Požuri polako! (da li je ovo uopšte moguće)

Photo by Emma Bauso on Pexels.com

Jedno od čestih pitanja na konsultacijama kada roditeljima za rutinske radnje predložim igre, je upravo ovo – Kako da se igram sa detetom kada žurimo? Zar neću izgubiti još više vremena?

Pre odgovora, hajde da sve poređamo po redu, jer samo kada nešto razumemo, mi možemo da pravimo promene.

Kada su u pitanju rutinske radnje, naravno da će se vama kao roditelju često žuriti i da ćete želeti i težiti tome da dete nešto obavi brže, ali morate imati u vidu da ste vi u odnosu na dete u daleko većoj prednosti kada su u pitanju fizičke sposobnosti, veštine organizacije i povezivanja uzroka i posledice.

Sve to dete nema ili je tek počelo da razvija, što znači da ono što vi možete i što vam se podrazumeva, za dete je često nedostižno i nemoguće. Vi ste vaše veštine razvijali godinama a dete tek treba da prođe kroz ovaj proces. A to što se vama žuri, verujte nema nikakve veze sa detetom 😦

Ukoliko roditelj nastavi sa požurivanjem, ali i kritikovanjem deteta koje nešto ne može da obavi brzinom kojom on očekuje, velika je verovatnoća da će se kod deteta stvoriti razni otpori, ali i brojna negativna uverenja o sebi, sa kojima će se ozbiljno suočavati u odraslom dobu. Ovo vam govorim iz iskustva, jer se skoro svakodnevno u radu sa odraslima kroz metodu Emotivni detoks, susrećem sa raznim uverenjima koja nose još iz detinjstva.

Dakle, deca imaju razna ograničenja koja čak ne moraju nužno imati veze sa uzrastom, razvojem krupne i fine motorike, nego i sa tim da se nečega plaše, da im je potrebno više vremena za procenjivanje situacije, da su možda umorna ili su prestimulisana i novi zahtev im je kap koja je prelila čašu… Tako da je odgovor na pitanje s početka teksta – Nećete izgubiti više vremena ako vaše zahteve prilagodite detetu i pretvorite ih u izazov i igru. Naprotiv, požurivanjem ćete, koliko god to zvuči paradoksalno, sve još više usporiti, a uz to rizikujete da se kod deteta u napred stvori otpor prema tim radnjama. Zato je ključno da roditelji rade prvo na svom strpljenju kako bi mogli da prevazilaze razne situacije sa što manje stresa.

Igre kojima odrasli najčešće pribegnu kada su neki svakodnevni zahtevi u pitanju – ustajanje i oblačenje, spremanje igračaka, priprema za kupanje, spavanje, sedanje za sto za obroke – su igre tipa „ko će pre“, ali ih deca vrlo brzo prevaziđu, što znači da su potrebni novi izazovi!

Evo šta sve možete predložiti, i svaki put kada dete pruža otpor dajte drugi izazov:

– Imam ideju! Hajde da se sada oblačimo sporo kao puž! Da vidimo ko može sporije! (ako vam je cilj da se obučete, brže ćete se obući kada glumite da ste puževi nego kada se natežete sa detetom, vičete, ubrzavate ga, ljutite se…)

– Šta misliš koliko vremena će nam trebati da sklonimo igračke sa poda ako se krećemo kao kornjače! (pokažite detetu kako se kreće kornjača, pa se gegajte i sklanjajte ih, to vam je svakako krajnji cilj zar ne?)

– Hm, zanima me ko može tiše da se prišunja kupatilu – maca ili kuca? Hajde probaj da dođeš do kupatila kao maca kad se šunja, da vidimo da li ću te čuti, a posle probaj kao kuca. (vi zapravo samo želite da dete bez plakanja i otimanja dođe do kupatila, evo prilike za to!)

Iako vam ovako koncipirane igre možda ostavljaju utisak da će sve trajati još duže, verovali ili ne za ovo vam nije potrebno više od jednog minuta! A setite se samo koliko dugo ume da traje detetov otpor i koliko vremena gubite kada počne natezanje s njim.

Takođe, posle možete pitanjima malo da istražite: „Šta ti je bilo najzanimljivije kada si bio puž, kornjača, maca…? Koja životinja najviše voliš da budeš kada krećemo na spavanje/u vrtić/na kupanje?“ Ova takozvana pitanja za istraživanje pomoći će vam da saznate mnogo toga. Ako na primer, dete kaže da voli da bude puž kada treba da ide na spavanje, to na njegovom jeziku može da znači da želi još da bude sa vama, da mu možda nedostajete (ako ste počeli ponovo da radite, ili je stigla beba u porodicu, ili možda radite kod kuće…), ili da tih dana ima veću potrebu za vama, ili mu je jednostavno dosta svakodnevne žurbe i jurnjave. Iz ove pozicije sigurno vam je mnogo lakše da razumete detetov „otpor“ jer ono zapravo tim ponašanjem govori – „Tata, trebaš mi još malo, još samo deset minuta da se osetim sigurno i voljeno. / Mama, smeta mi što stalno negde žurimo, potrebno mi je da budem u svom ritmu…“

Odlomak iz knjige „200 igara za decu i roditelje“

Ove i mnoge druge situacije mogu se prevazilaziti razigranim pristupom i igrama. Pored brojnih drugih igara, u e-knjizi „200 igara za decu i roditelje“, pronaći ćete predloge za rutinske radnje u delu koji se zove „Igre sa pokretom – svakodnevne situacije pretvorite u izazove“.

Želite da se igrate sa detetom ali ste umorni, nemate ideje, nije vam do igranja… Čak i kada se ovako osećate možete se igrati bez ulaganja vremena, energije, napora, duge pripreme… Igra je važna za kvalitetan odnos sa detetom, a sada to možete uraditi sa lakoćom uz ovu e-knjigu 🙂 Za više informacija o e-knjizi i poručivanju, kliknite OVDE.

Zavirite u knjigu, kliknite na link
200-igara-za-decu-i-roditelje-1

E-book 200 igara za decu i roditelje

1 Comment

„200 igara za decu i roditelje“ je moja nova knjiga koja je u elektronskoj formi kako bi bila brzo i lako dostupna svima, bez obzira da li žive u Srbiji ili inostranstvu! Obiluje predlozima za igre kojima je pre svega cilj da vam daju ideje kako da se brzo i lako povežete sa detetom i jačate vaš odnos i to – igrajući se.

Ako su vam se dopale igre u e-booku “Zašto su važni porodični rituali” i porodična igra “Igralice“, onda će vas ideje za igre u ovoj knjizi oduševiti 😃

Cilj ove e-knjige nije da roditelji i drugi odrasli animiraju decu 24/7, već da im ona bude pri ruci kao „prva pomoć“ sa pregršt ideja. Za većinu igara nisu potrebni nikakvi rekviziti, mnoge od njih su za brzo i lako povezivanje u roku od samo jednog minuta! U njoj su, pored mojih predloga i predlozi stručnjaka koji se bave decom i svakodnevno rade sa njima, kao i predlozi roditelja koji su se pridružili ovom jedinstvenom projektu.

Igre nisu podeljene po uzrastu, jer su pre svega namenjene za povezivanje roditelja i dece kroz fizički kontakt, male rituale, balansiranje energije… Mogu se primenjivati od najranijeg uzrasta i sigurno do desete godine, pa i duže sve dok je detetu to zanimljivo i potrebno za osećaj sigurnosti, poverenja i povezanosti sa roditeljima.

Ima i predloga igara koje su sa rekvizitima, i to su uglavnom materijali koje već svi imaju kod kuće.

Knjiga ima 100 strana A4 formata, u elektronskoj je formi i može se čitati na svim uređajima koji su povezani sa vašim Google nalogom. Napomena: e-knjiga se ne može štampati zbog zaštite autorskih prava.

Cena: 1200 dinara (za uplate iz Srbije) / 12e (za uplate iz inostranstva)

INFORMACIJE I PORUČIVANJE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

Važna napomena: Ukoliko ste poslali mejl, a za 48 sati vam nije stigao odgovor od mene, proverite foldere Nepoželjno i Promocije, kao i da li ste dobro upisali moju mejl adresu.

Zavirite u knjigu, kliknite na link
200-igara-za-decu-i-roditelje-1

3 česte zablude o IGRANJU

Image by thedanw from Pixabay

Roditelji igre i igranje sa detetom neretko doživljavaju kao nešto što obavezno mora da bude struktuirano, jasno određenih pravila, za šta treba odvojiti puno vremena, nešto iz čega dete nužno mora nešto da nauči ili da razvija maštu, krupnu i finu motoriku, opažanje, dakle – nešto što zahteva mnogo angažovanja sa njihove strane. I, umesto da igra bude zabava, ona postaje kao neka velika preozbiljna obaveza! Iz te ozbiljnosti nastale su brojne zablude koje roditelje čine opterećenim strahom od greške, umesto da budu opušteni u igri.

Hajde da razrešimo tri najčešće zablude u vezi igranja.

1. Dete je tražilo neku igračku i sada MORA da se igra njom!

Ne, ne mora, jer za dete igranje nije moranje, već potreba, želja, uživanje, istraživanje, učenje iz ličnog iskustva… Ne insistirajte da se igra igračkama kojima ne želi samo zato što ih je dobilo na poklon, zato što su bile skupe ili zato što ih je uporno tražilo da mu ih kupite. Dete NIJE bezobrazno zato što se sada ne igra time što je tražilo.

Neki od razloga mogu biti: možda je precenilo igračku – očekivalo je nešto sasvim drugo od nje; samo je htelo da vidi kako ona radi; svidela mu se igračka ali nije razvojno spremno za nju i zato mu nije zanimljiva; upornim traženjem igračke u stvari je tražilo nešto sasvim drugo – možda pažnju roditelja… Koji god da je razlog, verujte igraće se za koju nedelju ili mesec kada sazri ili kada dobije ideju šta da radi sa njom…

Dete ima pravo da želi nešto, ali roditelji NISU u obavezi da to po svaku cenu ispune. Dakle, oni sami treba da procene i da donesu konačnu odluku. Manja je šteta ne kupiti detetu igračku koja je možda u tom trenutku za roditelje preskupa ili procenjuju da mu ne treba još jedna u nizu, nego je kupiti i onda terati dete da se igra njom ili mu prebacivati što se ne igra.

