KAKO motivisati DETE DA PRIČA o vrtiću ili školi?

skola 2.pngZnate li koje je najčešće pitanje koje odrasli postave detetu kada dođu po njega u vrtić ili školu? „Šta je danas bilo u vrtiću/školi?“ Znate li koliko puta dobiju odgovor koji žele? Skoro nikad.

Naravno da nas roditelje uvek zanima šta je bilo u vrtiću/školi! Ali, kada to pitamo dete ono nam nekako uvek priča nešto drugo, nešto što nas manje zanima. I kada ponovimo pitanje dete ili nastavlja sa istom pričom ili počinje neku drugu, ali nikako da kaže ono što MI želimo da saznamo.

O čemu se radi? Zašto dete neće lepo da nam odgovori na pitanje?

Pa, jednostavno zato što je ovo pitanje veliko kao kuća! Sva opšta pitanja, takozvana „široka“, daju sagovorniku, u ovom slučaju detetu, priliku da priča o onome što je NJEMU VAŽNO i o onome što je na njega ostavilo najveći utisak.

Hajde da vidimo kako bi to izgledalo kod nas odraslih!

Vratili ste se sa posla i suprug/a vas pita – Šta je bilo danas na poslu? Počinjete da pričate o novom projektu i tesnim rokovima, a on vas prekida i kaže – Ma, dobro pusti to, nego šta si radila danas? Krećete ponovo –  Aha, pa sređivala sam dokumentaciju pre sastanka i onda je došla direktorova sekretarica i…  Ponovo vas prekida – Daj, stvarno me to ne zanima, nego šta si uradila za godišnji, jesi podnela zahtev? Dok vrtite u glavi ceo dan kao film i pokušavate da se setite svega, ne razumete kako može zahtev za godišnji da bude važniji od novog projekta?! I uostalom zašto LEPO ne pita šta ga STVARNO zanima?

Eto, baš u tom grmu leži zec!

Dakle, na ovako opšte pitanje svako od nas će pričati ono što je njemu prva asocijacija. I tako, kada pitamo dete „šta je bilo u vrtiću“ ono će možda prvo ćutati (vrteti film u glavici), jer, od jutros do sad, je bilo toliko toga! Ili će možda odmah početi da priča kako su neka deca prosula sok pa se vaspitačica ljutila, ili kako je pao kada su se igrali napolju ili da je bio kolač za užinu… Stvar je u tome da ono STVARNO DAJE odgovor na pitanje „šta je bilo“, ali iz njegove perspektive.

Koja još pitanja je zgodno da izbegavate u komunikaciji pročitajte u ovom TEKSTU i OVOM.

Roditelji obično budu „nezadovoljni“ ovakvim odgovorom, pa nastavljaju sa modifikovanim pitanjem –  Šta si radio danas? E, tek je ovo pitanje kao kuća! Hajde redom da prođemo šta je sve dete radilo u vrtiću u toku dana, pa će biti lakše da se razume zašto je ovo pitanje na koje je nemoguće dati odgovor kojim će druga strana biti zadovoljna. Dakle, dete je doručkovalo, onda je slušalo pesmicu pa je ponavljalo za vaspitačicom, onda se igralo igračkama (nove kocke!), onda je bila užina (mmm, puding!), onda je izašlo napolje i igrali su se „Ide maca oko tebe…“, onda se jurilo sa drugom decom, onda je bilo vreme za spavanje, onda je crtalo…

Kada ste ga pitali šta je radilo, na šta ste od svega ovog mislili? OK, razumeli ste. Kada se postavi opšte pitanje takav će biti i odgovor.

Kako onda da saznate šta želite?

Tako što ćete PITATI baš to što vas ZANIMA. Ako vas zanima šta je dete radilo u vrtiću, pitajte – Šta si danas novo naučio? Koje ste se nove igre igrali danas? Šta ti se danas najviše svidelo što ste radili? Sa kim si se danas najviše družio/igrao? Čega ste se sve igrali? Koje igračke ti se sviđaju u vrtiću? Koja vaspitačica je danas pričala priču? Jel ti se svidela priča?…

Naravno, ne pitajte ga sve odjednom. Ovakva pitanja podstiču misaone procese, usmeravaju detetu pažnju na različite segmente dana, ljude i aktivnosti, pomažu mu da zaista deli svoje misli, osećanja, da kaže kako ono nešto doživljava… Važno je da ga slušate i da ga ne prekidate.

Ovo su samo varijacije šta sve možete da pitate, da istražujete, da saznate kako dete provodi vreme kada niste zajedno. Biće i situacija da će dete ova pitanja zanemariti i pričati nešto sasvim drugo, i to je u redu. To znači da vam priča o onome što je njemu važno da vam kaže i tada ga pažljivo slušajte.

Ako je vaše dete malo i možda tek krenulo u vrtić, očekujte da će biti prepuno utisaka, pa svedite pitanja na minimum. Možda mu i neće biti toliko do priče, jer ono sve to proživljava emocionalno, a to je malom detetu teško da pretoči u reči. Sa druge strane ima dece koja će pričati kao „navijena“. I jedno i drugo je sasvim OK. Budite strpljivi.

AKO USKORO KREĆETE PRVI PUT U VRTIĆ (ILI NAKON DUŽE PAUZE) ILI JE U TOKU ADAPTACIJA, POGLEDAJTE VIDEO PREDAVANJE O OČEKIVANIM PROMENAMA I SMERNICE KAKO DA OVAJ PERIOD BUDE LAKŠI ZA CELU PORODICU. SVE INFO O PRISTUPU PREDAVANJU SU OVDE.

A, kako podstaći dete da priča o školi?

Što je dete starije to će se pitanja usložnjavati i množiti, ali suština je uvek ista – gađajte pitanjem u metu!

Umesto klasičnog – Šta je danas bilo u školi?, pitajte – Iz kog predmeta ste radili novu lekciju? Šta si danas novo saznao, šta si prvi put čuo? Koji ti je predmet/lekcija danas bio najzanimljiviji? Sa kim si danas sedeo? Koliko novih drugova si upoznao? Kako ti se čine? Koji predmet/ nastavnik ti se najviše svideo?

Umesto (priznaćete vrlo dosadnog i neinspirativnog) – Šta imaš za domaći?, pitajte – Iz kog predmeta bi voleo prvo da radiš domaći? Šta bi ti bilo baš zanimljivo da prvo radiš? Šta bi više voleo da prvo uradiš – lakše ili teže zadatke? Sa kim misliš da bi bilo dobro da vežbaš za kontrolni? Šta mogu ja da ti pomognem?

Ovakvim pitanjima mi pokazujemo interesovanje za to kako se dete oseća, kako ono neku situaciju/osobu doživljava, pitamo ga za mišljenje, otvaramo komunikaciju i motivišemo ga. Da bi zaista dalo odgovor mora da se zamisli – da pokrene točkiće u glavi.

