Kako detetov OTPOR PRETVORITI U SARADNJU za jedan minut?

pabloŠta da radite kada vam se jako žuri, a dete se sprema sporo kao puž? I što ga više ubrzavate, čini se da je ono sve sporije. Šta kada svako veče odlaže odlazak na kupanje i spavanje, ili kada stalno traži da ga nosite napolju?

Kada se ove situacije ponavljaju iz dana u dan, umeju prilično da iscrpe i roditelja i dete, jer stalno natezanje bez pozitivnog rezultata troši energiju, i roditelja na kraju uvode u tenziono stanje.

A, ono se, pogađate, dalje prenosi na dete.

Ima više razloga zbog kojih dete pruža otpor – od prirodnog poriva da pomera  roditeljske granice, do toga da nam ponašanjem govori ono što ne ume rečima. Kada se dete opire u nekoj svakodnevnoj situaciji, roditelji često misle da moraju da je reše istog trenutka. Međutim, ti načini su za dete previše kruti, striktni, strogi, pa saradnja sa njim izostaje, što može da dovede do podizanja tenzije i još većeg otpora. I tada se ulazi u začarani krug…

Ako je roditelju cilj saradnja i građenje dugoročno dobro odnosa sa detetom, onda apsolutna poslušnost nije najbolje rešenje. Saradnja kroz igru i izazov daju mnogo bolje rezultate.

Deci je igra najprirodniji kanal za učenje, pa je treba maksimalno iskoristiti!

PREKO 50 IDEJA ZA MINI IGRE U SVAKODNEVNIM SITUACIJAMA DOBIĆETE NA VIDEO PREDAVANJU  „TI HOĆEŠ, DETE NEĆE – ŠTA SAD?“ GLEDAJTE OD KUĆE NA KOMPJUTERU, TABLETU, TELEFONU, IZ BILO KOG GRADA ILI ZEMLJE, OPUŠTENO UZ ČAJ, KAFU… I VEĆ SUTRA ISPROBAJTE KAKO IGRA DAJE BOLJE REZULTATE! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

ZAŠTO IGRA DAJE DOBRE REZULTATE?

Jednostavno zato što je u pozadini igre zabava. Kada se zabavljamo nismo pod tenzijom. Kada nema tenzije, lakše je sarađivati.

Igra u svakodnevnim situacijama detetu daje novo iskustvo u rešavanju trenutnih problema, teškoća, kao i ideju da neke stvari mogu da se rade na više različitih načina. Tako se ono zapravo motiviše da traži kreativna rešenja, da “misli svojom glavom”, umesto da bude apsolutno poslušno. Ljudski mozak nije stvoren za učenje napamet, već za rešavanje izazova i problema, što deca često instinktivno i pokušavaju. Igra je za njih sve.

Kada roditelji podržavaju i podstiču ovaj proces, oni zaista pomažu da se u mozgu deteta stvaraju čitavi nizovi novih neuronskih veza koje vremenom jačaju i povećavaju njegove mentalne i kreativne kapacitete. A deca ovaj pristup prihvataju sa lakoćom jer im je prirodan.

KAKO NAPETU SITUACIJU PRETVORITI U IGRU I PODSTAĆI DETE NA SARADNJU?

Za ovaj pristup vam nije potrebno ništa sem ideje 🙂

Na primer, kada ste u prodavnici i vidite da je gužva, žurite i želite što pre da izađete. Ali, dete odbija da sedne u kolica za kupovinu i vama polako počinje da se diže kosa na glavi. Umesto da ga moljakate, nagovarate, potkupljujete čokoladicama, pretite, vičete, recite na primer ovo (čučnite u visinu deteta, pogledajte ga u oči, koristite zagonetan i veseo glas) – „Znaš li da je danas poseban dan? Danas je dan kada sam ja tvoj vozač, a ti moj specijalan pomoćnik. Naš zadatak je da što brže obavimo kupovinu, a ti ćeš mi pokazivati kada ugledaš hleb i mleko.“ Zadajte jednu po jednu namirnicu što je dete mlađe, i to one koje može lako da vidi i prepozna. Dok je ono okupirano traženjem, vi ga vozite u ubacujte druge namirnice 😉

Za ovaj „dogovor“ vam treba samo ideja i manje od jednog minuta da otpor pretvorite u saradnju. Deca ne traže da igra bude nešto veliko, spektakularno, više da je zabavno i da su aktivno uključena.

Najveći problem sa prodavnicom i kupovinom je upravo to što se očekuje da je dete pasivno, mirno, strpljivo, što je nerealno. Kada ga uključite u proces, ma koliko to malo i kratko bilo, dete ima osećaj da radi nešto važno, a pri tom i zabavno. A vi ste svakako došli do vašeg cilja – obavili šta treba i izbegli stres.

Dragana Aleksić, family coach

UKOLIKO VAM VIŠE ODGOVARA INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA 069 11 92 851 ILI MI POŠALJITE MEJL NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFO KLIKNITE OVDE.

Advertisements

Kako da povratak na POSAO POSLE PORODILJSKOG bude lakši? (5 važnih koraka)

baby-2255473_1920 (1).pngPovratak na posao nakon pauze zbog trudnoće i porođaja, za neke žene može da bude veoma stresan.

Pored promena kroz koje žena prolazi (emotivnih, mentalnih, fizičkih), u velikoj meri menjaju se prioriteti, a nekada i samo poslovno okruženje i zahtevi.

Sve ovo može da utiče da se žena po povratku oseća nesigurno, a često se menja i njen subjektivni doživljaj spremnosti da se posveti novim poslovnim izazovima.

 

 

Emotivni spektar kroz koji mame prolaze se razlikuje od osobe do osobe. Neke žene se rado vraćaju na posao ne dovodeći u pitanje tu odluku, lako organizuju vreme i obaveze, jednostavno njima ovaj period ne predstavlja izazov, već potpuno prirodni sled događaja.

Sa druge strane, ima žena kojima su se rođenjem deteta/dece, prioriteti toliko promenili, ili su doživele emotivnu transformaciju  u velikoj meri, da im sama pomisao na posao, tačnije na ostavljanje deteta zbog posla, stvara nelagodu, tenziju, stres. Za ove žene će dodatni teret biti i osećaj krivice, griže savesti, pa i bespomoćnosti što „ostavljaju“ dete.

