Kako da učenje ne postane mučenje

Ovaj tekst je važan ne samo za roditelje koji imaju školarce, već i za sve vas koji imate bebe i mlađu decu. Jer, učenje ne počinje sa polaskom deteta u školu, ono počinje mnogo ranije.

Pre izvesnog vremena, napravila sam anketu na instagramu u vezi učenja i motivacije – šta roditelje najviše uznemirava na ovu temu, kao i šta misle koji su razlozi što njihova deca ne uče. Preko 80% roditelja iz ove ankete smatra da je njihovo dete lenjo, nemotivisano, nezainteresovano, da nema koncentraciju, da mu je učenje dosadno. I ja iskreno verujem da to stvarno tako i izgleda. Za sve navedeno postoje razlozi i rešenja. Ipak, da bih vam predstavila rešenja, potrebno je da prvo saznate koji su sve uzroci, jer ova tema je vrlo kompleksna.

Prva i najvažnija stvar kada je ova tema u pitanju je, verovali ili ne – promena načina na koji roditelj pristupa detetu i detetovom učenju. Sve što želimo da se promeni kod deteta, prvo mora (i treba) da se promeni kod nas.

Krenimo redom.

U mojoj praksi se pokazalo da kada roditelji razumeju razloge za neka detetova ponašanja, to im u velikoj meri pomaže da lakše sprovedu promene koje će ih dovesti do cilja. I zato sam se prvo pozabavila time.

1. Kako se razvija proces učenja u ranom uzrastu

Da bi se proces učenja razvijao na način koji je prirodan za dete, uz motivaciju su potrebni još neki faktori, a to su radoznalost (želja), upornost, strpljenje, koncentracija. Mnoge od njih dete spontano razvija i jača tokom odrastanja, ali u tome često bude sputano od strane roditelja. Kada pod tim uticajem oni vremenom „izblede i utišaju se“, nećete moći da ih „prizovete pritiskom na dugme” po potrebi – kada, na primer, želite da dete izvrši zahtev koji ste mu zadali (sklanjanje igračaka, spremanje sobe), ili da napiše domaći i uči.

Zašto je to tako?

Odgovor leži u tome da li smo kod deteta podržali ove faktore za učenje ili smo ih sputavali.

Plodno tle za učenje i motivaciju se postavlja u najranijem uzrastu. Dete je prirodno radoznalo, a čim počne da se kreće, da puzi, ono je jako uporno i nezaustavljivo u svojim istraživačkim pohodima. Međutim, ono što dete nema u iskustvu jeste da neki od tih pohoda mogu da budu opasni. Roditelji iz straha da se dete ne povredi, počinju da ga sputavaju i da mu brane da istražuje – i kad postoji realna opasnost, ali često i kada je nema jer žele da imaju dete i njegovo kretanje i ponašanje pod kontrolom.

Najveća zabluda je da zabranama i sputavanjem roditelji uče dete da je okruženje potencijalno opasno i da treba da se čuva. Naprotiv, ono „uči“ da treba da suzbija svoju radoznalost, a posebno ako se roditelji ljute na njega, viču, možda kažnjavaju i sl. Šta u stvari roditelji treba da urade u ovom ranom uzrastu da se ovaj prirodni poriv za učenjem ne naruši? Prvo je da učine prostor bezbednim i tako umire svoje strahove da će se dete povrediti. Biti roditelj znači biti odgovoran za dete i spreman da svoj život, ali i prostor prilagodi detetu i njegovim trenutnim potrebama. To što ste pomerili stolove sa oštrim ivicama ili sklonili tepihe da dete lakše puzi, neće trajati zauvek. Ali, ono što se u tom ranom uzrastu postavi kao temelj je ono sa čim će dete, a velikim delom i vi, živeti.

Drugi važan faktor je koncentracija, koja se, u ranom uzrastu razvija i jača kada se dete, dok je još beba, igra i kada svu svoju pažnju (fokus) usmeri na predmet igre – bilo da su to njegovi prstići, zvečkica ili kocka, koje pažljivo i dugo razgleda i zatim stavlja u usta. Ali, evo ga novi „problem“ za roditelje koji sve što dete prinese ustima sklanjaju, pomeraju mu ruke od lica, a nekada ih i drže svojim rukama ne bi li bebu odvratili od ove namere. Međutim, ovim upornim sklanjanjem ručica ometaju pažnju deteta i tako narušavaju razvijanje fokusa – koncentracije, tj. sputavaju dete da usmerava pažnju na ono što ga zanima i da se time posvećeno bavi. Samo 6-7 godina kasnije ovi roditelji će imati velika očekivanja od deteta – da bude fokusirano na svoje zadatke, školu, učenje, ali do tada će ovaj prirodni i spontani proces već biti narušen i oslabljen. Ovo je samo jedan od primera gde se jasno vidi razlika između trenutnih i dugoročnih ciljeva. Naravno da nećete detetu davati igračke kojima može da se povredi ili koje su se zaprljale, ali ne treba tome pridavati veći značaj od procesa učenja koji se prirodno i instinktivno pokreće kod deteta. Neka okruženje bude takvo da dete može nesmetano da se igra.

Treća stvar je strpljenje koje se jača kroz detetove pokušaje i rezultate tokom raznih igara u kojima nešto ređa, slaže jedno na drugo, to se ruši, a ono zatim ponovo pokušava da napravi to što želi. Dete kroz ta ponavljanja jača strpljenje i istrajnost da svojim trudom dođe do cilja – da napravi kule od kocaka. Međutim, roditelji se često umešaju i u ovaj segment igre tako što pokazuju detetu šta da radi, kako treba da slaže kocke da ne bi „pogrešilo“, „popravljaju“ kulu da se ne bi srušila, ili je naprave sami. I u ovom procesu se dete stalno prekida i ne može da jača strpljenje oko nečega što više ne pravi ono samo, već to prave roditelji. Takođe, u ovom procesu je važno pohvaliti detetov trud koji ulaže da to nešto napravi/uradi i tako ga ohrabriti da bude istrajno za sve sledeće pokušaje.

