da treniraš? Hoćeš da pričamo o tome? (Zainteresovanost za pravi razlog, možda dete indirektno pokazuje da to više ne želi ili da ima neki problem.)

4. Umesto – Zašto nisi uradio domaći?, recite – Kada uradiš domaći čim dođeš kući imamo celo popodne slobodno za igru! (Ukazujemo detetu na prednosti dobro organizovanog vremena). Ili – Šta misliš da domaći radiš čim dođeš kući, pa da imaš više vremena za sebe? (Pitamo ga za mišljenje, uvažavamo dete kao ličnost i usmeravamo pažnju šta je prednost tog ponašanja.)

5. Umesto – Zašto diraš to kad sam ti rekla da ne smeš?, pitajte – Šta si pokušavao da uradiš, pa se ovo desilo? Šta si u stvari hteo da uradiš, pa si prosuo sok (razbio čašu)? Sledeći put me pozovi da ti pomognem. (Ako imate malo dete do pet godina, postavljanjem ovakvih pitanja možete očekivati odgovor. Ovde nema pretpostavke da dete nešto radi namerno, tako da nema ni tenzije. Usmeravate i učite dete da traži pomoć.)

6. Umesto – Zašto se tako ponašaš? Zašto si nevaljala?, pitajte – Šta pokušavaš da mi kažeš? Šta ustvari želiš, pa radiš to?

“Čitanje između redova” je veoma korisna veština koja pomaže da razumemo šta nam deca zapravo “govore” ponašanjem.

Na ovaj način se i dete i mi fokusiramo na rešenja, učimo ga da i ono samo vidi i povezuje šta je za njega u nekoj situaciji korisnije.  Kada nam postane prirodno da ovako pričamo sa detetom, smanjujemo napetost u razgovorima, jer stalno razmišljanje o problemu i detetovoj “lošoj” nameri. veoma opterećuje.

Računajte da je za usvajanje ovakvog načina komunikacije potrebno vreme, a aktivnom primenom ćete svakako imati pozitivne promene. Ako se u procesu usvajanja ovog modela desi da ipak kažete nešto na „stari način“, zastanite na trenutak i onda ponovite  na drugačiji način.

Dragana Aleksić, family coach

AKO ŽELITE DA IZBEGNETE TIPIČNE GREŠKE U KOMUNIKACIJI SA DETETOM I DA GOVORITE TAKO DA VAS DETE bolje razume I LAKŠE (PO)SLUŠA, VIDEO PREDAVANJA O EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI VAM MOGU BITI OD VELIKE KORISTI. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.