Tag: zašto vičemo na decu

5 situacija (+ 2 nove) koje ukazuju da POSTOJI EMOTIVNA BLOKADA kod RODITELJA

jonathan-daniels-385131-unsplash

Kroz dugogodišnji individualni rad sa roditeljima uočila sam obrasce koji se kod svih ponavljaju, i nepogrešivo ukazuju da se „problem“ koji imaju sa detetom, zapravo krije u njima, a ne u detetu.

Ovih pet situacija i još dve nove, koje su se dodatno potvrdile u mojoj praksi kao 100% tačne, pokazuju da emotivne blokade direktno utiču na to da li će dete sa roditeljem sarađivati ili ne, odnosno da li će njihov odnos ići sa lakoćom ili će biti „povuci-potegni“.

Razlog je što roditeljevo emotivno stanje može ili da umiri dete ili da ga uznemiri – tačnije ono što je roditeljeva unutrašnja blokada, bilo da je emotivna ili kao negativno uverenje, prenosi se na dete i ono na to reaguje tako što se ponašanjem “brani i štiti”, što najčešće izgleda kao pružanje otpora.

Delim sa vama ovo iskustvo jer znam da svaki roditelj radi najbolje što zna i često ne može da vidi gde “greši”. Verujem da je mnogo lakše raditi na nečemu kada znamo uzrok, kao i odakle da počnemo. Roditelji uglavnom žele da prvo rade na detetu, vaspitanju, pravilima… a zapravo uvek treba da krenu od sebe.

Nijedno detetovo ponašanje nećemo moći da promenimo ako promena ne krene od nas. Tek tada možemo da očekujemo rezultate kakve želimo.

Nije bitno da li se prepoznajete u jednoj ili više situacija, već da znate da to možete da promenite kako biste gradili odnos sa detetom na zdravim osnovama.

1. Roditelj reaguje uvek na iste stvari i uvek na isti način.

Ova blokada se najlakše se prepoznaje, jer su reakcije roditelja prenaglašene u odnosu na samu situaciju – hranjenje, poslušnost, spremanje igračaka, spavanje, učenje…

Ono što dodatno potvrđuje da je u pitanju emotivna blokada je, što drugi roditelj ili član porodice, nema problem u saradnji sa detetom u istim situacijama.

2. Roditelj uvek reaguje na jedno dete, a na drugo ne.

Ako je više dece u porodici, a jedan od roditelja uvek “ima problem” samo sa jednim detetom, nema nikakve sumnje da ima emotivnu blokadu. U 99% slučajeva roditelj reaguje na ono dete koje je njemu najsličnije po temperamentu i ponašanju, bilo da je to ponašanje iz njegovog detinjstva (koje mu je možda bilo zabranjivano ili zbog kojeg je kažnjavano), bilo da sada primećuje puno sličnosti između sebe i deteta.

3. Dete kaže roditelju – Ne volim te! Beži!

Roditelj lično doživljava ove izjave i to ga duboko povređuje. Međutim, ovde treba primeniti dve veoma važne veštine – čitanje između redova i prebacivanje fokusa sa toga kako se roditelj oseća na to šta dete zapravo stvarno govori.

Kada dete kaže mami ili tati – Ne volim te! Beži! –  to prevedeno na jezik odraslih u stvari znači – Ne osećam se prijatno (sigurno, opušteno…) pored tebe. Tvoja briga (strah, ljutnja, strepnja, tuga…) mi stvara nelagodu i nesigurnost i ja ti ponašanjem pokazujem da mi to jako smeta.

Dakle, roditelj je u nekom emotivnom stanju koje uznemirava dete i ono zapravo tom stanju govori „beži, ne volim te“, a ne roditelju. Priznajte da vas je ovo bar malo utešilo 🙂

U kasnijem uzrastu očekujemo izjave – Zbog tebe… (kasnim, nisam naučio…) ili – Ti si kriv/a što ja… (nemam sve petice, zaboravljam stvari,  nemam društvo…).

Ovo govori da u roditelju postoje prevelika očekivanja koja se emituju kroz napetost i unutrašnju grčevitost, što stvara pritisak kod deteta i otpor.