Važna napomena: jedan od najčešćih razloga zbog kojeg roditelji pokleknu i kupe detetu to što uporno traži je njihova trenutna nemogućnost da se nose sa detetovom frustracijom. Upravo zbog manjka kapaciteta da roditelji izdrže trenutke kada dete prolazi kroz frustraciju i burno ispoljavanje emocija, jeste razlog zbog kog je preporuka da odrasli prvo treba da rade na sebi, a zatim na odnosu sa detetom.

2. Dete neće da se igra onako KAKO TREBA da se igra određenom igračkom.

Na detetu je da odluči kako će se igrati nekom igračkom i to uopšte ne mora da bude na način na koji odrasli misle da dete treba da se igra ili na način za koji je igračka osmišljena. Igra je za decu pre svega istraživanje, uživanje, i ne treba da bude opterećena očekivanjima odraslih da se ona igraju na određen i „propisan“ način. Igrajući se na svoj način dete razvija kreativnost. Ukoliko se roditelj meša u igru, ispravlja način na koji se dete igra, ljuti se na njega, oduzima mu igračku… narušiće detetovo samopouzdanje i uticati na želju za samostalnom nesputanom igrom.

3. Dete MORA da se igra SAMO, a ne da traži da ga mi zabavljamo.

Ne, ne mora – nekada će se igrati samo, a nekada će tražiti od vas da se pridružite ili da gledate kako se igra. Neka deca se duže igraju sama, neka kraće, a to pre svega zavisi od uzrasta, detetovih trenutnih interesovanja i potreba, temperamenta, mašte, razvojnog perioda, ali i trenutnog emotivnog i energetskog statusa. Takođe, i prethodna iskustva imaju veliki uticaj na to da li će se dete igrati samo ili će tražiti da roditelj pokrene igru. To se dešava ukoliko roditelj često kritikuje i ispravlja dete u igranju (pročitajte ponovo zabludu pod brojem 2), „popravlja“ to što je dete napravilo, prekida ga u igri. Ono će se tada povući i prepustiti vođstvo roditelju. A zapravo treba da je obrnuto – roditelj prati detetovo vođstvo u igri. Još jedna bitna stvar kada je u pitanju samostalna igra je – da li je ovo potreba i želja roditelja ili detetova? Ako roditelj insistira, zahteva, tera dete da se samo igra, onda ne možemo govoriti da će ono zaista želeti da se igra samo i samostalno. Ovakvim pristupom narušava se detetovo samopouzdanje i ono se povlači – oseća se nesigurno u igri i ne želi da se igra samo (čitajte – ne želi da „pogreši“ i da bude izloženo kritici). I zato ne terajte dete da se igra samo kada ono to ne želi i ne ljutite se kada vas zove da se igrate zajedno. Nemojte mu govoriti da je lenjo što se ne igra ili što traži da se igrate sa njim. Setite se da je nekada dovoljno da samo budete tu, pored deteta, i da posmatrate.

Odlomak iz knjige „200 igara za decu i roditelje“

„200 igara za decu i roditelje“ je moja nova knjiga koja je u elektronskoj formi kako bi bila brzo i lako dostupna svima bez obzira da li žive u Srbiji ili inostranstvu! Obiluje predlozima za igre kojima je pre svega cilj da vam daju ideje kako da se brzo i lako povežete sa detetom i jačate vaš odnos i to – igrajući se.

Živimo u zaista izvanredno doba, kada nam je zahvaljujući internetu skoro sve dostupno, pa tako i bezbroj igara za sve uzraste dece i za razna interesovanja – što opisanih slikama, što u video formi. Možete naći sve od stimulisanja razvoja do naučnih eksperimenata, od igara na otvorenom, za istraživanje i povezivanje sa prirodom, do kreativnih za crtanje, pa i kuvanje. Dakle, mnogo toga zanimljivog, zabavnog i praktičnog. Međutim, kada sam počela da stvaram knjigu „200 igara za decu i roditelje“, imala sam na umu nešto sasvim drugo, nešto što se u mojoj praksi pokazalo kao neophodno za kvalitetan odnos roditelja i dece – a to su igre za povezivanje i jačanje bliskog odnosa.

Drugi razlog su česta pitanja i dileme roditelja koji kažu – „Ja ne umem da se igram, ne znam kako, ne znam šta treba da radim, da li je to dobro, ispravno, šta ako pogrešim…“ Na predlog da se sete čega su oni voleli da se igraju kada su bili deca, kažu da nemaju sećanje na taj period i da je njima igranje sa detetom napor, nekima i „mučenje“ jer ne znaju šta treba da rade.

Treći razlog je, u današnje vreme veoma realan i sve više prisutan – nedostatak vremena, ali i strpljenja.

Cilj ove e-knjige nije da roditelji i drugi odrasli animiraju decu 24/7, već da im ona bude pri ruci kao „prva pomoć“ sa pregršt ideja. Za većinu igara nisu potrebni nikakvi rekviziti, mnoge od njih su za brzo i lako povezivanje u roku od samo jednog minuta! U njoj su, pored mojih predloga i predlozi stručnjaka koji se bave decom i svakodnevno rade sa njima, kao i predlozi roditelja koji su se pridružili ovom jedinstvenom projektu.

Informacije o e-knjizi i poručivanju možete pronaći OVDE.

Zavirite u knjigu 🙂
200-igara-za-decu-i-roditelje-1Download

Kako da učenje ne postane mučenje

1 Comment

Ovaj tekst je važan ne samo za roditelje koji imaju školarce, već i za sve vas koji imate bebe i mlađu decu. Jer, učenje ne počinje sa polaskom deteta u školu, ono počinje mnogo ranije.

Pre izvesnog vremena, napravila sam anketu na instagramu u vezi učenja i motivacije – šta roditelje najviše uznemirava na ovu temu, kao i šta misle koji su razlozi što njihova deca ne uče. Preko 80% roditelja iz ove ankete smatra da je njihovo dete lenjo, nemotivisano, nezainteresovano, da nema koncentraciju, da mu je učenje dosadno. I ja iskreno verujem da to stvarno tako i izgleda. Za sve navedeno postoje razlozi i rešenja. Ipak, da bih vam predstavila rešenja, potrebno je da prvo saznate koji su sve uzroci, jer ova tema je vrlo kompleksna.

Prva i najvažnija stvar kada je ova tema u pitanju je, verovali ili ne – promena načina na koji roditelj pristupa detetu i detetovom učenju. Sve što želimo da se promeni kod deteta, prvo mora (i treba) da se promeni kod nas.

Krenimo redom.

U mojoj praksi se pokazalo da kada roditelji razumeju razloge za neka detetova ponašanja, to im u velikoj meri pomaže da lakše sprovedu promene koje će ih dovesti do cilja. I zato sam se prvo pozabavila time.

1. Kako se razvija proces učenja u ranom uzrastu

Da bi se proces učenja razvijao na način koji je prirodan za dete, uz motivaciju su potrebni još neki faktori, a to su radoznalost (želja), upornost, strpljenje, koncentracija. Mnoge od njih dete spontano razvija i jača tokom odrastanja, ali u tome često bude sputano od strane roditelja. Kada pod tim uticajem oni vremenom „izblede i utišaju se“, nećete moći da ih „prizovete pritiskom na dugme” po potrebi – kada, na primer, želite da dete izvrši zahtev koji ste mu zadali (sklanjanje igračaka, spremanje sobe), ili da napiše domaći i uči.

Zašto je to tako?

Odgovor leži u tome da li smo kod deteta podržali ove faktore za učenje ili smo ih sputavali.

Plodno tle za učenje i motivaciju se postavlja u najranijem uzrastu. Dete je prirodno radoznalo, a čim počne da se kreće, da puzi, ono je jako uporno i nezaustavljivo u svojim istraživačkim pohodima. Međutim, ono što dete nema u iskustvu jeste da neki od tih pohoda mogu da budu opasni. Roditelji iz straha da se dete ne povredi, počinju da ga sputavaju i da mu brane da istražuje – i kad postoji realna opasnost, ali često i kada je nema jer žele da imaju dete i njegovo kretanje i ponašanje pod kontrolom.

Najveća zabluda je da zabranama i sputavanjem roditelji uče dete da je okruženje potencijalno opasno i da treba da se čuva. Naprotiv, ono „uči“ da treba da suzbija svoju radoznalost, a posebno ako se roditelji ljute na njega, viču, možda kažnjavaju i sl. Šta u stvari roditelji treba da urade u ovom ranom uzrastu da se ovaj prirodni poriv za učenjem ne naruši? Prvo je da učine prostor bezbednim i tako umire svoje strahove da će se dete povrediti. Biti roditelj znači biti odgovoran za dete i spreman da svoj život, ali i prostor prilagodi detetu i njegovim trenutnim potrebama. To što ste pomerili stolove sa oštrim ivicama ili sklonili tepihe da dete lakše puzi, neće trajati zauvek. Ali, ono što se u tom ranom uzrastu postavi kao temelj je ono sa čim će dete, a velikim delom i vi, živeti.

Drugi važan faktor je koncentracija, koja se, u ranom uzrastu razvija i jača kada se dete, dok je još beba, igra i kada svu svoju pažnju (fokus) usmeri na predmet igre – bilo da su to njegovi prstići, zvečkica ili kocka, koje pažljivo i dugo razgleda i zatim stavlja u usta. Ali, evo ga novi „problem“ za roditelje koji sve što dete prinese ustima sklanjaju, pomeraju mu ruke od lica, a nekada ih i drže svojim rukama ne bi li bebu odvratili od ove namere. Međutim, ovim upornim sklanjanjem ručica ometaju pažnju deteta i tako narušavaju razvijanje fokusa – koncentracije, tj. sputavaju dete da usmerava pažnju na ono što ga zanima i da se time posvećeno bavi. Samo 6-7 godina kasnije ovi roditelji će imati velika očekivanja od deteta – da bude fokusirano na svoje zadatke, školu, učenje, ali do tada će ovaj prirodni i spontani proces već biti narušen i oslabljen. Ovo je samo jedan od primera gde se jasno vidi razlika između trenutnih i dugoročnih ciljeva. Naravno da nećete detetu davati igračke kojima može da se povredi ili koje su se zaprljale, ali ne treba tome pridavati veći značaj od procesa učenja koji se prirodno i instinktivno pokreće kod deteta. Neka okruženje bude takvo da dete može nesmetano da se igra.

