Category: Blog

Da li je STROGOST = POSLUŠNOST?

12006246_978704425528086_3586522093176457124_n

Smeh, šala, igra, razigranost, opuštenost su poželjne aktivnosti i stanja u odnosu roditelja i deteta. Nažalost, mnogi roditelji se plaše da će izgubiti autoritet ako se sa detetom šale na „ozbiljne teme“, ako mu njegove obaveze i zadatke predstave kao igru i zabavu, ako su opušteni u situacijama koje su zahtevne…

Ali, upravo je suprotno.

Radne navike kod deteta svakako treba da se uspostave, a jasna uputstva i doslednost roditelja su više od pola uspeha. Ako to još i kažemo na način koji je detetu prirodniji i prihvatljiviji, možemo da računamo da smo zaista„obavili dobar posao“.

NELAGODNE EMOCIJE STVARAJU OTPOR

Uspostavljanje radnih navika je važan zadatak i za roditelje i za decu, ali ozbiljnost ovog zadatka ne treba mešati sa načinom na koji im ga predstavljamo. Jer, strog glas, izričiti zahtevi, povišen ton, ozbiljan izraz lica stvaraju tenziju, napetost, otpor, tugu, strah ili bes kod deteta. Da li to stvarno želimo?

Kada se na ovaj način nešto predstavi detetu, kod njega se stvara nelagodno emotivno stanje, jer i glas i izraz lica to jasno poručuju – deca umeju da „čitaju“ naše lice i da „osete“ emociju u glasu. Kada ste previše ozbiljni, strogi, kada je vaš glas hladan, nijedno dete (a ni odrasla osoba) neće vam uzvratiti osmehom i radošću jer ste kod njega probudili neku nelagodu, neprijatnost.

Kako onda iz takvog stanja očekivati da će se dete rado prihvatiti onoga što mu je zadato? Zamislite sebe na poslu i da vam se neko obraća povišenim tonom, hladno, izričito, i da očekuje da ćete nešto brzo i sa elanom da obavite. Obratite pažnju kako se osećate i da li sa entuzijazmom pristupate zadatku? Isto je i kod dece.

U početku će dete obavljati zadato, ali vremenom sa sve manje volje, jer negativni osećaji ne mogu da nikoga da motivišu. I umesto da se navike uspostave i zadaci obavljaju, nailazićete na otpor.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, KAO I KAKO DA PRIMENITE EFIKASNU KOMUNIKACIJU SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

DECA VOLE IZAZOVE

Kada se detetu neki zahtev predstavi kao izazov i igra, kada se sa obavezama (koje su neminovne) povežu pozitivne, prijatne emocije, mnogo su veće šanse da će se navike održati godinama.

Primetili ste kako deci pažnju najpre privuku ljudi koji su opušteni, koji se zvonko smeju, koji ih „izazivaju“ zabavnim igrama, zagonetkama…? Primetili ste kako se deca rado uključuju u sve aktivnosti koje im predlože, kako bukvalno trče da urade to što se od njih traži. Zašto? Zato što su ih motivisali pozitivni osećaji koje je ta osoba kod njih izazvala svojim ponašanjem, glasom, vedrim izrazom lica.

Poenta je da, kada bilo koju aktivnost dete poveže sa zabavom, sa osećajem radosti, sa pozitivnom emocijom, ta aktivnost za njega postaje izvor zadovoljstva.  I obrnuto, ako se u vezi sa nečim oseća loše, svaki put će se tako osećati kada treba to da obavi. Nemoguće je bilo koga motivisati da nešto uradi ako ga to asocira na loše iskustvo i loš osećaj, bilo da je to sklanjanje igračaka, postavljanje stola, oblačenje, pranje zubića, učenje…

IGRAJTE SE, MAŠTAJTE, GLUMITE!

I zato, ne plašite se da će vaš autoritet popustiti ako se šalite sa detetom, ako mu čitate zadatak iz matematike kao da je mistična zagonetka, ako pričate kao čarobnjak Merlin dok mu pokazujete kako da postavi sto ili gde da skloni igračke. „Pospite“ mu  malo „čarobne prašine“ na glavu i glumite da je dobilo super moći da sredi sobu najlepše na svetu! Budite maštoviti, opustite se, glumite, pevajte, zabavljajte se. Isprobavajte razne načine, ono što ne deluje odbacite, ono čemu se dete raduje primenjujte.

Kada je neki zadatak pretežak za dete ili gradivo preobimno, ne “ohrabrujte” ga rečima „Potrudi se malo više, probaj sam to da rešiš…” To mu neće pomoći, pre će ga obeshrabriti što samo mora da se suoči sa nečim što je njemu tako veelikoo! Mnogo je korisnije da zasučete rukave (bukvalno) i kažete „Ma, daj da vidim šta te to muči!“ Pored toga što će imati osećaj da nije potpuno samo i bespomoćno ispred nerešivog zadatka, sam vaš gest će ga pokrenuti da i samo „zasuče“ rukave.

Ovde je fokus na osećaju rasterećenja pred zadatkom, jer čim padne tenzija on više neće izgledati nerešiv.

Kada dete uči neke nove pojmove probajte da kroz igru asocijacije napravite vezu sa tim novim kako bi lakše zapamtilo. Rezultati će vas prijatno iznenaditi!

I VI I DETE TREBA DA SE OSEĆATE DOBRO

Takođe, ima roditelja koji su prirodno opušteni, a čijoj deci ovakav „razigrani“ pristup neće biti zanimljiv niti motivišući. Ovim mališanima je važna „ozbiljnost“ koju nose jasna struktura, pravila, granice. I to treba poštovati!

Zato stalno napominjem i govorim o tome da se dete posmatra, osluškuje i prati, da se prate njegove potrebe, poštuju razlike. Na roditelju je da primeti šta njegovom detetu prija, čemu se raduje, a šta mu stvara otpor i da prilagođava način na koji mu predstavlja obaveze i zadatke.

Istovremeno, pratite i sebe, šta vama prija i do koje granice vam je OK da idete. Ne radite stvari po svaku cenu, jer i vi u svojoj roditeljskoj ulozi  treba da se osećate dobro. Deca nepogrešivo prepoznaju našu iskrenost, pa nema mnogo koristi da glumatamo da smo “veseli” ako u tom trenutku nismo. Dete će mnogo lakše “podneti” kada mu iskreno kažemo – Slušaj, sad baš i nisam raspoložena za igru. Šta misliš da sam sada skloniš igračke, verujem da ćeš se snaći, – nego da oseti našu tenziju i kako mu preko volje pomažemo.

Možete i da se „dogovarate“ sa detetom i da kažete – Sad ćemo sobu srediti na zabavan način, da bismo se ozbiljno bavili domaćim zadacima.

Šta god da radite i dete i vi treba da budete u pozitivnom stanju. Tada će i vama i njemu i one „ozbiljne“ aktivnosti biti izvor zadovoljstva.