Pored toga što su šanse da saznamo šta želimo sada mnogo veće, na ovaj način gradimo kvalitetan odnos i ukazujemo poštovanje detetu kao osobi.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI SA DETETOM, VIŠE INFORMACIJA O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

Advertisements

Zašto DECI NE TREBA postavljati pitanje „ZAŠTO?“

mom-scolding-toddler_1Jednostavno zato što ćete ostati bez odgovora!

Ako bismo analizirali način na koji razgovaramo sa decom, kao i kako formulišemo pitanja, sigurno bismo uočili da mnogo toga izgovaramo ili pitamo na isti način.

 

 

Kada to što govorimo ne daje rezultate, a to što pitamo ne daje odgovore – vreme je za promenu.

Možda niste razmišljali o pitanju „zašto“ na ovaj način, ali kroz nekoliko primera biće vam jasno zašto ga treba izbegavati u komunikaciji, posebno sa decom.

Kada dete (ili bilo koju osobu), pitamo –  „Zašto se tako ponašaš?“ ili „Zašto ne uradiš odmah domaći, zašto ne središ sobu…?“ ili „Zašto večito kasniš?“ ili „Zašto me ne slušaš?“  i onda na kraju začinimo sa „Zašto mi ne odgovaraš?“ – ono to pitanje doživljava kao „napad“ (posebno ako se postavljaju jedno za drugim), i oseća da mora da se (o)pravda i brani. Kada se mozak bavi pronalaženjem opravdanja, on ne može u isto vreme da da odgovor šta se stvarno desilo.

Takođe, ovo pitanje usmerava pažnju na problem, a ujedno nosi pretpostavku da je dete nešto uradilo smišljeno, ciljano, namerno… i nosi element osude ponašanja. Ako obratite pažnju kako se dete ponaša kada mu se postavi ovo pitanje, videćete da se „muči“ da nađe odgovor, ili je zbunjeno ili mu je neprijatno pa počne da se „glupira“ („potez očajnika“ da skrene pažnju na nešto drugo), što odrasle još više može da iznervira. Odgovori uvek počinju sa „zato što…“, ali se često tu i završe.

AKO ŽELITE DA IZBEGNETE TIPIČNE GREŠKE U KOMUNIKACIJI SA DETETOM I DA GOVORITE TAKO DA VAS DETE bolje razume I LAKŠE (PO)SLUŠA, INTERNET PREDAVANJA O EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI VAM MOGU BITI OD VELIKE KORISTI. SVE INFO SU OVDE.

ZAŠTO JE TO TAKO?

Prvo, važno je da razumete da dete ne odgovara ne zato što neće, nego ne može! „Zašto“ pitanje ga je sateralo u ćošak, u zonu u kojoj mora da se bavi pronalaženjem razloga za neko ponašanje kojeg možda nije ni svesno, a onda i da opravda to ponašanje.

Drugo, maloj deci je to nemoguće, jer nemaju dovoljno iskustava da bi sve to misaonim procesima mogla da povežu, niti imaju dovoljno bogat rečnik da to objasne na način koji bi zadovoljio odrasle.

Treće (i najvažnije) – to što nešto nisu ili jesu uradila je samo krajnji ishod koji stoji iza nekog ponašanja. Pitanje „zašto“ fokusira na taj kraj, na posledicu, pa samim tim detetu ne da nikakvu šansu da kaže šta je u stvari htelo ili koji je razlog zbog čega nešto nije uradilo.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI SA DETETOM, VIŠE INFORMACIJA O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE.

Pored toga što ostajemo bez odgovora koji nas zanima, kod deteta ćemo izazvati loš osećaj, zato što „mora da se brani i pravda“. Kada se sa nekom temom (učenje, škola, domaći, spremanje sobe, razbijena čaša, kašnjenje…), poveže loša emocija, ona će se kod deteta, (kao i kod bilo koje druge osobe), javljati svaki put kada se pokrene ta tema.

Takođe, ovako formulisana pitanja kriju i brojne pretpostavke o osobi – da ona uvek kasni, da nikad ne radi to što joj se kaže, da ne sluša – što će samo pojačati negativan osećaj, ali i uticati na kreiranje mišljenja/uverenja o sebi.

Da biste još bolje razumeli KAKO SE DETE OSEĆA u ovim „zašto“ situacijama, pozivam vas da „obujete njegove cipele“.

Zamislite da ste došli na posao malo ranije da biste se spremili za važan sastanak, sve ste otkucali, isproveravali i pustili na štampu. Ali, štampač se zaglavio. Pokušavate da ga osposobite, vreme prolazi, stižu i druge kolege, pokušavaju da vam pomognu, vreme prolazi… Morate na sastanak bez odštampanog materijala. Šef vas pita – Zašto se niste na vreme spremili, koleginice? Šta biste mu prvo odgovorili na ovo, koje reči vam kreću iz usta, kako se osećate?

Ili, treba da se nađete sa prijateljicom u restoranu, rođendan joj je. Žurite kući sa posla da se spremite, i usput da kupite poklon. Sve uspevate da završite na vreme, spremate se i krećete. Na stanici shvatate da predugo čekate i čujete komentare da autobusa nema baš dugo i da je negde zastoj. Brzo bacate pogled na taksi stanicu, ali nijednog nema. Odjednom, pored vas se zaustavljaju kola, komšinica vas zove da vas poveze. Ulazite u kola, a ona vam kaže da treba samo da kupi nešto i da će vas odvesti do grada jer joj je usput. Pomislite kakva ste srećnica, ali posle 20 minuta čekanja u kolima se više ne osećate tako. U međuvremenu su autobusi „proradili“, ali vi ne možete da ostavite komšinicina kola. Kasnite na rođendan pola sata, prijateljica vas pita – Zašto nikada ne možeš da dođeš na vreme? Kako se osećate?

Vidite, mnogo toga se desi pre onoga što se na kraju vidi, a ovo pitanje ne pomaže da se sazna pravi odgovor. Zato kada vidite da je nešto razbijeno u sobi, pre nego što vas obuzme ljutnja i pomislite da je dete nevaljalo, zamislite ovaj scenario – možda je dete želelo da dohvati knjigu sa police, i u tom pokušaju srušilo figuricu koja se razbila. Ako ga pitate – Zašto si to uradio? – nećete saznati šta je stvarno htelo da uradi.

OK, razumeli ste!

PA, KAKO ONDA POSTAVLJATI PITANJA I DOBITI ODGOVORE?

Pravo pitanje je zapravo šta mi kao roditelji tačno želimo da saznamo i postignemo pitajući „zašto“? Ako razumemo da ono detetu ukazuje na problem, onda je korisnije usmeriti pažnju ka rešenju.

