Tag: zašto se dete ponaša bezobrazno

Dete “buntovnik” u ŠKOLI – tipična PONAŠANJA i najčešći IZAZOVI

pablo (2).pngAko do polaska u školu niste primetili osobine i ponašanja tipična za dete “buntovnika”, kada postane školarac sigurno ćete dobiti potvrdu. (više opisa ovog tipa pročitajte OVDE)

Prvo sa čim ćete se suočiti su komentari:

– Stalno dira drugu decu kada mu je dosadno na času.

– Uvek sve prvi završi, pa ustaje i šeta se.

– Sva deca rade to što im kažem, samo ona ne.

Tipična ponašanja i izazovi sa kojima će se suočavati dete “buntovnik” u osnovnoj školi (ali i njegovi roditelji):

– otvoreno pokazivanje dosade na časovima,

– zaboravljanje šta ima za domaći, šta treba da ponese za koji čas,

– nezainteresovanost za učenje,

– ispoljavanje ljutnje na sam pomen učenja i domaćeg,

– frustracija kada mu rad zadataka ne ide “iz prve ruke”, cepanje sveske, žvrljanje,

– svi i sve će biti “krivo” što on nešto ne može, samo on nikada nije kriv

– kašnjenje,

– na pitanje koji predmet najviše voli reći će “fizičko” ili “nijedan”,

– otpor prema nekim učiteljima/učiteljicama ili čak prema svima

– otpor prema školi uopšte

– često će govoriti da ne voli školu, a kako bude rastao da je mrzi

Naravno, neće se sva ponašanja kod svakog deteta “buntovnika” ispoljiti, ali većina hoće, posebno ako je pristup roditelja i učitelja neprilagođen ovom tipu deteta. Ukoliko se nastavi pritisak očekivanja, kao i zabrinutost zbog tolikog otpora i detetovih otvorenih izjava da “mrzi školu”, situacija će se dodatno otežati.

Svaki pokušaj roditelja da “ubede” dete da treba (ili još gore da mora da voli školu), biće osuđen na neuspeh.

Ove situacije, koje se ponavljaju iz dana u dan, roditeljima veoma teško padaju, emotivno i energetski su iscrpljujuće. Mogu da osećaju strah – “Kako će dete uopšte da završi školu?”, razočarenje – “Zašto je baš moje dete ovakvo?”, nesigurnost u sebe kao roditelja – “Gde smo pogrešili?”, bespomoćnost jer ne znaju šta da rade, ljutnju i bes jer misle da dete tera inat, da je lenjo i bezobrazno…

Sa druge strane, detetu “buntovniku” je veeeomaaa teško, mnogo teže nego odraslima, jer prolazi kroz razna emotivna stanja, burne reakcije koje ne ume da kontroliše, trpi pritisak očekivanja i stalno  oseća da ga okruženje ne prihvata. Njemu je u stvari samo potrebna pomoć odraslih, usmeravanje, podsticajna atomsfera, razigrani pristup.

Da bi odrasli, a pre svega roditelji, zaista mogli da pomognu detetu koje je tip “buntovnika”, neophodno je da se upoznaju sa karakteristikama ovog tipa kako bi mogli da razumeju zašto se sve ovo dešava, kao i da u svakom trenutku imaju svest o tome da nije dete samo odabralo da “bude takvo”, već je to nešto sa čim je došlo na ovaj svet. Kao što ne možemo da promenimo boju očiju, tako ne možemo da promenimo tip ličnosti, tako da će insistiranje da dete bude drugačije samo učiniti da njegov otpor bude veći.

Svako od nas je poseban, ali dete “buntovnik” je po ponašanju i reakcijama najspecifičniji i samim tim i najuočljiviji tip, lako “upada u oči” jer iskače iz svih kalupa, a baš svi žele da ga ukalupe i “dovedu u red”! Na nama je da mu pomognemo i naučimo kako da reakcije i otpore kanališe, kako da sebi olakšava odnose umesto da ih otežava.

Njemu treba potpuno drugačiji pristup nego drugoj deci, da bi svi njegovi potencijali došli do izražaja, a ima ih puno! Jedna od najdragocenijih osobina je da vidi kreativna rešenja tamo gde svi drugi vide problem. 

Dete “buntovnik” je veselo, šarmantno, omiljeno u društvu, uvek ima zabavne ideje, već od malih nogu ima razvijenu sposobnost delegiranja, “RAZMIŠLJA 5 KORAKA UNAPRED”…

Ako zaista želite da budete podrška svom detetu “buntovniku”, pomognete mu da razvija svoje kapacitete i odraste u stabilnu osobu koja zna šta hoće i kako da to postigne, budite spremni da odbacite tradicionalan pristup vaspitanju. Znam da vam ovo deluje kao nemoguća misija, a zapravo je izvodljivo ukoliko promenite vaš roditeljski mindset (način razmišljanja). Naravno, uz moju podršku i program kreiran upravo za roditelje poput vas. Online konsultaciju zakažite na DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. 

VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

KOJE SU JOŠ KARAKTERISTIKE TIPA „BUNTOVNIKA“ PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

5 moćnih pitanja koja će vam pomoći jačate SAMOPOUZDANJE (i izbegnete zamke nadmetanja u roditeljstvu)

nature-3089907_1280.jpg

Kada sam počela da pišem ovu temu, nisam imala na umu takmičenje u materijalnom smislu, već jedan drugi fenomen čiji je koren u nesigurnosti, strahu i često osećaju krivice.

Takmičarski duh je oduvek prisutan u roditeljstvu, samo se menjaju “discipline” u zavisnosti od vremena u kojem živimo.

Na primer, nekada je fokus bio na tome kada će dete izgovoriti prvu reč, zatim da što pre nauči da ide na nošu, onda da što pre počne sa učenjem stranog jezika… I, sve ovo je očekivano, jer se detetovo postignuće posmatra kao uspeh roditelja.

Međutim, u poslednjih 10-15 godina, a posebno sa ekspanzijom interneta, takmičarske discipline se sve više se odnose na vaspitne pristupe – koji je model (naj)bolji, tj. koji će dati (naj)brže rezultate da dete bude poslušnije, uspešnije, a ujedno da ostane svoje, slobodno, nesputano…

Prirodno je da želimo da budemo što bolji u ovoj ulozi, kao i da nam dete svojim ponašanjem (znanjem i veštinama), to i “potvrdi”. I to je OK sve dok smo mi kao roditelji zaista povezani sa detetom, prepoznajemo na prvom mestu njegove potrebe, a zatim i specifične osobine, temperament, senzibilitet, uzrasne kapacitete… Tačnije, dok ne upadnemo u zamku nadmetanja, jer tada sve ovo pada u drugi plan zarad rezultata koje uopšte i ne treba da “jurimo”.

Roditeljstvo i vaspitanje su pre svega odnos sa detetom, a za to je potrebno vreme, zdrav autoritet i brojne veštine – strpljenje, doslednost, efikasna komunikacija, sposobnost za postavljanje granica…

Hajde da krenemo redom i vidimo šta je sve uticalo na roditelje kada je ova tema u pitanju, zašto su podložni takmičenju i šta mogu da učine da sa tim prestanu.

Promena izvora informacija.

Generacija moje bake informacije o vaspitanju i odgoju deteta je dobijala po sistemu prenosa sa kolena na koleno. Moji rodtelji su mogli više da saznaju iz knjige “Vaše dete i vi”. Ja iz te iste knjige, a ako sam htela “svežije” informacije onda iz jednog jedinog časopisa tada na tržištu – mesečnika “Mama” (u kojem sam posle i radila punih 16 godina 🙂 ).

Danas su roditeljima dostupne bezbrojne knjige sa isto toliko različitih vaspitnih pristupa iz celog sveta i njegovo veličanstvo – internet. Naravno da je ovo velika prednost, ali samo ako umemo da filtriramo informacije koje u enormnim količinama i oblicima, stižu do nas.

Kada postanemo roditelji odgovornost dobija novu dimenziju.

Osećaj odgovornosti nosi izvesnu dozu straha od greške, kod nekog više, kod nekog manje. Taj strah kod roditelja stvara nelagodu, nesigurnost, pa i krivicu, svaki put kada pomisli da je pogrešio.

Na žalost, baš zbog previše informacija na internetu “upakovanih” u fraze – ako ste ovo uradili pogrešili ste… ako ovo niste uradili pogrešili ste… odmah reagujte ako se vaše dete ovako ponaša… ne dozvolite detetu da vrišti, besni… ako je vaše dete bezobrazno, vi morate učiniti ovo… kako naterati dete da vas sluša… kako sprečiti dete da vas laže… – roditeljima se na dnevnom nivou veštački “izaziva” strah od greške, a uz to dobiju i puno etiketa koje je najlakše prepoznati po formulaciji koja ima negativan kontekst – današnji roditelji/današnja deca… su ovakvi/ovakva.

Kada se roditelj suoči sa naslovima ovog tipa i u tekstovima prepozna neko detetovo ili svoje ponašanje – oseća se “prozvano” da je negde ozbiljno pogrešio.

Zašto se tako oseća?

Zato što se svaki roditelj trudi da radi dobro, najbolje moguće za svoje dete, i potrebna mu je potvrda za to, ali umesto potvrde svakodnevno dobija dozu “polivanja hladnom vodom” i “podsećanje” da koliko god se trudio – ne valja. To direktno utiče na njegovo samopouzdanje, počne da dovodi u pitanje i sebe i svoje odluke, pojačava se osećaj nesigurnosti…

Kada roditelj nije siguran u sebe on to “emituje” na više nivoa – govorom tela, bojom glasa, emotivnim stanjem i energijom – što negativno utiče na dete i njegovo ponašanje. Kada se detetovo ponašanje promeni roditelj je u još većem “problemu” jer je upravo “dobio potvrdu” da nešto ne radi dobro.

U pitanju je složen mehanizam emotivnih blokada i negativnih uverenja, koji se pokreće kada se suočimo sa strahom i stresom. Više o emotivnim blokadama kod roditelja pročitajte OVDE.

Inače, ovakve poruke ne moraju nužno da dolaze preko medija, mogu i od porodice, prijatelja, vaspitača, učitelja – svih onih koji komentarišu ponašanje deteta i/ili roditelja na način da se on oseća “prozvano”.

Vaspitavanje nekada uopšte nije lako i jednostavno.

Sve opisano ne koristi ni roditeljima ni deci. Najvažnije je da se roditelj vodi svojim instinktom – unutrašnjim glasom – i izabere (pa i kreira) vaspitni model sa kojim je usaglašen i on i dete, da dobro poznaje svoje dete i njegove osobenosti, da zna kakav odnos želi da gradi sa njim, i da ima relevantne informacije kako da to uradi.

Sve dok je u roditelju strah da je uradio nešto pogrešno ili da se njegovo dete “ne ponaša kako treba”, ili da će “pokvariti dete”, ili isprobava sve što mu se servira ili upoređuje sebe i/ili dete sa drugim roditeljima/decom – biće mu teško da osluškuje tanane poruke svog deteta šta mu je zaista potrebno i da se fokusira na traženje rešenja umesto na “probleme”, tj. “neprihvatljiva” ponašanja deteta.

Ukalupljivanje u “jedan najbolji, najuspešniji…” model zapravo je nemoguće jer se ne može primeniti na sve i to je onaj momenat kada roditelji upadaju u zamku takmičenja i upoređivanja – jer kod nekog će nešto dati rezultate, a kod nekog neće.

Raspravljati o tome je nekorisno i svakako stresno, jer jedni će “držati” stranu modelu koji kod njih “radi”, dok će se drugi osećati “poraženo” i biti uplašeni od “posledica greške”, ne razmatrajući uopšte da li je taj pristup usaglašen sa njihovim detetom ili ne.

Posledica “takmičenja” = poljuljano samopouzdanje.

Da ste upali u ovu zamku primetićete po tome što ćete imati potrebu da se opravdavate ili ćete pokušavati da promenite nešto kod deteta, ali ćete se zbog toga osećati “loše”.

Takođe, kod roditelja koji upadnu u zamku takmičenja i upoređivanja lako se poljulja samopouzdanje i izgubi fokus. Postanu do te mere nesigurni da svako ponašanje deteta posmatraju kroz dileme – da li dete ovako treba da se ponaša ili ne, da li ću pogrešiti ako ovo dozvolim ili ako zabranim, da li će me dete manje voleti ako mu postavim granice…

Na samopouzdanje i sigurnost u ulozi roditelja utiču i drugi brojni faktori, a jedan od značajnijih je iskustvo iz njihovog detinjstva. O tome sam pisala OVDE.

Jedino takmičenje u roditeljstvu koje je OK, je ono u kojem se nadmećete sa samim sobom. Svaki put kada primetite da se prema detetu ponašate onako kako ne želite, svesno donesite odluku da to promenite i budite bolji nego pre.

5 pitanja koja će vam pomoći da ostanete na dobrom kursu!

Roditeljima su pre svega potrebne smernice kako bi bili upoznati šta i kada mogu da očekuju od deteta u određenom uzrastu, kako da postave zdrave granice, kako da primene efikasnu i pozitivnu komunikaciju, kao i da li su neka odstupanja u ponašanju OK ili ne i kada treba da potraže stručnu pomoć.

Ono što još može da bude od velike koristi je da sebi postavite ova pitanja kada ste u dilemi da li ste na pravom putu ili ste možda dobili svoju dozu “hladne kofe”:

1. Koji je moj dugoročan cilj u roditeljstvu? Šta stvarno želim u odnosu sa detetom?

2. Ima li ovo što sam pročitala/čula ikakve veze sa mnom i sa mojim detetom (njegovim temperamentom, navikama, osobinama, uzrastom)?

3. Da li mi ova informacija koristi i gde mogu da je primenim? Da li se uopšte uklapa u moj vaspitni model? Da li mi pomaže da unapredim odnos sa detetom?

4. Da li sam informaciju svesno i ciljano tražila ili sam je dobila od “savetodavaca” (ili sam možda slučajno naišla na nju na internetu)? Da li je ona u skladu sa pitanjima broj 1, 2 i 3?

5. Kako se osećam sa ovom informacijom – da li mi se javlja otpor, sumnja, nelagoda ili mi se čini da bi mi koristila?

KAKO VAM OVA PITANJA POMAŽU?

1. Filtrirate informacije – svesno donosite odluku da se ne zatrpavate nečim što vam je višak.

2. Vremenom učite da odbacujete one sa kojima niste usaglašeni i da se više oslanjate na svoj unutrašnji osećaj nego na spoljašnje pritiske.

3. Osećate sve veću sigurnost i potvrdu da primenjujete model u kojem se i vi i dete osećate prirodno i udobno.

4. Učite da procenjujete šta vam koristi, a šta ne, i tako ostajete dovoljno fleksibilni da isprobate nešto što mislite da bi vam koristilo.

Setite se da ste vi i dete dve različite osobe, da se razlikujete od druge dece i roditelja, i da je od svih vaspitnih modela i saveta mnogo važnije da ste usklađeni i da umete da osluškujete jedno drugo, da se prilagođavate i naravno volite 🙂

Dragana Aleksić, Family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Kako da NATERAM DETE da… (3 sigurna koraka za uspeh!)

pexels-photo-207653

Oni koji prate moj rad znaju da je on utemeljen na svesnom roditeljstvu, pozitivnom pristupu vaspitanju i razigranom pristupu detetu, pa navedeni koraci neće biti (veliko) iznenađenje.

Naslov je napisan isključivo kao rezultat onoga što roditelji pretražuju na internetu, pa ih to dovede do mog sajta, a ne kao predlog ili ideja u vaspitanju.

Spisak tema koje se pretražuju u ovom kontekstu je poduži, a ovo je samo deo:

Kako da nateram dete da…

… me sluša? … uradi to što mu se kaže, a ne nešto drugo? … uči?… ide na spavanje kada mu je vreme? … spava samo u krevetu/sobi? … jede to što mu dam? … se samo (za)igra? … poštuje pravila? … me ne laže? … da me poštuje? … ne bude ceo dan na mobilnom i na kompjuteru? … se lepo ponaša? … mi ne pruža otpor? … ne besni na javnom mestu? … ne dira sve u prodavnici? … ne otima igračke drugoj deci? … zavoli školu? … ne bude bezobrazno prema meni i drugima? … bude strpljivo kada mu se kaže? (na samom kraju teksta imate konkretne predloge i rešenja za svaki primer)

Evo i odgovora. Spremni?