Dragana Aleksić, Family coach

USPOSTAVITE SARADNJU SA DETETOM ZA SAMO 1 MINUT! POTREBNE SU VAM SAMO IDEJE DA TRENUTNI PROBLEM REŠITE GA BEZ VIKE, NERVOZE I STRESA! NA VIDEO PREDAVANJU  “TI HOĆEŠ, DETE NEĆE – ŠTA SAD?”  DOBIĆETE PREKO 50 IDEJA KOJE MOŽETE DA PRIMENITE ODMAH! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Hajde da RAZUMEMO zašto se ne razumemo!

красивая-светловолосая-девочка.jpg

„Pogledaj kako se to radi, pa ćeš i ti to za čas srediti! Slušaj, ostaćeš u sobi sve dok ne završiš zadatke… Pusti to iz ruku, što stalno nešto moraš da držiš?“

Možemo da se složimo da su ove rečenice sasvim očekivane u razgovorima sa decom, i da ih manje/više svi koristimo ili ih čujemo.

Ono oko čega još možemo da se složimo to je da će mališani imati potpuno različite reakcije na njih i da će onaj koji ih izgovara ili imati ili nemati rezultat.

Pitate se zašto? Jednostavno zato što među nama, pa tako i među decom, postoje brojne razlike u primanju i obrađivanju informacija. Ništa novo, reći ćete.

Slažem se, ali ako nije ništa novo, zašto onda uporno pokušavamo da na isti način svom detetu „objasnimo“ neke stvari, ako svi prethodni nisu dali rezultate?

ŠTA TO PRAVI RAZLIKU?

Da bismo prilagodili način na koji razgovaramo sa detetom važno je da znamo da postoje različiti kanali za primanje i razumevanje informacija i brojni podsvesni filteri koji te informacije menjaju, izvrću, pa i brišu! Svi ih imamo i svi su OK. Znači, nema dobrih i loših, pravih i pogrešnih, već se samo razlikuju od osobe do osobe. Na nama je da ih otkrijemo i prilagodimo sagovorniku. Ukoliko su naši kanali i filteri slični detetovom velika je verovatnoća da ćemo se sa lakoćom dogovarati sa njim, ali ako su različiti eto šanse da „pričamo u vetar“.

Poznate su vam situacije kada se tata (baka, deka, ujak, tetka, stric…) i dete odlično razumeju i kako se mame često čude kako se “eto tata bolje sluša” i zaključuju da je to verovatno zato što je manje kod kuće, pa ga je dete željno. To naravno može da bude jedan od razloga, ali je mnogo verovatnije da su im „receptori za informacije na istoj frekvenciji“, odnosno „pričaju istim jezikom“.

KOJI SU POKAZATELJI (NE)RAZUMEVANJA?

Ako ste vi, na primer, osoba koja informacije bolje razume kada ih vidi, a vaše dete kada ih čuje, vi ćete verovatno pokazivati detetu šta treba da uradi govoreći „Vidi“, dok je njemu potrebnije da čuje i to kroz boju glasa, dinamiku, melodičnost. Ovoj deci je važnije kako nešto zvuči, tj. kako im govorite nego šta im govorite.

Ili, ako ste vi osoba koja voli mnogo da objašnjava a vaše dete informacije prima kroz kanal emocija i unutrašnjeg dijaloga može vam se učiniti da vas ne sluša

ŠTA MOŽETE DA URADITE?

Prvo obratite pažnju kako tata (ili bilo koja druga osoba koju dete sluša) priča, koje reči koristi, da li i koliko gestikulira i pokazuje, da li možda mazi dete dok mu govori… Sve su to pokazatelji koji su kanali i filteri aktivni. I onda vežbajte da i vi tako pričate. Ako vaše dete priča brzo i često govori „Vidi me…“, njegov kanal je vizuelni, pa mu treba više pokazivati, a manje govoriti.

Nekim mališanima je potrebno da ih držite za ruku ili da ih stavite u krilo kada im pričate ili se dogovarate šta ćete raditi. Upravo ova deca često nepravedno budu „proglašena“ za mamine ili tatine maze, ali ako znamo da je njihov kanal za primanje informacija upravo dodir, onda ova tvrdnja pada u vodu.

Zato, uvek pratite dete, primetite šta mu prija, kako na nešto reaguje i prilagodite svoje ponašanje i komunikaciju. Imaćete mnogo bolje rezultate, a to je prvi korak ka uspostavljanju uzajamnog poverenja.

Dragana Aleksić, Family coach

NAČIN na koji razgovaramo sa decom, POSTAJE njihov MODEL komunikacije sa nama

parent-talking-to-his-kid

Ukoliko želite da ostvarite kvalitetnu vezu sa detetom i uspostavite most poverenja, najvažnije je da razumete da vi kao roditelj treba da prilagodite i, ako treba, potpuno promenite način na koji komunicirate sa njim.

Način na koji sada razgovaramo sa decom je način na koji će ona uskoro početi da razgovaraju sa nama. To je dvosmerna ulica u kojoj dobijamo ono što dajemo.

RAZMISLITE PRE NEGO ŠTO POČNETE DA KRITIKUJETE

Pre desetak godina počitala sam da, prema tadašnjem istraživanju, prosečan roditelj u Americi uputi detetu osam puta više kritika nego pohvala. Sećam se da sam se tada zapitala šta bi pokazalo istraživanje koje bi se sprovelo kod nas koliko se kritika, ali i ucena, pretnji kaznama, uslovljavanja izgovore deci. Neko će sada reći da to nije ništa strašno, pa i „naši roditelji su tako…“ Slažem se, jesu, ali to nikako ne znači da tako treba, naprotiv.

Ako nešto danas sigurno znamo, to je da, pored toga što kritike loše utiču na motivaciju i posebno na samopouzdanje, one mogu da postanu i duboka ograničavajuća uverenja koja dete kasnije živi (nisam dovoljno dobar, manje vredim, ne zaslužujem ništa, ništa ne umem da uradim kako treba…). Da li i dalje neko misli da nema „ničeg strašnog“ kada kritikuje? Na ovaj način detetu se usmerava pažnja da nešto što je uradilo ne valja, da ono nije dovoljno dobro. Iako je to često upućeno sa idejom da se ono podstakne da „bude bolje“, ovakve kritike nisu konstruktivne niti motivišuće.

Pored toga što kritika izaziva loš osećaj, često stid, bespomoćnost, tugu, ali i bes, kao i telesnu nelagodu, dete i dalje ne zna šta treba da uradi drugačije, jer odrasli „podrazumevaju“ da ako je iskritikovano, ono samo treba da zaključi šta i kako da uradi drugačije i bolje.

Deca koja su često kritikovana odrastaju sa osećajem nepravde, ali i ogorčenosti, i sklona su da isto tako kritikuju svoje roditelje i prebacuju im za razne propuste iz detinjstva.