Treća stvar je strpljenje koje se jača kroz detetove pokušaje i rezultate tokom raznih igara u kojima nešto ređa, slaže jedno na drugo, to se ruši, a ono zatim ponovo pokušava da napravi to što želi. Dete kroz ta ponavljanja jača strpljenje i istrajnost da svojim trudom dođe do cilja – da napravi kule od kocaka. Međutim, roditelji se često umešaju i u ovaj segment igre tako što pokazuju detetu šta da radi, kako treba da slaže kocke da ne bi „pogrešilo“, „popravljaju“ kulu da se ne bi srušila, ili je naprave sami. I u ovom procesu se dete stalno prekida i ne može da jača strpljenje oko nečega što više ne pravi ono samo, već to prave roditelji. Takođe, u ovom procesu je važno pohvaliti detetov trud koji ulaže da to nešto napravi/uradi i tako ga ohrabriti da bude istrajno za sve sledeće pokušaje.

Dakle, kada kažem “pohvaliti trud” to ne znači da pohvalite dete frazom – Baš si dobar. Lepo si to napravio. Bravo… – već da opišete radnju koju je izvelo i njegovo konkretno zalaganje koje je dovelo do cilja.

Na primer:

– Uspeo si da složiš kocke kako si želeo iako su ti padale. Jesi li uspeo da saznaš zašto su se stalno rušile?

-Vidim da si se baš trudila da obojiš sliku tačno do linije. Jel ti to bilo mnogo teško? Šta misliš hoće li ti sledeći put biti lakše?

…

Nabrojaću još neke situacije koje narušavaju motivaciju, strpljenje, koncentraciju, i dovode do toga da se dete oseća sputano, frustrirano, nesigurno, obeshrabreno:

– naglo prekidanje igre – bez prethodne adekvatne najave da dete treba da je privodi kraju,

– stalno ili često preusmeravanje na drugu igračku ili aktivnost zato što roditelji, ili bilo koja druga odrasla osoba koja je tada sa detetom, smatraju da ono treba da se igra nečeg drugog ili sa nečim drugim (ovo se posebno odnosi na sputavanje deteta da se igra igračkama koje “nisu za njegov pol” i nametanje da se “dečak igra igračkama koje su za dečake” i obrnuto),

– ubrzavanje i prekidanje deteta kada je obuzeto igrom da bi uradilo nešto drugo – sklonilo igračke, spremilo se za rođendan, kupanje, spavanje…

– insistiranje da se dete igra onako kako mu je to roditelj pokazao da se sa nekom igračkom radi, a ne kako dete pokušava u želji da istraži druge načine za igranje,

– insistiranje da dete uči nešto za šta još razvojno nije spremno niti je pokazalo interesovanje (da piše slova, brojeve, da boji slike i ne prelazi linije, da mu čitate i upoznajete ga sa oblastima koje ga još uvek ne zanimaju – svemir, nauka, na primer…),

– insistiranje da se dete uvek igra samo (samostalno), čak i kada traži od roditelja da mu se pridruži,

– insistranje na tzv. „tihim, sedećim igrama“ za decu koja su po prirodi energična i obrnuto –  insistiranje na igrama koje su fokusirane samo na fizičku aktivnost za decu koja imaju potrebu da se osame i crtaju, boje, čitaju…

– insistiranje na igračkama i igrama podeljenim po polu.

U kojoj meri će opisane situacije uticati na dete i njegovu motivaciju, želju za istraživanjem i fokus, zavisiće naravno od toga koliko se često ponavljaju, kao i kakav je sveukupan pristup detetu i vaspitanju. Ukoliko ste se u nekim primerima prepoznali nemojte paničiti, normalno je da kao roditelji grešimo, ali i da ispravljamo greške kada ih postanemo svesni. Takođe, mala je verovatnoća da se nikome od nas roditelja koji imamo školarce i stariju decu, nije dogodilo da radimo nešto od navedenog. Zato je važno da što pre počnemo da menjamo ono što možemo, a verujte možemo mnogo toga!

Dakle, navedeni uzroci su vezani za period pre nego što dete krene u školu i već sada jasno vidite da dete nikako ne može da bude krivo niti odgovorno zato što je „lenjo, nezainteresovano, nema fokus“. Jednostavno su roditelji nekim svojim postupcima iz najbolje namere i potpuno nesvesno, uticali na detetov odnos prema učenju – da li će ga videti kao izazov ili kao teret.

Primeri koji su navedeni su oni koji su se u mom radu sa roditeljima pokazali kao najčešći, a iako je ovaj uvodni deo podugačak, on je dosta pojednostavljen zbog lakšeg razumevanja navedenih uzroka. Ukoliko želite više da saznate o procesu motivacije, na kraju teksta imate predloge knjiga koje vam mogu biti korisne.

Idemo dalje na sledeći korak.

2. Šta je nekorisno i štetno za proces učenja kod školske dece

Kako god da ste postupali u ranom uzrastu, sada kada vaše dete ide u školu pokušajte da potpuno izbacite sledeće, jer ne samo da odmaže već i dugoročno negativno utiče na proces učenja i motivaciju, i naravno na uspeh:

– kritika, pretnje, kažnjavanje,

– fizičko udaljavanje od roditelja u drugu prostoriju (dete to doživljava kao odbacivanje),

– stavljanje deteta u poziciju objekta i jednosmerna komunikacija (sedi i radi; ja ti kažem – ti slušaš),

– prebacivanje detetu i nametanje osećaja krivice i stida (ja sam ti sve učini/la, sve sam ti dao/la, kupio/la… tvoje je samo da učiš i ti ni to ne radiš!),

– uslovljavanje i ucenjivanje (ako ne uradiš nećeš dobiti; ako uradiš – dobićeš),

– burne roditeljske reakcije – ljutnja, vikanje, zastrašivanje, vređanje, uništavanje urađenog (cepanje listova, brisanje napisanog),

– poređenje sa drugom decom (sa braćom, sestrama, decom u razredu, školi, komšiluku),

– insistiranje da radi i uči tada kada mu to roditelj kaže i da uvek sve radi samostalno (čak iako je tražilo pomoć),

– negiranje trenutnog detetovog emotivnog i energetskog stanja,

– negiranje da mu je gradivo teško i/ili nerazumljivo (ne foliraj se, ne kenjkaj, nećeš ustati dok to ne završiš).

Bilo šta od navedenog (a posebno ako je više stvari udruženo) stvara ogroman pritisak, strah i stres kod deteta, osećaj nepravde, narušava odnos poverenja i sigurnosti u roditelje, pokreće nelagodne emocije. Posledica je da u takvom stanju detetov mozak NE MOŽE da prima informacije, da ih razume i pamti, niti dete može da bude motivisano za učenje.

Dete koje se ne oseća prijatno i sigurno pored roditelja, ne može da uči i pamti!

Dakle, ako nešto od ovoga roditelji rade sa idejom da dete motivišu i podstaknu na učenje, biće kontraproduktivno jer proces učenja NE MOŽE da se odvija u stanju unutrašnjeg nemira. Takođe, sve ovo generalno loše utiče na dete, njegovu sliku o sebi i na njegov odnos sa roditeljima, kao i sa bilo kojom drugom odraslom osobom koja se prema njemu tako ponaša. Drugim rečima, ovome nema mesta u roditeljstvu.

Ako su ovo bili instrumenti za „navođenje“ deteta da uči, sigurno se pitate kako ćete doći do cilja bez njih. Na prvom mestu promenom doživljaja deteta i učenja (generalno obaveza u vezi škole), promenom pristupa, komunikacije, i ako je potrebno radom na sebi kako biste povećali lične kapacitete da se sa temom škole nosite na adekvatan, konstruktivan način koji je koristan pre svega detetu.

I na kraju – najvažnija stvar koju bih volela da zapamtite iz ovog teksta je da se iz osećaja nelagode NEĆE pokrenuti motivacija, želja niti inicijativa za učenjem i radom.

Ako dete uči zbog straha od reakcije roditelja ili straha od kazne, ne možemo govoriti o unutrašnjoj motivaciji, a roditelj koji je preuzeo na sebe zadatak da „tera“ dete da uči će svaki sledeći put morati da „podiže ulog“, da smišlja kako da njegovo oružje bude još „strašnije“. Ali, ovo neće trajati zauvek. U jednom trenutku će dete prestati da reaguje na to i/ili će pružiti jak otpor, što će biti znak da je njihov odnos ozbiljno narušen. Druga stvar je što učenje na ovaj način neće detetu doneti funkcionalno znanje koje će umeti da primeni, povezuje sa drugim saznanjima, i koje će mu služiti. Dete će učiti samo da bi sprečilo roditeljske reakcije, i imaće doživljaj da je učilo za i zbog roditelja, što otvara novi problem a to je odgovornost, tačnije odbijanje i/ili nemogućnost za preuzimanje odgovornosti. Kao što sam u uvodu rekla, ovo je veoma kompleksna tema, koju moramo sagledati sa više strana.

Na sreću, mnogo toga možemo da promenimo, za početak radom na sebi. Ako imate želju da unapredite svoje roditeljske veštine, kao i da odbacite sve što vam ne koristi u građenju odnosa sa detetom, i potrebna vam je pomoć, podrška i smernice u tom procesu, možete zakazati online konsultaciju na dragana.familycoach@gmail.com.

Preporuka za knjige koje vam mogu biti korisne: Motivacija (Išta Leman), Sva su deca nadarena (Uli Hauzer, Gerald Hiter), Razigrano roditeljstvo (Lorens Dž. Koen), Razvoj dečjeg mozga (Danijel Dž Sigl, Tina Pejn Brajson), Disciplina bez drame (Danijel Dž Sigl, Tina Pejn Brajson).