Dakle, kada kažem “pohvaliti trud” to ne znači da pohvalite dete frazom – Baš si dobar. Lepo si to napravio. Bravo… – već da opišete radnju koju je izvelo i njegovo konkretno zalaganje koje je dovelo do cilja.

Na primer:

– Uspeo si da složiš kocke kako si želeo iako su ti padale. Jesi li uspeo da saznaš zašto su se stalno rušile?

-Vidim da si se baš trudila da obojiš sliku tačno do linije. Jel ti to bilo mnogo teško? Šta misliš hoće li ti sledeći put biti lakše?

Nabrojaću još neke situacije koje narušavaju motivaciju, strpljenje, koncentraciju, i dovode do toga da se dete oseća sputano, frustrirano, nesigurno, obeshrabreno:

– naglo prekidanje igre – bez prethodne adekvatne najave da dete treba da je privodi kraju,

– stalno ili često preusmeravanje na drugu igračku ili aktivnost zato što roditelji, ili bilo koja druga odrasla osoba koja je tada sa detetom, smatraju da ono treba da se igra nečeg drugog ili sa nečim drugim (ovo se posebno odnosi na sputavanje deteta da se igra igračkama koje “nisu za njegov pol” i nametanje da se “dečak igra igračkama koje su za dečake” i obrnuto),

– ubrzavanje i prekidanje deteta kada je obuzeto igrom da bi uradilo nešto drugo – sklonilo igračke, spremilo se za rođendan, kupanje, spavanje…

– insistiranje da se dete igra onako kako mu je to roditelj pokazao da se sa nekom igračkom radi, a ne kako dete pokušava u želji da istraži druge načine za igranje,

– insistiranje da dete uči nešto za šta još razvojno nije spremno niti je pokazalo interesovanje (da piše slova, brojeve, da boji slike i ne prelazi linije, da mu čitate i upoznajete ga sa oblastima koje ga još uvek ne zanimaju – svemir, nauka, na primer…),

– insistiranje da se dete uvek igra samo (samostalno), čak i kada traži od roditelja da mu se pridruži,

– insistranje na tzv. „tihim, sedećim igrama“ za decu koja su po prirodi energična i obrnuto –  insistiranje na igrama koje su fokusirane samo na fizičku aktivnost za decu koja imaju potrebu da se osame i crtaju, boje, čitaju…

– insistiranje na igračkama i igrama podeljenim po polu.

U kojoj meri će opisane situacije uticati na dete i njegovu motivaciju, želju za istraživanjem i fokus, zavisiće naravno od toga koliko se često ponavljaju, kao i kakav je sveukupan pristup detetu i vaspitanju. Ukoliko ste se u nekim primerima prepoznali nemojte paničiti, normalno je da kao roditelji grešimo, ali i da ispravljamo greške kada ih postanemo svesni. Takođe, mala je verovatnoća da se nikome od nas roditelja koji imamo školarce i stariju decu, nije dogodilo da radimo nešto od navedenog. Zato je važno da što pre počnemo da menjamo ono što možemo, a verujte možemo mnogo toga!

Dakle, navedeni uzroci su vezani za period pre nego što dete krene u školu i već sada jasno vidite da dete nikako ne može da bude krivo niti odgovorno zato što je „lenjo, nezainteresovano, nema fokus“. Jednostavno su roditelji nekim svojim postupcima iz najbolje namere i potpuno nesvesno, uticali na detetov odnos prema učenju – da li će ga videti kao izazov ili kao teret.

Primeri koji su navedeni su oni koji su se u mom radu sa roditeljima pokazali kao najčešći, a iako je ovaj uvodni deo podugačak, on je dosta pojednostavljen zbog lakšeg razumevanja navedenih uzroka. Ukoliko želite više da saznate o procesu motivacije, na kraju teksta imate predloge knjiga koje vam mogu biti korisne.

Idemo dalje na sledeći korak.

2. Šta je nekorisno i štetno za proces učenja kod školske dece

Kako god da ste postupali u ranom uzrastu, sada kada vaše dete ide u školu pokušajte da potpuno izbacite sledeće, jer ne samo da odmaže već i dugoročno negativno utiče na proces učenja i motivaciju, i naravno na uspeh:

– kritika, pretnje, kažnjavanje,

– fizičko udaljavanje od roditelja u drugu prostoriju (dete to doživljava kao odbacivanje),

– stavljanje deteta u poziciju objekta i jednosmerna komunikacija (sedi i radi; ja ti kažem – ti slušaš),

– prebacivanje detetu i nametanje osećaja krivice i stida (ja sam ti sve učini/la, sve sam ti dao/la, kupio/la… tvoje je samo da učiš i ti ni to ne radiš!),

– uslovljavanje i ucenjivanje (ako ne uradiš nećeš dobiti; ako uradiš – dobićeš),

– burne roditeljske reakcije – ljutnja, vikanje, zastrašivanje, vređanje, uništavanje urađenog (cepanje listova, brisanje napisanog),

– poređenje sa drugom decom (sa braćom, sestrama, decom u razredu, školi, komšiluku),

– insistiranje da radi i uči tada kada mu to roditelj kaže i da uvek sve radi samostalno (čak iako je tražilo pomoć),

– negiranje trenutnog detetovog emotivnog i energetskog stanja,

– negiranje da mu je gradivo teško i/ili nerazumljivo (ne foliraj se, ne kenjkaj, nećeš ustati dok to ne završiš).

Bilo šta od navedenog (a posebno ako je više stvari udruženo) stvara ogroman pritisak, strah i stres kod deteta, osećaj nepravde, narušava odnos poverenja i sigurnosti u roditelje, pokreće nelagodne emocije. Posledica je da u takvom stanju detetov mozak NE MOŽE da prima informacije, da ih razume i pamti, niti dete može da bude motivisano za učenje.