Tako ulaze u stanje opšteg nezadovoljstva koje može da rezultira i kompletnom promenom slike o sebi kao zaposlene osobe (ili majke) i gubitkom samopouzdanja.

Ukoliko je povratak neophodan zbog porodične i finansijske situacije, jasno je da će i pritisak biti veći. Takođe, dešava se i da se žena vrati na posao bez opterećenja, ali da se situacija promeni kada se suoči sa organizacijom vremena i promenom ponašanja deteta.

NEGATIVNE EMOCIJE I UVERENJA PREDSTAVLJAJU PREPREKU U RAZNIM ŽIVOTNIM SITUACIJAMA, PA I KADA JE POVRATAK NA POSAO U PITANJU.  POSEBNIM KOUČING PROGRAMOM – EMOTIVNI DETOKS – BLOKADE SE OTKRIVAJU I ELIMINIŠU. CILJ OVOG PRISTUPA JE DA SE OTKRIJE ŠTA JE U POZADINI NEKE SITUACIJE (NEGATIVNO UVERENJE, PREVELIKA OČEKIVANJA, ISKUSTVO IZ DETINJSTVA…) I DA SE LAKŠE DOĐE DO REŠENJA I PROMENE. VIŠE O EMOTIVNOM DETOKSU PROČITAJTE OVDE.

Pored ovih emotivnih izazova, tu je i organizacija čuvanja deteta, kao i organizacija vremena i obaveza van posla. Ovo je zaista preveliki teret za jednu osobu i žena se može osetiti kao da je sama na svetu.

OK, sve je ovo manje-više poznato i jasno u teoriji. Hajde da vidimo kako da povratak na posao bude lakši.

1. POČNITE SA PRIPREMOM NA VREME

Dva, tri meseca pred povratak na posao (a sasvim je OK i ranije ukoliko imate poseban osećaj nelagode, tenzije, straha…), pozabavite se sobom, u smislu preispitivanja KAKO se osećate kada pomislite na povratak. Šta osećate i gde u telu (da li se javlja neka fizička senzacija)? Koja emocija je najdominantnija? Koje misli vam prolaze kroz glavu?

Ako je subjektivni osećaj nelagode na skali od 1 do 10 veći od 4 (1 – jedva da nešto osećam, 10 – ne mogu da podnesem koliko je jako), bilo bi korisno da potražite podršku kouča, psihologa, terapeuta… Ukoliko se ovaj negativni osećaj pojačava kada neko vaše dileme i stanje nelagode komentariše – „Ma, daj preteruješ! Opusti se. Nije to ništa. Ih, tolike žene rade, pa ne prave dramu!“, i slično, to je znak da definitivno treba da prođete neku vrstu pripreme koja će vam pomoći da ojačate samopouzdanje i vratite se u balans.

Uvek verujte svom osećaju i ne zanemarujte ga, koliko god vas drugi uveravali u suprotno. On vas nikada ne vara.

MOJI POSEBNO KREIRANI KOUČING PROGRAMI – BACK TO OFFICE I EMOTIVNI DETOKS – USPEŠNO POMAŽU U PREVAZILAŽENJU OVIH STANJA I JAČANJU UNUTRAŠNJIH SNAGA. MOGU SE RADITI ODVOJENO, KAO I U KOMBINACIJI. VIŠE O BACK TO OFFICE PROČITAJTE OVDE, A O EMOTIVNOM DETOKSU OVDE.

Drugi deo pripreme se odnosi na onaj praktični deo – traženje odgovarajuće osobe koja će čuvati dete dok ste na poslu, ukoliko ne ide u vrtić.

Ako dete kreće u vrtić baš kad se i vi vraćate na posao, bilo bi dobro da se unapred pripremite na sve ono što možete očekivati u periodu adaptacije. (informacije o video predavanju na temu adaptacije na jaslice i vrtić i kako da dobijete pristup da ga gledate možete pročitati OVDE).

Ako tražite bebi siterku, na ovom linku je FB live uključenje na tu temu – Šta je važno da imaš na umu ako dete čuva dadilja?

2. NE MORATE SVE SAMI 

Pod teretom emocija, uverenja i obaveza, često se ne vidi šuma od drveta. Prvo, važno je da žena zna da nije sama.

Tu je vaš partner i preporuka je da otvoreno razgovarate, bar nekoliko nedelja pre povratka na posao, o raspodeli obaveza, novoj organizaciji, a pre svega kako se osećate. Bilo bi korisno, ako postoji mogućnost, da se uključe i bake, deke, možda još neki član porodice koji može da olakša ovaj prelazni period.

Najnepovoljniji scenario je da mislite da morate sve sami – i da (u)radite i da rešite.

ZLATNO PRAVILO DOBRIH ODNOSA I KONSTRUKTIVNE KOMUNIKACIJE JE – UVEK PITAJTE I TRAŽITE POMOĆ I PODRŠKU. DAKLE, NE ČEKAJTE DA PARTNER SAM UVIDI, PRETPOSTAVI ILI DONESE ZAKLJUČAK DA VAM TREBA POMOĆ, JER SE TO (UGLAVNOM) NEĆE DESITI. NE ZATO ŠTO ON TO NE ŽELI, NEGO ZATO ŠTO VI SVOJIM PONAŠANJEM „ŠALJETE PORUKU“ DA STE OK SA SITUACIJOM, DA SVE IMATE POD KONTROLOM I DA MOŽETE SVE SAMI! POVRATAK NA POSAO JE VELIKA PROMENA KAKO ZA VAS TAKO I ZA CELU PORODICU I DOBRO JE DA SVI ČLANOVI BUDU UKLJUČENI.

3. BUDITE UPOZNATI SA RAZVOJNIM FAZAMA DETETA

Razdvajanje mame od deteta i deteta od mame dodatno mogu da otežavaju razvojne faze kroz koje dete prirodno prolazi. One su normalne i očekivane – strah od odvajanja, strah od nepoznatih osoba, faza burnog ispoljavanja besa, faza negacije…

Takođe i trenutne životne okolnosti „dolivaju ulje na vatru“ – selidba, polazak u jaslice ili vrtić, angažovanje bebi siterke, promena dnevne dinamike…

U ovim fazama i situacijama, reakcije deteta mamama teško padaju, jer su često burne, praćene plakanjem, detetovim otporom, odbijanjem saradnje… Tada se mama oseća bespomoćno, nesigurno, doživljava lično detetovu reakciju, što samo pojačava osećaj krivice.