1. Korak – Odbacite stav da dete treba “terati” da bi nešto uradilo.

Kada neko nekog tera na nešto to znači da druga osoba nema pravo na svoju volju ili mišljenje.

Kada roditelj misli da treba da tera dete da uradi nešto, on sebi uskraćuje mogućnost da ga vidi kao jedinstvenu osobu koja ima svoju ličnost, želje, potrebe, sposobnosti, emocije… Stav da dete “mora” apsolutno da posluša zahtev roditelja, da ga treba “naterati” da nešto uradi ili da prestane sa nečim, dete stavlja u podređenu poziciju iz koje ne može da se razvija kao individua i da bude autentično.

To uvek vodi u dve krajnosti – ili u jak otpor deteta (koje roditelj onda tumači kao inat i/ili lični neuspeh), ili u odustajanje deteta od sebe, svoje volje i mišljenja (što se kasnije ispolji kao nesigurnost, neprepoznavanje sopstvenih potreba i želja, strah od suprotstavljanja, nisko samopoštovanje… i sa ovim se svakodnevno susrećem u radu sa ljudima na “Emotivnom detoksu“).

Jedan od glavnih razloga zašto roditelji imaju stav da dete treba terati na nešto je strah od gubitka kontrole nad detetom i da će zbog toga ono biti nevaspitano, bezobrazno, da će zloupotrebiti njihovu “popustljivost”… U pozadini je zapravo strah od neuspeha.

Drugi razlog je pritisak okoline i poruke tipa – Ne bi on meni tako… U moje vreme se znalo… Ako sad popustiš, sutra će ti se popeti na glavu… Mora da se zna red… Kad će da te sluša, ako ne sad… Kako ona tebi sme da kaže “neću”… U pozadini ovoga je strah od kritike.

Treći razlog je nedostatak ideja, ali i znanja, što je posledica toga što nas niko ne priprema kako da budemo roditelji i kako da se snađemo u situacijama koje nas svakako čekaju jer su deo prirodnog razvoja deteta. O ovome pišem u koraku 3.

IMAJTE U VIDU I PODSEĆAJTE SE ČESTO:

DETE UKAZUJE RODITELJU BEZGRANIČNO POVERENJE I ISKRENO VERUJE DA ĆE ON UVEK BITI TU ZA NJEGA I DA ĆE MU POMOĆI KADA MU JE TEŠKO. NA RODITELJU JE DA OPRAVDA OVO POVERENJE TAKO ŠTO ĆE DETETU BITI PODRŠKA, UČITELJ, “VOĐA” KROZ ŽIVOT, KAKO KROZ ONE LEPE TRENUTKE TAKO I KROZ ONE IZAZOVNE I TEŠKE.

Roditelj detetu treba da da osećaj sigurnosti i ljubavi, a ne da ga “trenira” da bude poslušno i da ga uslovljava strahom i kaznama. Ovo će dati samo trenutno “rešenje”, dete će poslušati zahtev iz straha, ali tada ne možemo pričati o odnosu poverenja i rezultatima na duge staze. Sutra to dete treba da bude osoba sposobna da misli svojom glavom, donosi odluke, preuzima odgovornost, brine o sebi i drugima…

Zato je ključ u promeni načina na koji roditelj doživljava dete i svoju roditeljsku ulogu.

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU (KAO LIČNI SUSRET ILI ONLINE) NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

2. Korak – Razmišljajte u pravcu saradnje.

Dakle, kada roditelj odbaci “teranje deteta” kao metodu vaspitanja, sledeći korak je da nauči i sebe i dete saradnji.

Ono što zbunjuje, a često i plaši, roditelje koji žele da imaju pozitivan pristup vaspitanju je što saradnju doživljavaju (ili im takve poruke stižu iz okruženja) kao popustljivost. Zato je važno da razgraničimo šta saradnja jeste, a šta nije.

Kada razumemo da je dete osoba i da ima pravo da nešto ne želi da uradi i da to može da izrazi verbalno ili ponašanjem, da ima pravo da oseća sve emocije, da za nešto još uvek nije razvilo sposobnost ili da nema kapacitete u odnosu na očekivanja roditelja, tada njegovo ponašanje ne doživljavamo kao bezobrazluk ili nevaspitanje, već da mu treba pomoć da se u nekoj situaciji snađe.

Setite se da je uloga roditelja da dete usmerava i pomaže mu da uči o svetu oko sebe, o sebi i o svom odnosu sa drugima.

U kontekstu zahteva i zadataka, saradnja ne znači da dete “oslobađamo” obaveze da nešto uradi, da ne postoje pravila i granice, naprotiv.

Saradnja je podrška detetu da kroz dogovor, pojašnjenja, pravila, granice i usmeravanja uči koja ponašanja su prihvatljiva, a koja ne, da izrazimo naša očekivanja ali i da istražimo kako se dete oseća i šta misli o tome, i da se shodno tome traže adekvatnija rešenja.

OVO JE PROCES KOJI TRAJE I UNAPREĐUJE SE KAKO DETE RASTE. DAKLE, NIJE NEŠTO ŠTO SE DEŠAVA PREKO NOĆI I POTREBNO JE ULOŽITI VREME, TRUD I ZNANJE, A PRE SVEGA PRIMENJIVATI EFIKASNU KOMUNIKACIJU.  

3. Korak – Radite na sebi, svojim roditeljskim veštinama, informišite se i učite.

Već smo konstatovali da roditeljstvo ume da bude teško baš zato što nas niko nije pripremio za njega.

Ali, to ne znači da tako treba i da ostane!

Za kvalitetan odnos sa detetom potrebno je da roditelj zna šta koja razvojna faza donosi, šta sve može da očekuje i da se za to pripremi ili uz literaturu ili uz pomoć stručnjaka koji se bave porodicom.

Takođe, efikasna komunikacija je od ogromnog značaja kada je pitanju saradnja, kao i da li nas dete razume, i korisno je da se roditelj upozna sa osnovnim pravilima i da ih primenjuje.

AKO ŽELITE DA RADITE NA ODNOSU SA DETETOM, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU ZA RODITELJE. 

AKO ŽIVITE DALEKO OD BEOGRADA ILI NOVOG SADA, ILI MOŽDA VAN SRBIJE, ILI JEDNOSTAVNO NEMATE VREMENA ZA LIČNI SUSRET, UVEK MOŽETE DA ZAKAŽETE ONLINE KONSULTACIJU. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Kada roditelj prihvati činjenicu da dete nije i ne treba da bude kao on, tada će pažnju usmeriti da prepoznaje njegove osobine, temperament, karakter i na razmevanje i prihvatanje međusobnih razlika.

Iskreno interesovanje kako se dete oseća, razgovor o emocijama i pomoć i usmeravanje kako da se dete nosi sa njima, pomaže da se razvija emocionalna inteligencija.

Veoma važan deo u roditeljstvu je i prepoznavanje gde smo pogrešili, šta smo sve iz te greške naučili i šta sigurno nećemo ponoviti. Nekada se jednostavno zaređaju situacije u kojima češće grešimo i koje nas poljuljaju u roditeljskoj ulozi. Kako da što lakše izađete iz začaranog kruga krivice i vratite samopouzdanje pisala sam OVDE.

Ukoliko roditelj oseća da nije siguran u svojoj ulozi ili da u nekoj razvojnoj fazi ili situaciji ne ume da se snađe, ili da ima prenaglašene reakcije na dete, preporuka je da radi na sebi kroz lični rast i razvoj i sazna da li je možda nešto iz njegovog detinjstva prepreka za ulogu roditelja. (o tome sam pisala OVDE)

Danas je više nego ikada dostupno toliko informacija i kvalitetnog besplatnog sadržaja, toliko je stručnjaka, i domaćih i stranih, koji dele svoje znanje i kroz praktične primere pomažu roditeljima da se snađu i prevaziđu probleme. (na kraju ovog teksta su moji predlozi i linkovi koga da pratite)

Zahvaljujući internetu, možete dobiti pomoć na lak i pristupačan način za konkretne situacije koje vas muče – kroz webinare, video predavanja, online konsultacije. (u delu teksta gde su odgovori šta možete drugo da uradite umesto da terate dete, su linkovi za tekstove, snimke i video predavanja)

Dakle, nema razloga/izgovora da ono što je trenutno teško i izazovno u roditeljstvu tako i ostane. Na primer, veštine komunikacije sa decom možete unaprediti i kroz video predavanja koja gledate kod kuće – “Kako da me dete razume i posluša 1. i 2. deo”. Više  informacija PROČITAJTE OVDE.

Hajde da vidimo kako to može da izgleda u praksi!

Kako da “nateram” dete da… Vs. Šta mogu drugo da uradim…

… me sluša? – Ovladajte efikasnom komunikacijom (video predavanja imate OVDE i OVDE), uspostavljajte pravila, dogovore (imate tekst kako se to radi OVDE)… Čak i kada je dete malo treba graditi ovakav odnos, vremenom će on postati prirodan i za roditelja i za dete.

… uradi to što mu se kaže, a ne nešto drugo? – Recite to na način koji je u skladu sa uzrastom, misaonim procesima, prethodnim iskustvom i dogovorom.

… uči? – Istražite u čemu je problem, motivišite ga kroz igru. (imate tekst o tome OVDE i OVDE)

… ide na spavanje na vreme? – Pratite potrebe deteta. Nekada odlaganjem dete na svoj način govori da nije zadovoljilo potrebu za mamom i tatom. Možda mu samo nedostajete, a možda je imalo previše intenzivan dan i ne može da zaspi od uzbuđenja.

… spava samo u krevetu/sobi? – Zavisi od uzrasta, a možda se dete plaši da bude samo. Takođe, zapitajte sebe zašto je vama važno da dete spava samo ako to ne želi – da li možda osećate pritisak drugih da ćete “pokvariti dete” ili da neće uspostaviti naviku?

… jede to što mu dam? – Apetit i količina hrane zavise od mnogo faktora. Takođe,  stav prema hrani kod nekih roditelja stvara veliki unutrašnji pritisak koji se “čita” na licu, kroz glas i energiju koju emituje ka detetu. (o tome sam detaljno pisala OVDE)

… se samo (za)igra? – Zavisi od uzrasta deteta, interesovanja, trenutnih sposobnosti… Zapitajte se da li imate prevelika očekivanja od deteta.

… poštuje pravila? – Pravite dogovore unapred, uspostavite ih zajedno, poštujte ih i vi… (imate tekst kako se to radi OVDE)

… me ne laže? – Nekada roditelj tumači nešto kao laž, a zapravo nije. (Sanja Rista Popić i ja smo o tome pričale OVDE.)

… me poštuje? – Poštovanje se zaslužuje, ne zahteva se. Mi poštujemo one osobe koje poštuju nas, to je uzajaman odnos. Najjednostavnije – roditelj koji poštuje dete kao osobu,  uvažava njegovo mišljenje, odgovara na njegove potrebe, može to povratno da dobije od njega.

… ne bude ceo dan na mobilnom i na kompjuteru? – Dogovor i pravila, kao i iskreno interesovanje zašto je detetu to sve zanimljivo. Zabrana, kazna, ucena uspehom i ocenama, biće kontraproduktivni.

… se lepo ponaša? – Ličnim primerom, pravilima, ponavljanjem dok ih dete ne usvoji.

… mi ne pruža otpor? – Istražite šta se dešava, šta je pravi problem, možda vam nešto promiče… Pokušajte igrom da prevaziđete situacije u kojima je otpor izražen. (Sanja Rista Popić i ja smo o tome pričale OVDE)

… ne besni na javnom mestu? – Upoznajte se sa temom burnog ispoljavanja emocije besa kod dece kako biste razumeli šta se detetu dešava, kako možete da mu pomognete i kako da se vi snađete u ovim situacijama. (o temi besa kod dece pisala sam OVDE, OVDE, OVDE i OVDE, video predavanje je OVDE, a Sanja Rista Popić i ja smo o tome pričale OVDE )

… ne dira sve u prodavnici? – Dogovor unapred šta je u redu, predlog da može da pogleda iz vaše ruke…

… ne otima igračke drugoj deci? – Razumevanje da dete to ne radi smišljeno i namerno, već je u uzrastu kada ne može da razume šta je njegovo, niti razvojno može da ima kontrolu nad svojim impulsima. Očekujemo da i pored objašnjenja i dogovora dete i dalje uzima tuđe stvari jer je za njega to proces učenja i igre. Pripremite se da ćete puno puta ponoviti istu stvar detetu, ali da će ono to moći da posluša tek kada razvojno dostigne zrelost da razume. Isto važi i za deljenje igračaka.

… zavoli školu? – Istražiti šta je u pozadini toga što dete ne voli školu. Roditelji se uplaše da će dete koje otvoreno kaže da ne voli školu biti loš đak, i ne samo što ne istraže šta je pravi problem i kako se dete u školi oseća, već ga ubeđuju da mora da je voli. Nekada je problem u okruženju – deca ili učitelj/nastavnik… U praksi ima dosta primera da je promenom škole dete počelo da je “voli”. A razlog što ne voli školu može da bude i da je dete tip “buntovnika” – o tome sam pisala OVDE.

… ne bude bezobrazno prema meni i drugima? – Iako neka ponašanja deteta ostavljaju utisak da je bezobrazno, često se desi da dete zapravo ne ume drugačije da se ponaša u nekoj situaciji ili sa nekim osobama koje mu izazivaju nelagodu. (o tome sam pisala OVDE)

… bude strpljivo kada mu se kaže? – Strpljenje je veština koja se uči, i to može da se radi kroz igru i lični primer, a očekivanja treba da budu u skladu sa uzrastom deteta. Takođe, nestrpljiv roditelj ne može očekivati da njegovo dete bude strpljivo. Pročitajte kako da uvežbava strpljenje OVDE.

I, na kraju, setite se da je roditeljstvo kontinuiran rad na sebi i detetu, učenje, prilagođavanje, “posao” koji nema radno vreme ni rok trajanja 🙂

Uživajte u procesu!

Dragana Aleksić, Family coach

3 činjenice o DEČJEM BESU (koje će vam OLAKŠATI suočavanje sa njim)

mother-1245764_1920.jpg

Ako ste bar jednom iskusili detetov izliv besa, pa još ako je to bilo na javnom mestu, sigurno ste ga dobro zapamtili. A još više vam je u sećanju ostalo kako ste se tada osećali i šta ste mislili.

Znamo da je burno ispoljavanje besa teško detetu, jer prolazi kroz intenzivnu emociju, ali zašto je to toliki problem odraslima koji se sa tom situacijom suočavaju?

 

Hajde da otkrijemo šta je u pozadini emocije besa i ponašanja dece kada zapadnu u ovakva stanja, ali i koja uverenja roditelji u tim situacijama stvaraju o sebi!

1. Činjenica – Vi niste loš roditelj ako je vaše dete ispoljilo bes na buran način.

Kroz individalni i grupni rad često čujem kako roditelji kreiraju lošu sliku o sebi ako njihovo dete uđe u stanje besa. Često misle da nisu dovoljno dobro vaspitali dete, osećaju stid, nemoć, ali i frustraciju, bes i stres.

Ne doživljavajte dečji bes lično, on zaista nema nikakve veze sa vama! (to ćete pročitati pod brojem 2).

Roditelji često neadekvatna detetova ponašanja doživljavaju lično, a onda kada ne umeju da izađu na kraj sa tim, osećaju krivicu. To je zato što su osećaj odgovornosti i krivica povezani, idu “ruku pod ruku”, a najveći problem je što je roditelj tada fokusiran na sebe i svoj loš osećaj umesto na dete i na to kako da mu pomogne.

Sledeća stvar koja ovu situaciju čini težom, jeste pritisak i neodobravanje okruženja, razni „saveti i sugestije“ koji idu na štetu i roditelja i dece. Ako ste na javnom mestu i dete počne burno da ispoljava bes, bukvalno u vazduhu može da se „oseti“ taj pritisak tuđih pogleda i očekivanja da roditelj “preduzme nešto“. Ako biste pitali te ljude šta bi roditelj trebalo da uradi verovatno bi imali neku drastičnu meru za smirivanje deteta. Ali to tako ne funkcioniše (pročitaćete pod brojem 3 zašto).