4. Roditelj se unapred „priprema“ da će nešto biti problem.

Ukoliko je roditelj imao loše iskustvo u nekoj situaciji sa detetom (hranjenje, uspavljivanje, davanje leka…), svaki put kada treba da je ponovi strepi da mu se to ne desi opet i tako se emotivno unapred „priprema“ za neuspeh. To ćete najlakše prepoznati ako pre neke aktivnosti počnete da razmišljate – Šta ako opet…

Upravo ovim pitanjem sebe podsećate na nelagodu i izazivate isto emotivno stanje koje ste imali prvi put, a dete će na to stanje reagovati otporom (opisano pod brojem 3).

Dobra vest je da su ove blokade “sveže”, pa se tretiraju kao akutne i najlakše se eliminišu 🙂

5. Roditelj stalno opravdava neko svoje ili detetovo ponašanje.

Ovde se najviše radi o tome da roditelj nema dovoljno sigurnosti u svoje roditeljske sposobnosti, što mu izaziva neprijatnost i nelagodu (često i telesnu), posebno kada je izložen pogledima drugih. Te poglede on doživljava kao očekivanje da “nešto preduzme”, ali ne zna kako da to uradi.

Da je ova blokada aktivna najlakše se prepoznaje po rečenicama koje uvek počinju – Da, ali… (Marko sada je umoran, neispavan, nije tako mislio…). Na ovaj način roditelj u stvari opravdava to što “ništa nije preduzeo” i tako sebi smanjuje tenziju zbog pritiska koji oseća.

Ovim roditeljima je teško da budu dosledni, da uspostave pravila sa detetom ili da postave granice. Kada se suoče sa neprihvatljivim ponašanjem deteta prvi impuls im je da se opravdaju, tačnije odbrane od pritiska okruženja. Ovo je naučeno ponašanje, najčešće iz ranog detinjstva, što znači da je još tada razvijen mehanizam kako da se “zaštiti” od nelagode. Jedino što sad kada je odrasla osoba treba da prezume odgovornost, a ne zna kako.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE. NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE. 

EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

6. Roditelj radi isto što su radili njegovi roditelji, iako to ne želi.

Ponavljanje obrazaca ponašanja iz primarne porodice je takođe jedna vrsta emotivne blokade. Činjenica da roditelj nikako ne želi da se ponaša prema svom detetu onako kako su to njegovi roditelji radili a ipak to radi, samo potvrđuje da je stvoren jak mehanizam, tj. veza za ponavljanje istog modela.

Ovde se ne radi o tome da roditelj ne ume drugačije, da nema ideje i rešenja, već da je ta veza toliko jaka da i pored želje on jednostavno ne može da napravi promenu bez stručne pomoći.

Pored prepoznavanja da ponavlja isti model iz primarne porodice, na “Emotivnom detoksu” se radi na “razbijanju” veze između emocije i/ili uverenja i ponašanja, a zatim se uvode nova, prihvatljivija ponašanja sve dok ona ne postanu nov model.

7. Čim roditelj donese odluku da potraži pomoć da reši neki problem sa detetom, problem nestaje!

Meni lično je ova situacija najzanimljivija,  pravi fenomen i definitivno dokaz da je problem posledica roditeljevog emotivnog stanja, a ne deteta.

Šta se ovde zapravo desi?

Odluka da najzad potraži pomoć je ono što roditelju daje nadu, svetlo na kraju tunela da će se problem rešiti. Kada zakaže razgovor sa stručnom osobom, tada sva napetost oko problema nestaje jer “zna da će on vrlo brzo biti rešen”. Kada popusti ta unutrašnja napetost, menja se govor tela, glas, energija roditelja i dete na tu njegovu promenu pozitivno odreaguje promenom svog ponašanja.

Roditelj pomisli da se problem rešio „sam od sebe“ (tačnije da se dete nekim čudom “naučilo redu”) i otkazuje razgovor. Ali, avaj, već posle par dana sve se vraća na staro, jer roditelj nema kapacitete da održi svoje novonastalo stanje bez napetosti. Čim dete ponovo uđe u otpor zavrti se novi začarani krug.