OD VELIKE POMOĆI JE DA BUDETE UPOZNATI SA RAZVOJNIM FAZAMA DETETA, KAO I DA ZNATE ŠTA I KAD MOŽE DA OČEKUJETE, DA NE BISTE SVAKU PROMENU DETETOVOG PONAŠANJA DOŽIVLJAVALI LIČNO I KAO REAKCIJU NA VAŠ ODLAZAK NA POSAO.

Kada roditelji znaju šta mogu da očekuju tokom ovih faza od deteta, tada je efekat iznenađenja manji, samim tim i stres.  Takođe, pripremljenost u smislu kako reagovati u tim situacijama, upoznatost šta sve može da pomogne, kao i brojne ideje kako kroz komunikaciju sve može da se olakša – biće od velike koristi roditeljima, posebno mami 🙂

4. EFIKASNO UPRAVLJANJE VREMENOM

Ovde pre svega mislim na određivanje prioriteta i podelu obaveza na bitno, hitno, nije bitno i nije hitno. Verovali ili ne, u toku dana najviše vremena trošimo na stvari koje nisu bitne i hitne 😦

U čemu je problem kada to radimo?

U tome što imamo osećaj da nikada nemamo dovoljno vremena za stvari koje su nam zaista važne i, naravno, osećamo se loše zbog toga.

Koje su to stvari?

Peglanje, pranje sudova i ostali kućni poslovi koji mogu da nas sačekaju (svakako će nas sačekati), dok se vratimo iz parkića srećni što smo sa detetom proveli vreme zajedno i „uhvatili“ poslednje zrake jesenjeg sunca ili videli prve pahulje.

Znam da ćete pomisliti – Kako mogu da ostavim sudove? Ju, da ne ispeglam veš, ma nema šanse! Moram da usisam sad, jer posle neću moći… Ove stvari su bitne, ali nisu hitne, dakle mogu se obaviti bilo kad. A, ako biste videli da nemate, na primer, hleb za večeru, onda bi to bilo i bitno i hitno.

Hajde da vidimo kroz primer kako ovo izgleda.

Došli ste kući, ručali, lep je dan i želite da ga iskoristite da izađete napolje sa detetom. Onda pogledate gomilu sudova i odlučujete da ih ipak prvo operete. Dete počinje da kenjka i traži da krenete, vi ste se unervozili, žurite i osećate se frustrirano jer ne možete dve stvari u isto vreme da uradite. Kako rešiti ovu situaciju? Tako što ćete doneti odluku koja od ove dve stvari je u tom trenutku bolja opcija za dete i vas. Izaći ćete napolje u dobrom raspoloženju, posvetićete se detetu, vratićete se kući i bez nepotrebnog stresa srediti sudove. Dakle, ne morate da funkcionišete po principu SVE, SAD I ODMAH, jer to iscrpljuje, nepotrebno troši energiju i uvodi u tenziono stanje.

Za postavljanje i promenu prioriteta je potrebna vežba, jer mi smo robovi navika, i ako smo navikli da se uvek prvo bavimo sporednim stvarima (sa idejom da su one prioritet), biće potrebno vreme da usvojimo nove navike. I ja sam nekada tako raspoređivala obaveze, a onda sam naučila i uvidela da može drugačije i da neće biti smak sveta!

Za početak možete da podelite stranicu u svesci na 4 kolone i da upisujete po prioritetima sve što u toku dana treba da obavite  – bitno, hitno, nije bitno, nije hitno.  Vremenom ćete i sami uočiti šta možete da odložite, a šta stvarno da obavite odmah.

UKOLIKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA OKO BOLJE ORGANIZACIJE VREMENA, ZAKAŽITE KOUČING SESIJU NA 069 11 92 851 ILI NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM

I, na kraju:

5. PRE SVEGA, BUDITE REALNI

Povratak na posao posle pauze, pored promene životnog ritma i navika, donosi i određenu dozu stresa, jer žena može da ima prevelika očekivanja od sebe u želji da se što pre uklopi u novonastalu situaciju.

Prevelika lična očekivanja, emotivna „rastrzanost“, nedostatak strpljenja za proces povratka – NEĆE VAM OLAKŠATI, naprotiv!

Budite realni – vi ste sada mama, žena sa sasvim drugačijom dinamikom dana, novim navikama, obavezama,  i, što je najvažnije, novim emocijama i nivoom odgovornosti za jedno ljudsko biće – vaše dete!

Naravno da će vam biti teško da budete razdvojeni od deteta, naravno da ćete prvih nedelja više razmišljati o njemu i tome šta radi, da li jede, plače, spava… nego o poslu, naravno da će vam nedostajati ritam koji ste imali sa detetom kada ste po ceo dan bili zajedno. Sve je ovo normalno, očekivano i sasvim OK 🙂

Potrebno je vreme da se sve ovo uskladi i zato dajte sebi dovoljno vremena, budite blagi prema sebi, spustite lična očekivanja i idite iz dana u dan – polako. Čak i da se niste na vreme pripremili za sve ove promene, to uvek možete da uradite ako procenite da vam treba pomoć i podrška.

VIŠE O PROGRAMU BACK TO OFFICE PROČITAJTE OVDE ili ZAKAŽITE INDIVIDUALNU SESIJU  NA: 069 11 92 851.

Dragana Aleksić, family coach

 

 

VIDEO PREDAVANJA ZA RODITELJE

OD SADA SU VAM DOSTUPNA VIDEO PREDAVANJA, KOJA MOŽETE GLEDATI OD KUĆE, KADA GOD POŽELITE!

 

pexels-photo-265036Video predavanja namenjena su roditeljima dece predškolskog uzrasta.

Predavanje možete gledati opušteno kod kuće uz kaficu, čaj, sa kompjutera, tableta ili mobilnog, u vreme koje vam najviše odgovara, bez obzira da li ste iz Srbije ili inostranstva.