Evo kako možete da formulišete pitanje ili izjavu:

1. Umesto – Zašto nisi spremila sobu?, pitajte – Kada si planirala da spremiš sobu, pre ili posle ručka? (Pažnja je usmerena na cilj – spremanje sobe, i date su opcije, što smanjuje tenziju). Ili – Šta se dešava, pa ne počinješ sa spremanjem? (Pokazujete iskreno interesovanje za razlog. Možda dete boli glava, možda želi da se odmori, napravi pauzu…)

2. Umesto – Zašto još nisi počela da se oblačiš? Opet ćeš zakasniti!, recite – Počni da se spremaš za školu (rođendan), da bi stigla na vreme. (usmeravamo pažnju da dete treba negde da stigne na vreme, a ne da će kasniti). Ili – Koji je razlog što još nisi počela da se spremaš? (Pokazivanje interesovanja, možda detetu treba pomoć)

3. Umesto – Zašto baš uvek moraš da kasniš na trening?, recite – Sećaš se da je trener rekao da, ako opet zakasniš, nećeš moći da igraš na utakmici. (Podsećanje na pravila, ukazivanje na posledicu i odgovornost, ali bez pritiska, kašnjenje = nema igre). Ili – Da li ti i dalje želiš da treniraš? (Zainteresovanost za pravi razlog, možda dete indirektno pokazuje da to više ne želi)

4. Umesto – Zašto nisi uradio domaći?, recite – Kada uradiš domaći čim dođeš kući imamo celo popodne slobodno za igru! (Pored kreiranja navike da što pre obavlja zadatke, ukazujemo detetu na prednosti dobro organizovanog vremena). Ili – Šta misliš da domaći radiš čim dođeš kući, pa da imaš više vremena za sebe? (Pitamo ga za mišljenje, uvažavamo dete kao ličnost i usmeravamo pažnju šta je prednost tog ponašanja)

5. Umesto – Zašto diraš to kad sam ti rekla da ne smeš?, pitajte – Šta si pokušavao da uradiš, pa se ovo desilo? Šta si u stvari hteo da uradiš, pa si prosuo sok (razbio čašu)? Sledeći put me pozovi da ti pomognem. (Ako imate malo dete do pet godina, postavljanjem ovakvih pitanja možete očekivati odgovor. Ovde nema pretpostavke da dete nešto radi namerno, iz inata, tako da nema ni tenzije. Usmeravate dete da traži pomoć)

6. Umesto – Zašto se tako ponašaš? Zašto si nevaljala?, pitajte – Šta pokušavaš da mi kažeš? Šta ustvari želiš, pa radiš to? (Takozvano „čitanje između redova“, veština koju je dobro razviti, jer mala deca „govore“ ponašanjem, a na odraslima je da to protumače, umesto da ga prekidaju i osuđuju)

Na ovaj način se i dete i mi fokusiramo na rešenja, učimo ga da i ono samo vidi i povezuje šta je za njega u nekoj situaciji korisnije.  Kada nam postane prirodno da ovako pričamo sa detetom, smanjujemo napetost u razgovorima, jer stalno razmišljanje o problemu i detetovoj „lošoj“ nameri. veoma opterećuje.

Računajte da je za usvajanje ovakvog načina komunikacije potrebno vreme, a aktivnom primenom ćete svakako imati pozitivne promene. Ako se u procesu usvajanja ovog modela desi da ipak kažete nešto na „stari način“, zastanite na trenutak i onda ponovite  na drugačiji način.

Dragana Aleksić, family coach

Kako se vratiti u ŠKOLSKI RITAM?

pexels-photo-207653Pored velikog uzbuđenja, početak školske godine donosi i promenu ritma cele porodice.

Iz letnje opuštenosti ulazi se u mnogo raznovrsnih aktivnosti, ali i obaveza, pa taj prelaz ponekad može da bude izvor stresa i za decu i za roditelje.

 

Već od druge polovine avgusta nema roditelja koji bar na trenutak ne „oseti“ kako mu prvi septembar „diše“ za vratom. Priprema i vraćanje u kolosek, povratak rutini, ali i obavezama, ume da zamuti sliku odmora (koji još uvek traje) i unese neki nemir. Sa druge strane, deca uživaju punim plućima, njima je taj polazak u školu toliko daleko (čak i 31. avgusta!), da im ni na kraj pameti nije da pomisle na nju! I dok neki roditelji zavide deci na toj prirodnoj opuštenosti, druge polako hvata panika i strah kako će dete prihvatiti povratak obavezama.

Kako da ovaj period ipak prođe sa što manje tenzije?

PRE 1. SEPTEMBRA

Šta je bilo, bilo je (ili odustanite od onog za šta je već kasno)

Mnogi roditelji imaju dilemu da li deca za vreme raspusta treba da uče, vežbaju zadatke, čitaju lektiru… Odgovor na ovo pitanje zavisi od tipa deteta i njegovih interesovanja, radnih navika koje je do sada uspostavilo, ali i dogovora koji ste napravili na početku raspusta.

Bez obzira da li je dete redovno čitalo lektiru i/ili druge knjige, radilo matematiku, kad se približi prvi septembar nema mnogo smisla pritiskati ga da sad pošto-poto uzima stare knjige i sveske i da se podseća gradiva.

Prvo – ne  može sve da stigne za tako kratko vreme, drugo – njemu je raspust sve do 31. avgusta i možda ne želi da ga „kvari“ razmišljanjem o školi, treće – pritisak može da bude kontraproduktivan.

Zato, šta je bilo, bilo je. Sve će brzo nadoknaditi već u prvoj nedelji, jer će se tada svakako podsećati gradiva iz prethodne godine, a i lakše je (i zabavnije), kada se to radi u razredu.

POSLE 1. SEPTEMBRA

 Dogovor kuću gradi

Da bi se radne navike uspostavile (vratile nakon pauze), važno je da postoji dogovor kada se šta radi. Na primer, dogovorite se da dete u boravku, ili čim dođe kući, uradi sve što može od domaćih zadataka, a da za one „teže“ može da sačeka da se vratite sa posla.

Zašto je ovo važno?

Da bi dete imalo osećaj da ima nekog ko će mu pomoći, da „ne mora“ sve samo, jer to nekada može da bude (nepotreban) teret. Možete zajedno da napravite raspored i da dete nacrta nešto pored svakog predmeta iz kojeg završi domaći ili da „udari“ pečat, štiklira, šta god će mu dati osećaj postignuća. Ovo su jednostavne stvari koje pomažu da se održi motivacija i da obavljanje zadataka postane (zabavna) rutina.

Na kraju, imajte i ovo u vidu:

Manje je ipak više

Veliki izazov za decu, pa i roditelje, je bogata ponuda vanškolskih aktivnosti. Već u prvoj radnoj nedelji do njih stiže bezbroj informacija što usmenih, što na lecima, i sve je zanimljivo, korisno i primamljivo. Međutim, kada negde oko druge nedelje septembra shvate da su se upisali na engleski, karate, folklor, fudbal i košarku, jasno je da nečeg moraju da se odreknu. Deca često  insistiraju na svim aktivnostima, obećavaju da će na vreme obavljati sve obaveze oko škole, ali i pored najbolje volje, to često nije moguće. Bilo iz organizacionih razloga (aktivnosti su kada ste vi još uvek na poslu i nema ko da vodi dete), bilo iz materijalnih (ipak sve to i košta), bilo zbog zapostavljanja učenja.