Dete koje se ne oseća prijatno i sigurno pored roditelja, ne može da uči i pamti!

Dakle, ako nešto od ovoga roditelji rade sa idejom da dete motivišu i podstaknu na učenje, biće kontraproduktivno jer proces učenja NE MOŽE da se odvija u stanju unutrašnjeg nemira. Takođe, sve ovo generalno loše utiče na dete, njegovu sliku o sebi i na njegov odnos sa roditeljima, kao i sa bilo kojom drugom odraslom osobom koja se prema njemu tako ponaša. Drugim rečima, ovome nema mesta u roditeljstvu.

Ako su ovo bili instrumenti za „navođenje“ deteta da uči, sigurno se pitate kako ćete doći do cilja bez njih. Na prvom mestu promenom doživljaja deteta i učenja (generalno obaveza u vezi škole), promenom pristupa, komunikacije, i ako je potrebno radom na sebi kako biste povećali lične kapacitete da se sa temom škole nosite na adekvatan, konstruktivan način koji je koristan pre svega detetu.

I na kraju – najvažnija stvar koju bih volela da zapamtite iz ovog teksta je da se iz osećaja nelagode NEĆE pokrenuti motivacija, želja niti inicijativa za učenjem i radom.

Ako dete uči zbog straha od reakcije roditelja ili straha od kazne, ne možemo govoriti o unutrašnjoj motivaciji, a roditelj koji je preuzeo na sebe zadatak da „tera“ dete da uči će svaki sledeći put morati da „podiže ulog“, da smišlja kako da njegovo oružje bude još „strašnije“. Ali, ovo neće trajati zauvek. U jednom trenutku će dete prestati da reaguje na to i/ili će pružiti jak otpor, što će biti znak da je njihov odnos ozbiljno narušen. Druga stvar je što učenje na ovaj način neće detetu doneti funkcionalno znanje koje će umeti da primeni, povezuje sa drugim saznanjima, i koje će mu služiti. Dete će učiti samo da bi sprečilo roditeljske reakcije, i imaće doživljaj da je učilo za i zbog roditelja, što otvara novi problem a to je odgovornost, tačnije odbijanje i/ili nemogućnost za preuzimanje odgovornosti. Kao što sam u uvodu rekla, ovo je veoma kompleksna tema, koju moramo sagledati sa više strana.

Na sreću, mnogo toga možemo da promenimo, za početak radom na sebi. Ako imate želju da unapredite svoje roditeljske veštine, kao i da odbacite sve što vam ne koristi u građenju odnosa sa detetom, i potrebna vam je pomoć, podrška i smernice u tom procesu, možete zakazati online konsultaciju na dragana.familycoach@gmail.com.

Preporuka za knjige koje vam mogu biti korisne: Motivacija (Išta Leman), Sva su deca nadarena (Uli Hauzer, Gerald Hiter), Razigrano roditeljstvo (Lorens Dž. Koen), Razvoj dečjeg mozga (Danijel Dž Sigl, Tina Pejn Brajson), Disciplina bez drame (Danijel Dž Sigl, Tina Pejn Brajson).

Dragana Aleksić, Family coach

3 pitanja koja će vas OHRABRITI u pozitivnom pristupu roditeljstvu (i zaustaviti uticaj negativnih komentara i “saveta”)

Photo by Elly Fairytale on Pexels.com

Koliko puta ste se suočili sa ovakvim komentarima/savetima ili možda čuli da ljudi govore drugim roditeljima za njihovo dete:

– Ne bi on to meni smeo tako!

– Mora da se zna ko je ko!

– Ako sad pustiš da se tako ponaša, šta će biti kasnije kada se uhvati snage?

– Jao, što ga puštaš da plače za svaku sitnicu?

– Mnogo ti je ona osetljiva, stidljiva je previše, moraš da je čeličiš malo.

– Ne treba da ga stalno maziš i paziš, razmazićeš ga!

– To da mi radi, tako da mi kaže, ma ja bih to u korenu sasekla!

– Vidiš kako te ovo dvoje slušaju, mora i ona!

Saveti, u bilo kojoj oblasti života pa i u roditeljstvu, mogu biti veoma korisni. A sada ide jedno veliko ALI. Dakle, saveti mogu biti veoma korisni, ALI onda kada ih tražimo. Problem nastaje kada dobijamo savete koje nismo tražili, a posebno kada oni nisu u skladu sa našim doživljajem roditeljstva, vaspitanja i samog deteta, kada nisu u skladu sa našim uverenjima i vrednostima, i naročito kada dolaze od nama nepoznatih ljudi.

Ovaj tekst se prevashodno odnosi na savete koje roditelji dobijaju u vezi ponašanja deteta u nekoj situaciji a čiji je jedini cilj da se to ponašanje po svaku cenu i odmah sankcioniše ili da se promeni u suprotnom smeru, tačnije da se dete navede na apsolutnu poslušnost bez obzira na to kako se u tom trenutku oseća i koji je uzrok ponašanja. Takođe, tekst se odnosi i na komentare koji su usmereni na ponašanje roditelja prema detetu sa ciljem da se to ponašanje dovede u pitanje, čime se kod roditelja izaziva loš osećaj – stid, briga, strepnja, strah, nesigurnost…

Roditelji koji teže pozitivnom pristupu roditeljstvu su na najvećem udaru ovakvih komentara/saveta i često se suočavaju sa negodovanjem, kritikom i sumnjom da li je to što rade (ili bar što pokušavaju da rade) dobro za dete i za njih same: – Pa baš vidim da vam je dalo rezultate to vaše „pozitivno roditeljstvo“. Dete je sve gore i gore, a vi mu idete niz dlaku. Da to vaspitanje valja ne bi se on tako ponašao.