Velika prednost je i što možete gledati zajedno sa partnerom i tako istovremeno slušati istu stvar, bez prepričavanja,  prisećanja i dileme da li ste nešto dobro razumeli i preneli.

Pristup se dobija na email po izvršenoj uplati, nema vremensko ograničenje a sadržaj može služiti i kao podsetnik. Ne zahteva nikakvo dodatno angažovanje sem gledanja i slušanja, a snimak može da se prekida i nastavlja kako god vam odgovara.

Sva predavanja su autorska i realizuju ih: pedagoškinja Sanja Rista Popić i Dragana Aleksić, Family coach

TEME PREDAVANJA (za više informacija o svakoj temi, kliknite na njen naziv):

Kako da pričaš da te dete razume i posluša? (osnove efikasne komunikacije sa decom I deo) 1000 din / 10 eura 

Kako da pričaš da te dete razume i posluša? (osnove efikasne komunikacije sa decom II deo) 1000 din / 10 eura

Adaptacija dece na polazak u jaslice ili vrtić  1500 din / 15 eura

Moje dete “besni”, šta da radim? (do 7 god) – 1200 din / 12 eura

Rivalitet između dece u porodici 1200 din / 12 eura

Ti hoćeš, dete neće – šta sad? (od problema do rešenja za 1 minut)1000 din/ 10 eura

Šta može da POMOGNE RODITELJU kada DETE PREPLAVI BES?

baby-baby-with-mom-mother-kiss-tenderness-67663 (1)

Roditelju koji se suočava sa detetovim izlivom besa nije lako da ISTOVREMENO zadrži prisebnost, vlada svojim emotivnim stanjem, ignoriše okolinu i pomogne detetu!

U jednoj mini anketi koju smo Sanja Rista Popić i ja sprovele, čak 90% roditelja ne znaju šta da rade kada dete uđe u stanje besa i to čini da se osećaju loše. Na našim predavanjima na ovu temu, roditelji su dodali i da su tada često podložni uticaju okoline i da odreaguju na način koji nije koristan ni detetu ni njima, iako u sebi osećaju da treba drugačije.

Ipak, ovo je potpuno OČEKIVANO i roditelji ne treba da se osećaju loše zbog toga što su zatečeni u situacijama kada dete ispoljava bes. Naime, reakcije deteta koje je preplavio bes kod roditelja izazivaju osećaj bespomoćnosti što dovodi do prekomernog lučenja hormona stresa. Kada smo pod stresom, ne možemo racionalno da razmišljamo i zaista ne znamo šta tada da uradimo, a pogledi drugih ljudi samo dodatno otežavaju celu situaciju.

AKO SU VAM POTREBNE SMERNICE KOJE ĆE VAM OLAKŠATI OVE SITUACIJE, SADA VAM JE DOSTUPNO VIDEO PREDAVANJE. KLIKNITE OVDE ZA VIŠE INFORMACIJA O PRISTUPU. 

Verujem da vam je sada LAKŠE 🙂

A to nije sve! Ima JOŠ stvari koje vam mogu da vam pomognu i olakšaju.

Prvo, činjenice koje će vam potvrditi da treba da slušate sebe i ne obraćate pažnju na komentare:

  1. Bes je emocija kao i bilo koja druga, bez obzira što je njeno ispoljavanje burno i često neprijatno. Dakle, ne možemo je „obrisati“ iz spektra emocija, niti treba da je potiskujemo, niti da tražimo/očekujemo od malog deteta da ima kontrolu nad njom. Jer ne može da je ima.
  2. Način ispoljavanja besa ima veze sa stepenom emocionale zrelosti, pa su zato su mala deca sklonija izlivima. Znači, izlivi su očekivani i potpuno normalni za malu decu.
  3. Način na koji se mi roditelji ophodimo prema detetu dok polazi kroz bes, u velikoj meri utiče na razvoj emocionalne inteligencije. Svi roditelji žele da pozitivno utiču na razvoj EQ.
  4. Dete ne donosi odluku da bude „besno“, niti ima ideju i želju da manipuliše roditeljima (najčešća zabluda). Ispoljavanje besa je posledica nečega što se dešavalo pre „bure“, a što je roditeljima možda promaklo – signali upozorenja.
  5. Kada bes preplavi dete, ono oseća intenzivnu telesnu nelagodu i treba mu pomoć da se sa tim nosi. Svest da je detetu teško dok prolazi kroz to, u roditelju budi saosećanje i instinktivnu potrebu da mu pomogne. 

E, sada je još lakše da roditelj svoju pažnju usmeri na REŠENJE.

KAKO?

Tako što ćemo se pridržavati pravila koje nam daju stjuardese u avionu, a to je da u slučaju pada pritiska, masku sa kiseonikom prvo stavimo sebi, da bismo bili OK i u stanju da pomognemo detetu.

ŠTA OVO TAČNO ZNAČI?

Znači da, koliko god je moguće, zadržite „hladnu glavu“ kada dete preplavi emocija besa. Ako odreagujete impulsivno, tačnije prepustite se osećaju bespomoćnosti pred situacijom, ući ćete u stres! A, to ne želimo, jer onda imamo dve osobe koje ne mogu da vladaju sobom.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

EVO ŠTA SVE MOŽE DA VAM POMOGNE DA ZADRŽITE SMIRENOST:

  1. Udahnite par puta duboko, spustite se na visinu deteta, obratite mu se blagim glasom – Tu sam, pomoći ću ti, ili Razumem da ti je teško, pored tebe sam. (vaša smirenost će biti od velike koristi).
  2. Ako ste na javnom mestu i gužva je, pomerite se sa detetom negde u stranu. Na komentare samo recite – Sve je pod kontrolom.
  3. Ako se dete ne smiruje uzmite ga u naručje i izađite napolje. Obavestite ga da ćete to uraditi – Sada ću te uzeti u ruke, ili Podići ću te i izvesti napolje, ili Uzeću te i zagrliti, zagrli i ti mene ako ti je tako lakše.
  4. Ako se otima, baca, udara vas – prvo vodite računa da ne povredi sebe (dete nema svest o tome), ili da ne povredi vas (ne radi to namerno). Recite –  Ne želim da me udaraš, to me boli. Biću pored tebe dok se ne umiriš.
  5. Ako procenite da je bezbednije da ostanete tu gde jeste, nego da vam dete ispadne iz ruku, jednostavno tako i uradite. Recite – Sačekaću da te prođe ljutnja, ili Sačekaću da se umiriš, pa ću te onda ponovo uzeti.
  6. Ostanite sve vreme uz dete, koristite veoma malo reči i sve što možete sada jeste da sačekate da se umiri. Nekada će to trajati kratko, a nekada će se činiti da je beskonačno dugo. Što ste vi svesniji da će uz dodatnu stimulaciju (pretnje, insistiranje da se dete smiri, skretanje pažnje…), sve trajati još duže, to će vam biti lakše da se od toga „uzdržite“ i fokusirate na dete i sebe.