Kako izabrati šta je najbolje, a da svi budu zadovoljni, PROČITAJTE OVDE.

Ako vam je potrebna podrška u roditeljstvu, efikasnoj komunikaciji sa detetom, više informacija o individualnim konsultacijama PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

 

Zašto se tokom ADAPTACIJE na vrtić kod neke dece PROMENI ritam SPAVANJA?

pexels-photo-101523.jpegMnogo je promena koje su očekivane u periodu adaptacije na vrtić, a jedna od njih odnosi se na spavanje, tačnije buđenje deteta.

S obzirom da nam je san svima potreban da bismo se odmorili, jasno je da ova promena ima veliki uticaj na sve članove porodice.

Kada dete prvi put krene u vrtić, može se očekivati da dođe do promena u spavanju – odbijanje deteta da ide uveče u krevet, ali i česta buđenja, kao i plakanje u snu. Roditelji se iznenade kada se ovo desi, a nekada i ne povežu sa polaskom u vrtić, već traže druge moguće razloge.

PROČITAJ OVDE MOJE ISKUSTVO POLASKA U VRTIĆ I ŠTA JE TO ŠTO BIH VOLELA DA SAM TADA ZNALA.

Hajde da vidimo zašto se ovo dešava!

Svako novo iskustvo za dete je nova informacija koju njegov mozak treba da obradi i „razume“.

ŠTA SU ZA DETE SVE NOVA ISKUSTVA?

Sve ono što vidi, čuje i doživljava prvi put, svaka nova situacija, osoba, ali i emocija koju oseti. Polazak u vrtić za dete je u jednom trenutku izvor bezbrojnih iskustava – novih stvari. Međutim, njegov mozak, koji je još uvek u razvoju, jednostavno ne može da postigne da sve te informacije primi, obradi i dovede na nivo detetovog razumevanja. Tada je dete prestimulisano.

Ovo se posebno odnosi na intenzivne emocije sa kojima se dete prvi put susreće – najpre strah (zbog odvajanja od mame i tate, ali i od nove sredine, kao i od toga da je „samo“ među nepoznatima), zatim osećaj bespomoćnosti, ljutnje, tuge… Tada je dete (njegov mozak), pored ostalih novih stvari, preplavljeno i emocijama.

IMAŠ MALO DETE KOJE USKORO KREĆE U VRTIĆ? ŽELIŠ DA SE PRIPREMIŠ ZA PRVO ODVAJANJE I PERIOD ADAPTACIJE? SADA TI JE DOSTUPNO VIDEO PREDAVANJE NA KOJEM ĆEŠ DOBITI IDEJE I SMERNICE KAKO DA SEBI I DETETU OLAKŠAŠ OVAJ PERIOD. SVE INFORMACIJE SU OVDE.

KAKO MOZAK OBRAĐUJE INFORMACIJE?

Najjednostavnije objašnjenje je da mozak sve što stiže do nas u toku dana obrađuje dok spavamo, dakle u REM fazi (faza dubokog sna). Međutim, kada je nečega previše, u ovom slučaju dete ima previše novih iskustava, iako mozak „radi punom parom“ nekada ne uspe sve to da obradi. To znači da neku emociju nije uspeo da svede na nivo podnošljivosti (na primer strah), nego je dete i dalje oseća prilično intenzivno, kao telesnu nelagodu. I to može biti dovoljan razlog da se dete noću probudi i počne da plače!

Ono ne ume da kaže roditeljima šta mu je, jer vrlo često ne ume da opiše niti da prepozna emociju, ali je oseća telesno i to ga zapravo uznemirava. Detetu je tada potrebna uteha, razumevanje, fizička bliskost sa roditeljima, zagrljaj. Insistiranje da nastavi da spava, da prestane da plače ili negiranje da „nije ništa strašno“ neće dati rezultate, posebno ne dugoročne.

ŠTA JOŠ MOŽE DA POMOGNE?

Mali rituali pred odlazak u krevet ili na spavanje koji dete opuštaju. Svakako je dobro i da se unapred dete obaveštava koja radnja sledi da bi se izbegao „efekat iznenađenja“, koji bi kod već prenadraženog deteta, mogao da bude uvod u stanje besa.

Na primer – „Kada završimo ovu igru (večeru…) idemo na kupanje. Kada se okupamo idemo u krevet da čitamo (pričamo pričicu). Kada završimo sa pričom poljubimo se za laku noć i spavamo.“ Ovo ćete govoriti kako budete jednu radnju privodili kraju, ne sve odjednom, jer dete ne može da primi toliko informacija.

Takođe, mali ritual može da bude šolja toplog mleka, čaja, neki poseban pozdrav, maženje, bilo šta što se ponavlja pred spavanje i što detetu pruža osećaj sigurnosti.

PRIPREMI SE!

O ostalim promenama koje su očekivane i načinima kako da ih učinite lakšim detetu i vama, saznajte u video predavanju! INFORMACIJE O PRISTUPU SU OVDE.

Za 90 minuta:

1. Saznaćeš koje promene u ponašanju deteta možeš da očekuješ kada dete prvi put kreće u vrtić i zašto

2. Upoznaćeš se sa 5 najčešćih izazovnih situacija koje prate period privikavanja

3. Dobićeš konkretne smernice, ideje kako se što bolje možeš nositi sa njima

Investicija: 1500 dinara za učesnike iz Srbije / 15 eur za učesnike van Srbije.

 

Ukoliko ste iz SRBIJE, potrebno je da uplatite iznos od 1500,00 dinara na sledeći račun:

Parentis DOO, Novi Sad
Broj računa: 340-11013275-51
Uplatilac: Ime i prezime
Svrha uplate: Vaš email (razmak umesto @), broj mobilnog telefona
Poziv na broj: 00004

Pre nego što uplatite novac ili odmah nakon uplate pošaljite tu informaciju na email sanja@sanjaristapopic.rs. U praksi se dešavalo da dođe do greške pri upisu emaila na uplatnici, a ovo je način da budemo sigurni da je sa adresom sve ok. Broj telefona takođe daje mogućnost da stupimo u kontakt ukoliko dođe do nekog zastoja u komunikaciji.

Čim primimo vašu uplatu, dobićete potvrdu i link za registraciju za webinar putem emaila.

Ako živite van Srbije, dodatne informacije o načinu prijave, uplate i učešća su OVDE

Predavanje realizujuSanja Rista Popić, pedagoškinja i Dragana Aleksić, Family coach

 

VIDEO PREDAVANJE: Šta je detetu koje kreće u vrtić potrebno od tebe?

webinar_3_vrtic 4.png

Imaš malo dete? Prvi put polazi u vrtić? Želiš da se što bolje pripremiš za to?