Ovo samo potvrđuje da je “problem” zapravo u načinu na koji roditelj doživljava neku situaciju sa detetom i emotivno stanje koje se tada u njemu pokrene. Dete prirodno reaguje na roditeljeva emotivna stanja, bilo da su ona u plusu ili minusu.

I da rezimiram. Kada se roditelj prepozna u jednoj ili više situacija, sledeći korak je rad na sebi kroz lični rast i razvoj i promena emotivnog stanja za konkretne situacije koje su problematične.

Ovo je proces za koji je potrebno vreme, ali svakako daje rezultate na duge staze. Metoda “Emotivni detoks” pomaže da se otkrije šta je iza reakcija roditelja – emotivne blokade, negativna uverenja ili nekorisni obrasci ponašanja preneseni iz primarne porodice – i da se to zatim eliminiše.

O “Emotivnom detoksu za roditelje”, pročitajte OVDE.

O vezi između našeg detinjstva i roditeljstva sam pisala OVDE.

Emotivne blokade, negativna uverenja i obrasci ponašanja, su zapravo naši podsvesni saboteri koji utiču na nas u raznim situacijama, ne samo u roditeljstvu. Više o tome pisala sam OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

Polazak u VRTIĆ – između OČEKIVANJA i REALNOSTI

1 Comment

pexels-photo-192542„Moj Nikola obožava decu, biće srećan kad krene u vrtić zato što će se igrati po ceo dan!“ „Ma, navikla se Maja da bude bez nas, već je bila kod babe i dede po ceo dan, pa nije plakala! Privići će se ona lako na vrtić.“ „Kada je društvu, Uroš super jede! Biću mirna kad krene u vrtić, jer znam da će bar lepo jesti pored druge dece.“

 

Ovakva očekivanja roditelja često u praksi budu potpuno drugačija, jer polazak u vrtić za dete na prvom mestu znači odvajanje od roditelja. Tako da, koliko god dete volelo društvo druge dece (u parkiću ili igraonici), to nije garancija da će adaptacija na vrtić proći sa lakoćom.

Polazak u jaslice ili vrtić, za svaku porodicu predstavlja veliku promenu u dinamici, navikama, ali i u emotivnom smislu. Tada se dete i roditelji prvi put odvajaju na više sati u toku dana, i treba da se priviknu na to da dete provodi vreme sa drugim osobama u koje i ono i roditelji treba da steknu poverenje.

OVDE SAM OPISALA MOJE ISKUSTVO POLASKA U VRTIĆ I ŠTA JE TO ŠTO BIH VOLELA DA SAM KAO RODITELJ TADA ZNALA. 

Nekim roditeljima polazak deteta u vrtić ne predstavlja „ništa strašno“ jer veruju da će se dete radovati druženju sa drugarima, da će se brzo navići, da će voleti da ide u vrtić – a  onda se u realnosti suoče sa potpuno suprotnim reakcijama deteta.

Roditelji koji očekuju da će se dete sa lakoćom privići na vrtić, iznenade se kada dete počne burno da ispoljava ljutnju, bes, otpor, kao i tugu, preveliku brigu, strah… Ove reakcije zapravo ukazuju da je detetu teško da se odvoji od roditelja, da je suviše malo da bi razumelo da će mama i tata doći posle par sati (da nije „ostavljeno zauvek“), i da zbog toga oseća strah, bespomoćnost, nesigurnost. Ono ne ume rečima da opiše kako se oseća, pa to radi ponašanjem. Roditelji koji se suoče sa ovim uglavnom se osećaju bespomoćno, često ne znaju kako da smire dete, a što duže ove situacije traju to su svi pod većim stresom.

Sa druge strane, ima roditelja koji od početka osećaju grižu savesti, veliku brigu i nesigurnost oko polaska deteta u vrtić jer brojne dileme počinju da im se vrzmaju po glavi – da li je ova odluka ispravna, da li dobro postupamo time što sada šaljemo dete u kolektiv, da li će sve biti ok, kako će moje dete prilagoditi na ove promene, na drugu decu, vaspitača, drugačiji ritam dana, šta ako bude plakalo…? I, kada se suoče sa detetovim suzama, otporom i promenama u ponašanju, osećaju se još nesigurnije u odluku da dete ide u vrtić.