Dragana Aleksić, Family coach

3 pitanja koja će vas OHRABRITI u pozitivnom pristupu roditeljstvu (i zaustaviti uticaj negativnih komentara i “saveta”)

Photo by Elly Fairytale on Pexels.com

Koliko puta ste se suočili sa ovakvim komentarima/savetima ili možda čuli da ljudi govore drugim roditeljima za njihovo dete:

– Ne bi on to meni smeo tako!

– Mora da se zna ko je ko!

– Ako sad pustiš da se tako ponaša, šta će biti kasnije kada se uhvati snage?

– Jao, što ga puštaš da plače za svaku sitnicu?

– Mnogo ti je ona osetljiva, stidljiva je previše, moraš da je čeličiš malo.

– Ne treba da ga stalno maziš i paziš, razmazićeš ga!

– To da mi radi, tako da mi kaže, ma ja bih to u korenu sasekla!

– Vidiš kako te ovo dvoje slušaju, mora i ona!

Saveti, u bilo kojoj oblasti života pa i u roditeljstvu, mogu biti veoma korisni. A sada ide jedno veliko ALI. Dakle, saveti mogu biti veoma korisni, ALI onda kada ih tražimo. Problem nastaje kada dobijamo savete koje nismo tražili, a posebno kada oni nisu u skladu sa našim doživljajem roditeljstva, vaspitanja i samog deteta, kada nisu u skladu sa našim uverenjima i vrednostima, i naročito kada dolaze od nama nepoznatih ljudi.

Ovaj tekst se prevashodno odnosi na savete koje roditelji dobijaju u vezi ponašanja deteta u nekoj situaciji a čiji je jedini cilj da se to ponašanje po svaku cenu i odmah sankcioniše ili da se promeni u suprotnom smeru, tačnije da se dete navede na apsolutnu poslušnost bez obzira na to kako se u tom trenutku oseća i koji je uzrok ponašanja. Takođe, tekst se odnosi i na komentare koji su usmereni na ponašanje roditelja prema detetu sa ciljem da se to ponašanje dovede u pitanje, čime se kod roditelja izaziva loš osećaj – stid, briga, strepnja, strah, nesigurnost…

Roditelji koji teže pozitivnom pristupu roditeljstvu su na najvećem udaru ovakvih komentara/saveta i često se suočavaju sa negodovanjem, kritikom i sumnjom da li je to što rade (ili bar što pokušavaju da rade) dobro za dete i za njih same: – Pa baš vidim da vam je dalo rezultate to vaše „pozitivno roditeljstvo“. Dete je sve gore i gore, a vi mu idete niz dlaku. Da to vaspitanje valja ne bi se on tako ponašao.

Na konsultacijama mi roditelji kažu da se zbog ovakvih komentara osećaju obeshrabreno, nesigurno, uplašeno, da imaju dileme, da preispituju sebe i svoj pristup, ulaze u stanje stresa i nekada odreaguju pod pritiskom upravo onako kako im je okruženje „savetovalo“. Posle toga se osećaju loše. Sa druge strane, tu su i roditelji koji odolevaju „savetodavcima“, ali kada dete nastavi sa nekim neželjenim ponašanjem i oni se osećaju loše isto kao i ovi prvi, ali iz drugog razloga – zato što su u dilemi da li je ipak trebalo da poslušaju „savete“ iako nisu u skladu sa njihovim vaspitanjem. I jednima i drugima je podjednako teško.

Moram da napomenem da postoje i roditelji koji ne pripadaju nijednoj od ove dve grupe, koji vrlo spontano, prirodno, nepokolebljivo i sa lakoćom grade odnos sa detetom, koji ne dovode u pitanje svoj pristup i na koje zaista okruženje nema nikakav uticaj. Ipak, oni su retki i ono što meni pada na pamet je da su jednostavno rođeni sa nekim roditeljskim kompasom koji im u tome pomaže. Jasno je već da oni nisu tema ovog teksta.

Dakle, vraćam se na prve dve grupe roditelja, i postavljam pitanje – kako biti mudar kada su u pitanju saveti od kojih nam se diže kosa na glavi, kako znati da li dobro postupamo i da li je to uopšte moguće?

Idemo redom.

Prvo, kakvi god da su saveti imajte na umu da ljudi koji vam ih daju imaju dobru nameru – da vam pomognu. Međutim, oni to rade na način koji bi oni primenili, a ne koji je vama OK. I tu se priča sa njima završava, jer nema nikakvog smisla da gubimo energiju i vreme na ubeđivanje, raspravu i dokazivanje da to što savetuju nas ne zanima. Kako ih zaustaviti? Kada vam direktno upute komentar ili savet, recite – Sve je u redu, hvala. Ili – Dobro smo, hvala, sve je pod kontrolom. I sklonite se sa detetom na stranu i posvetite se njemu.

Drugo, kada roditelj poznaje dobro svoje dete, kada zna ili može da pretpostavi kako se ono u nekoj situaciji oseća, šta mu je tada potrebno pa se zbog toga ponaša na određeni način, on će znati i kako da odreaguje i kako da ostane u kontaktu sa njim i uspostavi saradnju. Ako je u pitanju neko neželjeno ponašanje, roditelji koji imaju pozitivan pristup znaju da što se dete burnije ponaša to mu je emotivno teže, i da mu je tada potrebna pomoć a ne sankcija. Znači i u jednom i u drugom slučaju roditelj je usmeren na dete.

OK, ako sve ovo razumemo i ako se ovako ponašamo, gde je onda problem sa savetima i zašto bi oni uticali na nas?

Problem je što „savetodavci“ čine da se roditelj oseća loše kada postupa dobro prema detetu, tačnije kada radi u njegovom interesu i u interesu njihovog odnosa. Jer „savetodavci nude i očekuju“ trenutna i brza rešenja, ali su ona nepovoljna po dete i roditelja. A za izgradnju odnosa poverenja, osećaja sigurnosti i načina na koji roditelj doživljava dete, potrebno je – vreme. To je ono što ja zovem „angažovano roditeljstvo“, i ono jeste teže na samom početku – jer rezultati dolaze kasnije, ali su zato ti rezultati trajni.

Takođe, potpuno je normalno da ima oscilacija u ovom procesu, da ima lepih i lakih dana kao i onih teških i izazovnih. Kako dete raste tako se i menja, pa to što smo u nekom periodu imali „zatišje“ i lako sarađivali, ne znači da će to biti zauvek tako. Ali, što je naša veza jača to ćemo lakše prevazilaziti bure.

Ako i pored svega navedenog imate bilo kakvu dilemu kako treba da postupite, postavite sebi ova tri pitanja:

1. Da li me ovaj savet približava detetu ili me udaljava od njega? Da li jača naš odnos ili ga narušava?

2. Da li se osećam bolje kada razmišljam da primenim (ili sam primenio/la) ovaj savet ili mi se javlja loš osećaj u stomaku (ili bilo gde u telu)?

3. Da li mi je ovaj savet rešio problem/situaciju ili je pogoršao? Da li imam rezultat ili se dete još više uznemirilo/gore ponaša?

Kada postavljate sebi ova pitanja, a posebno kada vam „dolaze“ odgovori, obavezno obratite pažnju na osećaj koji vam se javlja u telu – da li ga doživljavate kao prijatnog ili uznemirujućeg. Fizičke senzacije nepogrešivo nam govore da li je naš unutrašnji kompas okrenut u pravom smeru, da li ga pratimo/slušamo ili ga potiskujemo i ignorišemo.

Takođe, ako ste pod pritiskom odreagovali na dete onako kako niste želeli i kako nije u skladu sa vašim pristupom, postavite sebi ova pitanja. Odgovori će vam pomoći da se ohrabrite u uverenju kakav odnos želite da gradite.

I na kraju, veoma je važno je da napomenem i da mi roditelji umemo da budemo previše subjektivni i zaštitnički raspoloženi i da nekada zaista ne vidimo na isti način kao što drugi vide nas, naše dete, njegova i naša ponašanja, neku situaciju… Ako osećate da neki od saveta mogu imati veze sa vašim drugačijim viđenjem situacije, razmislite o tome ali na konstruktivan način sa emotivnom distancom, i ako je potrebno konsultujte se sa nekim ko vam uliva poverenje, ko vas ne osuđuje, ne kritikuje, ko vas razume. Za početak biće dovoljno i da proverite uz pomoć ovih pitanja kakav vam se fizički osećaj javlja, da li dobijate „signal“ iznutra da biste možda mogli da razmotrite neku situaciju drugačije.

Dragana Aleksić, Family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

3 činjenice o komunikaciji sa decom (za koje i ne pomislimo koliko su važne)

Najveći deo svakodnevnih stvari radimo po navici, što je sasvim u redu, jer nam to automatsko obavljanje štedi vreme. Zaista nema potrebe da se mnogo udubljujemo, analiziramo ili preispitujemo radnje kao što su pospremanje stana, kuvanje, kupovina, odlazak na posao… Jednostavno prihvatamo rutinu i ukoliko je funkcionalna nema nikakvog razloga da je menjamo.

Međutim, u ovu rutinu može da “upadne” i komunikacija, pa tako razgovori postaju predvidljivi, površni, ali i izvor nesporazuma jer postavljamo ista pitanja i dajemo automatske odgovore, slušamo “na pola uva” i to najčešće da bismo odgovorili a ne da bismo razumeli šta nam neko govori.

Kada komunikacija postane navika, mi više ne slušamo aktivno – prestanemo da obraćamo pažnju na sadržaj i suštinu. Često nismo ni svesni da smo upali u zamku rutine, sve dok nam neko ne skrene pažnju ili dok sami ne primetimo da nemamo baš neke kvalitetne razgovore sa partnerom, prijateljima, kolegama…

I kada je u pitanju komunikacija sa decom, tu takođe postoji “opasnost” da se ona odvija po navici. Detetu dajemo uvek iste zahteve na isti način – uvek iste reči izgovaramo istim tonom – Uradi, skloni, hajde požuri… Ili, postavljamo ista pitanja i dobijamo iste odgovore – Šta je bilo u školi? – Ništa. Na ovaj način ne jačamo vezu sa detetom niti saznajemo više o njegovoj svakodnevici, a pozitivna i konstruktivna komunikacija nam upravo sve to omogućava.