Ovaj webinar je za tebe! 

Nakon onlajn predavanja imaćeš jasnu sliku kako se dete oseća, šta možeš reći, uraditi kako bi proces prilagođavanja bio što lakši za sve vas.

AKO POSLUŠAŠ PAŽLJIVO OVO PREDAVANJE I ISKORISTIŠ SMERNICE KOJE ĆEŠ DOBITI, POLAZAK U VRTIĆ NEĆE BITI VELIKI STRES. PREDAVANJE SADA MOŽEŠ I KUPITI! SVE INFORMACIJE SU OVDE.

MOJE ISKUSTVO

Iako je pre tačno 20 godina moj, tada dvogodišnji sin, krenuo u vrtić, ja se i dalje do detalja sećam ovog iskustva, na žalost ne kao lepog :(. Tada sam mislila da sam sina dobro „pripremila“, a sada znam da JA NISAM BILA SPREMNA na ono što nas čeka.

Mesec dana pred polazak u „školicu“ počela sam da mu pričam o vrtiću, šta će tamo raditi, koja deca iz parkića će biti sa njim u grupi, o igračkama i svemu čega sam se ja sećala iz ovog perioda. On je sve to slušao kao što je slušao i priče koje sam mu čitala, pitao ono što ga je zanimalo, a ja odgovarala…. Kupili smo patofnice, mali ranac za stvari, pričali šta sve može da ponese… Mislila sam da je dovoljno „upoznat“ sa tim šta znači kada se ide u vrtić, da će biti bez mame i tate nekoliko sati, da će tamo isto spavati popodne kao i kod kuće, samo što će biti sa drugom decom…

Al, ne lezi vraže!

Prvog dana je ostao dva sata, bilo je poznate dece iz parkića, i ja sam očekivala da će se igrati kao što to rade svakog dana u parku. Kako sam bila naivna. Kada su prošla ta dva sata dok sam prilazila vrtiću čula sam graju dece i shvatila da su napolju. Među desetinama glasova, vriske, cike, izdvajao se jedan koji je plakao. To je bila ona faza plača koji već dugo traje, ravne je linije i nekako promukao. Bila sam sto posto sigurna da to nije glas mog sina, jer je on tip deteta koje se rado igra sa drugom decom, a da je taj promukli glas njegov to bi značilo da plače baš, baš dugo.

Tražila ga pogledom tamo gde je bilo najviše dece pokušavajući da uočim boje njegove trenerkice. Čak sam očekivala i da neće odmah hteti da krene kući. Toliko sam bila sigurna da sam ga dobro „pripremila“!

Prevarila sam se…

Stajao je na sred dvorišta sam, dok su se druga deca bezbrižno igrala oko njega i plakao toliko da nije ni video da sam došla. Nikakvo objašnjavanje da je bio kratko tu, niti moja pitanja šta se desilo i zašto plače nisu dala rezultat. Bio je neutešan, a ja zatečena.

Narednih nedelja ne znam kome je bilo teže od nas dvoje. Iako je već dugo spavao po celu noć, sada je počeo da se budi i plače. Posle par dana je povratio kada je došao kući, a mi smo pomislili da je „zakačio“ stomačni virus. Postao je mrzovoljan i agresivan. Udarao nas je kada bismo došli po njega. Više ni kinder jaja, koja su mu bake i deke donosili i koja je obožavao zbog igračkica, nije hteo ni da pogleda. Bio je stalno ljut. Svaki dan je bilo sve teže, a ja nisam znala zašto se sve to dešava niti šta da uradim da se to zaustavi. Na sve to sam imala onaj grozan osećaj da sam negde pogrešila kao roditelj.

Pre dvadeset godina informacije na ovu temu mogli ste da „pokupite“ od mame, svekrve, prijateljica, rođaka koje su prošle kroz ovo iskustvo ili iz knjiga koje su, najblaže rečeno, zastarelog sadržaja. Na žalost, ništa od toga nije bilo od neke velike koristi, i sve se svodilo na „mora tako, budi uporna, proći će“. Danas kada su informacije na klik od nas, znam i zašto nam ništa nije pomoglo. Posle par meseci zajedničkog „mučenja“  ispisali smo ga iz vrtića i odložili sve za sledeću godinu.

Volela bih da tada sam znala:

– Na koje sve načine će moj sin REAGOVATI i u kojoj meri će se PROMENITI njegovo ponašanje. Tada ne bih mislila da sam „loš“ roditelj.

– Da je priprema potrebna NAMA roditeljima. Tada bi za nas ovo bio manji šok.

– Kako da mu stvarno POMOGNEM u ovom periodu, a da to nisu samo reči i objašnjenja. Tada bi za njega to bio manji stres.

DANAS JE MNOOOGO LAKŠE NEGO PRE 20 GODINA!

Relevantne informacije podržane istraživanjima i novim saznanjima o emocijama u ranom uzrastu, kao i njihova dostupnost, u velikoj meri čine ceo ovaj proces adaptacije lakšim! I za dete i za roditelje.

OVO PREDAVANJE SADA MOŽEŠ KUPITI! SVE INFORMACIJE SU OVDE.

Za 90 minuta:

1. Saznaćeš koje promene u ponašanju deteta možeš da očekuješ kada dete prvi put kreće u vrtić i zašto

2. Upoznaćeš se sa 5 najčešćih izazovnih situacija koje prate period privikavanja

3. Dobićeš konkretne smernice, ideje kako se što bolje možeš nositi sa njima

Predavanje realizuju: Sanja Rista Popić, pedagoškinja i Dragana Aleksić, Family coach

Kako da znam da li MENI TREBA KOUČING? (i ostale nedoumice u vezi rada na sebi i svojim ciljevima)

ja_fb

Kada je pravo vreme za rad na sebi? Moram li da čekam kraj godine za postavljanje ciljeva? Hoću li se mnogo promeniti? Da li prvo da radim emotivni detoks?

Imam mnogo ideja, ali od njih nikad ništa ne bude. Hoće li mi koučing pomoći da se one ostvare?

Ko je uopšte kouč i šta tačno radi?

 

Ovo su samo neka od pitanja koja stižu do mene, pa hajde da  razrešimo nedoumice.

KADA JE PRAVO VREME ZA RAD NA SEBI?

Ja volim da kažem – UVEK!

Čim ste sebi postavili ovo pitanje, vrlo je verovatno da ste na korak od odluke da krenete putem ličnog rasta i razvoja. Pravo vreme je kada osetite potrebu za promenom, kada imate osećaj da ste se zaglavili, da previše dugo tapkate u mestu, kada osećate nezadovoljstvo, a ne znate pravi razlog ili znate razlog ali ne radite ništa da to rešite, kada imate poriv da ostvarite neki svoj san, ali nemate podršku ljudi iz okruženja, ili imate strah da ga ostvarite…

Neki ljudi vape za promenom, ali se ne usuđuju da krenu na taj put. Ukoliko se sve na ovome završi, onda to govori da još uvek nisu spremni, da još uvek nije pravi trenutak. I to je skroz OK. Međutim, ako osećaju da nisu više srećni tu gde su, ako postaju mrzovoljni, ako imaju burnije reakcije nego pre ili su konstantno pod stresom, ako dobijaju komentare tipa –Šta ti je, to više nisi ti! – onda je dobro da provere šta stvarno žele, šta je to što bi im pomoglo da se osećaju bolje u svojoj koži.