Jasno je da bi i jednima i drugima bila korisna priprema koja podrazumeva upoznavanje sa očekivanim promenama u ponašanju i reakcijama deteta, kao i kako da se uspešno sa tim nose. Od velikog značaja kako će se dete adaptirati na vrtić, je i kako se roditelji u svemu ovome osećaju, jer se to prenosi na dete.

AKO IMATE MALO DETE KOJE USKORO KREĆE U VRTIĆ I ŽELITE DA SE PRIPREMITE ZA PRVO ODVAJANJE, VIDEO PREDAVANJE „ADAPTACIJA NA JASLICE I VRTIĆ“ ĆE VAM POMOĆI U TOME. SVE INFO O PRISTUPU PREDAVANJU SU OVDE.

Na primer, roditelj koji je pod stresom prenosi uznemirenost na već uzrujano dete i tada njegove reakcije postaju još burnije. Roditelj koji nije siguran u svoju odluku, prenosi nesigurnost na dete, jer ono oseća njegovo kolebanje. Ako bismo mogli da “prevedemo” na jezik odraslih šta ono tada oseća i misli, to bi ovako zvučalo – Kako ja mogu da se osećam sigurno ovde, kada se ni mama (tata) tako ne oseća? Dovoljno mi je što sam uplašen, a kada vidim da je i mama uznemirena, moj strah da se odvojim je još veći. Za ove situacije kreirala sam poseban program “Emotivni detoks za roditelje“, kojim se roditelji oslobađaju svih negativnih osećanja, brige i stresa koje prenose na dete. Više o tome pročitajte OVDE.

Pored ispoljavanja straha, ljutnje, besa, otpora, očekuju se i promene u spavanju, ishrani… O promeni ritma spavanja kada dete krene u vrtić sam pisala OVDE.

Iako nema pravila kako će ko podneti ovo prvo odvajanje, jer je svako dete drugačije, svakako će biti lakše ukoliko su roditelji pripremljeni na promene koje ih očekuju i ako znaju kako da pomognu detetu u ovom periodu.

Ključna stvar za svaku pripremu je – početi na vreme 🙂

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE. 

Dragana Aleksić, family coach

Kako su POVEZANI naše DETINJSTVO i RODITELJSTVO (ili zašto burno REAGUJEMO na neka DEČJA PONAŠANJA)

2 Comments

father-son.pngBurno reagujete kada dete neće da (po)jede ono što ste mu dali? Ne možete da prihvatite da neće da spava samo u svojoj sobi ili krevetu? Izludite kada vidite da neće da deli svoje stvari sa drugima?

Uznemiri vas kada dete otvoreno pokazuje svoju volju i uporno je u tome što hoće? Smeta vam što se dete nekada inati, raspravlja, ljuti, što odbija da pere zube, što se sporo sprema ili što plače, “kenjka” za svaku sitnicu?

A još više vam smeta to što ste svesni da je sve ovo sasvim očekivano i normalno za dete, ali ne možete da zaustavite sebe da ne reagujete i da se ne osećate tako.

Naravno da ćemo tokom roditeljstva imati čitav spektar emocija i reakcija na određena dečja ponašanja, da ćemo nekada reagovati burno kada osetimo strah ili nas preplavi ljutnja ili ćemo ostati zatečeni pred osećajem tuge… – kada je dete u neposrednoj fizičkoj opasnosti ili se razbolelo, kada primetimo da mu je naneta nepravda ili kada se prvi put odvajamo od njega.

Tema ovog teksta su emotivna stanja i reakcije koje nam se ponavljaju uvek u istim situacijama, a prenaglašene su u odnosu na značaj same situacije. Najčešće su to teme vezane za hranjenje deteta, spavanje, burno ispoljavanje emocija – posebno besa,  otpor deteta i odbijanje saradnje, ali i stid i povučenost deteta.

Nekim roditeljima je nepodnošljivo kada dete neće da jede, da spava, kada ima izlive besa ili kada im se suprotstavlja. U njima se tada pokreću emocije koje ih preplavljuju i onda su zapravo fokusirani na sebe, na to što oni osećaju, a ne na razloge dečjeg ponašanja. Ove intenzivne nelagodne emocije ih ometaju da sagledaju situaciju objektivno i da je ne doživljavaju lično.