ZABORAVITE NA NEGACIJU

Da bi naš um mogao da razume da nečeg nema, on prvo mora da zamisli da toga ima. Zato govor u negaciji nema smisla, jer se fokus uvek stavlja na ono što ne želimo. Na primer, kada kažete detetu – „Ne plaši se mraka.“, fokus je na rečima „plašiti“ i „mrak“, jer mozak ne prepoznaje negaciju. Kada kažete – „Ne trči, pašćeš!“, povezujete trčanje sa padanjem.

„Nemoj da bacaš stvari po podu, nemoj prljavim rukama da diraš hranu, ne radi to…“ – koliko puta ste izgovorili ove rečenice i kakav rezultat ste imali? Važno je da razumete da deca ne rade namerno stvari koje im branite, već ih vi, naravno potpuno nesvesno, na to usmeravate načinom na koji izgovarate zahteve. Trudite se da govorite detetu šta treba da radi i na šta da usmeri pažnju – „Budi pažljiv kada trčiš; Stvari stavljamo u orman; Ručice se peru kada se dođe kući; Ne voliš kada je mrak u sobi? Bez brige, ostavićemo uključenu lampu preko noći…“

Pored toga što ćete pričati u pozitivu i vi i dete ćete se navići da vidite rešenja i dobre stvari umesto da se fokusirate na ono što ne valja. Ovakav način govora treba da pređe u naviku, i neophodni su vreme i vežba. Svaki put kada primetite da ste počeli rečenicu negacijom, vratite se korak unazad i korigujte se. Vremenom će vam postati prirodno da tako pričate, a tu naviku ćete preneti i na dete.

Koliko je ovaj model komunikacije poželjan prepoznaćete ako obratite pažnju kako na vas deluju ove dve rečenice: „Ne bi bilo loše da sad uradiš zadatke“ i „Bilo bi dobro da sada uradiš zadatke“. Verujem da ste osetili potpuno drugačiju i energiju i poruku, i da možete da osetite kako na dete ovo utiče.

Kada je za dete sve “NE”, ono lako ulazi u frustraciju jer se oseća kao da su svuda oko njega zabrane. Ukoliko ne dođe do korekcije u komunikaciji, kako bude raslo njemu će ova rečca biti najlogičniji odgovor na sve.

ĆUTANJE (NI)JE ZLATO

Ćutanje je takođe oblik komunikacije i poželjno je samo kada detetu dajemo vreme da o nečemu razmisli. Međutim, ćutanje se često koristi i kao kazna. Odrasli je primenjuju kada su ljuti i umesto objašnjenja, dete „kažnjavaju“ tišinom. Kako to utiče na dete? Uglavnom se oseća kao krivac, da ne zaslužuje ljubav roditelja, da nije dovoljno vredno njihove pažnje… Mnogo je korisnije objasniti detetu koje njegovo ponašanje nije prihvatljivo, nego ga kažnjavati tišinom. Ne očekujte da će iz vašeg ćutanja dete samo moći da donosi zaključke koje njegovo ponašanje ne odobravate. Ono će vas zapitkivati – „Šta ti je mama, zašto ćutiš?“, a to što ćete ga uskratiti za odgovor u njemu će probuditi nelagodu, neprijatne emocije i/ili nesigurnost. Da li stvarno želite da se vaše dete tako oseća?

Ako se ovaj model „odomaći“, ono što se može očekivati je da dete počne da „kažnjava“ roditelje ćutanjem.

Konstruktivni razgovori i uvažavanje ličnosti deteta doneće mnogo bolje rezultate, a neće narušiti vaš odnos. Naprotiv, još će ga više učvrstiti.

Ako vam je ova tema zanimljiva i želite da izbegnete tipične greške u komunikaciji sa detetom i ujedno jačate vaš odnos, onda je e-knjiga “Umetnost komunikacije sa decom” dobar izbor za vas. Sve informacije o sadržaju, ceni, kao i odlomak su na linku https://aleksicdragana.com/2019/10/23/6852/.

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE ONLINE TERMIN NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

Deca su DETEKTORI za EMOCIJE

pexels-photo-220442Od deteta ne možemo sakriti emocije. I ne treba. Svako prikrivanje i drugačije imenovanje emocije koja se jasno vidi na našem licu zbunjuje dete.

Generacije dece pre nekih 30, 40, 50 godina, su vaspitavane pogledom ispod smrknutih obrva i odlično su razumela sve njihove varijacije i kombinacije.

I nisu imala dilemu, jer je verbalna poruka bila usklađena sa onim što su tako očigledno mogla da „pročitaju“ na licu roditelja.

Danas se sve češće deci šalju dvosmislene poruke –  sadržaj nije u skladu sa emocijom koja je na licu, govorom tela, niti sa visinom i bojom glasa.

Sasvim dovoljno da dete ne razume poruku, jer jedno vidi, a drugo čuje, i ne zna kome da veruje – sebi ili roditelju.

MAMA, ZAŠTO SI LJUTA?

Mi roditelji imamo prirodnu potrebu da zaštitimo dete od onoga što mislimo da će ga uznemiriti ili da neće razumeti. Jedan od razloga zašto uporno pokušavamo da poštedimo dete od negativnih osećanja je i griža savesti, koja se uglavnom javlja  kao posledica nedostatka vremena koje želimo da posvetimo detetu. I kada ugrabimo to vreme želimo da ono bude obojeno prijatnim osećanjima. Međutim, jasno je da nije uvek tako.

Znam, jer sam i ja jedna od mama koja je „zbunjivala“ svoje dete. Nedeljama me je sin dočekivao sa posla na vratima i postavljao uvek isto pitanje „Mama, zašto si ljuta?“ I svaki put sam se začudila i davala automatski odgovor „Nisam ljuta!“, jer na njega i nisam bila.

NA LICU SE SVE VIDI

Zapravo, bila sam ljuta što sam se zadržala na poslu, što sam sate provodila u autobusu jer se rekonstruišu ulice, što sam izgubila vreme u povratku kući umesto da budem sa njim, što će me obaveze u kući još više odvući od zajedničke igre…

U sebi sam bila ljuta, a potpuno nesvesna koliko je to očigledno na mom licu, sve dok se jednog dana posle istog njegovog pitanja nisam pogledala u ogledalo. Odraz me je porazio. Sa druge strane gledala me je ljutita žena. Uzdahnula sam, a suze su krenule bez ikakve šanse da se zaustave. On je prišao i zagrlio me u pokušaju da me uteši, što je naravno izazvalo vulkan emocija i još više suza.

Uspela sam da izgovorim „Bio si u pravu, jesam bila ljuta. Ljuta što ne mogu da budem više sa tobom, a to želim više od svega.“ Razumeo je, ali u ovoj priči sam ja ta koja je naučila lekciju i shvatila poruku.

VEŽBALA SAM SVAKODNEVNO

Od tada, svakog dana dok sam bila „zaglavljena“ u autobusu, čim bih osetila kako mi se skupljaju mišići između obrva, setila bih se svog odraza u ogledalu i svesno ih razdvajala. Čim bih osetila bes i nemoć kako mi rastu u grudima, disanjem sam ih ublažavala. Ako bih počela da stiskam vilicu prizvala bih sliku njegovih sjajnih očiju koje me gledaju i opuštala se.