Zato, imajte na umu sledeće:

1. Komunikacijom postavljamo temelje budućim odnosima.

Od toga kako razgovaramo sa decom zavisi kako će ona razgovarati ne samo sa nama roditeljima, već i sa drugim odraslim osobama, ali i vršnjacima. Roditelji nekada misle da to što je dete malo znači da ono “mora” bespogovorno da ih (po)sluša i poštuje. Ali, samo ukoliko se detetu obraćamo sa poštovanjem možemo to isto da očekujemo za uzvrat. Ako mi njemu govorimo – “izvoli, hvala, molim, izvini”, govoriće i ono nama, ali i drugima, jer će usvojiti ovakav model komunikacije. Dete uči tako što prvo gleda i oponaša, pa tek onda razume.  Zato je najbolje iskoristiti njegovu moć učenja kroz posmatranje.

2. Komunkacija nije samo razmena reči, već i emocija i energije.

Način na koji se nešto izgovori u velikoj meri utiče na to kako će druga strana razumeti i odreagovati. Ukoliko se neki jednostavan zadatak izgovori preglasno, prestrogo, sa ljutnjom, on će detetu teže pasti nego zahtevan zadatak koji je roditelj izgovorio sa poštovanjem i blagošću. Zadatak izgovoren ovako – “Skloni IGRAČKEEE!” detetu će zvučati uznemirujuće što automatski pokreće neprijatne emocije i telesnu nelagodu koje će se “javljati” svaki put kada treba da obavi ovaj zadatak. Da li stvarno to želimo? Sa druge strane, ako mu se kaže na način koji “budi” prijatne emocije, ono će sa radošću obaviti i uz to imati osećaj postignuća, lične vrednosti, samopoštovanja.

Na primer, spustite se u nivo detetovih očiju, pogledajte ga i blago recite – „Znam da ti se čini da je pospremanje sobe veliki zadatak za tebe. Ipak, verujem da ćemo zajedno uspeti da je sredimo. Šta ti misliš?” Ili, naglasite koliko vam znači detetova pomoć – “Srećan sam što si postao tako vešt sa ručicama, pa možeš da mi pomogneš da sredimo sobu i igračke. Ti i ja smo pravi tim, jel da? Baci pet!” Ili, ako dete pokazuje otpor – “Sećaš se kako smo pre neki dan ovo brzo završili? Kladim se da danas možemo još brže! Jesi li spremna da oborimo rekord?” Kada zadatke predstavljamo kroz izazove i zabavu, brže dolazimo do cilja! Tekst o tome možete pročitati OVDE.

3. Komunikacijom utičemo na uspostavljanje vrednosti i uverenja.

Verbalne, ali i neverbalne poruke koje šaljemo detetu značajno utiču na sliku koju će kreirati o sebi. Imajte na umu da komunikacija nisu samo reči, to je i mimika, gest, ćutanje, podignuta obrva, osmeh ali i smrknuto lice, uzdah, izdah… Sve ovo dete vidi i prati i ukoliko mu se ne objasni zašto smo ga, na primer, pogledali sa neodobravanjem kada je reklo da je dobilo lošu ocenu ili smo mu dok je pričalo kako se igralo sa drugarima u parkiću odgovarali sa “Mhmh, aha, mmm…”, može da stvori uverenje da ništa ne radi dobro, da nije vredno naše pažnje, da mora mnogo da se trudi da je zasluži…

Naravno da nam ovo nije cilj, kao i da ne možemo baš svakog trenutka da se “uključimo” u detetovu priču ili da kontrolišemo svoje izraze lica. Ali, kada ih postanemo svesni ili nas dete direktno upita – “Što si se naljutila zbog ocene?”, treba mu odgovoriti iskreno i na nivou da može da razume. Na primer – “Malo sam se iznenadila zbog loše ocene, jer sam mislila da si dobro naučila lekciju. Kako se ti osećaš zbog te ocene?” Ili – “Baš mi je drago što si upoznao nove drugare u parku. Želim sve da čujemo o njima, ispričaćeš mi za vreme ručka, važi?” Ovo je mnogo poštenije prema detetu, ali i prema vama jer nećete imati grižu savesti što ne možete odmah da ga saslušate. Čim budete imali slobodan trenutak, podsetite ga da dovrši priču.

Dakle, ovako usmerena komunikacija pomaže nam da gradimo odnos, da prenosimo poruke detetu da nam je važno, da nam znači, kao i da ga svojim načinom komuniciranja učimo kako da ono razgovara sa nama i sa drugima. Više o ovim veštinama možete pročitati u mojoj knjizi “Umetnost komunikacije sa decom“, ili pogledati u video predavanjima.

IGRA – Kocka ti kaže

1 Comment

Ova jednostavna igra pomoći će detetu da prepozna kako se položaj tela i izraz na njegovom (i vašem) licu menjaju pod uticajem različitih emocija i raspoloženja.

Igrajući se na ovaj način i dete i vi se osećate slobodno u ispoljavanju svih emocija i jačate odnos poverenja i osećaj sigurnosti.

Preuzmite Pdf dokument sa uputstvom za igru i pravljenje kocke.

KOCKA TI KAŽEDownload

Ako želite da se povežete sa detetom na najprirodniji i najefikasniji način – kroz igre – onda su “IGRALICE” pravi izbor za vas! Ova jedinstvena porodična igra kreirana je tako da jača odnos između dece i roditelja kroz fizički i emotivni kontakt. Više informacija o “IGRALICAMA” i poručivanju, pročitajte OVDE.

Igru KOCKA TE PITA pogledajte OVDE.

Porodična igra – IGRALICE

Predstavljam vam moj autorski projekat “Igralice” – porodične društvene igre uz koje ćete se zabaviti, razmrdati i učvrstiti vaš odnos sa detetom!

IGRALICE su zabavne i originalne igre koje povezuju, pokreću dobru energiju, bude prijatne emocije i jačaju međusobni odnos dece i roditelja. Igre su u skladu sa pozitivnim pristupom roditeljstvu, deci i vaspitanju.

IGRALICE su prva porodična društvena igra na našem tržištu, a ono što ih čini posebnim je što istovremeno zadovoljavaju potrebu deteta za fizičkom i emotivnom bliskošću sa roditeljima i potrebu za pokretom. Iako su kreirane da se igraju kao društvene igre IGRALICE nemaju takmičarski karakter, već zabavni – bez obzira ko prvi stiže do cilja svi se zabavljaju! Takođe, dete kroz igru dobija važne poruke – dok se krećemo ka cilju mi uživamo na tom putu, nije važno ko će prvi stići do cilja već kako se na tom putu osećamo, svi se radujemo uspehu drugih učesnika i zajedno ga proslavljamo.

Idealne su za roditelje koji imaju manjak vremena, ali i ideja kako da zabave dete i kvalitetno se igraju sa njim. 

Igralice sadrže tablu sa dve igre, komplet od 4 figurice i 1 kockicu. Jedna igra je “Upoznavalica”, a druga je “Razmrdalica”. Igralice su ciljano nazvane „porodične igre“, jer su pre svega namenjene roditeljima i deci kako bi se još bolje upoznali i međusobno povezali. Naravno, mogu je igrati i drugi članovi porodice ili vaspitači sa decom u vrtiću, animatori na rođendanu, i svi koji za to imaju prilike.

UPOZNAVALICA

“Upoznavalica” je osmišljena tako da igrači, a posebno dete/deca, obrate pažnju na same sebe – na to kako doživljavaju sebe i šta o sebi misle, zatim da nauče da prepoznaju sopstvena osećanja i želje, ali i da obrate pažnju na druge, kao i na svoje okruženje. Na taj način uče da razvijaju pozitivni pogled i stav prema sebi i ostalim članovima porodice, kao i drugim osobama oko sebe, tako što će razmišljati o njima ili čuti nešto od njih. Možete je igrati sa detetom od njegove četvrte godine.

RAZMRDALICA

“Razmrdalica” je igra za fizičku aktivnost i pokretanje dobre energije. Služi da se igrači „razmrdaju“ i zabave kroz razne fizičke izazove. Ovu igru možete igrati sa detetom već od njegove treće godine.

I “Upoznavalica” i “Razmrdalica” igraju se po principu bacanja kockice i kretanja figurica po tabli, a igrači treba da rade ono što piše na polju na koje njihova figurica stane.

Cena: 2000 dinara (poštarina za Srbiju je besplatna*)

*IGRALICE se šalju samo na adrese u Srbiji.

Za dodatne informacije i poručivanje pošaljite mejl na dragana.familycoach@gmail.com

Važna napomena: Ukoliko ste poslali mejl, a za 48 sati vam nije stigao povratni mejl od mene, proverite foldere Nepoželjno i Promocije, kao i da li ste dobro upisali moju mejl adresu.

“Igralice” spremne za slanje
Zadaci iz “Razmrdalice” pokreću dobru energiju i zabavu!

IGRA – Kocka te pita

Ova jednostavna igra pomoći će detetu da lako zapamti kada treba da kaže – hvala, izvoli, izvini, molim, dobar dan (dobro jutro/veče).

Umesto da stalno ponavljate detetu – “Šta se kaže kada… Javi se lepo drugarici… Izvini se…” – pomozite mu da kroz igru “Kocka te pita” usvoji manire. Igru možete igrati kada god želite, a više učesnika je dobro došlo!

Preuzmite Pdf dokument sa uputstvom za igru i pravljenje kocke.

KOCKA TE PITADownload

Ako želite da se povežete sa detetom na najprirodniji i najefikasniji način – kroz igre – onda su “IGRALICE” pravi izbor za vas! Ova jedinstvena porodična igra kreirana je tako da jača odnos između dece i roditelja kroz fizički i emotivni kontakt. Više informacija o “IGRALICAMA” i poručivanju, pročitajte OVDE.