Nekada su to veoma male promene koje mogu da naprave veliku razliku i daju osećaj samopouzdanja i osećaj da osoba ima kontrolu nad svojim životom. A, nekada će promene biti veće, ali šta je to naspram osećaja sreće i zadovoljstva?

 UFF, ŠTA SAD TO ZNAČI – DA MORAM DA SE MENJAM IZ KORENA?

Odmah da vam olakšam, odgovor je NE.

Ljudima ideja o tome da „moraju“ ili da treba da se menjaju, uopšte nije prijatna. U koučing procesu se ne menjate vi kao osoba (bar ne u samom početku), već menjate svoje navike, ponašanja i nekorisna uverenja. Tokom rada, uz podršku kouča, vrlo brzo ćete naučiti da pravite razliku između onoga što radite iz navike, onoga što mislite da morate i onoga što STVARNO ŽELITE.

Kada prepoznate da je u pitanju navika, tada, uz pomoć kouča, menjate nekorisno ponašanje za ono koje će vas voditi ka onome što želite. Tek onda možemo da pričamo o ličnoj promeni, koja se najpre odražava na promenu životnog stava, samopouzdanja, sigurnosti u sebe i tada možemo da kažemo da se osoba „promenila“, s tim što je ta promena spontana i svakako dobrodošla i željena.

ZAŠTO KOUČING DAJE TAKO DOBRE REZULTATE?

Zato što, na prvom mestu, polazi od toga da imate sve resurse u sebi, pa samim tim i odgovore na sva pitanja koja vas „muče“ – kouč tada ZNA kako da vas ohrabri da te odgovore zaista i (po)slušate; zato što je glavni zadatak kouča da SLUŠA šta govorite i da PREPOZNAJE šta je VAMA stvarno važno (vaše životne vrednosti); zato što vam postavlja pitanja koja vam niko do sad nije postavio, a koja vam pomažu da zaista sagledate sebe, svoje želje, težnje, uverenja, vrednosti, identitet; zato što vam pomaže da razmišljate „van kutije“, bez ograničenja i preispitivanja vaših želja i snova; zato što vas tokom procesa pitanjima MOTIVIŠE da se „odglavite“ iz nekog nekorisnog šablona ponašanja ili razmišljanja i daje vam NOVU PERSPEKTIVU na neke situacije, ali i na vas same, život, ljude…; zato što vam kouč NE DAJE gotova rešenja, odgovore, sugestije šta da radite, jer poštuje činjenicu da vi znate šta je NAJBOLJE za vas, na koji način ćete to ostvariti i kojom brzinom.

Kouč je tu da vas u svemu tome podrži, ohrabri, kada treba pogura ili jednostavno da vreme za razmišljanje…

DA LI SE KOUČING RADI INDIVIDUALNO ILI U GRUPI?

I jedno i drugo, zavisi šta kome treba.

Grupni koučing se najviše praktikuje u kompanijama, mada ima poslodavaca koji angažuju koučeve da rade individualno sa zaposlenima, sa ciljem poboljšanja njihovih rezultata, motivacije, jačanja resursa…

Ukoliko želite da radite na sebi, bez obzira na kojoj temi i životnoj oblasti, onda dolazite na individualni koučing. Sesije se mogu održavati uživo ili On-line – preko skajpa.

JA UGLAVNOM ZNAM ŠTA NEĆU, ALI NE ZNAM ŠTA HOĆU. DA LI KOUČING MOŽE DA POMOGNE?

Ovo je česta situacija, da ljudi nešto hoće, ali ne znaju šta i da veoma dobro znaju šta neće.

Iskusan kouč ima čitav set alata kojima može da potpomogne proces kreiranja željenog cilja, poštujući klijentove smernice šta je to što on nikako ne želi. Tako da je odgovor na ovo pitanje – DA, koučing može da pomogne da napravite promenu čak i ako u samom početku ne znate šta želite. Nekada su unutrašnje blokade prepreka da osoba „osvesti“ šta želi, tačnije da DOZVOLI sebi da nešto hoće. (znam da čudno zvuči, ali ovo je veoma česta pojava)

Ovo se otkriva vrlo brzo, već na prvoj sesiji i tada je preporuka da se uradi emotivni detoks. O tom programu pročitajte OVDE.

DA LI ONDA PRVO DA RADIM EMOTIVNI DETOKS?

Ovo možemo da znamo tek kada počnemo sa radom.

Program Emotivni detoks je veoma koristan kada osoba želi da napravi neku promenu, ali joj to ne polazi za rukom ma koliko se trudila. Tada se prvo radi na otkrivanju šta osobu sve sputava, da li je, možda, u njoj prisutan strah da nije dovoljno dobra, da li postoje neki obrasci ponašanja koji se ponavljaju… Cilj je da se otklone blokade koje mogu biti  negativna uverenja ili negativne emocije, ali i šabloni ponašanja i razmišljanja. Ljudi često nisu svesni ovih podsvesnih ograničenja, jedino što primećuju je da se plaše, ustručavaju, da misle o sebi loše, ali ne znaju zašto…

Sa druge strane, ako u toku koučing rada, iako je uspešno postavila svoj cilj, osoba ne uspeva da ga realizuje, svakako treba istražiti da li postoje unutrašnje blokade. Tada se pored ostalih koučing alata „uključuje“ i emotivni detoks kako bi se proces ubrzao. Pored eliminisanja blokada, u toku samog koučing procesa ovaj program se može koristiti za JAČANJE pozitivnih uverenja, unutrašnjih potencijala i povezivanje pozitivne emocije sa samim ciljem.

O ovom programu pročitajte OVDE.

TREBA LI DA ČEKAM KRAJ GODINE DA BIH POSTAVIO CILJEVE?

Postoji ta čudna tendencija da ljudi postavljaju ciljeve na samom kraju ili samom početku godine.

Zašto ovo nije baš najbolja ideja? Zato što se ljudi tada uglavnom suoče sa činjenicom da nisu ostvarili ni ciljeve koje su postavili prošle godine, pa je samim tim motivacija da kreiraju nove jako niska, ili je čak uopšte nema! Ovo pravilo važi za osobe koje su već u procesu ličnog rasta i razvoja, koje su već navikle da postavljaju i postižu ciljeve. Za sve druge ovo je najčešće izvor frustracije… Terati sebe da postavimo cilj samo zato što je kraj godine, je potpuno besmisleno i neproduktivno!