Imajte u vidu da ćete nekada uspeti u svemu ovome, a nekada ne. I to je sasvim u redu, jer ima još mnogo faktora koji na to utiču.

Važno je da znate da ovaj pristup VAMA DAJE OSEĆAJ KONTROLE i SAMOPOUZDANJA,  što celu situaciju čini podnošljivijom. Kada ste spremni i znate šta možete da očekujete i kada imate bar jednu ili dve ideje šta možete da uradite, već ste u mnogo boljoj poziciji nego kada ste tek počeli da čitate ovaj tekst. Zar ne?

PROČITAJTE OVDE KOJI SIGNALI UKAZUJU DA ĆE DETE OBUZETI EMOCIJA BESA.

Dragana Aleksić, family coach

Kako PREDVIDETI ulazak deteta u STANJE BESA?

not-hear-1760750_1920.jpgAko ste se bar jednom suočili sa ispoljavanjem besa, verujem da vas je reakcija deteta iznenadila i da mislite da nema šanse da se predvidi kada će se to ponovo desiti.

A, desiće se, verujte, jer to je normalan i prirodan prolazak kroz razvojnu fazu, a svaka faza traje…

Odgovor na pitanje da li bes može (bar nekad) da se predvidi je – DA, ako na neke stvari obratite pažnju.

KAKO ĆETE TO URADITI?

Tako što ćete pratiti signale i primetiti u koje vreme i na kojim mestima se dešava ispoljavanje besa.

Ako je to, na primer, uvek u isto vreme, moguće je da je dete (kada idete u prodavnicu ili park) već umorno, ili su mu čula prenadražena od previše aktivnosti (ako idete iz jaslica ili vrtića). Ako su ista ili slična mesta u pitanju, onda dete reaguje na nešto iz okruženja što ga dodatno stimuliše.

Znači, bilo bi korisno da pokušate da uočite kada i gde se izliv besa najčešće dešava. Mesta na kojima je gužva, buka, vrućina – prodavnice, igraonice, tržni centri, parkići prepuni dece i zvukova – za malo dete su previše stimulativna. Ako se na sve ovo doda na primer žeđ, glad ili pretopljenost, a dete je još malo da to kaže rečima, ono će vrlo brzo početi da negoduje, da se vrpolji, kenjka, da traži da odete odatle… Dete se tada oseća bespomoćno i ponašanjem u stvari šalje poruku – Previše mi je, ne mogu više – i očekuje spas, odnosno da ga sklonimo od izvora stimulacije.

AKO ŽELITE DA IZBEGNETE TIPIČNE GREŠKE RODITELJA U SITUACIJAMA KADA DETE IMA IZLIVE BESA – SADA VAM JE DOSTUPNO VIDEO PREDAVANJE! SVE INFORMACIJE SU OVDE.

Takođe, obratite pažnju i na boju kože. Ako se zajapurilo moguće je da je na korak od bure. Ovo su prvi signali koji često promaknu roditelju. Ako usledi dodatna stimulacija, koja ide iz najbolje namere od strane roditelja kada, na primer, ponudi detetu igračku ili neku grickalicu da ga „zabavi“ ili mu skrene pažnju, dolazi do burne reakcije, bacanja svega iz ruku, udaranja, šutiranja, bežanja, vriske… Dakle, to je bila kap koja je prelila čašu.

NA ŠTA JOŠ TREBA DA OBRATITE PAŽNJU?

Još jedno mesto je „kritično“, a to je gradski prevoz. Ovde su signali još uočljiviji.

Previše ljudi (malo dete koje je u visini nogu odraslih upravo to prvo vidi kada uđe u autobus, što može biti neprijatno, pa i zastrašujuće), previše zvukova, previše mirisa... Na ovo poslednje će posebno reagovati deca koja su senzitivnija  – intenzivni mirisi su kod njih često okidač za ulazak u bes.

Čim primetite ispoljavanje nezadovoljstva – kenjkanje, vrpoljenje, plakanje, skidanje kape ili cipelica, štipanje, šutiranje  – prvo raskomotite dete (pretopljenost je takođe čest okidač, jer se malo dete oseća bespomoćno – niti ume da kaže da mu je vruće niti ume da se skine). Ponudite vodu, a ako je u kolicima izvadite ga i podignite u visinu vaše glave i očiju. Ukoliko je to zbog gužve neizvodljivo onda se spustite, čučnite i blagim glasom mu se obratite – Biće sve u redu.

Ako se dete ne smiruje nego se reakcija pogoršava, a treba još dugo da se vozite, bilo bi dobro da ipak izađete. Dete će se brže umiriti na ovom samom početku ulaska u bes, nego ako se on „razbukta“. To je zato što će se nivo hormona stresa adrenalina i kortizola (koji se luče upravo kada dete prolazi kroz bes), previše podići i tada nećete uspeti lako da ga smirite.

Ako ipak ne možete da napustite vozilo, a već ste ga raskomotili i ponudili vodu, ne pričajte mu mnogo, jer ga tako dodatno stimulišete. Dovoljno je da zadržite miran glas i da kažete samo nešto kratko – Sad ćemo izaći, ili Proći će, ili Tu je mama/tata.

Setite se da previše priče i pokazivanja „vidi ovo, vidi ono“, sa željom da se skrene pažnja – NEĆE POMOĆI, nego će na već razdražena čula to biti dodatna stimulacija.