INDIVIDUALNI RAD METODOM “EMOTIVNI DETOKS” MOŽE BITI U LIČNOM SUSRETU (U BEOGRADU I NOVOM SADU) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

Roditelji koji se suočavaju sa ovim situacijama, tačnije koje doživljavaju na ovaj način, lako mogu da “upadnu u zamku” da dete identifikuju sa njegovim ponašanjem, i da govore – Ma, on je problematičan sa hranom. Sa njim je uvek sve teško. Nije tip deteta koje sluša. Tipičan kontraš, sve mora suprotno kod njega!

I tako dete dobije etiketu na svoju ličnost, a zapravo je cela problematika upravo u roditelju i nekim nerazrešenim/blokiranim emocijama, obrascima ponašanja, uverenjima iz njegovog detinjstva.

ŠTA SVE OVO ZNAČI U PRAKSI?

Kao profesionalni kouč u toku individualnog rada često otkrijem da se, iza toga kako se roditelj oseća i ponaša u nekoj za njega problematičnoj situaciji sa detetom, krije nešto od ovoga:

1. zablokirana (neprocesuirana, neobrađena) emocija

2. negativno uverenje o sebi

3. podsvesni obrazac ponašanja naučen u detinjstvu

Na primer, ako je u porodici bilo neprihvatljivo (ili možda “zabranjeno”), da dete iskazuje svoju volju ili pokazuje svoje emocije (ljutnju, strah, bes, stid…), ono je vremenom moralo da nauči kako da sputava svoje potrebe za iskazivanjem toga šta misli i šta oseća. Roditelji bi tada mislili da su ga naučili redu, a u stvari je dete naučilo da svet oko njega baš i nije prijateljski nastrojen i da je mnogo “bezbolnije” da sve što misli i oseća zadrži u sebi.

Kada kažem bezbolnije, to u glavici jednog deteta prevedeno na jezik odraslih, može da zvuči, na primer, ovako – Lakše ću podneti razočarenje što nemam sa kim da podelim svoje misli i osećanja, nego da se mama i tata ljute na mene i teraju me u sobu. Kada sam u sobi sam, osećam se odbačeno, a to je za mene mnogo teže nego da jednostavno ne govorim to što mislim i ne pokazujem to što osećam.

Osoba koja odraste sa ovim obrascem ponašanja, potisnutim emocijama i/ili podsvesnim uverenjem – Ako pokazujem da sam ljut/besan to znači da ne valjam (nisam dovoljno dobar, nisam prihvaćen, voljen…) – duboko veruje da je iskazivanje emocija i svoje volje nešto nedopustivo, nešto što ne treba da se dešava i svakako nešto što dete ne treba da radi.

Ovi unutrašnji obrasci su nekada toliko jaki da, kada se osoba suoči sa takvim ponašanjem deteta, izgubi kontrolu nad sobom i odreaguje na neadekvatan način zbog kojeg posle često ima osećaj krivice.

Sada dolazimo do ključnog pitanja, a to je:

Zašto je tako teško zaustaviti ovakve reakcije i zašto nas neka detetova ponašanja toliko “pogađaju”?

Najjednostavnije rečeno – zato što su ta ponašanja zapravo OKIDAČI (trigeri, pokretači) za NAŠE emocije (stanja i/ili uverenja iz detinjstva), koje su ostale blokirane (neobrađene) u našem podsvesnom delu bića.

KAKO SE TO MANIFESTUJE?

Kada se osoba suoči sa nekom situacijom koja je “podseti” na sličan ili isti scenario iz njenog detinjstva, ta situacija postaje OKIDAČ koji pokrene sve te neprerađene emocije (ili stanja i uverenja), koje su se tada stvorile – strah, bes, ljutnja, stid, tuga, bespomoćnost…

Zanimljivo je i to da, iako je sada u odraslom dobu, osoba intenzitet ovih emocija oseća snažno kao da je i dalje dete. Razlog za to je što se te emocije u našoj podsvesti “sačuvaju” u onom uzrastu kada smo ih doživeli.