Ukoliko ste na samom početku rada na sebi, onda je NAJBOLJE da ciljeve postavljate onda kada osetite potrebu za tim, kada ste nadahnuti, imate ideju koju želite da sprovedete u delo, osećate visok nivo motivacije, ushićeni ste zbog rada na nekoj temi, projektu, kada osećate leptiriće, kada jedva čekate da ujutru ustanete i bavite se time…

Ako imate nadahnuće baš ovih dana, u sred leta, ne čekajte 31. decembar samo zato što je nekad neko napisao da se tada postavljaju ciljevi! Leti su ljudi mnogo opušteniji, nema pritiska i grča da se nešto radi pošto-poto, nema osećaja da vreme „curi“…

Kraj godine je još daleko, pa ima i-ha-ha vremena da se cilj i proradi i realizuje! Zakažite individualnu sesiju i krenite u ostvarenje onoga što želite!

IMAM BEZBROJ IDEJA, ALI NIKADA IH NE OSTVARIM. SVI MI GOVORE DA SE MANEM TOGA I RADIM NEŠTO KORISNO. DA LI KOUČING MOŽE DA MI POMOGNE DA IH REALIZUJEM?

Odgovor je DA!

Svi mi imamo ideje, ali ono što pravi razliku je da li umemo da ih ostvarimo. Uz asistenciju i podršku kouča ideje postaju ciljevi, ciljevi postaju svakodnevni mali koraci – aktivnosti, koji nas vode ka ostvarenju naše ideje, želje…

Najveći izazov za osobe koje teže ostvarenju svojih snova i ideja, jeste upravo odsustvo podrške bliskih ljudi ili još gore „saveti“ kojima ih sabotiraju.

Negiranje mogućeg uspeha je kao nokaut u boksu, obara pravo na pod. Iz tog stanja se jako teško vraća visok nivo motivacije i moja topla preporuka, koju pišem iz ličnog iskustva, je da svoje snove delite SAMO I SAMO sa ljudima koji mogu da vas razumeju i podrže. Nekada ćete biti u situaciji da ih zadržite za sebe, ali i to je bolje od nokauta…

Dakle, ako želite da ostvarite bar jedan od svojih snova, svesno donesite odluku da sprečite transfer tuđih strahova i nesigurnosti na sebe. To će vam biti jedna od najboljih odluka u životu!

PODRŠKU TRAŽITE OD PROFESIONALCA KOJI ĆE VAM NA TOM PUTU BITI I VETAR U LEĐA I NEKO KO ĆE VAS POVUĆI ZA RUKU KADA ZATREBA.

UKOLIKO ŽELITE DA ZAKAŽETE INDIVIDUALNE SESIJE MOJ KONTAKT JE 069 11 92 851; MEJL: DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM

KOLIKO PUTA MORAM DA DOĐEM NA SESIJE DA BI SE „NEŠTO DESILO“?

Ako imate osećaj da nešto „morate“, moj odgovor je da NE DOLAZITE, tačnije da ne počinjete sa koučingom, jer još niste spremni. Da ste spremni znaćete po tome što ćete ŽELETI da dođete.

Odgovornost za proces je na vama, dakle na klijentu. Od vaše angažovanosti zavisi kako će se proces odvijati. Ne može kouču da bude važnije postizanje vašeg cilja nego vama, niti on treba da se „upinje“ da ga ostvari. Svaki kouč će dati svoj maksimum, ali postoji pravilo da, ako se kouč tokom procesa angažuje više od 30% u odnosu na klijenta, preispita sledeće:

  1. da li ste uopšte motivisani za rad (možda vam je neko „preporučio“ ili postavio ultimatum da treba da radite na sebi),
  2. da li možda radite na cilju koji nije vaš, nego samo mislite da jeste (ispunjavanje tuđih želja i očekivanja je takođe česta pojava),
  3. da li ste „poranili“, tj. nije još trenutak za rad

Koliko puta će neko doći na sesiju zavisi od više faktora – koliko mu je važan cilj ili rad na sebi, u kojoj je trenutno životnoj fazi (krizi), kojom brzinom se odvijaju dogovoreni akcioni koraci, da li je cilj kratkoročan ili dugoročan, da li postoje neke oklonosti koje nisu pod kontrolom klijenta pa je samim tim neizvesno kada će se cilj ostvariti…

U svakom slučaju, 4 sesije u kontinuitetu su preporučeni minimum da bi se pokrenuo proces željene promene.

KO JE UOPŠTE KOUČ I ŠTA TAČNO RADI?

Moj uloga kao kouča je da vas podržim u procesu ličnog rasta i razvoja, postavljanju ciljeva, donošenju odluka, prevazilaženju izazovnih situacija, efikasnoj organizaciji vremena, postavljanju prioriteta, a pre svega da vam pomognem da se oslobodite svojih unutrašnjih prepreka, stresa, strahova, negativnih uverenja i da se osećate dobro u svojim životnim ulogama.

KOUČING KAO METODOLOGIJA SE  BAZIRA NA PRETPOSTAVCI DA SVI IMAMO SVE RESURSE KOJI SU NAM POTREBNI DA NAPRAVIMO ŽELJENU PROMENU I DOĐEMO DO CILJA. KOUČ JE OSOBA KOJA IMA ZNANJE I ALATE DA BUDE VAM PODRŠKA U TOM PROCESU.

Kouč je osoba koja je prošla jednu ili više akreditovanih koučing edukacija, profesionalac koji može objektivno i sa emotivne distance da sagleda i situaciju i klijenta. Što više edukacija kouč prođe, to ima više alata, tehnika, metoda, kojima pomaže klijentu na njegovom putu. Takođe, to mu omogućava i da kreira svoje programe. Ja sam tako razvila program Emotivni detoks i program za roditelje Umetnost komunikacije sa decom.

Svaki kouč na osnovu edukacije i ličnih interesovanja, opredeljuje se za ciljnu grupu kojoj posvećuje svoj rad i koja će imati najviše koristi od njega.

„Prateći savremene trendove roditeljstva, generacijske promene i razlike, ali i sve veća očekivanja okruženja upravo od porodice, kao sertifikovani kouč kreirala sam svoje programe PODRŠKE ZA RODITELJE. Moj fokus je rad na porodičnim temama, bilo da su one SAD aktuelne u roditeljskom odnosu sa detetom, bilo da jedan ili oba roditelja žele da rade na temama iz NJIHOVOG DETINJSTVA, koje su mogući uzrok neke trenutne situacije u porodici.“ Nastavak teksta i više o tome kojoj ciljnoj grupi sam se ja posvetila pročitajte OVDE.

UKOLIKO ŽELITE DA ZAKAŽETE INDIVIDUALNE SESIJE KONTAKT JE 069 11 92 851 I MEJL – DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM

Zašto deca NE RAZUMEJU šale odraslih na isti način?

pexels-photo-259806

Da li vam se desilo da se šalite sa detetom, a da njegova reakcija bude potpuno neočekivana?