Na konsultacijama mi roditelji kažu da se zbog ovakvih komentara osećaju obeshrabreno, nesigurno, uplašeno, da imaju dileme, da preispituju sebe i svoj pristup, ulaze u stanje stresa i nekada odreaguju pod pritiskom upravo onako kako im je okruženje „savetovalo“. Posle toga se osećaju loše. Sa druge strane, tu su i roditelji koji odolevaju „savetodavcima“, ali kada dete nastavi sa nekim neželjenim ponašanjem i oni se osećaju loše isto kao i ovi prvi, ali iz drugog razloga – zato što su u dilemi da li je ipak trebalo da poslušaju „savete“ iako nisu u skladu sa njihovim vaspitanjem. I jednima i drugima je podjednako teško.

Moram da napomenem da postoje i roditelji koji ne pripadaju nijednoj od ove dve grupe, koji vrlo spontano, prirodno, nepokolebljivo i sa lakoćom grade odnos sa detetom, koji ne dovode u pitanje svoj pristup i na koje zaista okruženje nema nikakav uticaj. Ipak, oni su retki i ono što meni pada na pamet je da su jednostavno rođeni sa nekim roditeljskim kompasom koji im u tome pomaže. Jasno je već da oni nisu tema ovog teksta.

Dakle, vraćam se na prve dve grupe roditelja, i postavljam pitanje – kako biti mudar kada su u pitanju saveti od kojih nam se diže kosa na glavi, kako znati da li dobro postupamo i da li je to uopšte moguće?

Idemo redom.

Prvo, kakvi god da su saveti imajte na umu da ljudi koji vam ih daju imaju dobru nameru – da vam pomognu. Međutim, oni to rade na način koji bi oni primenili, a ne koji je vama OK. I tu se priča sa njima završava, jer nema nikakvog smisla da gubimo energiju i vreme na ubeđivanje, raspravu i dokazivanje da to što savetuju nas ne zanima. Kako ih zaustaviti? Kada vam direktno upute komentar ili savet, recite – Sve je u redu, hvala. Ili – Dobro smo, hvala, sve je pod kontrolom. I sklonite se sa detetom na stranu i posvetite se njemu.

Drugo, kada roditelj poznaje dobro svoje dete, kada zna ili može da pretpostavi kako se ono u nekoj situaciji oseća, šta mu je tada potrebno pa se zbog toga ponaša na određeni način, on će znati i kako da odreaguje i kako da ostane u kontaktu sa njim i uspostavi saradnju. Ako je u pitanju neko neželjeno ponašanje, roditelji koji imaju pozitivan pristup znaju da što se dete burnije ponaša to mu je emotivno teže, i da mu je tada potrebna pomoć a ne sankcija. Znači i u jednom i u drugom slučaju roditelj je usmeren na dete.

OK, ako sve ovo razumemo i ako se ovako ponašamo, gde je onda problem sa savetima i zašto bi oni uticali na nas?

Problem je što „savetodavci“ čine da se roditelj oseća loše kada postupa dobro prema detetu, tačnije kada radi u njegovom interesu i u interesu njihovog odnosa. Jer „savetodavci nude i očekuju“ trenutna i brza rešenja, ali su ona nepovoljna po dete i roditelja. A za izgradnju odnosa poverenja, osećaja sigurnosti i načina na koji roditelj doživljava dete, potrebno je – vreme. To je ono što ja zovem „angažovano roditeljstvo“, i ono jeste teže na samom početku – jer rezultati dolaze kasnije, ali su zato ti rezultati trajni.

Takođe, potpuno je normalno da ima oscilacija u ovom procesu, da ima lepih i lakih dana kao i onih teških i izazovnih. Kako dete raste tako se i menja, pa to što smo u nekom periodu imali „zatišje“ i lako sarađivali, ne znači da će to biti zauvek tako. Ali, što je naša veza jača to ćemo lakše prevazilaziti bure.

Ako i pored svega navedenog imate bilo kakvu dilemu kako treba da postupite, postavite sebi ova tri pitanja:

1. Da li me ovaj savet približava detetu ili me udaljava od njega? Da li jača naš odnos ili ga narušava?

2. Da li se osećam bolje kada razmišljam da primenim (ili sam primenio/la) ovaj savet ili mi se javlja loš osećaj u stomaku (ili bilo gde u telu)?

3. Da li mi je ovaj savet rešio problem/situaciju ili je pogoršao? Da li imam rezultat ili se dete još više uznemirilo/gore ponaša?

Kada postavljate sebi ova pitanja, a posebno kada vam „dolaze“ odgovori, obavezno obratite pažnju na osećaj koji vam se javlja u telu – da li ga doživljavate kao prijatnog ili uznemirujućeg. Fizičke senzacije nepogrešivo nam govore da li je naš unutrašnji kompas okrenut u pravom smeru, da li ga pratimo/slušamo ili ga potiskujemo i ignorišemo.

Takođe, ako ste pod pritiskom odreagovali na dete onako kako niste želeli i kako nije u skladu sa vašim pristupom, postavite sebi ova pitanja. Odgovori će vam pomoći da se ohrabrite u uverenju kakav odnos želite da gradite.

I na kraju, veoma je važno je da napomenem i da mi roditelji umemo da budemo previše subjektivni i zaštitnički raspoloženi i da nekada zaista ne vidimo na isti način kao što drugi vide nas, naše dete, njegova i naša ponašanja, neku situaciju… Ako osećate da neki od saveta mogu imati veze sa vašim drugačijim viđenjem situacije, razmislite o tome ali na konstruktivan način sa emotivnom distancom, i ako je potrebno konsultujte se sa nekim ko vam uliva poverenje, ko vas ne osuđuje, ne kritikuje, ko vas razume. Za početak biće dovoljno i da proverite uz pomoć ovih pitanja kakav vam se fizički osećaj javlja, da li dobijate „signal“ iznutra da biste možda mogli da razmotrite neku situaciju drugačije.