ŠTA SVAKAKO TREBA DA IZBEGAVATE U OVIM SITUACIJAMA?

Koliko god vam bilo teško ili neprijatno zbog ljudi oko vas, imajte u vidu da je detetu od vas potrebna pomoć i osećaj sigurnosti kako bi se umirilo. Insistiranje da se smiri, „teranje“ da sedi mirno u kolicima ili vašem krilu, pretnje, zastrašivanje, ljutit ton, vikanje – samo će pogoršati stanje. Ispoljavanje besa će se nastaviti (ne svesnom voljom deteta, nego kao posledica previše izlučenih hormona adrenalina i kortizola), dete će se još više uznemiriti, a kod vas će se podići tenzija i lako ćete skliznuti u stres. U tom stanju nećete moći da pomognete ni detetu ni sebi i sve će trajati mnogo duže.

OVDE PROČITAJTE ŠTA RODITELJIMA MOŽE DA BUDE OD POMOĆI KADA JE DETE PREPLAVLJENO BESOM.

Dragana Aleksić, family coach

KAKO motivisati DETE DA PRIČA o vrtiću ili školi?

skola 2.pngZnate li koje je najčešće pitanje koje odrasli postave detetu kada dođu po njega u vrtić ili školu? „Šta je danas bilo u vrtiću/školi?“ Znate li koliko puta dobiju odgovor koji žele? Skoro nikad.

Naravno da nas roditelje uvek zanima šta je bilo u vrtiću/školi! Ali, kada to pitamo dete ono nam nekako uvek priča nešto drugo, nešto što nas manje zanima. I kada ponovimo pitanje dete ili nastavlja sa istom pričom ili počinje neku drugu, ali nikako da kaže ono što MI želimo da saznamo.

O čemu se radi? Zašto dete neće lepo da nam odgovori na pitanje?

Pa, jednostavno zato što je ovo pitanje veliko kao kuća! Sva opšta pitanja, takozvana „široka“, daju sagovorniku, u ovom slučaju detetu, priliku da priča o onome što je NJEMU VAŽNO i o onome što je na njega ostavilo najveći utisak.

Hajde da vidimo kako bi to izgledalo kod nas odraslih!

Vratili ste se sa posla i suprug/a vas pita – Šta je bilo danas na poslu? Počinjete da pričate o novom projektu i tesnim rokovima, a on vas prekida i kaže – Ma, dobro pusti to, nego šta si radila danas? Krećete ponovo –  Aha, pa sređivala sam dokumentaciju pre sastanka i onda je došla direktorova sekretarica i…  Ponovo vas prekida – Daj, stvarno me to ne zanima, nego šta si uradila za godišnji, jesi podnela zahtev? Dok vrtite u glavi ceo dan kao film i pokušavate da se setite svega, ne razumete kako može zahtev za godišnji da bude važniji od novog projekta?! I uostalom zašto LEPO ne pita šta ga STVARNO zanima?

Eto, baš u tom grmu leži zec!

Dakle, na ovako opšte pitanje svako od nas će pričati ono što je njemu prva asocijacija. I tako, kada pitamo dete „šta je bilo u vrtiću“ ono će možda prvo ćutati (vrteti film u glavici), jer, od jutros do sad, je bilo toliko toga! Ili će možda odmah početi da priča kako su neka deca prosula sok pa se vaspitačica ljutila, ili kako je pao kada su se igrali napolju ili da je bio kolač za užinu… Stvar je u tome da ono STVARNO DAJE odgovor na pitanje „šta je bilo“, ali iz njegove perspektive.

Koja još pitanja je zgodno da izbegavate u komunikaciji pročitajte u ovom TEKSTU i OVOM.

Roditelji obično budu „nezadovoljni“ ovakvim odgovorom, pa nastavljaju sa modifikovanim pitanjem –  Šta si radio danas? E, tek je ovo pitanje kao kuća! Hajde redom da prođemo šta je sve dete radilo u vrtiću u toku dana, pa će biti lakše da se razume zašto je ovo pitanje na koje je nemoguće dati odgovor kojim će druga strana biti zadovoljna. Dakle, dete je doručkovalo, onda je slušalo pesmicu pa je ponavljalo za vaspitačicom, onda se igralo igračkama (nove kocke!), onda je bila užina (mmm, puding!), onda je izašlo napolje i igrali su se „Ide maca oko tebe…“, onda se jurilo sa drugom decom, onda je bilo vreme za spavanje, onda je crtalo…

Kada ste ga pitali šta je radilo, na šta ste od svega ovog mislili? OK, razumeli ste. Kada se postavi opšte pitanje takav će biti i odgovor.

Kako onda da saznate šta želite?

Tako što ćete PITATI baš to što vas ZANIMA. Ako vas zanima šta je dete radilo u vrtiću, pitajte – Šta si danas novo naučio? Koje ste se nove igre igrali danas? Šta ti se danas najviše svidelo što ste radili? Sa kim si se danas najviše družio/igrao? Čega ste se sve igrali? Koje igračke ti se sviđaju u vrtiću? Koja vaspitačica je danas pričala priču? Jel ti se svidela priča?…

Naravno, ne pitajte ga sve odjednom. Ovakva pitanja podstiču misaone procese, usmeravaju detetu pažnju na različite segmente dana, ljude i aktivnosti, pomažu mu da zaista deli svoje misli, osećanja, da kaže kako ono nešto doživljava… Važno je da ga slušate i da ga ne prekidate.

Ovo su samo varijacije šta sve možete da pitate, da istražujete, da saznate kako dete provodi vreme kada niste zajedno. Biće i situacija da će dete ova pitanja zanemariti i pričati nešto sasvim drugo, i to je u redu. To znači da vam priča o onome što je njemu važno da vam kaže i tada ga pažljivo slušajte.

Ako je vaše dete malo i možda tek krenulo u vrtić, očekujte da će biti prepuno utisaka, pa svedite pitanja na minimum. Možda mu i neće biti toliko do priče, jer ono sve to proživljava emocionalno, a to je malom detetu teško da pretoči u reči. Sa druge strane ima dece koja će pričati kao „navijena“. I jedno i drugo je sasvim OK. Budite strpljivi.