Ili da mu kroz sarkazam kažete da nešto uradi, očekujući da uradi baš suprotno, a onda vidite da je bukvalno shvatilo to što ste rekli?

Povod za ovaj tekst je moje iskustvo, kao profesionalnog kouča, u radu sa odraslim osobama kroz koučing i emotivni detoks. Tada smo otkrili da je poreklo nekih njihovih emotivnih blokada, nesigurnosti, strahova, pa i uverenja, upravo u dvosmislenim porukama koje su dobijali u detinjstvu, a to je prilično uticalo na njihov sadašnji život i donošenje ili nemogućnost donošenja nekih odluka, osećaj samopouzdanja, sigurnosti u raznim životnim ulogama… Naravno, ne znači da će uvek i na svakog ove stvari uticati isto, ali svakako jeste nešto na šta treba obratiti pažnju dok je dete malo.

O čemu se radi?

Začikavanje, sarkazam, ironija, šale odraslih mogu kod dece da izazovu čitav spektar emocija i stanja – zbunjenost, posramljenost, stid, bespomoćnost, nesigurnost, strah, nepoverljivost, izdaju, krivicu…

Pitate se zašto bi nešto tako bezazleno kao što je šala ili začikavanje moglo da uzrokuje nešto od ovoga?

Jednostavno – mala deca NE RAZUMEJU sarkazam i ironiju! Ona sve shvataju bukvalno, a odrasli koji vole da ih začikavaju i šale se sa njima na ovaj način, često se iznenade ishodom ovakve komunikacije.

Hajde da prvo vidimo neke česte situacije.

Situacija 1.

Dvogodišnjem detetu je ispala nova igračka i delovi su se rasuli po podu. Dete pogleda u tatu očekujući reakciju, pomoć, rešenje, a tata mu kaže – „Tako je, baci igračku, baci je jako, sigurno će se popraviti!“ Dete uzima igračku i treska je o pod. Tata je iznenađen i ljuti se na dete. Dete ponovo uzima igračku i baca je, naivno očekujući da se ona „popravi“. Tata se ljuti još više i „daje“ detetu etiketu da je bezobrazno i uzima mu igračku. Dete je zbunjeno.

Situacija 2.

„Ma šta imaš da učiš toliko!“ – kaže deka unuku jer mu je žao što dete toliko sedi i što se ne igraju. „Kad sam bio mali, ja sam stavljao knjigu pod jastuk i ujutru sam sve znao!“ -namiguje deda. Pred spavanje dete puno nade stavlja knjigu pod jastuk. Sutradan dobije lošu ocenu. Mama i tata su ljuti, a deka nije tu da objasni. Dete se oseća iznevereno.

Situacija 3.

Mama, tata i dete se šetaju gradom i jedu sladoled. Detetov se topi brže nego što može da ga jede. Gleda upitno u mamu, a ona kaže „Samo ti tako polako liži, i sav se zamaži, nek ti curi na čistu majicu!“ Dete se opušta i jede sporije, sladoled curi po bradi, rukama, majici. Mama mu otima ostatak i daje ga tati, briše ga maramicama. Dete je iznenađeno što tata sada jede njegov sladoled i što se mama ljuti…

Situacija 4.

Svaki put kada je dete sa mamom ili tatom u prodavnici, teta na kasi kaže – „Vodim te ja kod mene kući, pa će živeti sa mnom! Jel hoćeš?“ Dete se strese, pribije se uz nogu roditelja i grčevito počinje da ga steže. Mama (ili tata) mu sklanja ruke, namiguje i kaže „Jel hoćeš da ideš? Ajde da te spakujemo.“ Dete gura glavu u mamine (ili tatine)  noge, počinje da je vuče i traži da ide kući. „Što se stidiš?“ – kaže mama, a teta dodaje – „Vidi, vidi, kako je stidljiv. E, onda neću da te vodim…“ Dete više ne želi u prodavnicu sa mamom (ili tatom).

Situacija 5.

U parkiću jedan deka začikava decu – „Nije to tvoja baka, ne ličite. Ona ima belu kosu a tvoja je crna!“ „Tebe su mama i tata uzeli od nekog, nisi ti njihov. Vidiš kako je tvoj brat dobar, a ti ništa ne slušaš.“ Na putu kući dete pita – „Od koga ste me uzeli?“ Oseća strah.

A, sada da  probamo da razumemo šta se zapravo desilo.

Mala deca (posebno do predškolskog uzrasta), ne razumeju način na koji se odrasli šale sa njima, pogotovo ako te šale imaju primesu sarkazma, ironije, podsmevanja. Deca bukvalno razumeju ono što im se kaže, ne dovode u pitanje rečeno jer NEMAJU ISKUSTVO DA SE NEŠTO NA JEDAN NAČIN MOŽE REĆI, A DA TO POTPUNO SUPROTNO ZNAČI. Da bi dete moglo da razume ovakve šale neophodno je da ima razvijeno logičko razmišljanje i dovoljno iskustva sa kojim će to što čuje povezati. Ali, ako znamo da se deo mozga koji je zadužen za logiku razvija oko pete godine, jasno je da malo dete NEMA NIKAKVU ŠANSU da razume začikavanje, ironiju, podsmeh, sarkazam…

Iako je odraslima nekada simpatično da ih ovako začikavaju i zbunjuju, za decu to nema nikakvog smisla. Ne samo što nije fer prema deci, nego nema nikakve svrhe ovako pričati sa njima. Pored toga što ništa ne mogu da nauče iz ovakve komunikacije, ona na njih deluje zbunjujuće, ponekad i ponižavajuće.

Tek u uzrastu od sedam, osam godina ovakve šale će imati malo više smisla, s tim što čak i tada treba  detetu reći da se šalimo. Možda mu neće biti pravo, ali će tada bar moći da razume, jer će imati dovoljno iskustava sa kojima će moći logički da poveže.

Naravno, čak i kada vi vodite računa da ne pričate sa detetom na ovaj način, nećete moći sve da kontrolišete niti da svima skrenete pažnju da to ne rade. I ne treba! Ne brinite, neće biti smak sveta ako se neko na ovaj način našali sa detetom, samo je važno da mu  vi objasnite da je to šala, da se nekada odrasli tako šale i da ne misle ništa loše.

Ukoliko primetite da se dete oseća nalagodno, zagrlite ga, umirite i objasnite. Ako ima dve, tri godine ili je još mlađe, ono neće mnogo razumeti sadržaj vaših reči, ali će svakako „razumeti“ osećaj sigurnosti koji ćete mu preneti kroz glas, razumevanje, zagrljaj.

I, na kraju, ovo ne znači da sa detetom roditelji i drugi odrasli ne treba da se šale. Naprotiv, i te kako treba! Samo imajte u vidu da cilj šale treba da bude zabava, radost, smeh, a ne izazivanje straha, stida i zbunjenosti.

Više o individualnom radu sa odraslima pročitajte OVDE.

Dragana Aleksić, family coach