Dragana Aleksić, Family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

3 činjenice o komunikaciji sa decom (za koje i ne pomislimo koliko su važne)

Najveći deo svakodnevnih stvari radimo po navici, što je sasvim u redu, jer nam to automatsko obavljanje štedi vreme. Zaista nema potrebe da se mnogo udubljujemo, analiziramo ili preispitujemo radnje kao što su pospremanje stana, kuvanje, kupovina, odlazak na posao… Jednostavno prihvatamo rutinu i ukoliko je funkcionalna nema nikakvog razloga da je menjamo.

Međutim, u ovu rutinu može da “upadne” i komunikacija, pa tako razgovori postaju predvidljivi, površni, ali i izvor nesporazuma jer postavljamo ista pitanja i dajemo automatske odgovore, slušamo “na pola uva” i to najčešće da bismo odgovorili a ne da bismo razumeli šta nam neko govori.

Kada komunikacija postane navika, mi više ne slušamo aktivno – prestanemo da obraćamo pažnju na sadržaj i suštinu. Često nismo ni svesni da smo upali u zamku rutine, sve dok nam neko ne skrene pažnju ili dok sami ne primetimo da nemamo baš neke kvalitetne razgovore sa partnerom, prijateljima, kolegama…

I kada je u pitanju komunikacija sa decom, tu takođe postoji “opasnost” da se ona odvija po navici. Detetu dajemo uvek iste zahteve na isti način – uvek iste reči izgovaramo istim tonom – Uradi, skloni, hajde požuri… Ili, postavljamo ista pitanja i dobijamo iste odgovore – Šta je bilo u školi? – Ništa. Na ovaj način ne jačamo vezu sa detetom niti saznajemo više o njegovoj svakodnevici, a pozitivna i konstruktivna komunikacija nam upravo sve to omogućava.

Zato, imajte na umu sledeće:

1. Komunikacijom postavljamo temelje budućim odnosima.

Od toga kako razgovaramo sa decom zavisi kako će ona razgovarati ne samo sa nama roditeljima, već i sa drugim odraslim osobama, ali i vršnjacima. Roditelji nekada misle da to što je dete malo znači da ono “mora” bespogovorno da ih (po)sluša i poštuje. Ali, samo ukoliko se detetu obraćamo sa poštovanjem možemo to isto da očekujemo za uzvrat. Ako mi njemu govorimo – “izvoli, hvala, molim, izvini”, govoriće i ono nama, ali i drugima, jer će usvojiti ovakav model komunikacije. Dete uči tako što prvo gleda i oponaša, pa tek onda razume.  Zato je najbolje iskoristiti njegovu moć učenja kroz posmatranje.

2. Komunkacija nije samo razmena reči, već i emocija i energije.

Način na koji se nešto izgovori u velikoj meri utiče na to kako će druga strana razumeti i odreagovati. Ukoliko se neki jednostavan zadatak izgovori preglasno, prestrogo, sa ljutnjom, on će detetu teže pasti nego zahtevan zadatak koji je roditelj izgovorio sa poštovanjem i blagošću. Zadatak izgovoren ovako – “Skloni IGRAČKEEE!” detetu će zvučati uznemirujuće što automatski pokreće neprijatne emocije i telesnu nelagodu koje će se “javljati” svaki put kada treba da obavi ovaj zadatak. Da li stvarno to želimo? Sa druge strane, ako mu se kaže na način koji “budi” prijatne emocije, ono će sa radošću obaviti i uz to imati osećaj postignuća, lične vrednosti, samopoštovanja.

Na primer, spustite se u nivo detetovih očiju, pogledajte ga i blago recite – „Znam da ti se čini da je pospremanje sobe veliki zadatak za tebe. Ipak, verujem da ćemo zajedno uspeti da je sredimo. Šta ti misliš?” Ili, naglasite koliko vam znači detetova pomoć – “Srećan sam što si postao tako vešt sa ručicama, pa možeš da mi pomogneš da sredimo sobu i igračke. Ti i ja smo pravi tim, jel da? Baci pet!” Ili, ako dete pokazuje otpor – “Sećaš se kako smo pre neki dan ovo brzo završili? Kladim se da danas možemo još brže! Jesi li spremna da oborimo rekord?” Kada zadatke predstavljamo kroz izazove i zabavu, brže dolazimo do cilja! Tekst o tome možete pročitati OVDE.

3. Komunikacijom utičemo na uspostavljanje vrednosti i uverenja.

Verbalne, ali i neverbalne poruke koje šaljemo detetu značajno utiču na sliku koju će kreirati o sebi. Imajte na umu da komunikacija nisu samo reči, to je i mimika, gest, ćutanje, podignuta obrva, osmeh ali i smrknuto lice, uzdah, izdah… Sve ovo dete vidi i prati i ukoliko mu se ne objasni zašto smo ga, na primer, pogledali sa neodobravanjem kada je reklo da je dobilo lošu ocenu ili smo mu dok je pričalo kako se igralo sa drugarima u parkiću odgovarali sa “Mhmh, aha, mmm…”, može da stvori uverenje da ništa ne radi dobro, da nije vredno naše pažnje, da mora mnogo da se trudi da je zasluži…

Naravno da nam ovo nije cilj, kao i da ne možemo baš svakog trenutka da se “uključimo” u detetovu priču ili da kontrolišemo svoje izraze lica. Ali, kada ih postanemo svesni ili nas dete direktno upita – “Što si se naljutila zbog ocene?”, treba mu odgovoriti iskreno i na nivou da može da razume. Na primer – “Malo sam se iznenadila zbog loše ocene, jer sam mislila da si dobro naučila lekciju. Kako se ti osećaš zbog te ocene?” Ili – “Baš mi je drago što si upoznao nove drugare u parku. Želim sve da čujemo o njima, ispričaćeš mi za vreme ručka, važi?” Ovo je mnogo poštenije prema detetu, ali i prema vama jer nećete imati grižu savesti što ne možete odmah da ga saslušate. Čim budete imali slobodan trenutak, podsetite ga da dovrši priču.

