Koje cipele ćete danas obuti?

comfort-zoneZona komfora je jedna od mojih omiljenih tema i za priču i za pisanje, verovatno zato što sam se poduže zadržala u njoj.

Zato sad, čim osetim da me uljuljkava, ili da imam izgovore za sve što (ne) radim, počinjem da izmičem preko njenih granica.

 

A zašto kad je u njoj tako lepo i udobno, tako poznato i rasterećujuće?

Pa, zato što u sigurnoj zoni nema promena, nema izazova, nema rizika, nema angažovanja fizičkog, ni mentalnog, nema rasta i ravoja, zato što uspavljuje sive ćelije… A posebno zato što vreme odlazi nepovratno ni na šta konkretno, i, kad dan ispari u zoni poznatog, ostaje onaj neprijatan osećaj nedovršenosti, neispunjenosti, praznine.

A, koliko je „opasna“, i kako ume da se maskira, i da vam se zavuče pod kožu, to je čudo jedno. Od posla koji vam je dojadio još pre deset godina (al’ i dalje svakog dana predano idete tamo, jer, reći ćete – nigde nema posla, znam!), preko veze u kojoj više nema žara (al’ navikli ste jedno na drugo, znam!), druženja sa istim ljudima sa kojima više i nemate teme za razgovor… do kupovine iste štampe, gledanja istih kanala, serija…

Pa, to su sve navike, primetićete! Pa, da,  navike koje možete da „odradite“ žmureći ili levom nogom, ali baš za svaku od njih imate razlog, da ne kažem izgovor…

I, dok trepnete, eto vas u zoni bez dešavanja, bez rizika, bez života kakvog priželjkujete… Jer, nema ga tu gde ste sada…

To znaju oni koji su se odrekli sigurnosti, oni koji znaju da je sigurnost samo privid.

Očekujte da je svet van nje nepoznat, ali je isto tako i zanimljiv! Pun je izazova, ali i napora, razočarenja, pun lepih iznenađenja, ali i grešaka i poraza. A, upravo to nas uči životu, to nam  daje priliku da kažemo – „Aha, e, pa ovo hoću, a ovo neću. Probala sam – sviđa mi se ili probala sam –hvala, ne bih više!“

I, jasno je sad da je ova zona prilično moćna stvar, da je jača od svakog superheroja i da zahteva stalnu „borbu“ sa našim najvećim (ne)prijateljem – sa samim sobom. E, pa zato sam ja pre izvesnog vremena napisala kratku priču, koja mi je uvek na dohvat ruke, da ne kažem oka, da me podseti, trgne, cimne, jer niko drugi neće.

Pročitajte je samo ako želite lične promene, ako vas privlače izazovi, ako vas zanima gde su vaše granice, ako želite da širite svoje vidike, ako ste spremni da radite nešto potpuno drugačije od onog što inače radite. Bilo šta, makar i sitnicu.

Jedna priča o cipelamatumblr_m0oeev6au41qh03gho1_500

Zamislite da godinama nosite iste cipele. Da, one su udobne, i slažu vam se uz većinu stvari, i ne žuljaju vas, i baš ste se navikli na njih.

Jeste da su se malo izgulile, i izborale i ofucale, i malo su demodirane, al’ u njima možete baš dugo da hodate, a da vas ne zabole noge.

Gledate u izlogu ove nove, deluju nekako tvrdo, mislite – sigurno su neudobne. Ajde, dobro, moderne su, imaju sjaj kakav samo nova obuća ima, a i boja bi vam se slagala uz novu garderobu.

Ali, šta ako vas nažuljaju!?

Šta ako se ne razgaze ni posle nedelju dana? Ma, radije ćete izgurati još jednu sezonu u svojim dobrim, starim cipelama…

Ali, doći će dan kada će se stare pocepati i nećete više moći da uživate u dobro poznatom kalupu. Doći će dan kada ćete ipak morati da kupite druge – NOVE.

Da, obućete nove, sjajne, moderne cipele. Da, nažuljaće vas, i, da, žulj će proći – tako je bilo i sa starim kada su bile nove, samo ste to zaboravili. I, da, obućete ih ponovo posle kraće pauze, i da, nažuljaće vas opet, samo ovog puta ste bili spremni i stavili flaster, pa je žulj manji.

Da, dobijaćete žuljeve izvesno vreme  – dobijaćete vaša nova iskustva. I kada bol prođe, a žuljevi zarastu, uživaćete u novim cipelama, i čudićete se sebi zašto ste tako dugo nosili one ofucane stare cipele?

Dakle, koje cipele ćete danas obuti – nove ili stare? Izbor je vaš.

Dragana Aleksić, family coach

Advertisements

Fenomen sigurne zone

out-of-your-comfort-zone.pngZona komfora je jedno „divno“ mesto, gde je sve poznato, gde se osećamo sigurno, gde nema iznenađenja bilo da su u pitaju prijatne ili one manje prijatne stvari. Šta god da se dešava u njoj nama je poznato. Pa, zašto se onda toliko priča o tome da treba da je napuštamo?