Šta roditelj sve oseća i misli o sebi i/ili o detetu u ovim situacijama, kako će reagovati, i kako će se nositi sa tim pritiskom okoline, u velikoj meri ima veze sa njegovim iskustvom iz detinjstva. Ako je njemu bes bio zabranjen, ako su ga roditelji kritikovali, kažnjavali ili možda ignorisali i udaljavali od sebe, biće mu jako teško da zadrži kontrolu nad sobom i pruži utehu detetu.  O vezi između našeg detinjstva i roditeljstva pisala sam OVDE.

AKO JE VAŠE DETE BAŠ SAD U FAZI INTENZIVNOG ISPOLJAVANJA EMOCIJA, A POSEBNO BESA I ŽELITE DA SAZNATE KAKO DA MU POMOGNETE – VIDEO PREDAVANJE „BURNO ISPOLJAVANJE EMOCIJE BESA KOD DECE“ ĆE VAM POMOĆI U TOME. SVE INFO KAKO DA DOBIJETE PRISTUP PREDAVANJU SU OVDE.

2. Činjenica – Vaše dete nije ni bezobrazno ni nevaspitano ako ga obuzima bes.

To zapravo znači da ga je (iz nekog razloga koji vama može biti nepoznat, nejasan pa i potpuno nelogičan), preplavila emocija sa kojom njegov mozak nema kapacitete da se izbori i da je to što oseća preintenzivno.

Deca emocije osećaju celim telom, pa ih onda tako i ispoljavaju.

Dakle, kada dete počne u besu da se „baca“, da udara nogama o pod ili rukama oko sebe, to znači da ono bukvalno telesno izbacuje to što oseća. Zbog postepenog razvoja mozga malo dete (od 4, 5 godina), ne može da opiše, tj. kaže šta mu se dešava, ali i te kako to oseća u svom telu.

Znači, burna reakcija u besu NIJE odraz bezobrazluka, već NAČIN na koji se dete nosi sa intenzivnom emocijom. Računajte da nekada nećete ni saznati koji je uzrok besa bio, jer često ga ne zna ni dete. U nekom trenutku ono se jednostavno oseti bespomoćno, a ne ume to da kaže jer je malo, i tada se pokrene čitav mehanizam u emocionalnom delu mozga, što rezultira burnom reakcijom. Želja roditelja da ovo razume olakšaće će mu da postupi kako je opisano pod brojem 3.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

3. Činjenica – fokus treba da je na detetu i na tome kako da mu pomognete, a ne na ljudima oko vas.

Jedan od ključnih problema sa kojima se roditelji suočavaju kada je u pitanju dečji bes, jeste pritisak okruženja, tj. ljudi koji su se tu zatekli. Nisu retki komentari šta bi ko uradio da “smiri” dete, a nekada “poruke” koje izrazima lica i očima posmatrači indirektno “upućuju” roditelju, umeju da budu teže od reči.

Međutim, koliko god to teško i izazovno bilo, roditelji svu svoju pažnju treba da usmere ka detetu, jer je u stvari njemu najteže. Ono se „bori“ sa nečim što ga je snašlo i očekuje da mu roditelji pomognu.

Kako to učiniti?

Želja da se razume priroda besa i (ne)mogućnost deteta da se sa njim bori, kod roditelja stvara osećaj empatije. Iz tog stanja mnogo je lakše zadržati mir i pomoći detetu zagrljajem, rečima utehe, odlaskom u neki mirniji kutak dok sve ne prođe.

Bilo šta drugo – preterano objašnjavanje, vikanje, grublje postupanje sa detetom… neće dati rezultat, već će samo pogoršati situaciju.

Vaša smirenost i strpljenje su ključni za smirivanje deteta. I, naravno, vaša ljubav.

O tome šta sve može da vam pomogne kada vaše dete preplavi bes, pisala sam OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE. NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE.

EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

Moje DETE PLAČE BEZ RAZLOGA, šta da (mu) radim?

gtg-parenting-probelms-listing-1

Hajde da odmah odgovorim…

Prvo – nijedno dete ne plače bez razloga, iako roditeljima često tako izgleda.

Drugo – utešite ga!

Treće – pokušajte da saznate razlog.

Zašto roditelji uopšte pomisle da dete plače bez razloga? Zašto neko ima reakcije poput – Prestani odmah da plačeš! Zašto je za nekoga detetovo plakanje izvor nelagode, tenzije, stresa? Zašto neko bukvalno “oseća” poglede ljudi koji posmatraju ovu situaciju? Zašto se kod nekoga javi bes, ljutnja, a kod nekog drugog bespomoćnost i očaj? Zašto neko viče na dete koje plače? Zašto neko misli da dete, pa čak i beba, manipuliše suzama?

Koliko god ova tema bila nelagodna, dobra vest je da postoji razlog za svaku ovu emociju i reakciju, a još bolja je da postoji i rešenje!

Da krenemo redom…

RAZLOZI (JEDAN ILI VIŠE) ZA OVE I SLIČNE REAKCIJE RODITELJA NA DETETOV PLAČ, MOGU BITI:

1. Strah, osećaj bespomoćnosti, tuga ili neka druga emocija ili emotivno stanje (stvorile su se emotivne blokade u detinjstvu)

2. Osećaj da nema ili da gubi kontrolu (kod osoba koje su vaspitavane uslovljavanjem, kritikom, kaznom i kojima je bilo “zabranjeno” ispoljavanje emocija…)

3. Nedostatak strpljenja (kod osoba od kojih su roditelji, ili drugi odrasli koji su za dete bili autoritet, zahtevali “odmah i sad” za neku aktivnost ili prekid aktivnosti)

4. Prevelika lična očekivanja (kod osoba od kojih su roditelji, ili drugi odrasli koji su za dete bili autoritet, imali prevelika očekivanja)

5. Nerealna očekivanja od deteta – zahtev da dete “iskontroliše” svoje emocije i ponašanja – apsolutna poslušnost (kod osoba koje primenjuju vaspitni model koji nije usaglašen sa razvojnim fazama i trenutnim mogućnostima deteta – tzv. “vojnički pristup” – mora kako ja kažem!)

6. Intenzivan osećaj “neuspeha” zbog pritiska i poruka okruženja (komentari drugih ljudi i naslovi iz medija: “Kako dozvoljavaš da tako manipuliše tobom?”, “Ako sada to pustiš, zamisli šta će biti kasnije!”,  “Ti nisi smeo tako da se ponašaš kada si bio mali!”, “Ako detetu dozvolite ovo da radi…, napravili ste veliku grešku!”…)

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“. CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE. NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE.

EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

KAKO DOLAZI DO OVOGA?

U pozadini ovih razloga najčešće je emotivno iskustvo roditelja iz perioda kada je bio dete, koje direktno utiče na njegov emotivni kapacitet da se sa ovom situacijom uspešno nosi.

Kao i kod svih drugih tema koje otkrijem na individualnom “Emotivnom detoksu”, tako i kod ove postoje dve krajnosti:

1. Ako roditelj ima jednu ili više opisanih reakcija i/ili emocija kada se suoči sa detetovim plakanjem, to može da znači da je njemu kao detetu bilo “zabranjeno” da plače, da je dobijao poruke da “prestane odmah sa tim, ili će biti kažnjen”, ili je postiđivan “plačeš kao beba, ružna si kad plačeš, nisi dobar kada se kreveljiš…”

2. Ili je, sa druge strane, bio “prepušten sebi” – nije dobio emotivni odgovor od roditelja – plakao je, ali mu niko nije pružao utehu, niti mu se obraćao i interesovao se kako se oseća, šta mu je potrebno, zašto plače.

Ovde je važno napomenuti da neće svaka situacija u kojoj je dete plakalo uzrokovati stvaranje blokade ili negativnog uverenja.

Da li će se blokada stvoriti ili ne, pre svega zavisi od trenutnih emotivnih i mentalnih kapaciteta, prethodnih iskustava, uzrasta deteta, a NAJVIŠE od intenziteta emocije i telesne nelagode u trenutku kada  se dete sa tim suočilo.

Posebno je zanimljivo i to da broj ovakvih situacija nije presudan za nastanak emotivne blokade. Nekada je dovoljno da se roditelj kao dete jednom suočio sa, na primer, preintenzivnim stidom (komentar u vrtiću pred drugom decom – Veliki dečak, a plače ko beba, sramota!), i da sada, kao odrasla osoba, ne može da “podnese pogled drugih” ako njegovo dete plače na javnom mestu. To praktično znači da je detetov plač aktivirao roditeljevu emotivnu blokadu – intenzivan stid – i da se on sada oseća isto kao u trenutku kada je kao dete bio izložen postiđivanju.

Ipak, ukoliko su se neke situacije u detinjstvu stalno ponavljale, šansa da se stvori emotivni čep je naravno veća.

KAKO DA ZNAM DA LI IMAM BLOKADU?

Ukoliko je intenzitet nelagode (stresa, besa, ljutnje, tenzije, tuge, stida…) toliko jak da osoba odmah neadekvatno odreaguje na dete i njegov plač – znamo da je u pitanju neka emotivna blokada.

Dakle, na osnovu toga ŠTA i KOLIKO INTENZIVNO osoba oseća i kakve REAKCIJE ima prema detetu, znamo da li je u pitanju emotivna blokada ili je to očekivano ponašanje u neprijatnoj situaciji.

Naravno, ima i roditelja koji su imali ovakva iskustva u detinjstvu i živo ih se sećaju, kao i kako su se tada osećali, a ipak mogu da saosećaju sa detetom i potpuno drugačije se ponašaju u ovoj situaciji.

KOJE REAKCIJE SU NEADEKVATNE?

Vikanje, zahtev da dete odmah prestane da plače, ignorisanje, pretnje kaznom, kritika, postiđivanje, fizičko kažnjavanje, pretnja fizičkim kažnjavanjem, udaljavanje deteta od sebe, grubo postupanje sa detetom, odsustvo interesovanja da se otkrije razlog plača, uskraćivanje utehe, negativni komentari na detetovu ličnost, upoređivanje sa drugom decom iz porodice ili okruženja…

ZAŠTO RODITELJI MISLE DA DETE PLAČE BEZ RAZLOGA?

Zato što su dobijali takve poruke u detinjstvu – verbalne i neverbalne – na osnovu kojih  su zaključili da je plakanje “instrument” za privlačenje pažnje, manipulisanje i ostvarivanje želja.

Sa druge strane, kada postoji dovoljno očigledan razlog za plač (beba se upiškila/ukakila, dete se udarilo ili je palo, neko mu je oteo igračku…), onda im to ne predstavlja problem, logično im je da će dete u tim situacijama plakati.

Problem nastaje kada odraslima razlog nije dovoljno “vidljiv” i procenjen kao “važan”.

Međutim, to što mi ne vidimo razlog ne znači da ga dete nema. Ili, to što nama taj razlog nije dovoljno važan da bi se zbog toga plakalo, ne znači da nije važan detetu.

Zamislite da vi plačete jer ste se rastužili i da je vas obuzela tuga, a da vam neko kaže da prestanete jer nemate razloga za to. Kako biste se osećali?

AKO ŽELITE DA GRADITE ODNOS SA DETETOM NA ZDRAVIM OSNOVAMA, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, DA NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU ZA RODITELJE – ONLINE ILI U LIČNOM SUSRETU, NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

KOJE SU NAJČEŠĆE DILEME RODITELJA U VEZI SA PLAKANJEM DETETA?

“Ako popustim i uzmem ga kada plače, onda će “naučiti” da može tako svaki put nešto da dobije od mene.” “Ako na svako plakanje uđem u sobu, nikada neće naučiti da spava sam.” “Neću biti autoritet ako svaki put obraćam pažnju na nju kada plače.” “Čim ga ja pogledam, on prestane da plače! Pa tačno me izaziva.”

S obzirom da se u radu susrećem sa ovakvim izjavama i dilemama, jasno je da odraslima plakanje deteta ima negativnu konotaciju. Baš zbog toga se roditelji više fokusiraju da “poprave ponašanje” deteta (sprečavaju ga da plače ili ga ignorišu), a ne da pronađu uzrok i pomognu mu.

Drugi razlog (koji je i tema ovog teksta), zašto roditelj insistira da dete prestane da plače, je što je plač pokrenuo blokiranu emociju koja mu izaziva stres, nelagodu, strah, stid, gubitak kontrole, pritisak odgovornosti…

Kada izostane emotivni odgovor od strane roditelja ili roditelj neadekvatno odreaguje, dete koje je u problemu i plačem pokušava da dobije pomoć (jer ne ume da kaže), oseća se bespomoćno i tada radi ono što mu je priroda dala – plače još više i glasnije (ne bi li sad uspelo da dozove pomoć). To na žalost još više razdraži roditelja i tada oboje ulaze u začarani krug u kojem su oboje uznemireni.

U kombinaciji sa nepoznavanjem razvojnih faza, detetovih emotivnih i motoričkih kapaciteta i blokadama iz detinjstva – roditelj vrlo lako ulazi u problem. Razlika između njega i deteta je što je on odrasla osoba koja može da razume svoje emotivno stanje i ponašanje i preuzme odgovornost za to, a dete ne može jer još uvek nema potrebne kapacitete i iskustvo.

KADA BEBA/DETE PRESTANE DA PLAČE JER JE DOBILO PAŽNJU RODITELJA, ZAR TO NIJE MANIPULACIJA?

NE!

Za manipulaciju je potrebna loša namera i strateško razmišljanje. Deca nemaju loše namere nego potrebe, a za strategiju je potreban deo mozga koji se razvija tek oko pete godine. Zato nema govora o manipulaciji beba i male dece!

Kada dobije pažnju i zadovoljenje potrebe, beba/dete nema više razloga da je traži i zato prestaje da plače. Ako roditelj “testira” ponašanje deteta tako što dođe pa ode, on se zapravo poigrava detetovim osećanjima, ne zadovoljava potrebu i dete zato tada plače još više – ne zna šta se dešava i oseća se bespomoćno.

U svima nama se nalazi tzv. “emotivni depo” koji se najpre puni u detinjstvu tako što se zadovoljavaju emotivne potrebe deteta.

Što je ovaj depo popunjeniji, to se dete oseća sigurnije u(z) roditelja, a što je sigurnije to će manje imati potrebu da traži “potvrdu” da je roditelj tu za njega, da ga voli uprkos svemu, da mu je oslonac i stub…

Što je roditeljev emotivni depo popunjeniji, biće mu lakše da odgovori na detetove potrebe. Ukoliko su, pak, njegove potrebe iz detinjstva ostale nezadovoljene ili u njegovom depou ima emotivnih blokada, imaće poteškoća da na adekvatan način odgovori na detetove potrebe.

KOJI SVE UZROCI MOGU DA BUDU ZA PLAKANJE “BEZ RAZLOGA”?

Možda dete nešto boli, žulja, grebe, možda je gladno, žedno, umorno, možda mu je vruće, možda mu raste zubić, možda će se razboleti pa se oseća “kilavo”, možda mu treba zagrljaj, fizički kontakt, osećaj sigurnosti, možda su mu čula prestimulisana, možda je previše toga doživelo u jaslicama, vrtiću, školi i pala mu je energija, možda želi nešto ali ne ume da kaže šta tačno, možda se oseća napušteno jer je stigla beba u porodicu, možda ga je stariji brat/sestra uštinuo, možda se plaši nečega, možda mu nedostaje mama, tata…

Razlozi su dakle (bez)brojni, kod deteta mogu da stvore osećaj nelagode, unutrašnje tenzije, uznemirenosti… a ono plačem pokušava da se toga oslobodi i da dozove roditelja u pomoć.

ŠTA RODITELJ MOŽE DA URADI KADA DETE PLAČE?

Na prvom mestu da razume da je sasvim u redu da dete:

– želi roditeljevu pažnju za sebe (ili ima emotivne potrebe) i da je plač često način izražavanja te potrebe (Plačem jer si mi potreban iz nekog razloga, želim tvoju blizinu, osećaj sigurnosti, potvrdu da me voliš, da mogu da računam na tebe.)

– ima neki problem koji ne ume ni da prepozna niti da ga reši i plače zbog osećaja bespomoćnosti, straha, besa… Malo dete koje preplavljuju intenzivne emocije oseća  veliku nelagodu, ali ne ume da kaže šta oseća.

– nešto želi, ali ne ume da se izrazi, još nije ovladalo govorom, ne može da nađe adekvatnu reč, i ulazi u frustraciju zbog toga.