Dakle, ovako usmerena komunikacija pomaže nam da gradimo odnos, da prenosimo poruke detetu da nam je važno, da nam znači, kao i da ga svojim načinom komuniciranja učimo kako da ono razgovara sa nama i sa drugima. Više o ovim veštinama možete pročitati u mojoj knjizi “Umetnost komunikacije sa decom“, ili pogledati u video predavanjima.

IGRA – Kocka ti kaže

Ova jednostavna igra pomoći će detetu da prepozna kako se položaj tela i izraz na njegovom (i vašem) licu menjaju pod uticajem različitih emocija i raspoloženja.

Igrajući se na ovaj način i dete i vi se osećate slobodno u ispoljavanju svih emocija i jačate odnos poverenja i osećaj sigurnosti.

Preuzmite Pdf dokument sa uputstvom za igru i pravljenje kocke.

Ako želite da se povežete sa detetom na najprirodniji i najefikasniji način – kroz igre – onda su “IGRALICE” pravi izbor za vas! Ova jedinstvena porodična igra kreirana je tako da jača odnos između dece i roditelja kroz fizički i emotivni kontakt. Više informacija o “IGRALICAMA” i poručivanju, pročitajte OVDE.

Igru KOCKA TE PITA pogledajte OVDE.

Porodična igra – IGRALICE

Predstavljam vam moj novi autorski projekat “Igralice” – porodične društvene igre uz koje ćete se zabaviti, razmrdati i učvrstiti vaš odnos sa detetom!

IGRALICE su zabavne i originalne igre koje povezuju, pokreću dobru energiju, bude prijatne emocije i jačaju međusobni odnos dece i roditelja. Igre su u skladu sa pozitivnim pristupom roditeljstvu, deci i vaspitanju.

IGRALICE su prva porodična društvena igra na našem tržištu, a ono što ih čini posebnim je što istovremeno zadovoljavaju potrebu deteta za fizičkom i emotivnom bliskošću sa roditeljima i potrebu za pokretom. Iako su kreirane da se igraju kao društvene igre IGRALICE nemaju takmičarski karakter, već zabavni – bez obzira ko prvi stiže do cilja svi se zabavljaju! Takođe, dete kroz igru dobija važne poruke – dok se krećemo ka cilju mi uživamo na tom putu, nije važno ko će prvi stići do cilja već kako se na tom putu osećamo, svi se radujemo uspehu drugih učesnika i zajedno ga proslavljamo.

Idealne su za roditelje koji imaju manjak vremena, ali i ideja kako da zabave dete i kvalitetno se igraju sa njim. 

Igralice sadrže tablu sa dve igre, komplet od 4 figurice i 1 kockicu. Jedna igra je “Upoznavalica”, a druga je “Razmrdalica”. Igralice su ciljano nazvane „porodične igre“, jer su pre svega namenjene roditeljima i deci kako bi se još bolje upoznali i međusobno povezali. Naravno, mogu je igrati i drugi članovi porodice ili vaspitači sa decom u vrtiću, animatori na rođendanu, i svi koji za to imaju prilike.

UPOZNAVALICA

“Upoznavalica” je osmišljena tako da igrači, a posebno dete/deca, obrate pažnju na same sebe – na to kako doživljavaju sebe i šta o sebi misle, zatim da nauče da prepoznaju sopstvena osećanja i želje, ali i da obrate pažnju na druge, kao i na svoje okruženje. Na taj način uče da razvijaju pozitivni pogled i stav prema sebi i ostalim članovima porodice, kao i drugim osobama oko sebe, tako što će razmišljati o njima ili čuti nešto od njih. Možete je igrati sa detetom od njegove četvrte godine.

RAZMRDALICA

“Razmrdalica” je igra za fizičku aktivnost i pokretanje dobre energije. Služi da se igrači „razmrdaju“ i zabave kroz razne fizičke izazove. Ovu igru možete igrati sa detetom već od njegove treće godine.

I “Upoznavalica” i “Razmrdalica” igraju se po principu bacanja kockice i kretanja figurica po tabli, a igrači treba da rade ono što piše na polju na koje njihova figurica stane.

Cena: 1500 dinara (poštarina za Srbiju je besplatna*)

*IGRALICE se šalju samo na adrese u Srbiji.

Za dodatne informacije i poručivanje pošaljite mejl na dragana.familycoach@gmail.com

Važna napomena: Ukoliko ste poslali mejl, a za 48 sati vam nije stigao povratni mejl od mene, proverite foldere Nepoželjno i Promocije, kao i da li ste dobro upisali moju mejl adresu.

“Igralice” spremne za slanje
Zadaci iz “Razmrdalice” pokreću dobru energiju i zabavu!

IGRA – Kocka te pita

Ova jednostavna igra pomoći će detetu da lako zapamti kada treba da kaže – hvala, izvoli, izvini, molim, dobar dan (dobro jutro/veče).

Umesto da stalno ponavljate detetu – “Šta se kaže kada… Javi se lepo drugarici… Izvini se…” – pomozite mu da kroz igru “Kocka te pita” usvoji manire. Igru možete igrati kada god želite, a više učesnika je dobro došlo!

Preuzmite Pdf dokument sa uputstvom za igru i pravljenje kocke.

Ako želite da se povežete sa detetom na najprirodniji i najefikasniji način – kroz igre – onda su “IGRALICE” pravi izbor za vas! Ova jedinstvena porodična igra kreirana je tako da jača odnos između dece i roditelja kroz fizički i emotivni kontakt. Više informacija o “IGRALICAMA” i poručivanju, pročitajte OVDE.

Igru KOCKA TI KAŽE pogledajte OVDE.

Kako ZABAVITI dete 24/7 u trenutnoj situaciji?

hang-out-1521445_1280Pre nego što nastavite da čitate tekst, odmah ću vam odgovoriti na pitanje iz naslova. Nema potrebe da budete animator detetu po ceo božji dan. Ovo jesu vanredne okolnosti, ali to ne znači da deca ne umeju i sama da se zabave. A ako ste do sada bili “zabavljač” sada je pravi trenutak da to polako počnete da menjate.