Nisam mogla da učinim da ulice postanu prohodne, nisam mogla da preletim do kuće, nisam mogla da zaustavim vreme… Jedino što sam mogla to je da budem potpuno svesna kako se unutrašnje emocije utiskuju na moje lice i da im to ne dozvolim. Da „ljutnja“ bude blaža na mom licu, sve dok ne nestane. Vremenom sam naučila da umesto da budem ljuta zbog stvari na koje ne mogu da utičem, budem srećna zbog nečega što me čeka kod kuće. Trebalo mi je vreme, ali sam naučila. Ne da prikrijem emocije, ne da ih potisnem već da ih prihvatim i nazovem pravim imenom. I da kažem „Da, plašim se jer…, tužna sam zbog…, ljuta sam zato što…“

I onda je nekako sve postalo lakše.

PRAVI ODGOVOR JE ISKREN ODGOVOR

I zato kad vas dete pita „Šta ti je mama?“, a vi kažete „Ništa, sve je u redu.“, prisetite se da vas to ne pita bez razloga. Ono zna da je NEŠTO i želi da razume, da pomogne. Ne zanemarujmo da nas dete veoma jasno vidi, da „čita“ naš izraz lica, ne šaljimo mu dvosmislenu poruku, jer ga time mi zapravo nismo zaštitili već zbunili. Odgovor prilagodite uzrastu, važno je da zna da je u redu biti tužan i ljut, i da smo mi tu da ga razumemo i podržimo kada se ono tako bude osećalo.

I na kraju primer koji će razbiti svaku sumnju da li treba biti otvoren prema deci kada su emocije u pitanju. Zamislite da je vaše dete zbog nečeg presrećno, razdragano, da vidite da mu se nešto divno desilo i da ga pitate „Šta se desilo, zbog čega si tako srećan?“, a da vam ono odgovori „Ma, ništa, nisam srećan.“ Kako biste se osećali i u šta biste poverovali? U ono što vidite ili u ono što čujete?

Dragana Aleksić, Family coach

Koučing priprema za porođaj

blissful birth

Pored važnih informacija o fiziologiji trudnoće i porođaja, budućim mamama danas su na raspolaganju i efikasne koučing tehnike kojima se prevazilaze razna emotivna stanja koja su česta u trudnoći – strahovi, stres, nervoza, ali i nesanica, povećana briga…

Stres i strah su najčešći pratioci drugog stanja. Stres kao posledica nekih spoljnih uticaja, a najčešće straha, izaziva razne promene u telu – ubrzano disanje, lupanje srca, ali i lučenje hormona stresa, kortizola, koji stiže i do bebe.

Istraživanje sprovedeno u SAD, pokazalo je da se, kada je trudnica pod stresom, stvara velika količina kortizola (hormona stresa), i preko posteljice stiže direktno do bebe. Ukoliko je buduća mama izložena stresnim situacijama duži vremenski period, nivo kortizola u njenom telu, a samim tim i u bebinom je stalno visok, što za posledicu ima konstantnu uznemirenost bebe, koja se nastavlja i po rođenju. To se manifestuje kratkim isprekidanim snom, čestim noćnim buđenjima, intenzivnim plakanjem, težim povezivanjem sa majkom, odbijanjem dojke…

Mentalna priprema za porođaj zapravo znači da trudnica kroz koučing na prvom mestu sazna šta je to što u njoj izaziva nelagodu, tenziju i stres, a onda da specifičnim tehnikama to eliminiše kako bi i ona i beba što manje bile pod delovanjem kortizola.

Relaksacija je stanje fizičke i mentalne opuštenosti, koja je značajna kako u trudnoći tako i u prvoj fazi porođaja. Naime, u stanju relaksacije manja je potrošnja kiseonika na telo, odnosno mišiće buduće mame, tako da sav dragoceni kiseonik ide bebi i materici. Dok su trudne, primenjujući ovu tehniku, buduće mame mogu lako i brzo da uđu u san, a još je važnija primena u prvoj fazi porođaja, kada je potrebno štedeti kiseonik i snagu. Uloga koučing rada je upravo u tome da trudnica nauči efikasnu tehniku za brz ulazak u stanje mentalne i fizičke relaksacije.

Vizuelizacija porođaja je posebno koristan koučing alat koji se uspešno primenjuje u pripremi za porođaj. Kada se trudnica kroz psihofizičku pripremu, upozna sa tokom i fazama porođaja, kao i procedurama u porodilištu, tada ima veoma jasnu sliku kako će se porođaj zapravo odvijati. Tada je korisno da „kreira film“, tj. vizuelizuje svoj porođaj i primeni sve naučene tehnike. Uvežbavanjem vizuelizacije jača se osećaj samopouzdanja, a kada stigne u porodilište buduća mama ima osećaj da joj je sve poznato, čime se efekat iznenađenja svodi na minimum, a samim tim i strah i stres.

Sve naučene tehnike se kasnije mogu primeniti u bilo kojoj životnoj situaciji, kada je potrebno biti u tzv. OK stanju, sa pozitivnim emocijama, oslobođeni stresa, tenzije, strepnje…

ZAKAŽITE INDIVIDUALNU SESIJU NA 069 11 92 851.

 

Temelji komunikacije se postavljaju sad

10981514_950240985033816_6325348383949220057_n

Komunikacija je dvosmerna ulica u kojoj dobijamo ono što dajemo. Način na koji pričamo sa decom je način na koji ona pričaju sa nama.

Što pre počnemo da koristimo konstruktivnu komunikaciju, to su veće šanse za uspostavljanje odnosa u kojem vlada uzajamno poverenje.

Pozitivan govor uvek počinje od roditelja i to je model koji je poželjno preneti detetu.

Mi smo navikli da koristimo šablone u razgovorima, pa često ne slušamo, ne pratimo i ne razumemo dete, a od njega očekujemo da bude poslušno i da nas bespogovorno sluša. Što pre prihvatimo činjenicu da smo zapravo MI detetu model i uzor, pre ćemo uneti korisne promene u naše ponašanje i način na koji razgovaramo sa njim.

Zašto?

Zato što je to korisno za obe strane, zato što tako prevazilazimo prepreke u svakodnevnim razgovorima i uspostavljamo most poverenja sa detetom. Zato što smo svi na istoj strani i zato što ćemo održati dobre odnose i kada dođe period pun izazova i za decu i za roditelje -pubertet. I, zato što ne želimo da budemo kao roditelj na ovoj slici!

Odrasli često nisu svesni koliko je važan način na koji nešto izgovaraju i kako to utiče na decu. Zato, prevaziđite zamke verbalne i neverbalne komunikacije, ovladajte tehnikama motivišuće komunikacije sa decom, naučite da koristite glas kao moćan alat…

Više o seminaru potražite na Umetnost komunikacije sa decom.