Iz ove pozicije razumevanja roditelju će biti lakše da uteši dete, a zatim da istraži razloge za plač. U tome mu može pomoći poznavanje pozitivne i efikasne komunikacije sa decom, upoznavanje sa razvojnim fazama deteta i pozitivan pristup roditeljstvu. Više o tome možete pročitati OVDE.

A ŠTA DA RADI RODITELJ KOJI ZBOG EMOTIVNE BLOKADE IZ DETINJSTVA NE MOŽE DA REAGUJE ADEKVATNO?

Već samo prepoznavanje da postoji nešto što stvara problem između nas i deteta je prvi korak ka promeni ponašanja u konkretnim situacijama.

Međutim, ako roditelj, čak i kada ima želju da se ponaša drugačije, ne uspeva u tome, to znači da je njegovo iskustvo iz detinjstva previše intenzivno da bi se sam sa tim izborio i tada je dobro da potraži podršku stručne osobe.

Jedna od metoda koja može da pomogne da se preintenzivne zaglavljene emocije ublaže i eliminišu je program Emotivni detoks. Ova metoda se može raditi online i u ličnom susretu, a termin možete zakazati za Beograd i Novi Sad, na dragana.familycoach@gmail.com.

KAKO DA PREPOZNATE DA LI IMATE EMOTIVNE BLOKADE, PISALA SAM OVDE, O EMOTIVNOM DETOKSU ZA RODITELJE PISALA SAM OVDE, O EMOTIVNIM SABOTERIMA SAM PISALA OVDE, O VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDE, O DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDE, A O ISKUSTVIMA KLIJENATA OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

3 JEDNOSTAVNA koraka kako (NA)UČITI dete PRAVILIMA

pexels-photo-207924Pravila su važna jer detetu daju okvire u kojima se kreće, ne dovode ga u dilemu da li nešto može ili treba da radi.

Međutim, ako se detetu jasno ne kaže da je nešto pravilo, besmisleno je očekivati da će ga ono poštovati.

Najveći “neprijatelj” u procesu kreiranja  pravila su očekivanja, koja ćete prepoznati u sledećim rečenicama – Pa, to se podrazumeva! Podrazumeva se da to znaš, da si naučio. To i ne treba da ti se kaže, zna se da se igračke sklanjaju pred spavanje. Svašta, ceo svet zna da se prvo skinu cipele kada se uđe u kuću, a onda se peru ruke. Šta tu ima da se priča!? Podrazumeva se kada ti jednom kažem da to treba da uradiš.

Ako govorite nešto od ovoga ili vama to neko govori, imam nešto važno da vam kažem – ništa se ne podrazumeva ako nije uspostavljeno kao pravilo. 

Ali, reći ćete, pa dete je sto puta videlo da ja to radim! Razumem vas, samo što videti i nešto ciljano gledati – nije isto. Još ako to nije proraćeno objašnjenjem, uzalud se nadate da je dete pukim posmatranjem neke vaše radnje “shvatilo i naučilo” da je to neko pravilo. Koliko puta ste videli da vaši roditelji ili kolege nešto rade, pa da li ste to usvojili kao neko pravilo ako vam to nisu rekli? Niste.

Ali, reći ćete ponovo, pa rekao sam mu već jednom! OK, rekli ste detetu nešto jedanput i mislite da se priča tu završila, da je dete zapamtilo. Nije. Deci je potrebno više puta ponoviti, a što su mlađa, to je neophodno više ponavljanja, sve dok se informacija u njihovim glavicama ne sistematizuje i dobije smisao.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Hajde da vidimo o čemu se ovde radi.

Kada se nešto “podrazumeva” iza toga stoji očekivanje da naš sagovornik (u ovom slučaju dete), zna na šta mi mislimo i obrnuto  – da mi znamo šta neko drugi misli. Da bismo to mogli da znamo potrebna nam je veština čitanja misli.

Evo nekoliko primera koji će vam pomoći da razumete o čemu pričam.

Zamislite da ste stigli na posao. Posle desetak minuta stiže vaša koleginica i kaže – Pa, gde je kafa? Što je nisi već skuvala!? Vi je gledate u čudu i pitate se zašto očekuje kafu, a ona nastavlja – Podrazumeva se da onaj ko prvi dođe skuva kafu. Ja sam tebi prošle nedelje skuvala.

Ili, došli ste kući a muž vas pita da li ste kupili kiselu vodu usput. Kada ga upitate zašto vas nije nazvao da vam to kaže, on komentariše – Šta to ima da ti javljam, podrazumeva se da ćemo piti više kisele vode posle podvarka sa suvim mesom!

Ili, došli ste u dom zdravlja sa novom knjižicom koju ste čekali bezmalo godinu dana, a na šalteru vam traže i staru. Na pitanje šta će vam stara kada imate novu, sestra odgovara – Pa gospođo, podrazumeva se da nosite i staru zbog broja kartona.

Eto, sad je jasno da je podrazumevanje samo izvor nerazumevanja i da je mnogo korisnije biti što konkretniji i jasniji kada želimo da nas sagovornik nedvosmisleno razume. Isto je i sa pravilima. Da je bilo šta iz ovih primera dogovoreno kao pravilo, ne bi bilo problema, jer biste znali šta se od vas očekuje u navedenim situacijama. Međutim, pošto su ova “pravila” samo u glavama sagovornika, niste imali nikakvu šansu da znate šta se od vas očekuje.

A, sad zamislite kako je deci.

Pravila

Evo šta još može da pomogne da se razume značaj pravila – kada pomislite na bilo koju društvenu igru, svaka od njih ima jasna pravila. Tu se ništa ne podrazumeva nego svi učesnici imaju jasne smernice šta treba da rade i nemaju nikakvu dilemu u vezi sa tim.

OK, JASNO MI JE SVE! KAKO ONDA DA UČIM DETE PRAVILIMA, A DA IH ONO TAKO I RAZUME?

Jednostavno, postoji pravilo kako da kažete da je nešto pravilo 😉

Ono se sastoji od 3 koraka:

  1. Najavite da ćete reći pravilo
  2. Recite ga
  3. Recite da ste napravili pravilo

Na primer, želite da dete usvoji pravilo da kada dođe kući prvo opere ruke. Spustite se na detetovu visnu, pogledajte ga u oči (ovo inače uvek važi u komunikaciji sa decom), i:

  1. Obratite mu se imenom i kroz njegov kanal komunikacije (vizuelni, auditivni ili kinestetički). Primer za vizuelni kanal – Marija vidi, sada ćemo se dogovoriti nešto… Primer za auditivni kanal – Marija slušaj… Primer za kinestetički kanal – Marija… spustite ruku detetu na rame – (NAJAVA PRAVILA).
  2. …Pravilo je da kada dođemo kući prvo peremo ruke. (KAŽEMO PRAVILO)
  3. Pranje ruku kada se uđe u kuću je pravilo koje ćemo poštovati svaki put. (POTVRDIMO GA)

Što je dete mlađe, pravilo će biti jednostavnije i, naravno, više puta ponovljeno. Ne morate svaki put kroz ova tri koraka, vremenom će biti dovoljno podsećanje na pravilo – Sećaš šta smo se dogovorili da prvo radimo kada dođemo kući? Ili još bolje kroz izazov i šalu – Podseti me molim te, šta beše prvo radimo kada dođemo kući? Zaboravila sam…

Ili, želite da dete raskloni igračke, knjige, crteže, bojice… svaki put kada mu kažete da vam dolaze gosti:

  1. Obratite se kroz detetov kanal razumevanja informacija – (Vidi / Slušaj / Pomazite dete po glavi ili mu spustite ruku na rame) – Milice, sada ćemo se dogovoriti da uvek kada dolaze gosti sve igračke skloniš u sobu ili vratiš u kutiju.
  2. Znači, naše pravilo je da kada ti kažem da nam dolaze gosti skloniš igračke iz dnevne sobe.
  3. Ovo je pravilo koje ćemo poštovati. Hoćeš da zajedno ponovimo šta je dogovor, da budemo sigurne da smo se dobro razumele?

Kod starije dece će, u konkretnoj situaciji, biti dovoljno podsećanje na pravilo – Sećaš se da smo se to dogovorile, da je to naše pravilo? Ovde koristite i neverbalnu komunikaciju da dete ohrabrite da uradi to što je dogovoreno – namignite, napravite neki poseban pokret rukom, pošaljite poljubac…

Naravno, za pravila birajte one stvari koje želite da dete usvoji kao dobre navike, a ne svaku sitnicu koju očekujete od deteta da uradi. Na taj način “rizikujete” da se ni vi ne setite svega što ste uspostavili kao pravilo i da onda nešto “danas važi, a sutra ne”.

Računajte i na to da je u procesu odrastanja jedan od izazova sa kojim ćete se susresti upravo pokušaj deteta da pomera granice i ne poštuje pravila. Rešenje za to je pregovaranje, odnosno uključivanje deteta u proces.

Ukoliko dete odbija nešto da radi, umesto da na otpor reagujete otporom i utrošite vreme i energiju, a pri tom se i loše osećate jer niste došli do rezultata, korisnije je da kažete detetu – Razumem da ti se ovo ne sviđa, ipak to je pravilo. Šta predlažeš, kako drugačije možeš to da uradiš, a da ne budeš toliko ljut zbog toga? – Ovako formulisano pitanje, dete navodi na razmišljanje, i ono oseća da ste mu ukazali poverenje i poštovanje.

I, verujte, da će naći neko rešenje. Samo mu dajte dovoljno vremena da razmisli. Budite fleksibilni da prihvatite detetov predlog 🙂 Pravilo će ostati pravilo, promenićete samo način na koji će dete to raditi.

ŠTA NISU PRAVILA?

Sve što je u formi uslovljavanja, ucenjivanja, kritike, isključivosti, kazne… nije pravilo.

Na primer – Ako ne kreneš odmah iz parka, neću ti kupiti slikovnicu. Lepo sam ti rekla da to uradiš, ti me nisi poslušao i sad ću ti sve igračke skloniti na nedelju dana! Koliko puta treba istu stvar da kažem, pa da je uradiš? Skloni to za 5 minuta ili ništa od sutrašnjeg odlaska na rođendan!

Zašto ovo treba izbegavati? Prvo, zato što nije formulisano kao pravilo. Drugo, ne koriste se smernice za efikasnu komunikaciju sa decom, pa ne možemo očekivati ni da će dete da razume, niti da će da posluša. I na kraju, zato što sve navedeno stvara loš osećaj i može izazvati otpor kod deteta da sarađuje.

OK, sad je jasnije kako da od nečega napravimo pravilo 🙂

Hajde da zaokružimo priču i da vidimo kakve koristi sve ovo ima za dete i vaš odnos sa njim:

  1. Kada su pravila jasna, dete nema dilemu šta treba da radi.
  2. Pravila, smernice i granice detetu daju osećaj sigurnosti.
  3. Kada dete uspe da uradi to što ste se dogovorili, ono ima osećaj postignuća, motivisano je, a kada ga u tome ohrabrujete onda jača i samopouzdanje. 
  4. Kada dete nešto usvoji kao pravilo vi se osećate sigurno u ulozi roditelja 🙂

I na kraju, budite strpljivi, spremni da više puta ponovite pravilo, fleksibilni, uključite dete da i ohrabrite ga da i ono uspostavi neko pravilo – ono nije objekat koji sprovodi dogovore, već aktivan učesnik u porodičnim pravilima.

Ako ste već pratili predavanja o efikasnoj komunikaciji, primenite prilikom kreiranja pravila, to što ste tamo naučili 🙂

Ukoliko još uvek niste prošli kroz ovu edukaciju, LEPA VEST je da su predavanja  “Kako da pričaš da te dete razume i posluša I i II”, dostupna kao video predavanja. Kliknite OVDE za više informacija.

Dragana Aleksić, family coach

Ukoliko vam više odgovara individualni razgovor i smernice za konkretne situacije koje su trenutno aktuelne kod vas i deteta, zakažite konsultaciju na dragana.familycoach@gmail.com. Više informacija pročitajte OVDE.

Kako detetov OTPOR PRETVORITI U SARADNJU za jedan minut

pabloŠta da radite kada vam se jako žuri, a dete se sprema sporo kao puž? I što ga više ubrzavate, čini se da je ono sve sporije. Šta kada svako veče odlaže odlazak na kupanje i spavanje, ili kada stalno traži da ga nosite napolju?

Kada se ove situacije ponavljaju iz dana u dan, umeju prilično da iscrpe i roditelja i dete, jer stalno natezanje bez pozitivnog rezultata troši energiju, i roditelja na kraju uvode u tenziono stanje.

A, ono se, pogađate, dalje prenosi na dete.

Ima više razloga zbog kojih dete pruža otpor – od prirodnog poriva da pomera  roditeljske granice, do toga da nam ponašanjem govori ono što ne ume rečima. Kada se dete opire u nekoj svakodnevnoj situaciji, roditelji često misle da moraju da je reše istog trenutka. Međutim, ti načini su ponekad za dete previše kruti, striktni, strogi, pa saradnja sa njim izostaje, što može da dovede do podizanja tenzije i još većeg otpora. I tada se ulazi u začarani krug…

Ako je roditelju cilj saradnja i građenje dugoročno dobro odnosa sa detetom, onda apsolutna poslušnost nije najbolje rešenje. Saradnja kroz igru i izazov daju mnogo bolje rezultate.

Deci je igra najprirodniji kanal za učenje, pa je treba maksimalno iskoristiti!

UKOLIKO VAM VIŠE ODGOVARA INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE ONLINE KONSULTACIJU ILI SUSRET UŽIVO. ZAKAZIVANJE I INFORMACIJE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFO O KONSULTACIJAMA KLIKNITE OVDE.

ZAŠTO IGRA DAJE DOBRE REZULTATE?

Jednostavno zato što je u pozadini igre zabava. Kada se zabavljamo nismo pod tenzijom. Kada nema tenzije, lakše je sarađivati.

Igra u svakodnevnim situacijama detetu daje novo iskustvo u rešavanju trenutnih problema, teškoća, kao i ideju da neke stvari mogu da se rade na više različitih načina. Tako se ono zapravo motiviše da traži kreativna rešenja, da “misli svojom glavom”, umesto da bude apsolutno poslušno. Ljudski mozak nije stvoren za učenje napamet, već za rešavanje izazova i problema, što deca često instinktivno i pokušavaju. Igra je za njih sve.

Kada roditelji podržavaju i podstiču ovaj proces, oni zaista pomažu da se u mozgu deteta stvaraju čitavi nizovi novih neuronskih veza koje vremenom jačaju i povećavaju njegove mentalne i kreativne kapacitete. A deca ovaj pristup prihvataju sa lakoćom jer im je prirodan.

KAKO NAPETU SITUACIJU PRETVORITI U IGRU I PODSTAĆI DETE NA SARADNJU?

Za ovaj pristup vam nije potrebno ništa sem ideje 🙂

Na primer, kada ste u prodavnici i vidite da je gužva, žurite i želite što pre da izađete. Ali, dete odbija da sedne u kolica za kupovinu i vama polako počinje da se diže kosa na glavi. Umesto da ga moljakate, nagovarate, potkupljujete čokoladicama, pretite, vičete, recite na primer ovo (čučnite u visinu deteta, pogledajte ga u oči, koristite zagonetan i veseo glas) – „Znaš li da je danas poseban dan? Danas je dan kada sam ja tvoj vozač, a ti moj specijalan pomoćnik. Naš zadatak je da što brže obavimo kupovinu, a ti ćeš mi pokazivati kada ugledaš hleb i mleko.“ Zadajte jednu po jednu namirnicu što je dete mlađe, i to one koje može lako da vidi i prepozna. Dok je ono okupirano traženjem, vi ga vozite u ubacujte druge namirnice 😉

Za ovaj „dogovor“ vam treba samo ideja i manje od jednog minuta da otpor pretvorite u saradnju. Deca ne traže da igra bude nešto veliko, spektakularno, više da je zabavno i da su aktivno uključena.

Najveći problem sa prodavnicom i kupovinom je upravo to što se očekuje da je dete pasivno, mirno, strpljivo, što je nerealno. Kada ga uključite u proces, ma koliko to malo i kratko bilo, dete ima osećaj da radi nešto važno, a pri tom i zabavno. A vi ste svakako došli do vašeg cilja – obavili šta treba i izbegli stres.