Igru KOCKA TI KAŽE pogledajte OVDE.

Kako ZABAVITI dete 24/7 u trenutnoj situaciji?

hang-out-1521445_1280Pre nego što nastavite da čitate tekst, odmah ću vam odgovoriti na pitanje iz naslova. Nema potrebe da budete animator detetu po ceo božji dan. Ovo jesu vanredne okolnosti, ali to ne znači da deca ne umeju i sama da se zabave. A ako ste do sada bili “zabavljač” sada je pravi trenutak da to polako počnete da menjate.

Hajde da vidimo o čemu se ovde tačno radi i kako da to sprovedete.

Verujem da ste već u prvoj nedelji boravka kod kuće iscrpeli većinu igara kojih ste mogli da se setite i da vam kreativnost polako opada. Poslednjih dana, radeći online konsultacije sa roditeljima, primetila sam jednu stvar koja je zajednička za sve, bilo da imaju jedno dete, bilo da ih je više, a to je da roditelji pokušavaju da ih animiraju po ceo dan. Kada u tome ne uspeju, jer deca u jednom momentu prestanu da sarađuju, osećaju bespomoćnost, ali i krivicu, neuspeh, gube strpljenje i pomisle za sebe da su loši roditelji.

Prvo, deci stvarno ne treba da bude organizovan svaki minut, i ona to ni ne traže (sve dok se ne stvori obrazac navike). Drugo, to je jako iscrpljujuće, a često i frustrirajuće za roditelje. Treće, nema govora o tome da su roditelji loši ako nisu uspeli da zabave dete, niti to treba da dožive kao poraz. Radi se samo o tome da im je teško da prihvate da se dete dosađuje jer im to izaziva strah da će ono zbog toga postati lenjo, i zato daju sve od sebe da do toga ne dođe.

Ali, ovo ponašanje je nekorisno iz više razloga.

Nema potrebe da roditelji non-stop daju predloge detetu šta da radi i čega da se igra, jer onda ono to nikada neće naučiti samo da radi i uvek će očekivati da mu roditelj smisli igru. Dakle, povremena dosada je sasvim u redu i nemojte se plašiti kada se dete dosađuje. Ona je važna, čak i potrebna, jer pokreće dete na razmišljanje, na ideje, budi kreativnost i maštu, potrebu za snalaženjem, i što je veoma važno – daje detetu vreme da bude samo sa sobom, sa svojim mislima.

Ako mu popunjavamo svaki trenutak imamo dva najčešća scenarija – prvi je otpor (što roditelje jako uznemiri, jer se vode onim – Sve sam učinio da ti udovoljim, a ti tako!), a drugi je da ova navika roditelja postane detetova potreba, što znači da u budućnosti neće umeti da se nosi sa situacijama u kojima treba da bude samo iz bilo kog razloga.

Kada roditelji preuzmu na sebe zadatak da animiraju dete 24/7, umesto zadovoljstva ono vremenom počne da oseća prezasićenje, a roditelji mentalnu iscrpljenost. Važna napomena: vodite računa da ovo ne shvatite kao drugu krajnost – da ne treba ni malo pomoći detetu da ispuni dan i da mu govorite – Sam smisli šta ćeš! Dakle, držite se zlatne sredine. Ako ne znate gde je sredina, obratite pažnju na ponašanje deteta, to će vam jasno ukazati da li prelazite granicu.

Bilo bi dobro da, u trenutnoj situaciji kada ste stalno zajedno, imate neko određeno vreme za zajedničke igre. Možete da napravite/nacrtate raspored sa igrama. Ovo će naravno biti lakše sa decom koja su starija od pet godina. Za mlađe će sigurno biti potrebno više vremena, ali uz ove predloge verujem da ćete i sami dobiti ideje kako da pokrenete dete da se samo zabavi, makar i na kratko.

Kada su u pitanju porodice sa više dece, roditelji se mogu suočiti sa čestim nezadovoljstvom i svađama između braće i sestara. Problem je kada se u ovim porodicama insistira da “svi sve rade zajedno”. Imajte u vidu da svako dete ima potrebu da ima roditelje samo za sebe. Posebno što deca zbog različitog uzrasta i pola mogu da imaju potpuno različita interesovanja. Ovo se rešava tako što će svaki roditelj provoditi bar 15 minuta (ako može i više) u nekoj aktivnosti samo sa jednim detetom i tako zadovoljiti njegovu potrebu da bude nasamo sa njim. Naravno, ima porodica koje će sasvim OK funkcionisati kada sve rade zajedno i zato je ključno da pratite ponašanje dece i da prepoznate šta im je potrebno.

Neka dete oseti da je njegova uloga važna

Deca vole kada im se odrasli iskreno obrate za pomoć, kao i kada im se zadaci i obaveze predstave kao igra. “Zadužite” dete vam bude pomoćnik, a ako ih je više neka svako dobije svoj zadatak. Možete da napišete jednostavne zadatke na papiriće, presavijete ih ubacite u posudu i neka svi članovi porodice izvuku svoje zaduženje. Naravno, vodite računa o uzrastu i trenutnim sposobnostima deteta, a ako “izvuče” nešto što ne može zbog uzrasta da uradi dozvoljeno je menjanje 🙂 Smislite neki zanimljiv naziv ove igre, koja je zapravo za vas dragocena pomoć. Budite slobodni da detetu to i kažete – Tvoja pomoć mi sad znači, zaista mi je dragocena. Srećna sam što možeš da mi pomogneš sa ovim. Što je lepo kada dete poraste, pa može da nam pomaže.

Bez obzira da li imate jedno ili više dece, raspoređujte se u timove i pravite različite kombinacije (možete i unapred za svaki dan u nedelji da napravite sastav tima). Tako možete timski sklanjati/sređivati stvari po boji, veličini, obliku, prostoriji u kojoj se nalaze. Na primer – tim tata i dete sklanja sve što je mekano, tim dece sklanja sve što je crveno, tim mama i tata sređuje dnevnu sobu, a tim dece sređuje svoju sobu… Da bi bilo još zanimljivije, napravite tabelicu u koju će svaki tim obeležiti šta je obavio (udaranje pečata je uvek zabavno).

Pored zadataka za pomoć u kući, timovi mogu da se igraju sakrivanja i pronalaženja predmeta po principu toplo-hladno.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Koristite neverbalnu komunikaciju da pokažete detetu šta treba da radi. Izrazom lica i rukama/nogama pokazujte gde da ide i šta da radi. Zamenite se, neka dete samo mimikom i pokazivanjem pokaže šta vi treba da radite.

Uključite TV, ali isključite zvuk. Dete (ili deca) neka “glumi” i smišlja dijalog šta osobe na TV govore. Naravno, možete i zajedno.

Uključite TV, zvuk isključite. Jedno dete (ili roditelj) gleda film/crtać a drugo dete (ili roditelj) je leđima okrenuto ekranu. Drugo dete gleda kakav izraz lica ima ovaj koji gleda film/crtać, i pokušava da pogodi da li je scena smešna, tužna, strašna…

Napunite ranac raznim sitnim igračkama (pomešajte plišaniće, kocke, figurice, ubacite po neki novčić, mini knjigu). Otvorite ga toliko da može da se provuče ruka. Onaj ko uvuče ruku opipava jedan predmet i pokušava da pogodi šta je u pitanju. Druga varijanta je da “pipač” opisuje šta je napipao (mekano, tvrdo, toplo, hladno, oblo, kockasto…), a da druga osoba pogađa koji je to predmet. Ovo je zgodna igra kada vi na primer morate da budete u kuhinji, a detetu je potrebno da bude u kontaktu sa vama.

Deca (ili dete i vi) naizmenično “pišu/crtaju” prstom po leđima jedno drugom i pogađaju.

Čitaj mi sa usana – oblikujte ustima jednostavne reči, a dete neka pogodi šta ste rekli. Za stariju decu možete da napišete na papiriće reči ili čak i kraće rečenice, pa neka izvlače i pogađaju.

Pogodi priču – izaberite 2-3 knjige, dete vam je leđima okrenuto. Uzmite jednu knjigu, okrenite bilo koju stranu i počnite da čitate naglas. Cilj je da dete što pre pogodi koja knjiga je u pitanju. Kada vam je potreban mir da biste nešto obavili, najavite da ćete se posle ovoga igrati i neka dete/deca pre igre pročita par pričica.

Za sve vas koji ste čitali moju knjigu “Umetnost komunikacije sa decom“, pretpostavljam da ste prepoznali da su ove igre prilagođene kanalima komunikacije 🙂

Kad ne znate šta ćete, slobodno pitajte decu!

Deco, predajem se, pomagajte! Ja više nemam ideje za igre. Ako vi imate recite ili ih ovde nacrtajte/napišite, pa ćemo raditi nešto od toga popodne.

Verujem da ste dobili ideje šta sve može da bude igra, kao i da ste razumeli da je sasvim OK da se deca ponekad i dosađuju. Setite se sebe i svog detinjstva i šta se sve iz dosade izrodilo 🙂

Dragana Aleksić, family coach

Online izdanje knjige “Umetnost komunikacije sa decom”, možete nabaviti OVDE

Dete „buntovnik“ u vanrednim okolnostima

kid-inventorU trenutnoj situaciji koja zahteva mnogo novih pravila ponašanja, karakteristike deteta tipa „buntovnik“ dodatno će se pojačati i biće još izazovniji za roditelje.

Evo šta možemo da očekujemo i kako da rešimo.

Za „buntovnika“ će najteže biti to što se sada od njega zahteva da odmah (po)sluša i radi, a pre svega da razume ono što mu se kaže – izuj se čim uđeš u kuću, peri ruke, ne pipaj ništa, moraš da ostaneš kod kuće, ne možeš kod drugarice, ne može drug kod tebe…

Može se desiti da na „Odmah operi ruke!“ ne odreaguje ni posle deset ponavljanja, što kod odraslih izaziva tenziju, stres, ljutnju, bes, bespomoćnost, a zatim i u burnu reakciju.