AKO USKORO KREĆETE PRVI PUT U VRTIĆ (ILI NAKON DUŽE PAUZE) ILI JE U TOKU ADAPTACIJA, POGLEDAJTE VIDEO PREDAVANJE O OČEKIVANIM PROMENAMA I SMERNICE KAKO DA OVAJ PERIOD BUDE LAKŠI ZA CELU PORODICU. SVE INFO O PRISTUPU PREDAVANJU SU OVDE.

A, kako podstaći dete da priča o školi?

Što je dete starije to će se pitanja usložnjavati i množiti, ali suština je uvek ista – gađajte pitanjem u metu!

Umesto klasičnog – Šta je danas bilo u školi?, pitajte – Iz kog predmeta ste radili novu lekciju? Šta si danas novo saznao, šta si prvi put čuo? Koji ti je predmet/lekcija danas bio najzanimljiviji? Sa kim si danas sedeo? Koliko novih drugova si upoznao? Kako ti se čine? Koji predmet/ nastavnik ti se najviše svideo?

Umesto (priznaćete vrlo dosadnog i neinspirativnog) – Šta imaš za domaći?, pitajte – Iz kog predmeta bi voleo prvo da radiš domaći? Šta bi ti bilo baš zanimljivo da prvo radiš? Šta bi više voleo da prvo uradiš – lakše ili teže zadatke? Sa kim misliš da bi bilo dobro da vežbaš za kontrolni? Šta mogu ja da ti pomognem?

Ovakvim pitanjima mi pokazujemo interesovanje za to kako se dete oseća, kako ono neku situaciju/osobu doživljava, pitamo ga za mišljenje, otvaramo komunikaciju i motivišemo ga. Da bi zaista dalo odgovor mora da se zamisli – da pokrene točkiće u glavi.

Pored toga što su šanse da saznamo šta želimo sada mnogo veće, na ovaj način gradimo kvalitetan odnos i ukazujemo poštovanje detetu kao osobi.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI SA DETETOM, VIŠE INFORMACIJA O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

Zašto DECI NE TREBA postavljati pitanje „ZAŠTO?“

mom-scolding-toddler_1Jednostavno zato što ćete ostati bez odgovora!

Ako bismo analizirali način na koji razgovaramo sa decom, kao i kako formulišemo pitanja, sigurno bismo uočili da mnogo toga izgovaramo ili pitamo na isti način.

 

 

Kada to što govorimo ne daje rezultate, a to što pitamo ne daje odgovore – vreme je za promenu.

Možda niste razmišljali o pitanju „zašto“ na ovaj način, ali kroz nekoliko primera biće vam jasno zašto ga treba izbegavati u komunikaciji, posebno sa decom.

ISTA PITANJA POSTAVLJAMO IZ NAVIKE

Kada dete (ili bilo koju osobu), pitamo –  „Zašto se tako ponašaš?“ ili „Zašto ne uradiš odmah domaći, zašto ne središ sobu…?“ ili „Zašto večito kasniš?“ ili „Zašto me ne slušaš?“  i onda na kraju začinimo sa „Zašto mi ne odgovaraš?“ – ono to pitanje doživljava kao „napad“ (posebno ako se postavljaju jedno za drugim), i oseća da mora da se (o)pravda i brani. Kada se mozak bavi pronalaženjem opravdanja, on ne može u isto vreme da da odgovor šta se stvarno desilo.

Takođe, ovo pitanje usmerava pažnju na problem, a ujedno nosi pretpostavku da je dete nešto uradilo smišljeno, ciljano, namerno… i nosi element osude ponašanja. Ako obratite pažnju kako se dete ponaša kada mu se postavi ovo pitanje, videćete da se „muči“ da nađe odgovor, ili je zbunjeno ili mu je neprijatno pa počne da se „glupira“ (tzv. „potez očajnika“ da skrene pažnju na nešto drugo), što odrasle još više može da iznervira. Odgovori uvek počinju sa „zato što…“, ali se često tu i završe.

ZAŠTO NEMA ODGOVORA NA PITANJE „ZAŠTO“?

Prvo, važno je da razumete da dete ne odgovara ne zato što neće, nego ne može! „Zašto“ pitanje ga je sateralo u ćošak, u zonu u kojoj mora da se bavi pronalaženjem razloga za neko ponašanje kojeg možda nije ni svesno, a onda i da opravda to ponašanje.

Drugo, maloj deci je to nemoguće, jer nemaju dovoljno iskustava da bi sve to misaonim procesima mogla da povežu, niti imaju dovoljno bogat rečnik da to objasne na način koji bi zadovoljio odrasle.

Treće (i najvažnije) – to što nešto nisu ili jesu uradila je samo krajnji ishod koji stoji iza nekog ponašanja. Pitanje „zašto“ fokusira pažnju na taj kraj, na posledicu, pa samim tim detetu ne da nikakvu šansu da kaže šta je u stvari htelo ili koji je razlog zbog čega nešto nije uradilo.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI SA DETETOM – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Pored toga što ostajemo bez odgovora koji nas zanima, kod deteta ćemo izazvati loš osećaj, zato što „mora da se brani i pravda“. Kada se sa nekom temom (učenje, škola, domaći, spremanje sobe, razbijena čaša, kašnjenje…), poveže loša emocija, ona će se kod deteta, (kao i kod bilo koje druge osobe), javljati svaki put kada se pokrene ta tema.

Takođe, ovako formulisana pitanja kriju i brojne pretpostavke o osobi – da ona uvek kasni, da nikad ne radi to što joj se kaže, da ne sluša – što će samo pojačati negativan osećaj, ali i uticati na kreiranje mišljenja/uverenja o sebi.

O TOME KAKO OVA UVERENJA, STVORENA U DETINJSTVU, UTIČU NA NAS KAD ODRASTEMO, PISALA SAM OVDE.

OBRATITE PAŽNJU KAKO SE VI OSEĆATE

Da biste još bolje razumeli KAKO SE DETE OSEĆA u ovim „zašto“ situacijama, pozivam vas da „uđete u njegove cipele“.