Tako će, na primer, tata kod kojeg su potisnuti bes i ljutnja u četvrtoj godini života, kada se suoči sa situacijom koja je za njega okidač (kada dete npr. odbija da jede),  osetiti emociju besa intenzivno kao da je i dalje četvorogodišnjak. Upravo zbog navale tako snažne emocije on će se kao odrasla osoba osetiti potpuno bespomoćno baš kao da je i dalje dete, a njegova reakcija će biti prenaglašena u konkretnoj situaciji.

Ljudi to često opisuju da ne znaju šta ih je snašlo, da su svesni da sama situacija nije toliko strašna, ali da nisu imali nikakvu kontrolu nad sobom.

KAKO SE DESI DA NEKA EMOCIJA ILI UVERENJE POSTANE NAŠA NESVESNA BLOKADA?

Jedan scenario može da bude da je možda tom tati bilo zabranjeno da pokazuje svoju volju i da se od njega očekivala apsolutna poslušnost, ili mu nije bilo dozvoljeno da  “besni” (lepo se ponašaj ili ćeš biti kažnjen), ili da plače i iskazuje tugu (dečaci ne plaču), što kasnije dovodi to toga da oseti bes zato što ne može da ispolji tugu. Kada se ovaj tata, sada kao roditelj, suoči sa nekim ponašanjem deteta koje je okidač, on ostaje zatečen pred emocijom koja njemu nije bila dozvoljena i ulazi u burne reakcije kako bi se izborio njom. Ujedno brani detetu da je ispoljava i očekuje od njega da kontroliše svoje emocije i da ih obuzdava, da se on kao roditelj ne bi “osećao loše” u susretu sa njima.

Drugi scenario može da bude da je devojčica stalno dobijala prekorne poglede i grdnju kada je želela da kaže nešto mami i da je razvila uverenje da nije dovoljno važna svojoj majci, jer da jeste ova bi je bar nekada saslušala. Kada se kao roditelj suoči sa prekidanjem od strane svog deteta može da ima veoma burne reakcije, ili da se čak ponaša isto kao i njena majka.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

KAKO DETE DOŽIVLJAVA OVAKVU REAKCIJU RODITELJA I KOJE SU POSLEDICE?

Emotivno stanje u koje roditelj uđe, kada okidač pokrene unutrašnje blokade, utiče ne samo na promenu ponašanja, već i na boju glasa, govor tela i izraz lica. Iz tog neverbalnog dela dete “oseća” roditeljevu napetost, grčevitost, strah, bes, nesigurnost, bespomoćnost i onda se i ono samo oseća tako.

Prevedeno sa dečjeg na jezik odraslih, to bi moglo da zvuči ovako – Kako ja mogu da se osećam sigurno kada je tata ovako uplašen/ljut/besan…? A, kada se ne osećam sigurno pored tate ja se plašim/bespomoćan sam/tužan sam i to pokazujem ponašanjem, jer ne umem drugačije to da ispoljim, ne umem da kažem. (plačem jer se plašim, bacakam se jer sam bespomoćan, tužan sam i povlačim se u sebe, odbijam saradnju…)

Ove detetove reakcije povratno roditelju “potvrđuju” da stvarno nema kontrolu i on postaje još uplašeniji i nesigurniji. I, eto začaranog kruga – što se roditelj oseća napetije/uplašenije/zabrinutije, to je napetost/strah/briga veća kod deteta. Što je više u otporu sa detetom, to će njegovo stanje biti naglašenije.

Verujem da ste uočili ovu uzročno-posledičnu vezu i da vam je sada lakše da razumete šta stoji iza ponašanja i roditelja i dece, kao i da niko ne radi ništa namerno i smišljeno, već samo reaguju jedno na drugo.

DA LI SVI IMAJU OVE BLOKADE?

Dugogodišnje iskustvo u radu mi je potvrdilo da svi imamo neke blokade (emotivne ili kao uverenja) iz raznih perioda života (iz detinjstva, ali i kao odrasle osobe), ali da to ne znači su sve one “aktivne”, tj. da ćemo svi imati neke reakcije koje nam možda stvaraju problem u okruženju ili u kontaktu sa drugim ljudima.