I vi i ja znamo da je zahtev čuo i razumeo i kada ste ga prvi put izgovorili, ali  „buntovnik“ to želi da uradi onda kada on hoće, a ne kada mu drugi kažu. Ovo je roditeljima jako teško da razumeju jer misle da dete to radi iz inata, ali ono nije svesno ovih svojih dubokih unutrašnjih procesa koji ga navode da pruži otpor. To se najbolje vidi po tome što kada ga pitate zašto se tako ponaša, dete ne samo što nema odgovor, nego nema svest kako se to ponašalo.

O čemu se radi?

Imperativni zahtevi kod deteta „buntovnika“ su okidač za otpor i ulazak u stres, a s obzirom da je ovaj tip ličnosti izuzetno reaktivan, on tada reaguje impulsivno a ne racionalno. To ne znači da ćete morati da idete detetu „niz dlaku“ i da strepite od njegovih reakcija, nego da ćete prilagoditi pristup i komunikaciju. Dakle, ako već znate da naredbe, zahtevi, nametnuti zadaci ne daju rezultat, onda ćete izbegavati da tako formulište to što očekujete od deteta. Prednost ćete dati dogovoru i aktivnom uključivanju buntovnika u zahtev/zadatak, a zajedničko kreiranje pravila dodatno će pomoći da radi to što treba bez otpora ili bar da on bude manji.

Hajde da vidimo kako to praktično izgleda:

– Sada (ovih dana) je važno da svi češće detaljno peremo ruke. Šta misliš/predlažeš, kako je najbolje da se dogovorimo da se svako seti da opere ruke? – Govor u množini služi da detetu stavi do znanja da pravila važe za sve, a ne samo za njega, što odmah smanjuje pritisak očekivanja. Pažljivo slušajte predlog i uvažite ga. Ako nije prihvatljivo/izvodljivo to što dete predlaže, blago ga usmerite – Zvuči zanimljivo, šta misliš da probamo još i… (pa recite vaš predlog). Sa mlađom decom možete da se dogovorite da u kupatilu zalepite papir i da dete svaki put kada opere ruke udari npr. pečat.

– Video si onaj snimak kako se pravilno peru ruke, nisam znala da to mora baš tako, a ti? Ja ću sada da ih perem, a ti gledaj da li to radim dobro i oceni me. Onda ću ja da gledam kako ti to radiš, nadam se da će moja ocena biti veća od tvoje (namignite). – Ovo je izazov koji „buntovnici“ rado prihvataju.

– Razumem da ti je ovo dosadno. Imaš li ideju kako da bude zanimljivije/zabavnije? – Verujte da ima, samo ga saslušajte.

– Da si ti mama (tata), a da sam ja ti kako bi ti mene naučio zašto je važno da perem ruke? Šta bi mi rekao?

– Kako sve možeš da se igraš sa drugom, a da on ne dođe kod tebe, da se ne vidite stvarno? Baš me zanima koliko načina možeš da smisliš!

Pitajte dete za mišljenje, predloge, ideje, stavljajte ga u vašu ulogu šta bi radilo da je na vašem mestu – na ovaj način aktivirate najvažniju osobinu „buntovnika“ – kreativnost. Oni imaju rešenje za sve, samo je problem što odrasli ta rešenja neće da prihvate jer su često van standardnih pravila i očekivanja. Slušajte šta vam dete govori, ne odbacujte odmah predloge nego zajedno tražite sve dok ne dođete do onog što je prihvatljivo za oboje.

Kada govorim o promeni pristupa sa ovim tipom dece, mislim upravo na ovo što sam navela kao primere za saradnju. Napominjem da je potrebno vreme da se vi naviknete na to, kao i strpljenje. Ali, svakako vredi više od stresa zbog otpora.

Drugi problem sa „buntovnicima“ su njihove burne reakcije koje prosečnom posmatraču mogu izgledati da nastaju bez razloga, „iz čista mira“. Imajte u vidu da burno ispoljavanje besa i ljutnje nije jedina karakteristika „buntovnika“, i treba obratiti pažnju da li je kod vašeg deteta uzok ovome uzrast u kojem se očekuje ovakvo ponašanje (od druge do četvrte-pete godine). Ostale karakteristike pročitajte OVDE.

Kada znate da je vaše dete „buntovnik“, onda ćete vremenom naučiti da primetite i prepoznate koje to situacije dovode do bure i unapred ćete ih prevazilaziti. Imajte u vidu da će vam to nekada poći za rukom, a nekada ne. Ono što najčešće utiče na eksplozivne reakcije su glad, žeđ, umor i zato u početku prvo na ovo obratite pažnju. Jako je zanimljivo da čak i odrasli „buntovnici“ ne umeju da prepoznaju kada su gladni! Za razliku od drugih koji imaju postepeno povećanje gladi, oni to registruju tek kada osete ozbiljan nalet, što ih u sekundi uvede u osećaj bespomoćnosti koji se zatim „pretvori“ u bes i burnu reakciju. Još je zanimljivije da, bez obzira što im se ovo više puta ponovilo, ponavljaće se i dalje, što samo potvrđuje da su njihova ponašanja posledica jakih impulsa bez imalo racionalnog razmišljanja, tačnije uopšte ih nisu svesni!

Kada su u pitanju stvari koje ne dozvoljavate detetu, očekujte frustraciju, bes usmeren ka vama, pa čak i ljute i uvredljive reči. Što manje reagujete, to će se bura brže stišati.

Najveća zamka u koju upadnu roditelji je pokušaj da opravdaju svoju odluku ne bi li se „buntovnik“ odmah umirio, ali mu tako samo pojačavaju potrebu da se još žešće bori za to što želi. Kada je roditelj siguran u svoju odluku, dovoljno je da jednom kaže detetu, da ne ulazi u objašnjavanje svog postupka i da ne reaguje na „izazove i provokacije“ kojima je buntovnik sklon. Dete to ne radi svesno i o tome možete i treba da razgovarate, ali tek kada sve prođe. Pitajte dete kako se osećalo u toj situaciji, pa se tako ponašalo – da bi moglo da poveže koja emocija u njemu izaziva takvu reakciju, a zatim mu dajte predlog kako još može da reaguje kada se tako oseća. Ovo je ključna stvar u odnosu sa ovim tipom dece i potrebno je puno strpljenja i vremena, jer su oni vođeni impulsima što im praktično ne daje nikakvu šansu da prvo razmisle pa onda reaguju.

Jako je važno da roditelji „buntovnika“ znaju za ovaj mehanizam, jer onda mogu da razumeju da se dete ne ponaša tako namerno. Dakle, isprobajte da ne upadnete u zamku objašnjavanja kada ga preplavi bes zbog neke zabrane, ali se prethodno naoružajte strpljenjem.

Promena pristupa i komunikacije, veština formulisanja zahteva koji neće izazvati otpor, kao i prepoznavanje “kritičnih” situacija koje ga uvode u besne reakcije, pomoći će vam da uspostavite saradnju, a detetu će dati osećaj sigurnosti jer ga razumete čak i kada se burno ponaša 🙂

Roditelj je detetu vodič i podrška, jer samo tako može da nauči kako da se uspešno nosi sa svojim izazovnim tipom ličnosti.

Dragana Aleksić, family coach

AKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP „BUNTOVNIKA“, I ŽELITE INDIVIDUALNI PRISTUP I RAZGOVOR U VEZI KONKRETNIH SITUACIJA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

DA LI JE VAŠE DETE “BUNTOVNIK” BEZ RAZLOGA

DETE “BUNTOVNIK“ IMA ČITAV SPEKTAR FENOMENALNIH SPOSOBNOSTI I VRLINA KOJE NA ŽALOST MOGU DA OSTANU NEPREPOZNATE I NERAZVIJENE KADA RODITELJI I OKRUŽENJE, U NEDOSTATKU ADEKVATNOG PRISTUPA, POKUŠAVAJU DA GA STAVE U „KALUP“.

ben-white-124388-unsplash

Često dobijate komentare da je vaše dete veoma inteligentno i napredno, ali i da neće da sluša šta mu se govori. Da je veoma snalažljivo i šarmantno, ali i da stalno „čačka“ i začikava drugu decu. Burno reaguje i pruža otpor kada mu se govori kad, šta i kako da radi…

Ako ste pored ovoga primetili i da vaše dete:

– „mora“ sve da radi na neki „svoj način“

– što ga više požurujete, ono je sve sporije

– često kasni i ne uzbuđuje se zbog toga

– za sitnicu odreaguje burno i besno

– nema strpljenja

– loše reaguje na kritiku

– ne poštuje pravila

– veoma burno reaguje na nepravdu

– često govori da ga nešto ili neko nervira

– ne sluša i „ne poštuje“ autoritete (možda ste prve komentare dobili već u vrtiću, u školici sporta, a posebno u školi)

– govori da nikada nije krivo ni za šta

– njegova uvek mora „da bude poslednja“…

U praksi se sve više susrećem sa roditeljima koji ponašanje deteta opisuju na ovaj način, često nemaju rešenja za neke situacije, osećaju se bespomoćno, pa i ljuto, imaju osećaj da su negde pogrešili u vaspitanju.

Ipak, postoji razlog za ova ponašanja, a to je specifičan tip deteta – „buntovnik“. U pitanju je deo tipa ličnosti koji je kod njih dominantno razvijen, a ne prolazna faza u odrastanju. Na pitanje jedne mame na konsultaciji – Pa do kada će moja ćerka (7 godina) da bude takva? – moj odgovor je – Zauvek.

Deci koja pripadaju ovom tipu je veoma teško u okruženju jer su često etiketirana kao neposlušna, bezobrazna, svojeglava, nemaju adekvatnu podršku i ako se takav odnos prema njima nastavi, njihovo „buntovničko“ ponašanje će biti sve izraženije, a potencijali neiskorišećni. Cilj je da se detetova ponašanja i reakcije usmeravaju, da mu se pomogne da razume svoja emotivna stanja i impulse, a ne da se sputava i sprečava u izražavanju emocija koje kod ovog tipa deteta daju burnu sliku.

Roditeljima je podjednako teško i iscrpljujuće, jer ovaj tip deteta ima velike oscilacije u energiji i raspoloženju što je jedan od glavnih razloga zašto “ne sluša i ne radi” ono što se od njega traži i očekuje. Na konsultaciji ćete saznati kako da sa ovim naglim promenama izađete na kraj i olakšate i detetu i sebi svakodnevne izazove.