Zamislite da ste došli na posao malo ranije da biste se spremili za važan sastanak, sve ste otkucali, isproveravali i pustili na štampu. Ali, štampač se zaglavio. Pokušavate da ga osposobite, vreme prolazi, stižu i druge kolege, pokušavaju da vam pomognu, vreme prolazi… Morate na sastanak bez odštampanog materijala. Šef vas pita – „Zašto se niste na vreme spremili, koleginice?“ Šta biste mu prvo odgovorili na ovo, koje reči vam kreću iz usta? Kako se osećate?

Ili, treba da se nađete sa prijateljicom u restoranu, rođendan joj je. Žurite kući sa posla da se spremite, i usput da kupite poklon. Sve uspevate da završite na vreme, spremate se i krećete. Na stanici shvatate da predugo čekate i čujete komentare da autobusa nema baš dugo i da je negde zastoj. Brzo bacate pogled na taksi stanicu, ali nema nijednog vozila. Odjednom, pored vas se zaustavljaju kola, komšinica vas zove da vas poveze. Ulazite u kola, a ona vam kaže da treba samo da kupi nešto i da će vas odvesti do grada jer joj je usput. Pomislite kakva ste srećnica, ali posle 20 minuta čekanja u kolima se više ne osećate tako. U međuvremenu su autobusi „proradili“, ali vi ne možete da ostavite komšinicina kola. Kasnite na rođendan skoro ceo sat, prijateljica vas pita – „Zašto nikada ne možeš da dođeš na vreme?“ Kako se osećate?

Verujem da ste primetili da se mnogo toga desi pre onoga što se na kraju vidi, a ovo pitanje ne pomaže da se sazna pravi odgovor. Zato kada vidite da je nešto razbijeno u sobi, pre nego što vas obuzme ljutnja i pomislite da je dete nevaljalo, zamislite ovaj scenario – možda je dete želelo da dohvati knjigu sa police, i u tom pokušaju srušilo figuricu koja se razbila. Ako ga pitate – Zašto si to uradio? – nećete saznati šta je stvarno htelo da uradi.

OK, razumeli ste!

PA, KAKO ONDA POSTAVLJATI PITANJA I DOBITI ODGOVORE?

Pravo pitanje je zapravo šta mi kao roditelji tačno želimo da saznamo i postignemo pitajući „zašto“? Ako razumemo da ono detetu ukazuje na problem, onda je korisnije usmeriti pažnju ka rešenju.

Evo kako možete da formulišete pitanje ili izjavu:

1. Umesto – Zašto nisi spremila sobu?, pitajte – Kada si planirala da spremiš sobu, pre ili posle ručka? (Pažnja je usmerena na cilj – spremanje sobe, i date su opcije, što smanjuje tenziju). Ili – Šta se dešava, pa ne počinješ sa spremanjem? (Pokazujete iskreno interesovanje za razlog. Možda dete boli glava, možda želi da se odmori, napravi pauzu…)

2. Umesto – Zašto još nisi počela da se oblačiš? Opet ćeš zakasniti!, recite – Počni da se spremaš za školu (rođendan), da bi stigla na vreme. (usmeravamo pažnju da dete treba negde da stigne na vreme, a ne da će kasniti). Ili – Koji je razlog što još nisi počela da se spremaš? (Pokazivanje interesovanja, možda detetu treba pomoć)

3. Umesto – Zašto baš uvek moraš da kasniš na trening?, recite – Sećaš se da je trener rekao da te, ako opet zakasniš, neće ubaciti u igru. (Podsećanje na pravila, ukazivanje na posledicu i odgovornost, ali bez pritiska, kašnjenje = nema igre). Ili – Hm, čini mi se da više ne želiš da treniraš? Hoćeš da pričamo o tome? (Zainteresovanost za pravi razlog, možda dete indirektno pokazuje da to više ne želi ili da ima neki problem)

4. Umesto – Zašto nisi uradio domaći?, recite – Kada uradiš domaći čim dođeš kući imamo celo popodne slobodno za igru! (Pored kreiranja navike da što pre obavlja zadatke, ukazujemo detetu na prednosti dobro organizovanog vremena). Ili – Šta misliš da domaći radiš čim dođeš kući, pa da imaš više vremena za sebe? (Pitamo ga za mišljenje, uvažavamo dete kao ličnost i usmeravamo pažnju šta je prednost tog ponašanja)

5. Umesto – Zašto diraš to kad sam ti rekla da ne smeš?, pitajte – Šta si pokušavao da uradiš, pa se ovo desilo? Šta si u stvari hteo da uradiš, pa si prosuo sok (razbio čašu)? Sledeći put me pozovi da ti pomognem. (Ako imate malo dete do pet godina, postavljanjem ovakvih pitanja možete očekivati odgovor. Ovde nema pretpostavke da dete nešto radi namerno, tako da nema ni tenzije. Usmeravate i učite dete da traži pomoć)

6. Umesto – Zašto se tako ponašaš? Zašto si nevaljala?, pitajte – Šta pokušavaš da mi kažeš? Šta ustvari želiš, pa radiš to? (Takozvano „čitanje između redova“, veština koju je dobro razviti, jer mala deca „govore“ ponašanjem, a na odraslima je da to protumače, umesto da ga prekidaju i osuđuju)

Na ovaj način se i dete i mi fokusiramo na rešenja, učimo ga da i ono samo vidi i povezuje šta je za njega u nekoj situaciji korisnije.  Kada nam postane prirodno da ovako pričamo sa detetom, smanjujemo napetost u razgovorima, jer stalno razmišljanje o problemu i detetovoj „lošoj“ nameri. veoma opterećuje.

Računajte da je za usvajanje ovakvog načina komunikacije potrebno vreme, a aktivnom primenom ćete svakako imati pozitivne promene. Ako se u procesu usvajanja ovog modela desi da ipak kažete nešto na „stari način“, zastanite na trenutak i onda ponovite  na drugačiji način.

Dragana Aleksić, family coach

AKO ŽELITE DA IZBEGNETE TIPIČNE GREŠKE U KOMUNIKACIJI SA DETETOM I DA GOVORITE TAKO DA VAS DETE bolje razume I LAKŠE (PO)SLUŠA, VIDEO PREDAVANJA O EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI VAM MOGU BITI OD VELIKE KORISTI. SVE INFO SU OVDE.