Dragana Aleksić, family coach

PREKO 50 IDEJA ZA MINI IGRE U SVAKODNEVNIM SITUACIJAMA DOBIĆETE U VIDEO PREDAVANJU  “TI HOĆEŠ, DETE NEĆE – ŠTA SAD?” GLEDAJTE OD KUĆE NA KOMPJUTERU, TABLETU, TELEFONU, IZ BILO KOG GRADA ILI ZEMLJE, OPUŠTENO UZ ČAJ, KAFU… I VEĆ SUTRA ISPROBAJTE KAKO IGRA DAJE BOLJE REZULTATE! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Zašto DECI NE TREBA postavljati pitanje „ZAŠTO?“

1 Comment

mom-scolding-toddler_1

Jednostavno zato što ćete ostati bez odgovora!

Ako bismo analizirali način na koji razgovaramo sa decom, kao i kako formulišemo pitanja, sigurno bismo uočili da mnogo toga izgovaramo ili pitamo na isti način.

Kada to što govorimo ne daje rezultate, a to što pitamo ne daje odgovore – vreme je za promenu.

Možda niste razmišljali o pitanju „zašto“ na ovaj način, ali kroz nekoliko primera biće vam jasno zašto ga treba izbegavati u komunikaciji, posebno sa decom.

ISTA PITANJA POSTAVLJAMO IZ NAVIKE

Kada dete (ili bilo koju osobu), pitamo – „Zašto se tako ponašaš?“ ili „Zašto ne uradiš odmah domaći, zašto ne središ sobu…?“ ili „Zašto večito kasniš?“ ili „Zašto me ne slušaš?“ i onda na kraju začinimo sa “Zašto mi ne odgovaraš?” – ono to pitanje doživljava kao „napad“ (posebno ako se postavljaju jedno za drugim), i oseća da mora da se (o)pravda i brani. Kada se mozak bavi pronalaženjem opravdanja, on ne može u isto vreme da da odgovor šta se stvarno desilo.

Takođe, ovo pitanje usmerava pažnju na problem, a ujedno nosi pretpostavku da je dete nešto uradilo smišljeno, ciljano, namerno… i nosi element osude ponašanja. Ako obratite pažnju kako se dete ponaša kada mu se postavi ovo pitanje, videćete da se „muči“ da nađe odgovor, ili je zbunjeno ili mu je neprijatno pa počne da se „glupira“ (tzv. “potez očajnika” da skrene pažnju na nešto drugo), što odrasle još više može da iznervira. Odgovori uvek počinju sa „zato što…“, ali se često tu i završe.

ZAŠTO NEMA ODGOVORA NA PITANJE “ZAŠTO”?

Prvo, važno je da razumete da dete ne odgovara ne zato što neće, nego ne može! “Zašto” pitanje ga je sateralo u ćošak, u zonu u kojoj mora da se bavi pronalaženjem razloga za neko ponašanje kojeg možda nije ni svesno, a onda i da opravda to ponašanje.

Drugo, maloj deci je to nemoguće, jer nemaju dovoljno iskustava da bi sve to misaonim procesima mogla da povežu, niti imaju dovoljno bogat rečnik da to objasne na način koji bi zadovoljio odrasle.

Treće (i najvažnije) – to što nešto nisu ili jesu uradila je samo krajnji ishod koji stoji iza nekog ponašanja. Pitanje “zašto” fokusira pažnju na taj kraj, na posledicu, pa samim tim detetu ne da nikakvu šansu da kaže šta je u stvari htelo ili koji je razlog zbog čega nešto nije uradilo.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI SA DETETOM – ZAKAŽITE ONLINE KONSULTACIJU. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Pored toga što ostajemo bez odgovora koji nas zanima, kod deteta ćemo izazvati loš osećaj, zato što „mora da se brani i pravda“. Kada se sa nekom temom (učenje, škola, domaći, spremanje sobe, razbijena čaša, kašnjenje…), poveže loša emocija, ona će se kod deteta, (kao i kod bilo koje druge osobe), javljati svaki put kada se pokrene ta tema.

Takođe, ovako formulisana pitanja kriju i brojne pretpostavke o osobi – da ona uvek kasni, da nikad ne radi to što joj se kaže, da ne sluša – što će samo pojačati negativan osećaj, ali i uticati na kreiranje mišljenja/uverenja o sebi.

O TOME KAKO OVA UVERENJA, STVORENA U DETINJSTVU, UTIČU NA NAS KAD ODRASTEMO, PISALA SAM OVDE.

OBRATITE PAŽNJU KAKO SE VI OSEĆATE

Da biste još bolje razumeli KAKO SE DETE OSEĆA u ovim “zašto” situacijama, pozivam vas da “uđete u njegove cipele”.

Zamislite da ste došli na posao malo ranije da biste se spremili za važan sastanak, sve ste otkucali, isproveravali i pustili na štampu. Ali, štampač se zaglavio. Pokušavate da ga osposobite, vreme prolazi, stižu i druge kolege, pokušavaju da vam pomognu, vreme prolazi… Morate na sastanak bez odštampanog materijala. Šef vas pita – “Zašto se niste na vreme spremili, koleginice?” Šta biste mu prvo odgovorili na ovo, koje reči vam kreću iz usta? Kako se osećate?

Ili, treba da se nađete sa prijateljicom u restoranu, rođendan joj je. Žurite kući sa posla da se spremite, i usput da kupite poklon. Sve uspevate da završite na vreme, spremate se i krećete. Na stanici shvatate da predugo čekate i čujete komentare da autobusa nema baš dugo i da je negde zastoj. Brzo bacate pogled na taksi stanicu, ali nema nijednog vozila. Odjednom, pored vas se zaustavljaju kola, komšinica vas zove da vas poveze. Ulazite u kola, a ona vam kaže da treba samo da kupi nešto i da će vas odvesti do grada jer joj je usput. Pomislite kakva ste srećnica, ali posle 20 minuta čekanja u kolima se više ne osećate tako. U međuvremenu su autobusi “proradili”, ali vi ne možete da ostavite komšinicina kola. Kasnite na rođendan skoro ceo sat, prijateljica vas pita – “Zašto nikada ne možeš da dođeš na vreme?” Kako se osećate?

Verujem da ste primetili da se mnogo toga desi pre onoga što se na kraju vidi, a ovo pitanje ne pomaže da se sazna pravi odgovor. Zato kada vidite da je nešto razbijeno u sobi, pre nego što vas obuzme ljutnja i pomislite da je dete nevaljalo, zamislite ovaj scenario – možda je dete želelo da dohvati knjigu sa police, i u tom pokušaju srušilo figuricu koja se razbila. Ako ga pitate – Zašto si to uradio? – nećete saznati šta je stvarno htelo da uradi.

OK, razumeli ste!

PA, KAKO ONDA POSTAVLJATI PITANJA I DOBITI ODGOVORE?

Pravo pitanje je zapravo šta mi kao roditelji tačno želimo da saznamo i postignemo pitajući „zašto“? Ako razumemo da ono detetu ukazuje na problem, onda je korisnije usmeriti pažnju ka rešenju.

Evo kako možete da formulišete pitanje ili izjavu:

1. Umesto – Zašto nisi spremila sobu?, pitajte – Kada si planirala da spremiš sobu, pre ili posle ručka? (Pažnja je usmerena na cilj – spremanje sobe, i date su opcije, što smanjuje tenziju). Ili – Šta se dešava, pa ne počinješ sa spremanjem? (Pokazujete iskreno interesovanje za razlog. Možda dete boli glava, možda želi da se odmori, napravi pauzu…)

2. Umesto – Zašto još nisi počela da se oblačiš? Opet ćeš zakasniti!, recite – Počni da se spremaš za školu (rođendan), da bi stigla na vreme. (usmeravamo pažnju da dete treba negde da stigne na vreme, a ne da će kasniti). Ili – Koji je razlog što još nisi počela da se spremaš? (Pokazivanje interesovanja, možda detetu treba pomoć.)

3. Umesto – Zašto baš uvek moraš da kasniš na trening?, recite – Sećaš se da je trener rekao da te, ako opet zakasniš, neće ubaciti u igru. (Podsećanje na pravila, ukazivanje na posledicu i odgovornost, ali bez pritiska, kašnjenje = nema igre). Ili – Hm, čini mi se da više ne želiš da treniraš? Hoćeš da pričamo o tome? (Zainteresovanost za pravi razlog, možda dete indirektno pokazuje da to više ne želi ili da ima neki problem.)

4. Umesto – Zašto nisi uradio domaći?, recite – Kada uradiš domaći čim dođeš kući imamo celo popodne slobodno za igru! (Ukazujemo detetu na prednosti dobro organizovanog vremena). Ili – Šta misliš da domaći radiš čim dođeš kući, pa da imaš više vremena za sebe? (Pitamo ga za mišljenje, uvažavamo dete kao ličnost i usmeravamo pažnju šta je prednost tog ponašanja.)

5. Umesto – Zašto diraš to kad sam ti rekla da ne smeš?, pitajte – Šta si pokušavao da uradiš, pa se ovo desilo? Šta si u stvari hteo da uradiš, pa si prosuo sok (razbio čašu)? Sledeći put me pozovi da ti pomognem. (Ako imate malo dete do pet godina, postavljanjem ovakvih pitanja možete očekivati odgovor. Ovde nema pretpostavke da dete nešto radi namerno, tako da nema ni tenzije. Usmeravate i učite dete da traži pomoć.)

6. Umesto – Zašto se tako ponašaš? Zašto si nevaljala?, pitajte – Šta pokušavaš da mi kažeš? Šta ustvari želiš, pa radiš to?

“Čitanje između redova” je veoma korisna veština koja pomaže da razumemo šta nam deca zapravo “govore” ponašanjem.

Na ovaj način se i dete i mi fokusiramo na rešenja, učimo ga da i ono samo vidi i povezuje šta je za njega u nekoj situaciji korisnije. Kada nam postane prirodno da ovako pričamo sa detetom, smanjujemo napetost u razgovorima, jer stalno razmišljanje o problemu i detetovoj “lošoj” nameri. veoma opterećuje.

Računajte da je za usvajanje ovakvog načina komunikacije potrebno vreme, a aktivnom primenom ćete svakako imati pozitivne promene. Ako se u procesu usvajanja ovog modela desi da ipak kažete nešto na „stari način“, zastanite na trenutak i onda ponovite na drugačiji način.

Dragana Aleksić, family coach

AKO ŽELITE DA IZBEGNETE TIPIČNE GREŠKE U KOMUNIKACIJI SA DETETOM I DA GOVORITE TAKO DA VAS DETE bolje razume I LAKŠE (PO)SLUŠA, VIDEO PREDAVANJA O EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI VAM MOGU BITI OD VELIKE KORISTI. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Zašto se tokom ADAPTACIJE na VRTIĆ kod neke dece PROMENI ritam SPAVANJA?

1 Comment

pexels-photo-101523.jpegMnogo je promena koje su očekivane u periodu adaptacije na vrtić, a jedna od njih odnosi se na spavanje, tačnije noćno buđenje deteta.

S obzirom da nam je san svima potreban da bismo se odmorili, jasno je da ova promena ima veliki uticaj na sve članove porodice.

Kada dete prvi put krene u vrtić, može se očekivati da dođe do promena u spavanju – odbijanje deteta da ide uveče u krevet, ali i česta buđenja, kao i plakanje u snu. Roditelji se iznenade kada se ovo desi, a nekada i ne povežu sa polaskom u vrtić, već traže druge moguće razloge.

OVDE SAM OPISALA MOJE ISKUSTVO POLASKA U VRTIĆ I ŠTA JE TO ŠTO BIH VOLELA DA SAM TADA ZNALA.

Hajde da vidimo zašto se ovo dešava!

Svako novo iskustvo za dete je nova informacija koju njegov mozak treba da obradi i „razume“.

ŠTA SU ZA DETE SVE NOVA ISKUSTVA?

Sve ono što vidi, čuje i doživljava prvi put, svaka nova situacija, osoba, ali i emocija koju oseti. Polazak u vrtić za dete je u jednom trenutku izvor brojnih iskustava – novih stvari. Međutim, njegov mozak, koji je još uvek u razvoju, jednostavno ne može da postigne da sve te informacije primi, obradi i dovede na nivo detetovog razumevanja. Tada kažemo je dete prestimulisano.

Ovo se posebno odnosi na intenzivne emocije sa kojima se dete prvi put susreće – najpre strah (zbog odvajanja od mame i tate, ali i od nove sredine, kao i od toga da je „samo“ među nepoznatima), zatim osećaj nesigurnosti, bespomoćnosti, ljutnje, tuge… Tada je dete (njegov mozak), pored ostalih novih stvari, preplavljeno i emocijama.

AKO IMATE MALO DETE KOJE USKORO KREĆE U VRTIĆ I ŽELITE DA SE PRIPREMITE ZA PRVO ODVAJANJE I PERIOD ADAPTACIJE, VIDEO PREDAVANJE „ADAPTACIJA NA JASLICE I VRTIĆ“ ĆE VAM POMOĆI U TOME. SVE INFO O PRISTUPU PREDAVANJU SU OVDE.

KAKO MOZAK OBRAĐUJE INFORMACIJE?

Najjednostavnije objašnjenje je da mozak sve što stiže do nas u toku dana obrađuje dok spavamo, dakle u REM fazi (faza dubokog sna). Međutim, kada je nečega previše, u ovom slučaju dete ima previše novih iskustava, iako mozak „radi punom parom“ nekada ne uspe sve to da obradi. To znači da neku emociju nije uspeo da svede na nivo podnošljivosti (na primer strah), nego je dete i dalje oseća prilično intenzivno, kao telesnu nelagodu. I to može biti dovoljan razlog da se dete noću probudi i počne da plače!

Ono ne ume da kaže roditeljima šta mu je, jer vrlo često ne ume da opiše niti da prepozna emociju, ali je oseća telesno i to ga zapravo uznemirava. Detetu je tada potrebna uteha, razumevanje, fizička bliskost sa roditeljima, zagrljaj. Insistiranje da nastavi da spava, da prestane da plače ili negiranje da „nije ništa strašno“ neće umiriti dete, niti dati rezultate, posebno ne dugoročne.

ŠTA JOŠ MOŽE DA POMOGNE?

Mali rituali pred odlazak u krevet ili na spavanje koji dete opuštaju. Svakako je dobro i da se unapred dete obaveštava koja radnja sledi da bi se izbegao „efekat iznenađenja“, koji bi kod već prenadraženog deteta, mogao da bude uvod u burno ispoljavanje emocije besa – zbog osećaja bespomoćnosti pred dodatnom stimulacijom.

Na primer – Kada završimo ovu igru (večeru…) idemo na kupanje. Kada se okupamo idemo u krevet da čitamo (pričamo pričicu). Kada završimo sa pričom poljubimo se za laku noć i spavamo. – Ovo ćete govoriti kako budete jednu radnju privodili kraju, ne sve odjednom, jer dete ne može da primi toliko informacija.

Takođe, mali ritual može da bude šolja toplog mleka, čaja, neki poseban pozdrav, maženje, bilo šta što se ponavlja pred spavanje i što detetu pruža osećaj sigurnosti.

Pored promene ritma spavanja, očekivani su burni izlivi emocija, promene u ishrani, ali i povlačenje deteta (tzv. “tiha patnja”)… Promene se očekuju i kod roditelja, uglavnom stres, posebno ako nisu spremni na detetove reakcije ili nisu sigurni u svoju odluku da dete treba da ide u vrtić.

Iako pravila nema, jer je svako dete drugačije, istraživanja, međutim, pokazuju da postoje TRI KLJUČNA FAKTORA koja će znatno uticati na uspešno privikavanje. To su: spremnost roditelja i deteta na odvajanje, dobra pripremljenost i pozitivno iskustvo.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

Zašto deca NE RAZUMEJU šale odraslih na isti način?

pexels-photo-259806

Da li vam se desilo da se šalite sa detetom, a da njegova reakcija bude potpuno neočekivana?

Ili da mu kroz sarkazam kažete da nešto uradi, očekujući da uradi baš suprotno, a onda vidite da je bukvalno shvatilo to što ste rekli?

Povod za ovaj tekst je moje iskustvo, kao profesionalnog kouča, u radu sa odraslim osobama kroz koučing i emotivni detoks. Tada smo otkrili da je poreklo nekih njihovih emotivnih blokada, nesigurnosti, strahova, pa i uverenja, upravo u dvosmislenim porukama koje su dobijali u detinjstvu, a to je prilično uticalo na njihov sadašnji život i donošenje ili nemogućnost donošenja nekih odluka, osećaj samopouzdanja, sigurnosti u raznim životnim ulogama…

Naravno, ne znači da će uvek i na svakog ove stvari uticati isto, ali svakako jeste nešto na šta treba obratiti pažnju dok je dete malo.