Da li i koja će se blokada aktivirati najviše zavisi od okidača. Da se nešto “pokrenulo” najviše govori subjektivni doživljaj osobe “da se promenila, da nije takva bila ranije, da ne zna šta joj se dešava…”, ali i poruke i komentari bliskih ljudi.

Primer sa tatom koji sam navela služi da razumete kako funkcionišu ovi emotivni i podsvesni procesi, ali to ne znači da će se kod svake osobe koja je kao dete bila izložena ovim porukama, stvoriti isti obrasci i da će uvek ista emocja biti zablokirana.  Naravno, ima i potpuno suprotnih iskustava, da roditelji koji su u detinjstvu iskusili ove zabrane, ne žele da se njihova deca tako osećaju i ohrabruju ih da ispoljavaju svoje emocije i podržavaju ih u tome. Ovo je veoma složen proces i zavisi od osobe do osobe.

NA ŠTA TREBA OBRATITI PAŽNJU I KAKO SE OVO REŠAVA?

Ako ste primetili da imate prenaglašene reakcije ili vas preplavljuju veoma intenzivne nelagodne emocije uvek u istim situacijama sa detetom (ili da na primer na jedno dete imate reakcije, a na drugo u istoj situaciji nemate), velika je verovatnoća da su vam se “aktivirale” ove podsvesne blokade. Da se ne biste vodili implusima i narušavali odnos poverenja sa detetom, bilo bi dobro da se za početak prisetite sebe iz perioda detinjstva i kako su vaši roditelji reagovali na vaša ponašanja.

Nekada ljudi uspeju da se sete ranog detinjstva, ali kod nekih su ta sećanja bukvalno “zacementirana” i nedostupna racionalnom delu ličnosti. Upravo zbog toga sam kreirala poseban program “Emotivni detoks” i o njemu sam pisala OVDE i OVDE, a iskustva mojih klijenata možete pročitati OVDE.

Čak i kada smo svesni svojih reakcija i toga šta osećamo u nekim situacijama, to ne znači da smo ih rešili, tj. da nam se neće ponavljati. Jer, potisnute emocije i podsvesna uverenja ne mogu nestati sami od sebe. Jednom kada se aktiviraju, one nastavljaju da utiču na nas, na to kako se ponašamo i kako se osećamo.

Kada pričamo o odnosu između roditelja i deteta, svakako ne želimo da on bude narušen zbog reakcija koje su posledica ovih blokada.

Potrebno je da se one otklone tako što ćemo ih sada, kao odrasle osobe, procesirati/obraditi. Upravo “Emotivni detoks” pomaže u ovom procesu, jer ih precizno otkriva i eliminiše.

Dragana Aleksić, Family coach

Šta bih volela da sam ZNALA kada je moj sin polazio u VRTIĆ?

baby-baby-with-mom-mother-kiss-tenderness-67663 (1)Iako je pre tačno 22 godine moj, tada dvogodišnji sin, krenuo u vrtić, ja se i dalje do detalja sećam ovog iskustva, na žalost ne kao lepog :(.

Tada sam mislila da sam sina dobro „pripremila“, a sada znam da JA NISAM BILA SPREMNA na ono što nas čeka.

 

Mesec dana pred polazak u „školicu“ počela sam da mu pričam o vrtiću, šta će tamo raditi, koja deca iz parkića će biti sa njim u grupi, o igračkama i svemu čega sam se ja sećala iz ovog perioda. On je sve to slušao kao što je slušao i priče koje sam mu čitala, pitao ono što ga je zanimalo, a ja odgovarala….

Kupili smo patofnice, mali ranac za stvari, pričali šta sve može da ponese… Mislila sam da je dovoljno „upoznat“ sa tim šta znači kada se ide u vrtić, da će biti bez mame i tate nekoliko sati, da će tamo isto spavati popodne kao i kod kuće, samo što će biti sa drugom decom…

Al, ne lezi vraže!