Fenomen sigurne zone

out-of-your-comfort-zone.pngZona komfora je jedno „divno“ mesto, gde je sve poznato, gde se osećamo sigurno, gde nema iznenađenja bilo da su u pitaju prijatne ili one manje prijatne stvari. Šta god da se dešava u njoj nama je poznato. Pa, zašto se onda toliko priča o tome da treba da je napuštamo?

U koučingu kouč podržava i podstiče klijenta koji želi da napravi promenu i da se razvija, da napušta ovo sigurno mesto. Zato što zna da sve dok je klijent uljuljkan do promene neće doći ma koliko predano radili na postavljanju ciljeva…

PREDNOSTI I MANE MENTALNE ULJULJKANOSTI

Kada smo u sigurnoj zoni mi smo toliko uljkuljkani da ne osećamo nikakvu potrebu za promenom, pa čak ni kada smo nezadovoljni statusom ili stanjem u kojem se nalazimo. Ukoliko smo, na primer, u nekom nezadovoljavajućem partnerskom odnosu, komunikacija se, bilo verbalna bilo neverbalna, odvija po unapred poznatom šablonu – tačno znamo na šta će suprotna strana da reaguje i kako, koje će reči ili rečenice da izgovori, kada će da podigne glas ili da zaćuti… Isto tako i partner tačno zna šta može da očekuje, i to je jedna igra u kojoj nema ni pobednika ni promene, jer je to utvrđen šablon.

Isto važi i za posao – svi ustaljeni razgovori koje vodimo sa kolegama, kao i naše reakcije na zahteve nadređenih potpadaju pod šablonsko ponašanje. I, koliko god bili nezadovoljni odlukama, okruženjem ili samim poslom, ljudi ostaju tu gde jesu, u svojoj “bezbednoj” zoni. I, naravno, ovde se postavlja to logično pitanje – ako je u njoj “bezbedno” zašto izlaziti iz nje? Na prvom mestu zato što nikakve promene ne možemo da očekujemo niti da napravimo. A, što se duže zadržavamo u nekom stanju to nam ono postaje “prirodnije”, prihvatljivije, ma koliko se loše osećali u njemu. I, možda najvažnije, zato što je “bezbednost” samo privid.

STRAH OD PROMENA

Izlazak iz zone je promena, a ljudi se plaše promena jer ne znaju šta one mogu da donesu. Svaka promena znači i da je potreban neki naš angažman, trud, ali i rizik da li će sve biti kako želimo. Sa druge strane, niko nam garantuje da će u sigurnoj zoni biti uvek onako kako je sad. Zato se zapitajta – koliko dugo ste spremni da budete u nekom stanju nezadovoljstva samo zato što se plašite promene?

Zona komfora daje lažan osećaj sigurnosti, jer već sutra mogu da se promene „pravila igre“. Takođe, kada sve u životu radimo po utvrđenom šablonu uskraćujemo sebe za nova iskustva, a samim tim i za nove životne šanse.

AKO IMATE OSEĆAJ DA VAS NEŠTO “IZNUTRA” OMETA, BLOKIRA, SPUTAVA U POSTAVLJANJU CILJEVA, LIČNOM RASTU I RAZVOJU, ILI VAM JE TEŠKO DA SE ODUPIRETE SPOLJAŠNJIM PRITISCIMA, BILO BI DOBRO DA ISTRAŽITE ŠTA JE TAČNO U POZADINI TOGA. PROGRAM EMOTIVNI DETOKS PRECIZNO OTKRIVA UZROKE BLOKADA I ELIMINIŠE IH. DA SAZNATE VIŠE KLIKNITE OVDE.

POGLEDAJTE DECU

Pogledajte decu kako se ponašaju ili se prisetite sebe kada ste bili mali. Ona stalno isprobavaju nešto novo i ne plaše se toga, naprotiv! To je za njih izazov, ona tako uče. A, sad se zapitajte kada ste vi doneli odluku da više ne želite da učite? Kada ste se uljuljkali?

Ljudi se „uvuku“ u sigurnu zonu jer se ulenje, jer je tako lakše i imaju privid kontrole. Lakše je samo dok su zadovoljni, ali kada boravak u sigurnoj zoni vodi u stanje bezvoljnosti, letargije, jasno je da je vreme da se ona napusti. Kako?

To ne mora da bude neka velika promena, ništa spektakularno! Za početak je dovoljno da promenite dnevnu rutinu, da obrnete redosled obavljanja svakodnevnih stvari. I, da idete drugim putem na posao, da promenite prodavnicu u kojoj kupujete, da budete “zbunjeni” gde šta stoji i da se „pomučite“ da to nađete. To je mala promena, ali opet će angažovati vaš mozak na razmišljanje.

A, onda napravite neke veće! Upišite se na bilo koji kurs koji vam se učini zanimljivim i umesto da posle posla idete kući, idite i naučite nešto novo. Uradite bilo šta drugačije od onog što inače radite i primetite da se svet nije zaustavio i da ste „preživeli“. Sve što primetite da vam je prešlo u rutinu odmah promenite, uradite drugačije. Ako vas je strah samo se zapitajte „Šta je najgore što može da se desi?“ Kada shvatite da se ništa strašno neće desiti više nemate izgovor. Čak i kod ovih malih promena imaćete onaj prijatan osećaj postignuća, kao kada ste bili dete i uradili nešto prvi put.

Zašto se ne biste tako osećali svakog dana?

Dragana Aleksić, family coach

Koliko zaista volite svoje telo?

 

woman-in-mirror

Mi veoma često previše kritički posmatramo svoje telo i skloni smo da imamo nerealna očekivanja koja se nekada graniče sa surovošću. Ne volite svoje grudi, ne možete da se pogledate u ogledalo a da ne primetite “jake” bokove, tanke noge, debele ruke…

Pa, suočite se sa istinom. To je vaše telo i ne možete da ga menjate za tuđe koje vam se više sviđa. I nema ni potrebe za tim. Jer, ako nekog drugog upitate šta misli o vašem izgledu, doživljaj te osobe biće drugačiji od vašeg. Ona će vam možda pozavideti baš na tim nogama i grudima!

Nezadovoljstvo izgledom može da bude veliki stres, jer sa svojim telom živite 24/7. Ono je tu gde ste i vi, i ukoliko vas užasava odraz u ogledalu i osećate pritisak pred pogledima drugih ljudi, vreme je da nešto preduzmete. Emotivni detoks  ima odlične rezultate kod rešavanja problema ove vrste.

O EMOTIVNOM DETOKSU PROČITAJTE OVDE

KAKO SE OTKRIVA PRAVI UZROK NEZADOVOLJSTVA?

Za početak, važno je definisati šta je u korenu negativnog odnosa prema telu. Da li je u pitanju neko iskustvo iz prošlosti (zadirkivanje dece, neodobravajući pogled majke ili oca, neki zdravstveni problem, povreda…), ili vaša očekivanja kako biste želeli da izgledate koja ste kreirali na osnovu poređenja sa drugim osobama?