O TOME KAKO I ZAŠTO NAŠE DETINJSTVO UTIČE NA NAŠE RODITELJSTVO, PISALA SAM OVDE. 

O čemu se radi?

Začikavanje, sarkazam, ironija, šale odraslih mogu kod dece da izazovu čitav spektar emocija i stanja – zbunjenost, posramljenost, stid, bespomoćnost, nesigurnost, strah, nepoverljivost, izdaju, krivicu…

Pitate se zašto bi nešto tako bezazleno kao što je šala ili začikavanje moglo da uzrokuje nešto od ovoga?

Jednostavno – mala deca NE RAZUMEJU sarkazam i ironiju! Ona sve shvataju bukvalno, a odrasli koji vole da ih začikavaju i šale se sa njima na ovaj način, često se iznenade ishodom ovakve komunikacije.

Hajde da prvo vidimo neke česte situacije.

Situacija 1.

Dvogodišnjem detetu je ispala nova igračka i delovi su se rasuli po podu. Dete pogleda u tatu očekujući reakciju, pomoć, rešenje, a tata mu kaže – “Tako je, baci igračku, baci je jako, sigurno će se popraviti!” Dete uzima igračku i treska je o pod. Tata je iznenađen i ljuti se na dete. Dete ponovo uzima igračku i baca je, naivno očekujući da se ona “popravi”. Tata se ljuti još više i “daje” detetu etiketu da je bezobrazno i uzima mu igračku. Dete je zbunjeno.

Situacija 2.

“Ma šta imaš da učiš toliko!” – kaže deka unuku jer mu je žao što dete toliko sedi i što se ne igraju. “Kad sam bio mali, ja sam stavljao knjigu pod jastuk i ujutru sam sve znao!” -namiguje deda. Pred spavanje dete puno nade stavlja knjigu pod jastuk. Sutradan dobije lošu ocenu. Mama i tata su ljuti, a deka nije tu da objasni. Dete se oseća iznevereno.

Situacija 3.

Mama, tata i dete se šetaju gradom i jedu sladoled. Detetov se topi brže nego što može da ga jede. Gleda upitno u mamu, a ona kaže “Samo ti tako polako liži, i sav se zamaži, nek ti curi na čistu majicu!” Dete se opušta i jede sporije, sladoled curi po bradi, rukama, majici. Mama mu otima ostatak i daje ga tati, briše ga maramicama. Dete je iznenađeno što tata sada jede njegov sladoled i što se mama ljuti…

AKO ŽELITE DA RADITE NA ODNOSU SA DETETOM, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU ZA RODITELJE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM

AKO ŽIVITE DALEKO OD BEOGRADA ILI NOVOG SADA, ILI MOŽDA VAN SRBIJE, ILI JEDNOSTAVNO NEMATE VREMENA ZA LIČNI SUSRET, UVEK MOŽETE DA ZAKAŽETE ONLINE KONSULTACIJU. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Situacija 4.

Svaki put kada je dete sa mamom ili tatom u prodavnici, teta na kasi kaže – “Vodim ga ja kod mene kući, pa će živeti sa mnom! Jel hoćeš?” Dete se strese, pribije se uz nogu roditelja i grčevito počinje da ga steže. Mama (ili tata) mu sklanja ruke, namiguje i kaže “Jel hoćeš da ideš? Ajde da te spakujemo.” Dete gura glavu u mamine (ili tatine)  noge, počinje da je vuče i traži da ide kući. “Što se stidiš?” – kaže mama, a teta dodaje – “Vidi, vidi, kako je stidljiv. E, onda neću da te vodim…” Dete više ne želi u prodavnicu sa mamom (ili tatom).

Situacija 5.

U parkiću jedan deka začikava dete – “Nije to tvoja baka, ne ličite. Ona ima belu kosu a tvoja je crna!” “Tebe su mama i tata uzeli od nekog, nisi ti njihov. Vidiš kako je tvoj brat dobar, a ti ništa ne slušaš.” Na putu kući dete pita – “Od koga ste me uzeli?” Oseća strah i nesigurnost.

…

A, sada da  probamo da razumemo šta se zapravo desilo.

Mala deca (posebno do predškolskog uzrasta), ne razumeju način na koji se odrasli šale sa njima, pogotovo ako te šale imaju primesu sarkazma, ironije, podsmevanja. Deca bukvalno razumeju ono što im se kaže, ne dovode u pitanje rečeno jer NEMAJU ISKUSTVO DA SE NEŠTO NA JEDAN NAČIN MOŽE REĆI, A DA TO POTPUNO SUPROTNO ZNAČI.

Da bi dete moglo da razume ovakve šale neophodno je da ima razvijeno logičko razmišljanje i dovoljno iskustva sa kojim će to što čuje povezati. Ali, ako znamo da se deo mozga koji je zadužen za logiku razvija oko pete godine, jasno je da malo dete NEMA NIKAKVU ŠANSU da razume začikavanje, ironiju, podsmeh, sarkazam…

Iako je odraslima nekada simpatično da ih ovako začikavaju i zbunjuju, za decu to nema nikakvog smisla. Ne samo što nije fer prema deci, nego nema nikakve svrhe ovako pričati sa njima. Pored toga što ništa ne mogu da nauče iz ovakve komunikacije, ona na njih deluje zbunjujuće, ponekad i ponižavajuće.

Tek u uzrastu od sedam, osam godina ovakve šale će imati malo više smisla, s tim što čak i tada treba  detetu reći da se šalimo. Možda mu neće biti pravo, ali će tada bar moći da razume, jer će imati dovoljno iskustava sa kojima će moći logički da poveže.

Naravno, čak i kada vi vodite računa da ne pričate sa detetom na ovaj način, nećete moći sve da kontrolišete niti da svima skrenete pažnju da to ne rade. I ne treba! Ne brinite, neće biti smak sveta ako se neko na ovaj način našali sa detetom, samo je važno da mu  vi objasnite da je to šala, da se nekada odrasli tako šale i da ne misle ništa loše.

Ukoliko primetite da se dete oseća nalagodno, zagrlite ga, umirite i objasnite. Ako ima dve, tri godine ili je još mlađe, ono neće mnogo razumeti sadržaj vaših reči, ali će svakako “razumeti” osećaj sigurnosti koji ćete mu preneti kroz glas, razumevanje, zagrljaj.

I, na kraju, ovo ne znači da sa detetom roditelji i drugi odrasli ne treba da se šale. Naprotiv, i te kako treba! Samo imajte u vidu da cilj šale treba da bude zabava, radost, smeh, a ne izazivanje straha, stida i zbunjenosti.

VAŽNA NAPOMENA: Ako se vi sada, kao odrasla osoba, u nekim situacijama osećate nelagodno, nepoverljivo prema drugima, osećate uznemirenost, strah, stid, neprijatno vam je da se nekome obratite, osećate lupanje srca, vrelinu u licu i crvenilo, neprijatno vam je sa nepoznatim ljudima toliko da biste najradije pobegli, na ivici ste suza kada vam neko nanese nepravdu, “ne umete da se izborite za sebe”… postoji velika verovatnoća da ste kao dete bili izloženi ovakvim “šalama”.

U radu sa odraslim osobama kroz program emotivnog detoksa, često otkrijemo da su u pozadini ovih ponašanja i emotivnih stanja razne situacije iz detinjstva i to u vezi sa osobama iz najbližeg okruženja – roditelji, bake, deke, tetke, braća, sestre, vaspitačice… Najjednostavnije objašnjenje je da je osoba, kada je kao dete bila izložena nekoj situaciji, osetila emociju koja je bila previše snažna (strah, stid, bespomoćnost…), i da se stvorila emotivna blokada (ili uverenje) koja sada, u odraslom dobu, izaziva isti osećaj nelagode kao kada je bila dete. Kako se ova stanja rešavaju pročitajte OVDE.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

Reč koja “DA” pretvara u “NE” (i kako da je izbacite iz rečnika)

pexels-photo-524085Često pišem o tome koliku moć imaju reči i zašto je važno kako ih koristimo u razgovorima sa najmlađima.

Komunikacija je veština kojom se ovladava stalnom vežbom, a kada naučite mala i moćna pravila primetićete koliko to pozitivno utiče na vaš odnos sa  detetom.

Mi roditelji smo našoj deci uvek prvi model učenja i oponašanja, pa tako način na koji mi pričamo sa njima postaje njihov način komunikacije i sa nama i sa drugima.

U komunikaciji je nekada dovoljno i da samo izbacimo neke šablone po kojima razgovaramo, pa čak i samo jednu reč.

Postoji jedna reč koja toliko menja ono što je rečeno da dovodi do nerazumevanja između sagovornika, utiče na motivaciju i uslovljava, a u periodu puberteta je uzrok čestim konfliktima između roditelja i dece.

Verovali ili ne, to je reč – ALI.

Kako je moguće da tako kratka reč može da bude uzrok svemu navedenom?

Najlakše ćete to razumeti kroz ove primere:

Evo, sredio sam sobu, kako ti se čini?

Lepo si sredio sobu, ALI nisi vratio sve stvari na mesto.

Popravio sam ocenu iz matematike!

Da, pohvalila te je učiteljica da si dobro naučio, ALI baka kaže da nisi bio dobar kod nje danas.

Mama/tata jel mogu napolje?

Da, ALI ako prvo uradiš domaći/ pojedeš sve iz tanjira/ središ igračke/ odeš do prodavnice po hleb…

Gde je ovde greška, pitate se? Probajte da se setite reakcije deteta na ovakve “odgovore”. Da li se pobuni, naljuti, odbija da uradi to što mu tražite? Onda se vi naljutite na njega jer “mu je sve teško”, i tako u krug. Umesto deteta, slobodno okrivite reč ALI.

Mislim da ćete bolje razumeti kada “vas stavim u dečje cipele“, pa hajde da „prevedem“ ove primere na jezik odraslih. Pratite kako se osećate dok čitate:

Mogu li danas da izađem ranije sa posla, moram po dete u vrtić?

Da, ali ako završiš sve što imaš u agendi za danas.

Možemo li da očekujemo bar neko povećanje plate s obzirom da nam se povećao obim posla?

Da, ali 2020. ako rezultati budu zadovoljavajući.

Mogu li na odmor od četvrtka, umesto od ponedeljka? Hoćemo da izbegnemo gužvu.

Da, ali ako nađeš zamenu.

Kakav je osećaj? Da li ste stvarno odgovore doživeli kao pozitivne? Na koji deo odgovora vam je otišla pažnja? Kakav ste ustvari odgovor dobili na ova pitanja? Nešto se “pobunilo” u vama?

Hajde da vidimo šta se desilo i zašto!

Reč ALI bukvalno briše sve što je rečeno pre nje. Samim tim menja se sadržaj rečenog, a fokus se stavlja na propust, grešku i/ili uslov. I što je najporaznije, sagovornika ostavlja bez odgovora na pitanje koje je postavio. Kao da ste se vozili autoputem u jednom smeru, a onda se nekako našli u suprotnom!

Dobro, reći ćete, a da li to znači da osoba, u ovom slučaju dete, ne treba da uradi to nešto što očekujemo i tražimo od njega? Naravno da ne! Samo to treba reći drugačije.

Zašto?

Suština konstruktivne komunikacije jeste da se, u razmeni informacija, zahteva i zadataka, obe strane dobro razumeju i da se osećaju OK sa tim. Samo iz ove pozicije obe strane imaju osećaj međusobnog poštovanja.

Jasno je da iza svega uvek stoji dobra namera, a u ovom slučaju namera roditelja je da dete treba da uradi još nešto. Međutim, ako se dete oseća da je uslovljeno onda imamo sagovornika koji se ne oseća OK u komunikaciji. Kada dete na pitanje – “Da li mogu napolje?” – dobija odgovor – “Da, ali…” –  ono što ustvari „čuje“ je – “Ne možeš napolje jer moraš da uradiš još ovo/ono.”

Još kada se uz ovo ALI pojavi i AKO, dete je u vrlo nezgodnoj poziciji, koja mu ne daje izbor i gasi motivaciju. Veoma često dete odreaguje buntom, besom, inatom, što pomeri fokus sa pravog “problema”, a to je SAMO NAČIN NA KOJI JE NEŠTO REČENO.

CAKA JE DA SE KAŽE TAKO DA TO NE BUDE “KOFA HLADNE VODE” KOJA GASI MOTIVACIJU, VEĆ FINA ŽERAVICA KOJA ĆE DETE POKRETATI NA AKTIVNOSTI.

Zato ja obožavam komunikacione alate, jer su oni baš ta fina žeravica!

Kako reći nešto, a da se ne kaže ALI?

Jednostavno ga ne govorite! Kako? Lepo, zamislite da posle prvog dela rečenice stavljate tačku. U početku će vam to biti teško, pa prvo vežbajte da umesto “ALI”, kažete samo “I”. Videćete da će detetova reakcija biti drugačija.

Mama/tata mogu da idem napolje? 

Da, možeš. I, završi ručak pre nego što kreneš. I, molim te skloni te igračke pre nego što izađeš…

Da li ti se sviđa kako sam sredio sobu?

Da, baš si je lepo sredio. I, sutra možeš ovim stvarima da nađeš neko mesto.

Na ovaj način smo detetu dali odgovor na pitanje i ujedno mu rekli šta još treba da uradi. Najveća razlika je ustvari u osećaju koji ostaje kada se izbaci ALI.

Ako ste sumnjičavi, isprobajte na primeru za odrasle:

Mogu li danas da izađem ranije sa posla, moram po dete u vrtić?

Da. I probaj, pre nego što izađeš, da završiš to što imaš u agendi za danas.

Doživljaj  je potpuno drugačiji, jer imate osećaj da vas druga strana razume. Kada se dobro osećamo u komunikaciji, lakše sarađujemo.

A, šta ako je vaš odgovor na detetovo pitanje NE?

Onda tako i odgovorite! Mnogo je bolje dati pravi odgovor, nego da kružite kao “kiša oko Kragujevca”. Samo imajte u vidu da svaki odgovor “NE” treba da ima objašnjenje, kako bi dete moglo da razume i da nauči nešto iz toga za sledeći put.

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU MISAONIH PROCESA,  RAZVOJNIH FAZA I EFIKASNE KOMUNIKACIJE – ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM (MOŽE SE RADITI I ONLINE). VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach 

3 nekorisna MITA u roditeljstvu (i kako da ih prevaziđete)

jonathan-daniels-385131-unsplashKada prepoznate da u vašem odnosu sa detetom vladaju mitovi, zgodno je da ih preispitate, pa ako procenite da su vam nekorisni – odustanite od njih.

Mitovi roditeljima daju privid kontrole nad nekom situacijom, međutim oni narušavaju razumevanje i postavljanje temelja dobrog odnosa sa decom.

Preispitivanje mitova, a posebno podsećanje na vaše detinjstvo i poruke koje ste dobijali od roditelja, mogu vam pomoći da se oslobodite svega što vam ne koristi, i da kreirate vaša pozitivna uverenja o vaspitanju. Više o tome kako su povezani naše detinjstvo i roditeljstvo pisala sam OVDE.

MIT 1: DOVOLJNO JE JEDNOM DA KAŽEM!

Naprotiv! Detetu je POTREBNO da se stvari ponavljaju više puta, jer samo tako može da (na)uči.

Roditelji misle da je dovoljno reći jednom i da će dete razumeti da nešto treba ili ne treba da radi. Međutim, da bi neka informacija zaista ostala u dugoročnom sećanju, potrebno je ponoviti mnogo puta. Često na konsultaciji u šali kažem roditeljima da je potrebno milion ponavljanja, ali ono što je bliže istini je da ćete neke stvari ponoviti između 500 i 1000 puta. Naime, istraživanja su pokazala da se u kratkoročnom sećanju informacije zadržavaju do 30 sekundi i ukoliko ih detetu ne ponavljamo, mozak ih briše.

To znači da, ako detetu od dve, tri godine, kažemo – “Zapamti, ne smeš da diraš to!” ili “Nemoj da me prekidaš kada pričam telefonom!” – ono će u tom trenutku možda prestati sa tim, ali će i vrlo brzo zaboraviti i ponoviti neželjeno ponašanje. Roditelji se tada neopravdano ljute, misleći da dete to radi namerno ili iz inata. Ali, to NIJE istina.