Hajde da vidimo o čemu se ovde tačno radi i kako da to sprovedete.

Verujem da ste već u prvoj nedelji boravka kod kuće iscrpeli većinu igara kojih ste mogli da se setite i da vam kreativnost polako opada. Poslednjih dana, radeći online konsultacije sa roditeljima, primetila sam jednu stvar koja je zajednička za sve, bilo da imaju jedno dete, bilo da ih je više, a to je da roditelji pokušavaju da ih animiraju po ceo dan. Kada u tome ne uspeju, jer deca u jednom momentu prestanu da sarađuju, osećaju bespomoćnost, ali i krivicu, neuspeh, gube strpljenje i pomisle za sebe da su loši roditelji.

Prvo, deci stvarno ne treba da bude organizovan svaki minut, i ona to ni ne traže (sve dok se ne stvori obrazac navike). Drugo, to je jako iscrpljujuće, a često i frustrirajuće za roditelje. Treće, nema govora o tome da su roditelji loši ako nisu uspeli da zabave dete, niti to treba da dožive kao poraz. Radi se samo o tome da im je teško da prihvate da se dete dosađuje jer im to izaziva strah da će ono zbog toga postati lenjo, i zato daju sve od sebe da do toga ne dođe.

Ali, ovo ponašanje je nekorisno iz više razloga.

Nema potrebe da roditelji non-stop daju predloge detetu šta da radi i čega da se igra, jer onda ono to nikada neće naučiti samo da radi i uvek će očekivati da mu roditelj smisli igru. Dakle, povremena dosada je sasvim u redu i nemojte se plašiti kada se dete dosađuje. Ona je važna, čak i potrebna, jer pokreće dete na razmišljanje, na ideje, budi kreativnost i maštu, potrebu za snalaženjem, i što je veoma važno – daje detetu vreme da bude samo sa sobom, sa svojim mislima.

Ako mu popunjavamo svaki trenutak imamo dva najčešća scenarija – prvi je otpor (što roditelje jako uznemiri, jer se vode onim – Sve sam učinio da ti udovoljim, a ti tako!), a drugi je da ova navika roditelja postane detetova potreba, što znači da u budućnosti neće umeti da se nosi sa situacijama u kojima treba da bude samo iz bilo kog razloga.

Kada roditelji preuzmu na sebe zadatak da animiraju dete 24/7, umesto zadovoljstva ono vremenom počne da oseća prezasićenje, a roditelji mentalnu iscrpljenost. Važna napomena: vodite računa da ovo ne shvatite kao drugu krajnost – da ne treba ni malo pomoći detetu da ispuni dan i da mu govorite – Sam smisli šta ćeš! Dakle, držite se zlatne sredine. Ako ne znate gde je sredina, obratite pažnju na ponašanje deteta, to će vam jasno ukazati da li prelazite granicu.

Bilo bi dobro da, u trenutnoj situaciji kada ste stalno zajedno, imate neko određeno vreme za zajedničke igre. Možete da napravite/nacrtate raspored sa igrama. Ovo će naravno biti lakše sa decom koja su starija od pet godina. Za mlađe će sigurno biti potrebno više vremena, ali uz ove predloge verujem da ćete i sami dobiti ideje kako da pokrenete dete da se samo zabavi, makar i na kratko.

Kada su u pitanju porodice sa više dece, roditelji se mogu suočiti sa čestim nezadovoljstvom i svađama između braće i sestara. Problem je kada se u ovim porodicama insistira da “svi sve rade zajedno”. Imajte u vidu da svako dete ima potrebu da ima roditelje samo za sebe. Posebno što deca zbog različitog uzrasta i pola mogu da imaju potpuno različita interesovanja. Ovo se rešava tako što će svaki roditelj provoditi bar 15 minuta (ako može i više) u nekoj aktivnosti samo sa jednim detetom i tako zadovoljiti njegovu potrebu da bude nasamo sa njim. Naravno, ima porodica koje će sasvim OK funkcionisati kada sve rade zajedno i zato je ključno da pratite ponašanje dece i da prepoznate šta im je potrebno.

Neka dete oseti da je njegova uloga važna

Deca vole kada im se odrasli iskreno obrate za pomoć, kao i kada im se zadaci i obaveze predstave kao igra. “Zadužite” dete vam bude pomoćnik, a ako ih je više neka svako dobije svoj zadatak. Možete da napišete jednostavne zadatke na papiriće, presavijete ih ubacite u posudu i neka svi članovi porodice izvuku svoje zaduženje. Naravno, vodite računa o uzrastu i trenutnim sposobnostima deteta, a ako “izvuče” nešto što ne može zbog uzrasta da uradi dozvoljeno je menjanje 🙂 Smislite neki zanimljiv naziv ove igre, koja je zapravo za vas dragocena pomoć. Budite slobodni da detetu to i kažete – Tvoja pomoć mi sad znači, zaista mi je dragocena. Srećna sam što možeš da mi pomogneš sa ovim. Što je lepo kada dete poraste, pa može da nam pomaže.

Bez obzira da li imate jedno ili više dece, raspoređujte se u timove i pravite različite kombinacije (možete i unapred za svaki dan u nedelji da napravite sastav tima). Tako možete timski sklanjati/sređivati stvari po boji, veličini, obliku, prostoriji u kojoj se nalaze. Na primer – tim tata i dete sklanja sve što je mekano, tim dece sklanja sve što je crveno, tim mama i tata sređuje dnevnu sobu, a tim dece sređuje svoju sobu… Da bi bilo još zanimljivije, napravite tabelicu u koju će svaki tim obeležiti šta je obavio (udaranje pečata je uvek zabavno).