U koučingu kouč podržava i podstiče klijenta koji želi da napravi promenu i da se razvija, da napušta ovo sigurno mesto. Zato što zna da sve dok je klijent uljuljkan do promene neće doći ma koliko predano radili na postavljanju ciljeva…

PREDNOSTI I MANE MENTALNE ULJULJKANOSTI

Kada smo u sigurnoj zoni mi smo toliko uljkuljkani da ne osećamo nikakvu potrebu za promenom, pa čak ni kada smo nezadovoljni statusom ili stanjem u kojem se nalazimo. Ukoliko smo, na primer, u nekom nezadovoljavajućem partnerskom odnosu, komunikacija se, bilo verbalna bilo neverbalna, odvija po unapred poznatom šablonu – tačno znamo na šta će suprotna strana da reaguje i kako, koje će reči ili rečenice da izgovori, kada će da podigne glas ili da zaćuti… Isto tako i partner tačno zna šta može da očekuje, i to je jedna igra u kojoj nema ni pobednika ni promene, jer je to utvrđen šablon.

Isto važi i za posao – svi ustaljeni razgovori koje vodimo sa kolegama, kao i naše reakcije na zahteve nadređenih potpadaju pod šablonsko ponašanje. I, koliko god bili nezadovoljni odlukama, okruženjem ili samim poslom, ljudi ostaju tu gde jesu, u svojoj „bezbednoj“ zoni. I, naravno, ovde se postavlja to logično pitanje – ako je u njoj „bezbedno“ zašto izlaziti iz nje? Na prvom mestu zato što nikakve promene ne možemo da očekujemo niti da napravimo. A, što se duže zadržavamo u nekom stanju to nam ono postaje „prirodnije“, prihvatljivije, ma koliko se loše osećali u njemu. I, možda najvažnije, zato što je „bezbednost“ samo privid.

STRAH OD PROMENA

Izlazak iz zone je promena, a ljudi se plaše promena jer ne znaju šta one mogu da donesu. Svaka promena znači i da je potreban neki naš angažman, trud, ali i rizik da li će sve biti kako želimo. Sa druge strane, niko nam garantuje da će u sigurnoj zoni biti uvek onako kako je sad. Zato se zapitajta – koliko dugo ste spremni da budete u nekom stanju nezadovoljstva samo zato što se plašite promene?

Zona komfora daje lažan osećaj sigurnosti, jer već sutra mogu da se promene „pravila igre“. Takođe, kada sve u životu radimo po utvrđenom šablonu uskraćujemo sebe za nova iskustva, a samim tim i za nove životne šanse.

AKO IMATE OSEĆAJ DA VAS NEŠTO „IZNUTRA“ OMETA, BLOKIRA, SPUTAVA U POSTAVLJANJU CILJEVA, LIČNOM RASTU I RAZVOJU, ILI VAM JE TEŠKO DA SE ODUPIRETE SPOLJAŠNJIM PRITISCIMA, BILO BI DOBRO DA ISTRAŽITE ŠTA JE TAČNO U POZADINI TOGA. PROGRAM EMOTIVNI DETOKS PRECIZNO OTKRIVA UZROKE BLOKADA I ELIMINIŠE IH. DA SAZNATE VIŠE KLIKNITE OVDE.

POGLEDAJTE DECU

Pogledajte decu kako se ponašaju ili se prisetite sebe kada ste bili mali. Ona stalno isprobavaju nešto novo i ne plaše se toga, naprotiv! To je za njih izazov, ona tako uče. A, sad se zapitajte kada ste vi doneli odluku da više ne želite da učite? Kada ste se uljuljkali?

Ljudi se „uvuku“ u sigurnu zonu jer se ulenje, jer je tako lakše i imaju privid kontrole. Lakše je samo dok su zadovoljni, ali kada boravak u sigurnoj zoni vodi u stanje bezvoljnosti, letargije, jasno je da je vreme da se ona napusti. Kako?

To ne mora da bude neka velika promena, ništa spektakularno! Za početak je dovoljno da promenite dnevnu rutinu, da obrnete redosled obavljanja svakodnevnih stvari. I, da idete drugim putem na posao, da promenite prodavnicu u kojoj kupujete, da budete „zbunjeni“ gde šta stoji i da se „pomučite“ da to nađete. To je mala promena, ali opet će angažovati vaš mozak na razmišljanje.

A, onda napravite neke veće! Upišite se na bilo koji kurs koji vam se učini zanimljivim i umesto da posle posla idete kući, idite i naučite nešto novo. Uradite bilo šta drugačije od onog što inače radite i primetite da se svet nije zaustavio i da ste „preživeli“. Sve što primetite da vam je prešlo u rutinu odmah promenite, uradite drugačije. Ako vas je strah samo se zapitajte „Šta je najgore što može da se desi?“ Kada shvatite da se ništa strašno neće desiti više nemate izgovor. Čak i kod ovih malih promena imaćete onaj prijatan osećaj postignuća, kao kada ste bili dete i uradili nešto prvi put.

Zašto se ne biste tako osećali svakog dana?

Dragana Aleksić, family coach