Razmišljanje da je dete buntovno, bezobrazno ili da radi nešto namerno roditelje stavlja u poziciju da ga vide kroz negativnu prizmu, što ih automatski uvodi u negativno stanje. Iz takvog stanja ne mogu da budu otvoreni da razumeju da je za dete sve proces učenja. Gube motivaciju i umesto da dete usmeravaju ka željenom ponašanju, oni se fokusiraju na rešavanje trenutnog problema zabranom, kaznom, sputavanjem…

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Kada prihvatimo činjenicu da dete uči kroz posmatranje, oponašanje i iskustvo, onda je sasvim u redu da mu pokažete i kažete kako se nešto radi i to puno puta. Na taj način mu pomažete da uči, tj. da poveže zahtev sa radnjom, kao i da sistematizuje nove informacije. To ne znači da je roditelj popustljiv (vidim da se ovoga mnogi roditelji plaše), već da je on za dete osoba u koju ono ima bezgranično poverenje, koja mu je uzor i na koju se ugleda.

Dakle, rešenje za ovaj mit je RAZUMEVANJE procesa učenja, strpljenje i ponavljanje.

pexels-photo-220442.jpegMIT 2: MORAM BITI STROG, DA BIH BIO AUTORITET I DA BI ME DETE SLUŠALO!

Jednostavno – NE! Strogost ne garantuje poslušnost.

Detetu je potrebno da roditelji budu puni ljubavi i podrške i ono će ih i te kako slušati i poštovati.

Autoritet je pre svega odnos poverenja i uzajamnog poštovanja, a uspostavlja se davanjem podrške detetu u procesu učenja, razumevanjem i zadovoljavanjem njegovih potreba i emocija, doslednošću i osećajem sigurnosti. Strogošću roditelji zapravo pokušavaju da drže dete pod kontrolom, ali to ne daje rezultat kakav žele.

Strogost izaziva osećaj nelagode i ako se dete oseća neprijatno u nekoj situaciji, ono će je izbegavati. Poenta je da, kada bilo koju aktivnost dete poveže sa osećajem radosti, sa prijatnom emocijom, ta aktivnost za njega postaje izvor zadovoljstva.  I obrnuto, ako se u vezi sa nečim oseća loše, svaki put će se tako osećati kada treba to da obavi.

Nemoguće je bilo koga motivisati da nešto uradi ako ga to asocira na loše iskustvo i loš osećaj, bilo da je to sklanjanje igračaka, postavljanje stola, oblačenje, pranje zubića, učenje…

Zato je rešenje ovog mita u SARADNJI, a ne u emotivnoj distanci koju stvara nepotrebna strogost, posebno ako su u pitanju neke svakodnevne aktivnosti. Uostalom, ovo ćete najbolje razumeti ako posmatrate vaš odnos sa drugim ljudima, na primer sa posla. Sa kim rado sarađujete, a koga izbegavate u širokom luku? Kako se osećate sa jednim, a kako sa drugim? Eto vam odgovora i za dete!

pexels-photo-87324MIT 3: DETE MORA DA BUDE STRPLJIVO KADA MU SE TO KAŽE!

Što pre odustanete od ove ideje, to će vam biti lakše.

Strpljenje je VEŠTINA koja se uči i kojom se ovladava. Ako očekujete i zahtevate da dete bude strpljivo kada traži sladoled, igračku, ljuljašku ili želi da ide negde, to se neće desiti jer je potrebno da ovu veštinu uči iz dana u dan kroz razne svakodnevne situacije i to OD VAS. Uporno ponavljanje “budi strpljiv”, bez konkretnog primera i povezivanja situacija i iskustava, je prazna priča.

Deci uopšte nije lako da razvijaju ovu veštinu i često budu nepravedno etiketirana da su nevaspitana, “čim neće da mirno sačekaju, da mirno sede, čim `hoće sad i hoće sve`…”

Prvo – deca nemaju isti doživljaj vremena kao odrasli (tačnije, nemaju isto iskustvo), da bi mogla da razumeju uopštene vremenske odrednice – posle, kasnije, za deset minuta, popodne…

Drugo – ona misle (mala deca od godinu, dve, tri), da ako to nešto ne dobiju odmah  onda ga neće dobiti nikada! Njima to jako teško pada, a posebno zato što još uvek  ne mogu da razumeju zašto ne može odmah i zašto se mama i tata ljute kada im to nešto ponovo traže.

Ako želimo da pomognemo detetu da razvija strpljenje, pretpostavljate već šta sledi – mi roditelji treba da budemo strpljivi. Ako roditelj nema strpljenja (često odrasli to “opravdavaju” nedostatkom vremena), i stalno požuruje dete, ubrzava ga, prekida ga, radi ili završava neke aktivnosti umesto njega, kako očekuje da će dete uopšte znati šta znači kada mu kaže  – “Budi strpljiv!”

Ok, razumeli ste.

Rešenje za ovaj mit je da prvo naučimo sebe da budemo strpljivi, da slušamo kada nam dete nešto govori ili pokazuje (iako nam to izgledalo kao večnost, verujte nije, to su samo minuti!). Druga stvar je da detetu pomažemo da kroz iskustvo razvija ovu veštinu tako što ćemo radnje “povezivati” sa samom rečju i željenim ponašanjem. Jer, roditelji često pretpostavljaju da dete zna šta reč strpljiv znači, međutim ako mu to nikada nisu objasnili onda dete – NE ZNA.

Česta situacija kada roditelji izgube strpljenje što je dete nestrpljivo (kakav paradoks), jeste kada pričaju telefonom, a dete želi nešto da im kaže. Rešenja mogu biti – da ne pričaju dugo telefonom kada su sa detetom, da se unapred dogovore oko pravila (sa decom starijom od tri godine), da jednostavno razumeju potrebu deteta za pažnjom i da mu, iako su na telefonu, daju odgovor. Znam da vam ovo deluje kao nemoguća misija, ali ako ne probate da promenite neku svoju naviku kako očekujete da dete promeni svoje ponašanje?

Na primer:

“Kada pričam telefonom, ako želiš nešto mnogo važno da mi kažeš, uhvati me za ruku i stisni je dva puta da mi daš znak, pa ću te saslušati.” Naravno, potrebno je vreme da bi ovo pravilo zaživelo u praksi i dalo rezultat i da je dete starije od tri godine. Roditelji mlađe dece mogu da “uvežbavaju” ovo pravilo, ali da budu realni u očekivanjima. (pročitajte tekst kako se u tri koraka uspostavljaju pravila i dogovori OVDE)

“Kada smo u parku postoje pravila da svako sačeka svoj red za ljuljašku. Zato ćemo biti strpljivi i sačekati.” Dok čekate možete da brojite decu ispred vas, da dete stvori iskustvo šta znači čekati u redu. “Vidiš, ispred nas je još troje dece. Evo, sad ih je još dvoje. Baš smo strpljivi, zar ne?”

“Čak i kada nešto mnogo želimo, nekada moramo da sačekamo. To se zove biti strpljiv. Dogovorili smo se da idemo na sladoled popodne, to znači posle ručka (ili kada tata dođe sa posla).” Pomozite detetu da “poveže” vremenske odrednice sa nečim što mu je poznato.

Ja volim da kažem da je roditeljstvo MARATON i ako ste u startu spremni da napredujete malim koracima, olakšaćete sebi brojne izazove na ovom putu. Rešenje za mitove leži u tome da roditelji prihvate da su oni i deca TIM, a ne suprotstavljene strane koje se bore za prevlast. Jer, u ovom drugom slučaju nema dobitnika.

UKOLIKO PRIMETITE DA SE NEKIH MITOVA TEŠKO ILI UOPŠTE NE MOŽETE OSLOBODITI, VELIKA JE VEROVATNOĆA DA SU ONI POSLEDICA OBRAZACA IZ PRIMARNE PORODICE I/ILI EMOTIVNIH BLOKADA. TADA BI BIO KORISTAN RAD NA LIČNOM RASTU, RAZVOJU I CILJANOM ELIMINISANJU OVIH OBRAZACA. U TOME MOŽE POMOĆI JEDINSTVENA I VEOMA EFIKASNA METODA, EMOTIVNI DETOKS.  VIŠE O TOME PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

Kako da detetu date KRITIKU koja će ga MOTIVISATI

pexels-photo-207653.jpeg

Ovaj tekst se odnosi na to zašto je važno da se detetu da konkretna povratna informacija u vezi sa nečim što je uradilo, kako bismo bili sigurni da će sledeći put ponašanje biti isto (ukoliko se radi o željenom) ili sasvim drugačije (ukoliko je u pitanju bilo nepoželjno).

Previše stvari u svakodnevnom životu se “podrazumeva i pretpostavlja”, a za pretpostavke važi izreka da su “majka svih problema”.

Jer, ono što neko pretpostavlja, drugome nije ni na kraj pameti.

Zato ja često volim da kažem – ništa se ne podrazumeva dok se ne izgovori.

ZAŠTO TREBA DAVATI POVRATNU INFORMACIJU?

Povratna informacija je veoma važna u komunikaciji jer omogućava da precizno damo komentar na nešto, sa što manje prostora za nerazumevanje. Da bi dete znalo da li je i šta uradilo kako treba (ili kako ne treba), da bi imalo osećaj postignuća, i da bi bilo motivisano da to uradi i sledeći put (iako možda ne voli), neophodno je da dobije povratnu informaciju.

Dakle, kada nešto uradi ili ne uradi, potrebno je da mu se što preciznije kaže šta se od njega očekuje, da li je to dobro i, ako nije, kako tačno treba da bude.

Rečenice tipa – “Ovo ništa ne valja”, “Mhmm, baš je super”, “Lepo si to uradio” – su previše opšte i praktično ne govore ništa. Jer ono što roditelj hoće da kaže je jedno, a ono što dete razume može da bude sasvim drugo.

KAKO TO IZGLEDA U PRAKSI?

Dete je, na primer, došlo kući iz parkića, skinulo se, opralo ruke, sklonilo igračke i selo da jede. Ako roditelj kaže uopšteno „Super si TO uradio“, dete može da pomisli na bilo koju od četiri izvedene aktivnosti, na primer na pranje ruku i sedanje za sto, a roditelj možda misli na sklanjanje igračaka.

Sledeći put u sličnoj situaciji dete će uraditi skoro sve isto – opraće ruke, sesti za sto, ali neće odmah odneti igračke na mesto, a roditelj će se naljutiti i odreagovati. Dete ostaje zbunjeno – “Jednom je TO bilo super, a sada nije!?” Pored toga što je zbunjeno, dete nema osećaj postignuća iako je nešto ipak uradilo.

PA, KAKO ONDA TO TREBA REĆI?

Ključno je da preciziramo na šta tačno mislimo kada kažemo “super” – “Super je što si sklonio igračke pre jela. I bilo bi baš lepo kada bi to uvek uradio kada se vratiš iz parkića.” Ovo je već mnogo konkretnije i dete zna na šta se odnosi komentar/pohvala. (Takođe, uspostavljanje pravila je od velike pomoći, jer onda nema nikakve dileme ko, kada i šta treba da radi. O tome kako se uspostavljaju pravila pisala sam OVDE.)

Isto je i kada dajemo konstruktivnu “kritiku”. Ona treba da bude jasna, da sadrži bar jednu dobru stvar i da je fokusirana na rešenje.

Najvažnije kod ovog modela komunikacije je da nema etiketiranja deteta kao osobe – neposlušan, nevaljao, inadžija, bezobrazan, i slično. Dakle, fokus je uvek na nekoj RADNJI, ZADATKU, AKTIVNOSTI.

UF, A KAKO TO TREBA DA SE KAŽE?

Uopštena kritika na pospremanje sobe bi bila – “OVO ništa ne valja!” Pored toga što nije jasno šta je to “ovo”, njena formulacija je prilično demotivišuća i sledeće što može da se očekuje od deteta je razočaranje, osećaj nepravde (jer ipak je nešto uradilo), odsustvo interesovanja, pa i otpor.

Na konsultacijama i predavanjima ciljano „stavljam“ roditelje u ovu „opštu“ poziciju, pa evo i vas pozivam da učinite isto. Zamislite da ste na poslu uradili neki veći projekat ili veoma složen zadatak, i da vam kolega ili nadređeni kažu – “Ovo ništa ne valja!” Šta biste prvo ispravili u projektu? Kako biste znali da baš to treba, a ne nešto drugo? Kako biste se osećali? E, isto je tako i deci!

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, KAO I KAKO DA PRIMENITE EFIKASNU KOMUNIKACIJU SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Dakle, kada zadatak nije obavljen u skladu sa vašim očekivanjima pridržavajte se pravila – „ne traži krivca već rešenje“. Prvo – i ovde je važno da zadatak ne bude uopšten, jer vaša pretpostavka kako se sređuje soba je jedno, a detetova drugo.

Recite mu konkretno šta želite da pospremi i kako! Na primer – “Molim te da knjige staviš na police, plišane igračke u kutije, a kocke u ove kantice.” I uvek ponudite pomoć, posebno ako je dete mlađe od četiri godine.

Ako ovo uputstvo izostane od strane roditelja, onda će dete srediti sobu onako kako ono želi i ume/može (u skladu sa uzrasnim mogućnostima). U tom slučaju, kada završi sa spremanjem obratite pažnju na bar jednu, a poželjno je i više, stvari koje su dobro urađene. Tek onda odredite šta treba da se “ispravi” da biste na to usmerili dete.

Na primer – “Vidim da si stavila knjige na policu i sviđa mi se što ih složila po boji (jedna dobra stvar). Šta misliš da i ovim igračkama da nađeš neko zgodno mesto? Sećaš se onih lepih kutija što smo kupile za njih? (konkretna „kritika“, pozitivno „upakovana“ i usmerena na rešenje). Zamisli kako će lepo izgledati soba tako tip-top sređena! (krajnji cilj).

Ili budite malo duhoviti, jer to stvara dobar osećaj (čak i ako uopšte niste zadovoljni kako je dete nešto uradilo) – “Wow, vidim da si bio baš kreativan kad si knjige stavio pored kreveta, a na njih kocke. Verujem da si hteo da imaš što više prostora za igranje autićima. Šta misliš da ih ipak staviš u kutiju? Hoćeš da ti pomognem?”

Već na prvi pogled se vidi da ovde nema ničeg negativnog, naprotiv, fokus je na rešenju i nema rizika da se stvori neka nelagodna emocija koja će se „povezati“ sa spremanjem sobe. Sledeći put možete očekivati da će dete samo naći neko drugo, bolje rešenje, jer će se prisetiti ovih situacija i predloga.

Naravno, napominjem da je ovakav model komunikacije potrebno da uvežbavate i da je potrebno vreme da se i dete i vi naviknete na ovaj (korisniji) pristup.

Dragana Aleksić, family coach

Da li deca MANIPULIŠU i zašto je odgovor NE

pexels-photo-207653

Kada se za nekog kaže da manipuliše nama, prvo što pomislimo jeste da neko želi da nas prevari.

Na žalost, često se neka dečja ponašanja stavljaju u kontekst manipulacije, a deca „ponesu“ etikete koje su veliki teret.

Manipulacija je ponašanje iza kojeg stoji loša namera, a na sreću deca nemaju loše namere već samo želje i potrebe. Da bismo razumeli zašto deca NE manipulišu i zašto je važno da ih roditelji tako ne posmatraju, treba da znamo šta je za manipulaciju potrebno i šta se u roditeljima dešava na pomisao na ovu radnju.

ZAŠTO (PO)MISLIMO DA JE DETE MANIPULATOR? ODGOVOR JE – POGREŠNO TUMAČIMO PONAŠANJA.

Ako se setimo da deca uče iskustveno, dakle kroz proces pokušaja i rezultata, onda njihova težnja da do nečega dođu može da se stavi u kontekst UČENJA. Šta to praktično znači? Ako im je nešto potrebno, deca će na različite načine pokušavati da dođu do toga, ali to NIJE manipulacija već traganje za REŠENJEM i sticanje ISKUSTVA.

Ako roditelj uporno odbija da detetu nešto da, a često se to dešava bez ikakvog propratnog objašnjenja, dete će pokušati da dođe do toga na drugi način. Kada roditelj kaže – Ne, ne može! – to nije adekvatno objašnjenje, već prepreka za dete koju ono „mora“ da pređe i da nastavi da traži način i rešenja za svoju potrebu.