Pošto je osobi teško da prepozna šta je uzrok njenog nezadovoljstva, zadatak wingwave kouča je da precizno detektuje šta je u pozadini problema na kojem osoba želi da radi. Pored toga što se tačno odredi uzrok problema, otkriva se i period života u kojem je on nastao, kao i sa kim (sa kojom osobom/osobama)  ima veze. Veoma često je već to dovoljno da osoba “osvesti” svoje ponašanje i shvati da joj treba promena. Ovo posebno važi kada su u pitanju očekivanja tipa – “Moram da izgledam savršeno”.

KOD LJUDI KOJI IMAJU NEKE OČIGLEDNE FIZIČKE PROBLEME KOJI IH OPTEREĆUJU, OGRANIČAVAJU I/ILI PODSEĆAJU NA NEKO NEPRIJATNO ISKUSTVO, KOUČ PRONALAZI EMOCIJE ILI UVERENJA KOJA SU SAKRIVENA ISPOD PROBLEMA I ELIMINIŠE.

KAKVE REZULTATE MOŽETE DA OČEKUJETE?

Nakon otkrivanja uzroka, tj. kako se u koučingu kaže “teme”, sledi “intervencija”, odnosno otklanjanje smetnje. S obzirom da je ova metoda veoma efikasna, najčešće su dovoljne tri do šest sesija da se tema završi, što zavisi od dubine emocija i uverenja koja su povezana sa temom, kao i koliko dugo je taj problem prisutan u životu osobe.

Ono što ćete primetiti kao rezultat to je da će vam se promeniti fokus. Iako vam sada to zvuči neverovatno, više vam neće biti nelagodno da vidite svoje telo, a poglede ljudi nećete ni primećivati. Neće vam više biti bitno, videćete sebe u drugom svetlu i umesto “mana” videćete prednosti.

Koliko su dugoročni rezultati? To zavisi od dužine trajanja izloženosti problemu, jer nije isto raditi sa osobom koja celog života ima fizički nedostatak i sa osobom kojoj smetaju bore oko očiju koje su se pojavile pre par godina.

AKO STE PREPOZNALI DA BI VAM BILO KORISNO DA PROMENITE NAČIN NA KOJI DOŽIVLJAVATE SVOJE TELO, ISTRAŽITE KOJA UVERENJA ILI BLOKIRANE EMOCIJE NOSITE U SEBI I ELIMINIŠETE IH, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU SESIJU NA 069 11 92 851.

 Dragana Aleksić, family coach

Da li vi kontrolišete stres ili on vas?

beautiful-photography-random-tumblr-Favim.com-674226Stres je nažalost postao sastavni deo života savremenog čoveka i svi  ga osećaju u manjoj ili većoj meri. Neke osobe se bolje suočavaju sa njim nego druge, ali za obe grupe je važno da se stres ne zanemaruje. Naime, dugotrajna izloženost tenzionim situacijama može da prouzrokuje razne fizičke i psihičke probleme.

Psihološki stres je prirodna i očekivana fizička reakcija na događaje koji predstavljaju pretnju za nas i/ili utiču na našu unutrašnju ravnotežu.

KOLIKO ĆEMO STRESNO REAGOVATI NA SPOLJAŠNJE UTICAJE ZAVISI OD NAŠEG TRENUTNOG MENTALNOG I EMOTIVNOG STANJA, OD UNUTRAŠNJE SNAGE DA SE SA NEKOM SITUACIJOM NOSIMO, KAO I OD NAVIKA KAKO SMO SE DO SAD SUOČAVALI SA IZAZOVIMA.

KAD STRES POSTANE NAVIKA

Stres se sve češće naziva bolešću 21. veka, i to nije bez razloga. Izloženi smo mu više nego što mislimo, a to direktno utiče na naše zdravlje. Danas stres više nije nešto što je burno, što nas pomera iz korena, već su to svakodnevne doze koje dobijamo iz okruženja, i čak se na to i navikavamo. Postalo nam je OK da se svakog dana pomalo oko nečeg uznemirimo.

Međutim, našem telu to nije OK, jer je pod stalnim uticajem kortizola – hormona stresa. Kada uđemo u tenziono stanje, ukoliko ne umemo da se oslobodimo stresa mi ga konstantno gomilamo u sebi,  što se odražava na naše fizičko, i posebno na mentalno stanje. Često nismo ni svesni tog akumuliranja, sve dok ne pređemo granicu izdržljivosti…

STALNI OSEĆAJ TENZIJE U NEKOM TRENUTKU UZIMA DANAK I TO SE DIREKTNO ODRAŽAVA NA NAŠE ZDRAVLJE.

HRONIČAN STRES

Svako od nas zna kada je pod tenzijom jer to oseća na više nivoa, ali ono što najčešće radimo je da čekamo da taj osećaj prođe ili da se završi izloženost izvoru stresa. A, šta ako je vaš izvor stresa na poslu, pa ste mu izloženi svakog dana po osam sati? Koliko vremena vam je potrebno da se vratite u normalu kada dođete kući? Ili možda uopšte i niste svesni da vam se nešto dešava? Ovo je veoma uobičajena slika, jer se stres prvo manifestuje na fizičkom nivou, pa ljudi često misle da imaju neki zdravstveni problem, ali ga ne povezuju sa stresom!

Fizičke manifestacije hroničnog stresa su nesanica, glavobolja, bol u vratu, ramenima, anksioznost, osećaj nemira, a kasnije može da preraste u depresiju, hipertenziju, ozbiljan poremećaj spavanja, bezvoljnost, nedostatak energije, odsustvo motivacije, problemi sa pamćenjem, zatim poremećaj u ishrani, promene na koži, kosi, osećaj besa, odsustvo seksualne želje…

MEHANIZMI ZA KONTROLU TENZIJE

Svako od nas se na razne načine dovija ne bi li spustio osećaj tenzije i povratio balans. Svi mi, bez obzira da li smo zaposleni, nezaposleni, porodični ljudi, studenti, sportisti… imamo potrebu za smanjenjem nervne napetosti, ali uz očuvanu koncentraciju i pribranost. Sve što pomaže je dobrodošlo – od joge, preko šetnje, čitanja, do primene konkretnih koučing tehnika.

U koučingu se, a posebno u mom autorskom programu EMOTIVNOM DETOKSU, koriste efikasne tehnike za spuštanje nivoa stresa. Posebno je korisno da naučite da prepoznate “kritične” situacije koje vas uvode u stanje tenzije, kao i kako da efikasno spustite nivo stresa i kako da ga držite pod kontrolom da ne bi “držao” on vas.

O Emotivnom detoksu više pročitajte OVDE.

Zakažite vaš termin na 069 11 92 851.

Dragana Aleksić, family coach

Neka 101. put bude DRUGAČIJI

1100_9_things_you_shouldnt_say_to_your_child

“Ja ti sto puta kažem, a ti me ne slušaš!” Verovatno ste bar jednom u životu izgovorili ovu rečenicu svom detetu.