AKO JE VAŠE DETE VEĆ KRENULO U ŠKOLU, PROVERITE OVDE DA LI GA PREPOZNAJETE U OVIM OPISIMA.

KAKO DA BOLJE RAZUMETE “BUNTOVNIKA”, SAZNAJTE OVDE.

Sa detetom „buntovnikom“ imaćete osećaj da je uvek sve povuci-potegni. Za ovaj tip deteta potrebno je mnogo više energije, i fizičke i mentalne, nego za bilo koji drugi tip. Ali to nikako ne treba da bude razlog da mu se ne pomogne da ostane autentičan.

Umesto da pokušavate da svoje dete po svaku cenu prilagodite okruženju,  naučite kako da podržite njegovu autentičnost i pomognete mu da razvija potencijale koji najčešće ostanu neotkriveni upravo zbog stalne potrebe da se njegovo ponašanje koriguje.

AKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP „BUNTOVNIKA“, I ŽELITE INDIVIDUALNI PRISTUP I RAZGOVOR U VEZI KONKRETNIH SITUACIJA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

Knjiga – Umetnost komunikacije sa decom

NASLOVNA_FINAL.png

Moja prva knjiga “Umetnost komunikacije sa decom” bazirana je na mom istoimenom autorskom programu koji sprovodim kroz predavanja i individualne konsultacije, a koji sam kreirala za roditelje i sve one koji rade sa decom.

U knjizi ćete, između ostalog, saznati šta sve u svakodnevnim razgovorima može da vam pomogne da lakše uspostavite saradnju sa detetom, kako da promenom načina na koji govorite prevazilazite otpor i nesporazume, kako da postavljate prava pitanja i dobijate odgovore koji vas zanimaju, motivišete dete i ujedno gradite odnos poverenja.

Knjiga je za roditelje dece uzrasta do 12 godina, kao i za sve koji rade sa decom i roditeljima (vaspitače, učitelje, nastavnike, trenere…)

Uz brojne primere iz prakse dobićete praktične smernice i ideje kako da pričate da bi vas dete slušalo i razumelo 🙂

Knjiga ima 144 strane.

Zavirite u knjigu i prelistajte nekoliko stranica. Kliknite OVDE.

Prvi štampani tiraž je rasprodat! 

Cena za elektronsko izdanje je 1000 din / 10e 

Knjigu možete kupiti u elektronskom obliku, kao E-book, i čitati je na svim uređajima koji su povezani sa vašim Google nalogom. Napomena: e-knjiga se ne može štampati zbog zaštite autorskih prava.

Za dodatne informacije o poručivanju, pišite mi na mejl dragana.familycoach@gmail.com

Važna napomena: Ukoliko ste poslali mejl, a za 48 sati vam nije stigao odgovor od mene, proverite foldere Nepoželjno i Promocije, kao i da li ste dobro upisali moju mejl adresu.

3 važna FAKTORA koji će POMOĆI da nas dete (PO)SLUŠA

adorable-boy-child-2098813.jpgDa li i u kojoj meri će dete da nas (po)sluša, zavisi od načina na koji smo mu rekli neki zahtev, od toga da li imamo njegovu pažnju ili „pričamo u prazno“, od uzrasta i detetovih trenutnih kapaciteta da razume šta mu se govori, kao i da li je pravi trenutak za neke aktivnosti.

Što se tiče načina na koji razgovaramo sa detetom, to se pre svega odnosi na ton, visinu i boju glasa, ali i da li mu se obraćamo sa poštovanjem ili smo izričiti i strogi u zahtevu.

Verovali ili ne sve ovo utiče na to KAKO će zahtev da zvuči i da li će dete „slušati“ iz straha ili znatiželje.

Komunikacija je najpraktičniji alat kojim možemo da ostvarimo saradnju sa detetom i da gradimo odnos poverenja, i zato je prilagođavanje od velikog značaja za uspeh.

1. Povežite ton sa slikom

Deca uče tako što posmatraju i oponašaju. Odrasli se, u ovom procesu učenja deteta, mnogo više služe rečima i očekuju da dete sve razume. Ipak, kada verbalni zahtev „povežemo“ sa slikom, tj. pokažemo detetu šta treba da uradi, ono će to bolje i brže razumeti, ali i zapamtiti.

Na primer  – Vidiš, kada peremo zubiće uzmemo prvo pastu, pa je stavimo na četkicu i onda trljamo zube ovako. – Pokažite sve što ste i rekli. Što je dete mlađe, to ćemo više puta pokazati ovu radnju, sve dok je ne usvoji.

Kasnije će biti dovoljno da dete podsetimo – Sećaš se gde stoji pasta za zube? Šta radimo prvo? Aha, stavimo pastu na četkicu. Hajde, pokaži mi kako to radiš, – ohrabrujemo dete.

Ovo možete koristiti za sve rutinske radnje, umesto da milion puta ponavljate isto i nervirate se što dete “ne sluša”.

2. Sve u svoje vreme

Deca su prave male pčelice, brzo uče, mnogo toga ih zanima, pa to nekada zavede roditelje da precene njihove mogućnosti. Iako često deluju mnogo zrelija za svoje godine, to ne znači i da su njihove sposobnosti razumevanja, ali i interesovanja za neku aktivnost, zaista dostigle taj nivo.

Ovo se odnosi na situacije kada roditelj želi da nauči nečemu dete, a da ono još uvek nije ni pokazalo zanimanje za to. Iako roditelju deluje da dete ima sposobnosti za usvajanje neke nove aktivnosti, ukoliko ono nije pokazalo želju za tim, nema potrebe ni opravdanja da ga tome uči. Proces učenja ide iz unutrašnje potrebe i želje, a ako  se insistira na tome onda kada dete nije spremno niti motivisano, rizikujemo da se stvori otpor.

Sa druge strane, roditelji nekada i potcene sposobnost i spremnost deteta, pa kada ono samo poželi nešto da radi, govore mu – „Mali si još, moraš da porasteš“, ili „Nije to još za tebe…“ Tako se dete obeshrabruje, pa i samo počne da veruje da nije u stanju da to nešto uradi. Ovde je ključno pratiti dete, njegova interesovanja i blago ga usmeravati, a najvažnije – dozvoliti mu da se razvija svojim tempom bez upoređivanja sa drugom decom.

❗️ Ovladajte efikasnom komunikacijom sa decom uz video predavanja ❗️ Izbegnite 8 najčešćih grešaka u komunikaciji, saznajte šta sve može da vam pomogne da vas dete bolje razume i lakše posluša, primenite jednostavne igre za saradnju. Video predavanja gledajte kada vama odgovara, opušteno kod kuće na kompjuteru, tabletu ili telefonu. Informacije o poručivanju pogledajte OVDE.

3. Od viška glava (ipak) boli!

Da li vam se desilo da što više pričate detetu to vas ono manje sluša? Možda je bolje pitanje – Koliko puta vam se desilo da ispričate detetu sve šta od njega očekujete, a da vas ono ne posluša?

„Danas ćemo ići u bioskop, a pre toga kod bake na ručak i svratićemo do prodavnice da isprobaš cipele. Al, prvo da uradiš domaći i pospremiš sobu, a možeš da počneš danas i lektiru da čitaš…“  Zvuči poznato? Od ujutru nabrajate detetu planirane dnevne aktivnosti i očekujete da sve ide pod konac? Pa, što ne bi kad ste mu sve objasnili? Ipak, računajte da neće…

U jednom trenutku naš mozak može da primi i obradi veoma mali broj informacija, a s obzirom da one do nas stižu preko naših čula (zvuk, dodir, miris, ukus i vid), onda smo mi praktično prebukirani njima.

Upravo zbog ogromne količine informacija koje do nas stižu svakog trenutka, postoje razni filteri koji ih „razvrstavaju“. Oni funkcionišu potpuno van naše svesne volje i kontrole, sve informacije kategorizuju, ali ih često i brišu i menjaju.

I zato, kada pričamo detetu dok, na primer, doručkuje ili gleda crtać ili čita knjigu, mi ga konstantno zatrpavamo i tako zapravo sabotiramo da zahtev uopšte i stigne do njega. Jednostavno, kanali za primanje informacija su prepunjeni – ukusom i mirisom hrane koju jede, nečim što gleda, zvukom koji čuje, i to ne samo od nas već i sa TV-a ili radija…

I kada ispričate šta ćete sve raditi tog dana, vi očekujete neku povratnu reakciju, ali dete bukvalno nema pojma šta ste mu pričali. Ne zato što vas nije slušalo i sigurno ne zato što je „bezobrazno“, nego zato što ste ga pretrpali informacijama! 

Zato postoji zlatno pravilo u komunikaciji – jedna stvar u jednom trenutku. 

Ovo posebno važi za decu i što su mlađa to ćemo ga više poštovati.  Dakle, ono što vam je prvo na redu ili najvažnije da dete uradi, to i recite – Zamolila bih te da sada skloniš igračke. Ili – Kada uradiš domaći možemo u bioskop. Ili – Sada sedamo za sto i ručamo.

Naravno, kako dete raste tako ćemo mi zahteve i zadatke usložnjavati, ali za početak hajde da mu bar damo šansu da primi informaciju da bi moglo da je razume i na kraju i posluša 🙂

Dragana Aleksić, Family coach

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE ONLINE TERMIN NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE. 

ZNATE LI DA VEŠTOM KOMUNIKACIJOM RODITELJ MOŽE I SEBI I DETETU DA OLAKŠA SVAKODNEVNE IZAZOVE, GRADI AUTORITET NA ZDRAVIM OSNOVAMA, MOTIVIŠE DETE NA RAZNE AKTIVNOSTI, BEZ PRIMENE KAZNE I PRETNJI? U KNJIZI “UMETNOST KOMUNIKACIJE SA DECOM” SAZNAĆETE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPORE I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU. VIŠE INFORMACIJA O KNJIZI I PORUČIVANJU, PROČITAJTE OVDE.