Prvog dana je ostao dva sata, bilo je čak i poznate dece iz parkića, i ja sam očekivala da će se igrati kao što to rade svakog dana u parku. Kako sam bila naivna. Kada su prošla ta dva sata dok sam prilazila vrtiću čula sam graju dece i shvatila da su napolju. Među desetinama glasova, vriske, cike, izdvajao se jedan koji je plakao. To je bila ona faza plača koji već dugo traje, ravne je linije i nekako promukao. Bila sam sto posto sigurna da to nije glas mog sina, jer je on tip deteta koje se rado igra sa drugom decom, a da je taj promukli glas njegov to bi značilo da plače baš, baš dugo.

Tražila ga pogledom tamo gde je bilo najviše dece pokušavajući da uočim boje njegove trenerkice. Čak sam očekivala i da neće odmah hteti da krene kući. Toliko sam bila sigurna da sam ga dobro „pripremila“!

Prevarila sam se…

Stajao je na sred dvorišta sam, dok su se druga deca bezbrižno igrala oko njega i plakao toliko da nije ni video da sam došla. Nikakvo objašnjavanje da je bio kratko tu, niti moja pitanja šta se desilo i zašto plače nisu dala rezultat. Bio je neutešan, a ja zatečena.

Narednih nedelja ne znam kome je bilo teže od nas dvoje. Iako je već dugo spavao po celu noć, sada je počeo da se budi i plače. Posle par dana je povratio kada je došao kući, a mi smo pomislili da je “zakačio” stomačni virus. Postao je mrzovoljan i agresivan. Udarao nas je kada bismo došli po njega. Više ni kinder jaja, koja su mu bake i deke donosili i koja je obožavao zbog igračkica, nije hteo ni da pogleda. Bio je stalno ljut.

AKO IMATE MALO DETE KOJE USKORO KREĆE U VRTIĆ I ŽELITE DA SE PRIPREMITE ZA PRVO ODVAJANJE I PERIOD ADAPTACIJE, VIDEO PREDAVANJE „ADAPTACIJA NA JASLICE I VRTIĆ“ ĆE VAM POMOĆI U TOME. SVE INFO O PRISTUPU PREDAVANJU SU OVDE.

Svaki dan je bilo sve teže, a ja nisam znala zašto se sve to dešava, niti šta da uradim da se to zaustavi. Na sve to sam imala onaj grozan osećaj da sam negde pogrešila kao roditelj.

Pre dvadeset godina informacije na ovu temu mogli ste da “pokupite” od mame, svekrve, prijateljica, rođaka koje su prošle kroz ovo iskustvo ili iz knjiga koje su, najblaže rečeno, zastarelog sadržaja.

Na žalost, ništa od toga nije bilo od neke velike koristi, i sve se svodilo na “mora tako, budi uporna, proći će”. Danas kada su informacije na klik od nas, znam i zašto nam ništa nije pomoglo. Posle par meseci zajedničkog “mučenja”  ispisali smo ga iz vrtića i odložili sve za sledeću godinu.

Volela bih da tada sam znala:

– Na koje će sve načine moj sin REAGOVATI i u kojoj meri će se PROMENITI njegovo ponašanje. Tada ne bih mislila da sam “loš” roditelj.

– Da to što voli da se igra sa drugom decom u parku uopšte ne znači da će mu ODVAJANJE od mame i tate biti lakše, a boravak u vrtiću odmah biti zabavan.

– Da je priprema potrebna i NAMA roditeljima. Tada bi za nas ovo bio manji šok.

– Da je potrebno VREME da se svi priviknemo na promene, a posebno on.

– Kako da mu stvarno POMOGNEM u ovom periodu, a da to nisu samo reči i objašnjenja. Tada bi za njega to bio manji stres.

– Kako da pomognem SEBI. Tada bih imala manju grižu savesti.

NA SREĆU, DANAS JE MNOOOGO LAKŠE NEGO PRE 20 GODINA!

Relevantne informacije podržane istraživanjima i novim saznanjima o emocijama u ranom uzrastu, kao i njihova dostupnost, u velikoj meri čine ceo ovaj proces adaptacije lakšim! I za dete i za roditelje.

UKOLIKO OSEĆATE DA BI VAM BILA KORISNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. PROČITAJTE VIŠE INFO O KONSULTACIJAMA OVDE.