A, koliko puta ste pokušali da to nešto, što ste sto puta ponovili, kažete drugačije?

Jer, ako ste nešto toliko puta rekli, a uvek imali isti  rezultat, šta očekujete da bude drugačije kada to isto kažete sto prvi put?

Verovatno sada mislite da ne postoji drugi način da kažete detetu to što želite – da ustane na vreme, da sedne da uči, da se obuče, da spakuje stvari za školu, da uveče spremi šta će da obuče, da počne na vreme da rasprema igračke…

Šta se, u stvari, dešava kada smo stalno izloženi istom načinu komunikacije?

Naviknemo se! Naviknemo se toliko da više i ne slušamo to šta nam se govori. Dakle, posle izvesnog broja ponavljanja istog zahteva na isti način (isti redosled reči, boja glasa, naglašavanje pojedinih reči, povišen ton, i sl), dete se navikne i više “ne čuje”, odnosno ne registruje šta mu govorite. Isto se dešava i nama odraslima da neke osobe više i ne slušamo, ne zato što nećemo, nego zato što već znamo šta će nam reći.

Znam da i dalje mislite da nema drugog načina, a ja vam predlažem da zahtev, na koji dete više ne reaguje, za promenu otpevate. Da, da otpevate! Primetićete kako će mu pažnja istog trenutka biti na vama, a vi je onda iskoristite, ali NE da opet ISTO kažete na ISTI način! Sad je prilika da budete malo kreativniji i da svoj zahtev prenesete tako da ga dete zaista “čuje”.

Takođe, možete da probate da uopšte ne koristite glas, nego pucketanje prstima, dodir, pokazivanje rukama i očima, namigivanje, osmeh – neverbalno predstavite zadatak i obratite pažnju na detetovu reakciju!

Naravno, ovo ne znači da ćete od sada tako komunicirati, da ćete svaki put pevati ili pokazivati. Ovo je samo primer da zaista sve možete da “kažete” drugačije, a da pritom izazovete pozitivnu reakciju i pažnju. Razumevanje vašeg zahteva je u direktnoj vezi sa NAČINOM na koji ga prenosite.

POSTOJI SJAJNA IZREKA – PRIČAJTE TAKO DA DETE ŽELI DA VAS SLUŠA, SLUŠAJTE TAKO DA DETE ŽELI DA VAM PRIČA.

Da bismo bili motivisani da nešto uradimo, komunikacija, tj. način na koji nam se to kaže, treba da je prijatna, da izazove pozitivne emocije. U suprotnom ćemo to raditi bez volje, samo zato što moramo, i “hvataćemo krivine” kad god možemo.

OK, čak i kada nešto “moramo” da uradimo, zašto to treba da bude propraćeno nekom tenzijom i negativnim emocijama? I, na kraju krajeva, kako se  vi osećate i kako reagujete kada vam se na poslu nadređeni obrati hladnim zapovednim tonom i kada je srdačan sa vama?

Sigurno osećate razliku!

Zašto bi sa decom bilo drugačije? Ona lakše i brže uče kroz igru, ono što je zabavno, novo i neobično. Decu je tako lako pokrenuti na akciju, pa što bismo taj prirodni žar gasili strogim zahtevom – “Sredi sobu i sedi da učiš!” Zamislite koliko bi bilo drugačije kada biste razdraganim glasom rekli – “Hajde da zajedno nađemo neko posebno, čarobno mesto za tvoje igračke!” Svaki sledeći put spremanje igračaka za dete bi bila igra, nešto što ga zabavlja, a vaš cilj bi bio ispunjen – sređena soba.

Naravno, imajte u vidu da je potrebno vreme da se usvoji novi način komunikacije, da je to proces koji zahteva posvećenost i vežbu. Ali, zato kada ovladate efikasnim komunikacionim alatima, kada vam to postane prirodno i spontano imaćete i željene rezultate.

Dragana Aleksić, family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE. 

Upravljanje vremenom

feature1aDanas kada je vreme postalo deficit sve veću vrednost ima upravo ekonomisanje njim. Vreme ne može da se akumulira, ne možete ga zaustaviti i uštedeti da biste ga “trošili” kasnije.

Ljudi koji su dobro organizovani uspevaju da ga maksimalno iskoriste, i ostavljaju utisak da sve rade sa lakoćom i bez nervoze. To je zato što su ovladali veštinom upravljanja vremenom.

Prezauzetost nije i produktivnost

To što je neko prezauzet na poslu ne znači i da je produktivan. Verujem da ćete se prepoznati u ovoj izjavi – želite da obavite previše stvari u toku dana ili nedelje, bukvalno se zatrpate njima, a onda na kraju nedelje shvatite da niste uradili ni trećinu! Naravno da ste frustrirani i verovatno mislite da imate previše posla. Ipak, u pitanju je nešto drugo – nemaju svi zadaci isti značaj, niti su svi hitni.

Da li znate da se najviše vremena, čak 80%, potroši na najnebitnije stvari, a samo 20% na one krucijalne.

Haos VS. organizacija

Gomila papira, bezbroj lepljivaca na monitoru, dva, tri rokovnika – vaš radni sto izgleda kao da je bomba pala na njega. Reći ćete da se vi odlično snalazite u tom haosu, ali prvi pogled za vaš mozak je to upravo to – HAOS.

“Zbunjen” je, ne zna na šta tačno treba da usmeri pažnju, i to su one situacije kada započnete nešto, pa se prebacite na drugo, počinjete treće, a sve vreme imate osećaj da vam nešto nedostaje ili još gore da ste nešto zaboravili. Poznato? Da biste imali jasan fokus šta treba da radite treba da organizujete prostor tako da je na prvom mestu uredan, jer će tako biti funkcionalan. Naviknite se da na kraju radnog vremena pripremite svoje radno mesto za ujutru – da prvo što vidite bude red.

Kradljivci vremena

Kradljivci vremena remete radnu rutinu. Na neke od njih ne možete da utičete, na primer, problem na mreži zbog kojeg vam ne radi internet, problem sa kompjuterom, odsustvo kolege, iznenadni sastanak… Ono što vam preostaje je da to vreme iskoristite da pregledate svoju listu obaveza, možda obavite neki telefonski razgovor koji ste ostavili za kasnije, odete na pauzu dok se ne reši problem sa kompjuterom i udahnete svež vazduh…

Kradljivci vremena koji jesu pod našom kontrolom su privatni mejl, društvene mreže, ali i multitasking, nesposobnost da kažete “Ne”… Sasvim je OK što želite da proverite privatni mejl i da budete na fejsbuku, ali ako vam prijatelji šalju na svakih par minuta mejlove sa vicevima ili imate notifikacije koje svaki čas proveravate, rizikujete da izgubite koncentraciju i fokus. Sigurno ste primetili da vreme bukvalno proleti kada ste na društvenim mrežama, dok se okrenete vreme je da se ide kući, a posao neobavljen. Zato, donesite odluku da proverite ujutru i popodne mejl i FB, ali ne više od toga.