AKO OSEĆATE DA NISTE USAGLAŠENI SA RODITELJSKOM ULOGOM I DA SE U NEKIM SITUACIJAMA NE SNALAZITE NAJBOLJE, MOGUĆE JE DA VAM NA PUTU STOJE UNUTRAŠNJE BLOKADE – POTISNUTE EMOCIJE I NEGATIVNA UVERENJA. OVE BLOKADE MOGU BITI POSLEDICA ISKUSTAVA IZ DETINJSTVA I ODNOSA SA RODITELJIMA. “EMOTIVNI DETOKS” JE METODA KOJOM SE OVE BLOKADE OTKRIVAJU I USPEŠNO ELIMINIŠU. VIŠE O TOME PROČITAJTE OVDE.

Iza upornih dečjih pokušaja zapravo najčešće stoje POTREBE (fiziološke i/ili emotivne), i zato je važno da roditelji, posebno u mlađem uzrastu do četiri, pet godina, „čitaju između redova“, tačnije da se zapitaju – Šta u stvari dete pokušava da mi kaže?

Na primer, dete insistira da uzme čašu, a roditelj iz straha da je ne polomi i ne povredi se, to ne dozvoljava. Dete je uporno i sve što roditelj „vidi“ je ponašanje koje mu je neprihvatljivo. Ali, ako se zapita šta dete ponašanjem zapravo govori, može mu ponuditi vodu, jer je dete možda samo žedno.

Fiziološke potrebe je mnogo lakše „otkriti“ nego emotivne i zato je važno da se roditelji oslobode ideje o dečjoj manipulaciji! Emotivne potrebe se na žalost često „tumače“ i stavljaju u negativan kontekst traženja pažnje, a dete zapravo u kontaktu sa roditeljem traži sigurnost, potvrdu da je voljeno, utehu, mir…

SETITE SE DA MALA DECA „GOVORE“ PONAŠANJEM, JER JOŠ UVEK NE VLADAJU DOVOLJNO REČIMA DA BI MOGLA DA KAŽU I OPIŠU ŠTA ŽELE, ŠTA IM JE POTREBNO I ŠTA OSEĆAJU. A, DA BISMO MOGLI DA „ČITAMO IZMEĐU REDOVA“, VAŽNO JE DA BUDEMO OTVORENI I SPREMNI DA IH TUMAČIMO.

KAKO BITI OTVOREN? ODGOVOR JE U POZNAVANJU PROCESA.

PRVO je važno da znamo da manipulacija uopšte nije jednostavna – mora da postoji jasna namera, taktika i strategija kako će osoba doći do nekog cilja. Sve ove, tzv. više funkcije se razvijaju tek nakon pete godine, kada se razvija deo mozga zadužen, između ostalog, i za logičko razmišljanje.

Dakle, dete od godinu, dve, tri… zapravo razvojno NEMA kapacitete da manipuliše. Njegovo ponašanje je u stvari ispoljavanje potreba i želja u skladu sa kapacitetima koje ima.

E, sad, kad smo rešili da iza ponašanja deteta nema loših namera, sledeći zadatak roditelja je da dete uče i usmeravaju na koji način je OK da izrazi svoje želje. Ovde je ključno i razvijanje komunikacionih veština, i kod roditelja i kod deteta. Na primer, ako dete traži „nešto“, a roditelj ga ne razume (jer dete ne ume da izgovori), onda ga treba usmeriti – Nešto ti treba od mene, hoćeš da mi pokažeš šta želiš?

DRUGA važna stvar je da znamo šta se sa nama roditeljima dešava kada razmišljamo o opciji da nas dete manipuliše. Sama ideja da neko želi da nas prevari, a posebno rođeno dete, dovodi nas u odbrambenu poziciju.

Tada se dešavaju dve stvari: 1.) ulazimo u negativno stanje (nama ovladaju nelagodne emocije i uverenja). U takvom stanju mi se bukvalno isključujemo i reagujemo impulsivno i po automatizmu – ne “vidimo” prave razloge detetovog ponašanja i spektar mogućih rešenja,  što za posledicu ima 2.) nerešen problem.

PREVEDENO NA JEDNOSTAVNIJI JEZIK – KADA SE MI OSEĆAMO LOŠE NEĆEMO BITI U STANJU NITI DA RAZUMEMO DETE NITI DA „ČITAMO IZMEĐU REDOVA“, PA SAMIM TIM NI DA GA USMERIMO KA ŽELJENOM PONAŠANJU.

Imajte u vidu da ako roditelji uvek neadekvatno (od)reaguju na dete, ako primenjuju kritiku, kazne, pretnje, ako se stalno ljute na dete i koriguju ga a ne pokušaju da nađu pravi razlog za neka ponašanja, vremenom detetu neće preostati ništa drugo sem da zaista počne da manipuliše kako bi došlo do nekog svog cilja.

GDE SE KRIJU REŠENJA? ODGOVOR JE – U NAMA.

mother-lie-their-kid

PRVO, ne doživljavajte lično dečja ponašanja, jer rizikujete da uđete u negativno stanje i da sve gledate kroz tamne naočare.

DRUGO, uvek pred sobom imajte jasne roditeljske ciljeve – kakav odnos želite da gradite sa detetom?

Da li želite da imate odnos međusobnog poverenja ili apsolutne kontrole i poslušnosti? Šta će vam doneti dugoročne rezultate?

ZNATE LI DA VEŠTOM KOMUNIKACIJOM RODITELJ MOŽE I SEBI I DETETU DA OLAKŠA SVAKODNEVNE IZAZOVE, GRADI AUTORITET NA ZDRAVIM OSNOVAMA, MOTIVIŠE DETE NA RAZNE AKTIVNOSTI, BEZ PRIMENE KAZNE I PRETNJI? U KNJIZI “UMETNOST KOMUNIKACIJE SA DECOM” SAZNAĆETE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPORE I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU. VIŠE INFORMACIJA O KNJIZI I PORUČIVANJU, PROČITAJTE OVDE.

TREĆE – ukažite tom malom biću ispred sebe poverenje da ono zna šta hoće, samo još uvek to ne ume da izrazi na način koji je vama razumljiv. Vi ste tu da ga učite i usmeravate, a ne da njegove potrebe i želje „popravljate“. Postavljanje zdravih granica je na roditeljima, a poznavanje razvojnih faza i detetovih trenutnih sposobnosti će vam znatno olakšati i svesti očekivanja na realan nivo.

ČETVRTO – radujte se svakom novom detetovom pokušaju i ideji da dođe do rezultata, jer vam to govori da je zdravo, da je spremno da uči i da ima beskrajne sposobnosti.

Dragana Aleksić, family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, KAO I POSTAVLJANJU GRANICA I PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Zašto je važno da PRESTANETE da govorite detetu da je BEZOBRAZNO?

mom-scolding-toddler_1Imate osećaj da ste stalno u disharmoniji sa detetom? Vi jedno, ono drugo. Vi branite nešto, ono nastavi baš to da radi i izgleda kao da vas ignoriše.

Na kraju ste živaca i govorite mu da je bezobrazno. Pročitajte zašto treba da prestanete sa tim.

Sada se verovatno pitate kako da to izvedete kada se dete ponaša na vama nedopustiv način? Evo, već ste dali odgovor, a ključna reč je „ponašanje“. Dakle, nije dete bezobrazno nego vi tako doživljavate njegovo ponašanje i ogromna je razlika između ove dve stvari.

  1. Kada kažemo detetu (ili bilo kome) da je bezobrazno to je etiketa na njegov identitet. Što više puta to ponovimo i mi i dete ćemo sve više početi da verujemo u to. Primetili ste možda da deca na pitanje zašto rade to što im se brani, umeju da kažu – Zato jer sam bezobrazan. Zato što sam nevaljao. – To znači da su i sama poverovala u to. Da li  stvarno želimo da dete to veruje za sebe?
  2. Druga važna stvar je da, kada stalno mislite da je dete bezobrazno, vi se nesvesno fokusirate da zaista vidite sve ono što je „pogrešno“. Da ste upali u ovu zamku primetićete po tome što odmah na sve reagujete i svaki čas govorite – nemoj to, pusti, šta radiš, bezobrazan si…
  3. Treće, ako svoje dete vidite kao bezobrazno onda sve što radi  vi  doživljavate lično i vidite samo posledicu, a ne poruku koju dete šalje. Dakle, vi se osećate loše zbog toga i svu svoju pažnju usmeravate upravo na sebe – Ja se osećam loše jer je dete bezobrazno. A kada je pažnja na nama često nam promiču signali šta nam zapravo dete ponašanjem poručuje.

Razlika između ponašanja i identifikovanja sa nekom osobinom je zaista velika. OK, shvatili ste, ali šta sad? Problem je i dalje tu. Pa, nećemo valjda dopustiti detetu da nastavi da se ponaša onako kako ne želimo!?

Naravno da ne. Evo koja su roditeljska ponašanja korisnija u rešavanju ovih situacija.

PRVO PRAVILO JE DA ZNAMO PRAVILA!

Kada uspostavljate pravila važno je da su vaša očekivanja prilagođena uzrastu deteta i da su rečena tako da ih ono zaista razume. Dakle, pravila moraju detetu da budu potpuno jasna. Što je dete mlađe, pravilo će biti kraće. Na primer – kada smo u kolima sediš u auto sedištu, kada smo u pozorištu i bioskopu šapućemo, kada želiš tuđu igračku pitaš da li možeš da je uzmeš, kada smo na ulici držimo se za ruke, kada dođeš kući skineš cipele, pre ručka peremo ruke, pre spavanja peremo zubiće, pre čitanja sklanjamo igračke… Naravno, nećete sve ovo odjednom izdeklamovati detetu! Posebno naglašavam da se o pravilima priča mnogo pre neke konkretne situacije, a ne u trenutku kada se ona dešava.

ZNATE LI DA VEŠTOM KOMUNIKACIJOM RODITELJ MOŽE I SEBI I DETETU DA OLAKŠA SVAKODNEVNE IZAZOVE, GRADI AUTORITET NA ZDRAVIM OSNOVAMA, MOTIVIŠE DETE NA RAZNE AKTIVNOSTI, BEZ PRIMENE KAZNE I PRETNJI? U KNJIZI “UMETNOST KOMUNIKACIJE SA DECOM” SAZNAĆETE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPORE I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU. VIŠE INFORMACIJA O KNJIZI I PORUČIVANJU, PROČITAJTE OVDE.

Tek kada verbalno „povežemo“ situaciju sa željenim ponašanjem, onda možemo da kažemo da je to naše pravilo. Ako tek kada ste u bioskopu kažete detetu da priča tiše, već je kasno za taj zahtev/pravilo, jer dete neće razumeti zašto ne može da priča kao inače, niti ćete vi moći da mu tada objašnjavate. Međutim, ako ste ga ranije pripremili onda će biti dovoljno da ga u bioskopu samo podsetite „Sećaš se da smo se dogovorili da u bioskopu šapućemo.“ Računajte da ćete u početku više puta podsetiti dete, što je sasvim očekivano, posebno ako je mlađe od pet godina.

Trudite se da uvek zadržite smirenost i da ne ulazite u previše objašnjavanja ili raspravu, a posebno se oslobodite „ideje“ da je dete bezobrazno i da vam to radi namerno. Jer ne radi, ono tako uči. Dakle, u bioskopu ga samo podsetite, a kada dođete kući još jednom prođite pravilo – Sećaš se kako smo se dogovorili da u bioskopu šapućemo? Hajde da sledeći put pričamo još tiše. (ovde spustite glas do šapata, time dodatno potpomažete da dete zapamti pravilo).

I bilo bi sjajno kada bi sve bilo ovako lako. Ali, šta ako nas dete iznenadi nekim ponašanjem ili nastavi sa onim  neprihvatljivim?

OTKRIJTE SKRIVENE PORUKE – ČITAJTE IZMEĐU REDOVA

Prvo i najvažnije – pokušajte da ne upadnete u zamku da vam sva pažnja bude na posledici – neprimerenom ponašanju i prvom osećaju koji se u vama javio. Probajte da otkrijete šta vam ustvari dete ponašanjem govori, jer nešto se dešava u njemu, ali to ne ume da kaže.

backtalkingboy-1

Sagledajte situaciju objektivno – da li ste možda došli kod bake a onda, umesto da baka priča sa detetom ili se igra sa njim, ona sa vama prepričava doživljaje sa porodičnog ručka (iz prodavnice, pošte…).

Ako dete na primer počne da gura vas ili baku, ili vas možda čak i šutne, vaša prva reakcija može da bude – Šta radiš to!? Zašto si bezobrazan prema baki?

Međutim, u ovoj situaciji dete je zapravo želelo pažnju za sebe, ali to nije umelo da kaže i zato je pokazalo na način koji je sigurno privukao pažnju, ali na njegovu žalost, negativnu. I umesto da ima baku za sebe dete sada sluša kritike i pretnje kaznom i oseća se loše.

Da li ste uspeli bar na kratko da „uđete u detetove cipele“?

Ako se složimo da ne želimo da se ovakvo ponašanje nastavi, šta možemo da uradimo? Kritikom i „napadanjem“ nećemo saznati razlog i zato pitajte dete ovako – Šta si u stvari hteo, pa si udario baku? Možda će sagnuti glavu jer oseća da to nije trebalo da uradi, možda će pokušati još jednom da vas udari (jer „ne razumete“, pa „mora“ da ponovi – ovo često rade deca mlađa od dve godine), a možda će i reći nešto – Hteo sam baki da pokažem igračku, a ona me ne gleda!

ONO ŠTO OVIM PRIMEROM ŽELIM DA VAM KAŽEM JE DA KADA VIDITE SAMO POSLEDICU VI NE MOŽETE DOĆI DO UZROKA, PA SAMIM TIM NI DO KOREKCIJE PONAŠANJA. POSLEDICU ĆETE MOŽDA KAZNITI, KRITIKOVATI, ŠTO ĆE DATI TRENUTNO REŠENJE, ALI DETE NEĆE SPREČITI (TJ. NAUČITI) DA TO PONOVI SLEDEĆI PUT. NE ZATO ŠTO JE BEZOBRAZNO NEGO ZATO ŠTO GA „NE RAZUMETE“.

Sada se možda pitate – Pobogu, pa jel moram da budem stalno detektiv i da čitam tajne signale!? Odgovor je – DA! Posebno ako dete odjednom počne da se ponaša potpuno drugačije nego inače. Umesto da pretnjama, ljutnjom, kaznama potiskujete njegova ponašanja, osećanja i potrebe (jer tu se krije pravi razlog neprimerenog ponašanja), tražite odgovor (na adekvatan način) da biste ga usmerili kako treba i naučili šta ne treba da radi. To daje dugoročne rezultate i gradi most poverenja. U suprotnom, čim malo odraste možete očekivati da neće deliti sa vama ništa što će ga dovoditi u situaciju ponavljanja istog scenarija – kritike, grdnje, kazne…

U opisanoj situaciji sa bakom, možete da ga usmeravate na sledeći način (ili još bolje napravite pravilo) – Kada nešto želiš da kažeš ili pokažeš baki dok priča sa nekim, povuci je dva puta za ruku/rukav/haljinu… Naravno, dogovorite se sa bakom da je ovaj znak pravilo i da tada zaista usmeri pažnju na dete.

Zašto je važno da sebe naučimo da ovako reagujemo?

Ideja da nam je dete bezobrazno nosi veliki teret jer mislimo da nešto nismo uradili dobro u procesu vaspitanja, da smo negde silno pogrešili i da će dete zauvek biti “nevaljalo”. Kada svoje dete prestanete da posmatrate kroz osobine (koje ste mu “zalepili” na identitet) i kada njegovo ponašanje doživljavate kao proces učenja, prolazak kroz neku razvojnu fazu ili pokušaj da vam nešto „kaže“, vi zapravo razvijate veštinu da ga zaista razumete i pomognete mu da na adekvatan način izražava to što oseća. 

Ključ je u ponavljanju i strpljenju. Biti strpljiv znači i razumeti da ćete neke stvari ponoviti više puta (verovatno bezbroj 🙂 ), jer ne možete očekivati da će dete baš odmah sve shvatiti, povezati, poslušati vas i promeniti ponašanje. Ali, vremenom svakako hoće! Davanjem podrške osiguraćete da vaš odnos bude kvalitetan i pun poverenja.

Dragana Aleksić, family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.