Multitasking ima isti efekat, jer vam ne dozvoljava da se fokusirate. Ova osobina više nije poželjna kod poslodavaca jer su shvatili da takve osobe skaču sa jednog na drugi zadatak, ali nijedan ne završavaju, bar ne u roku.

Ako ne umete da kažete “Ne” nego prihvatate sve što vam se da, bićete zatrpani poslovima koji možda čak i ne “pripadaju” vama, izgubićete mnogo vremena da ih završite dok će vaš posao trpeti. Zato je sasvim u redu (i mnogo poštenije) da nešto ne prihvatite ukoliko će to uticati na vašu produktivnost.

Savršenstvo?!

Naravno da želimo da obavimo posao na najbolji mogući način, ali perfekcionizam nije osobina koja će nam biti korisna na tom putu. Kako, pitate se? Jednostavno, prevelika očekivanja kod ljudi koji su perfekcionisti mogu da frustriraju, parališu, često su nerealna, stvaraju preveliki pritisak…

Osećaj da ništa nije dovoljno dobro “primorava” ih da rade više puta istu stvar, samim tim troše više vremena, a onda više ne možemo da govorimo o produktivnosti. Sa druge strane, kada ste odlični ili izuzetni, radite maksimalno dobro, zadovoljni ste i imate osećaj postignuća. Znate da ste dali sve od sebe i da je rezultat najbolji mogući.

Naravno, postoji još mnogo načina za upravljanje vremenom, ovo su neka osnovna i jednostavna pravila. Ukoliko ne možete sami da procenite šta je prioritet, ili vam teško pada pravljenje plana, postavljanje pravih ciljeva, pomoć kouča je dragocena!

Kako pobediti EMOCIONALNU GLAD

cake

Doneli ste odluku, od ponedeljka krećete na novu dijetu – opet! I već sad razmišljate kako bi bilo lepo kada biste mogli da jedete manje a uživate isto 🙂 Pa, možete! Promenite svoj odnos prema hrani metodom Emotivni detoks.

Naravno da nam je hrana ne samo potreba, već i izvor zadovoljstva. A, kada u nečemu uživamo, skloni smo i da preteramo. Ono što nam posle slatkih i slanih zalogaja ostane jeste višak kilograma, a često i griža savesti.

Sa druge strane, uživanja nikad dosta, pa zašto bismo ga se odrekli? Ili još bolje – kako?

UNUTRAŠNJA “BORBA”

Veoma često smo u unutrašnjem sukobu sa samim sobom, i to ne samo kada je hrana u pitanju, nego i mnoge druge životne stvari. Mi smo pod uticajem našeg racionalnog i našeg nesvesnog dela bića, pa nije lako napraviti balans između želja i potreba. Na svesnom nivou želimo da smršamo, a na podsvesnom imamo potrebu da uživamo.

“EMOTIVNI DETOKS” JE JEDINSTVENA METODA KOJOM SE PRECIZNO OTKRIVAJU I USPEŠNO ELIMINIŠU POTISNUTE PODSVESNE EMOCIJE I NEGATIVNA UVERENJA KOJA SU UZROK ZA PONAŠANJA KOJA ZNAMO DA NAM NISU KORISNA, A NE MOŽEMO IM SE ODUPRETI, KAO ŠTO JE NA PRIMER PREKOMERNI UNOS HRANE.

Ljudi često nisu ni svesni koliko potisnute negativne emocije, poput straha, krivice, stida, tuge… mogu da utiču na njihov život i da su upravo one u pozadini nekog problema, pa i problema sa hranom, bilo da osoba jede previše ili nedovoljno.

Kada osoba previše jede ona zadovoljava neku potisnutu emociju koja ima veze sa događajem iz prošlosti ili unapred strahuje od budućeg događaja. Što je više puta osoba posezala za hranom to je veza između ponašanja (prejedanja) i emocije postajala sve jača, a kao rezultat imamo određeni šablon ponašanja – prekomerno unošenje hrane kojim “zatrpavamo” unutrašnji disbalans.

PREDAVANJE „EMOTIVNI DETOKS“ ODRŽAĆU U ZAGREBU 2. 3. 2019. ZA VIŠE INFORMACIJA I PRIJAVE KLIKNITE OVDE ILI POŠALJITE MEJL NA EMOTIVNI.DETOKS@GMAIL.COM.

BONUS! SVIM UČESNICIMA PREDAVANJA KOJI ŽELE, BIĆE NAPRAVLJEN TEST PROVERE DA LI IMAJU BLOKADU U VEZI NOVCA KOJA IH OGRANIČAVA.

MANJE HRANE, ISTI OSEĆAJ UŽIVANJA

Bez obzira koji je razlog što neko previše jede, ukoliko se to odrazilo na fizički izgled, i osoba želi da se vrati “u normalu”, dobro je znati da se ovom metodom može, pored eliminisanja emotivnih blokada,  i tačno odrediti koliko će osoba kojih namirnica unositi.

Svako od nas zna koja namirnica mu je “kritična”, a ukoliko ih ima više tokom sesije se otkriva koju prvo treba smanjiti. Veoma je zanimljivo da skoro svi sa kojima sam radila misle da unose količinski mnogo manje nego što se testom otkrije. A, kada se “suoče” sa istinom, tada su još više motivisani da promene svoj odnos prema hrani. Nakon što se  utvrdi pravo stanje, na isti način testira se koliko je osobi dovoljno da unese “kritičnu” namirnicu, a da ima isti osećaj zadovoljstva kao kada je jede koliko želi.

U toku sesije je važno i da se otkrije da li su za prekomerno unošenje hrane “odgovorne” neke prikrivene emocije i/ili uverenja.

REZULTATI

Nakon prvih par sesija osoba neće imati isti poriv za hranom, ali može se desiti da nastavi da poseza za njom, pa čak i da je jede iako joj se ne jede. To je stari šablon ponašanja – navika, a ne realna potreba za hranom, i jako je važno da osoba prepozna o čemu je stvarno reč.

ŠABLONSKO PONAŠANJE NAS USLOVLJAVA DA RADIMO NEŠTO IAKO VIŠE NEMAMO NIKAKVU POTREBU ZA TIM, I ZAPRAVO TREBA DA NAUČIMO SEBE NA NOVO PONAŠANJE KOJE NAM JE KORISNIJE.

Ako osoba nema potrebu za nekom namirnicom a ipak hoće da je jede, mora da iskoristi svoje unutrašnje snage da se zaustavi. Na primer, kada primeti da po navici poseže za nekom namirnicom, umesto da je uzme može na primer da uvede neku jednostavnu novu naviku – da popije gutljaj vode. Kada se par puta uzdrži od toga, sledeći put neće krenuti ka toj namirnici jer neće imati ni potrebu ni naviku.

Dragana Aleksić, family coach