Pored zadataka za pomoć u kući, timovi mogu da se igraju sakrivanja i pronalaženja predmeta po principu toplo-hladno.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Koristite neverbalnu komunikaciju da pokažete detetu šta treba da radi. Izrazom lica i rukama/nogama pokazujte gde da ide i šta da radi. Zamenite se, neka dete samo mimikom i pokazivanjem pokaže šta vi treba da radite.

Uključite TV, ali isključite zvuk. Dete (ili deca) neka “glumi” i smišlja dijalog šta osobe na TV govore. Naravno, možete i zajedno.

Uključite TV, zvuk isključite. Jedno dete (ili roditelj) gleda film/crtać a drugo dete (ili roditelj) je leđima okrenuto ekranu. Drugo dete gleda kakav izraz lica ima ovaj koji gleda film/crtać, i pokušava da pogodi da li je scena smešna, tužna, strašna…

Napunite ranac raznim sitnim igračkama (pomešajte plišaniće, kocke, figurice, ubacite po neki novčić, mini knjigu). Otvorite ga toliko da može da se provuče ruka. Onaj ko uvuče ruku opipava jedan predmet i pokušava da pogodi šta je u pitanju. Druga varijanta je da “pipač” opisuje šta je napipao (mekano, tvrdo, toplo, hladno, oblo, kockasto…), a da druga osoba pogađa koji je to predmet. Ovo je zgodna igra kada vi na primer morate da budete u kuhinji, a detetu je potrebno da bude u kontaktu sa vama.

Deca (ili dete i vi) naizmenično “pišu/crtaju” prstom po leđima jedno drugom i pogađaju.

Čitaj mi sa usana – oblikujte ustima jednostavne reči, a dete neka pogodi šta ste rekli. Za stariju decu možete da napišete na papiriće reči ili čak i kraće rečenice, pa neka izvlače i pogađaju.

Pogodi priču – izaberite 2-3 knjige, dete vam je leđima okrenuto. Uzmite jednu knjigu, okrenite bilo koju stranu i počnite da čitate naglas. Cilj je da dete što pre pogodi koja knjiga je u pitanju. Kada vam je potreban mir da biste nešto obavili, najavite da ćete se posle ovoga igrati i neka dete/deca pre igre pročita par pričica.

Za sve vas koji ste čitali moju knjigu “Umetnost komunikacije sa decom“, pretpostavljam da ste prepoznali da su ove igre prilagođene kanalima komunikacije 🙂

Kad ne znate šta ćete, slobodno pitajte decu!

Deco, predajem se, pomagajte! Ja više nemam ideje za igre. Ako vi imate recite ili ih ovde nacrtajte/napišite, pa ćemo raditi nešto od toga popodne.

Verujem da ste dobili ideje šta sve može da bude igra, kao i da ste razumeli da je sasvim OK da se deca ponekad i dosađuju. Setite se sebe i svog detinjstva i šta se sve iz dosade izrodilo 🙂

Dragana Aleksić, family coach

Online izdanje knjige “Umetnost komunikacije sa decom”, možete nabaviti OVDE

Dete „buntovnik“ u vanrednim okolnostima

kid-inventorU trenutnoj situaciji koja zahteva mnogo novih pravila ponašanja, karakteristike deteta tipa „buntovnik“ dodatno će se pojačati i biće još izazovniji za roditelje.

Evo šta možemo da očekujemo i kako da rešimo.

Za „buntovnika“ će najteže biti to što se sada od njega zahteva da odmah (po)sluša i radi, a pre svega da razume ono što mu se kaže – izuj se čim uđeš u kuću, peri ruke, ne pipaj ništa, moraš da ostaneš kod kuće, ne možeš kod drugarice, ne može drug kod tebe…

Može se desiti da na „Odmah operi ruke!“ ne odreaguje ni posle deset ponavljanja, što kod odraslih izaziva tenziju, stres, ljutnju, bes, bespomoćnost, a zatim i u burnu reakciju.

I vi i ja znamo da je zahtev čuo i razumeo i kada ste ga prvi put izgovorili, ali  „buntovnik“ to želi da uradi onda kada on hoće, a ne kada mu drugi kažu. Ovo je roditeljima jako teško da razumeju jer misle da dete to radi iz inata, ali ono nije svesno ovih svojih dubokih unutrašnjih procesa koji ga navode da pruži otpor. To se najbolje vidi po tome što kada ga pitate zašto se tako ponaša, dete ne samo što nema odgovor, nego nema svest kako se to ponašalo.

O čemu se radi?

Imperativni zahtevi kod deteta „buntovnika“ su okidač za otpor i ulazak u stres, a s obzirom da je ovaj tip ličnosti izuzetno reaktivan, on tada reaguje impulsivno a ne racionalno. To ne znači da ćete morati da idete detetu „niz dlaku“ i da strepite od njegovih reakcija, nego da ćete prilagoditi pristup i komunikaciju. Dakle, ako već znate da naredbe, zahtevi, nametnuti zadaci ne daju rezultat, onda ćete izbegavati da tako formulište to što očekujete od deteta. Prednost ćete dati dogovoru i aktivnom uključivanju buntovnika u zahtev/zadatak, a zajedničko kreiranje pravila dodatno će pomoći da radi to što treba bez otpora ili bar da on bude manji.

Hajde da vidimo kako to praktično izgleda:

– Sada (ovih dana) je važno da svi češće detaljno peremo ruke. Šta misliš/predlažeš, kako je najbolje da se dogovorimo da se svako seti da opere ruke? – Govor u množini služi da detetu stavi do znanja da pravila važe za sve, a ne samo za njega, što odmah smanjuje pritisak očekivanja. Pažljivo slušajte predlog i uvažite ga. Ako nije prihvatljivo/izvodljivo to što dete predlaže, blago ga usmerite – Zvuči zanimljivo, šta misliš da probamo još i… (pa recite vaš predlog). Sa mlađom decom možete da se dogovorite da u kupatilu zalepite papir i da dete svaki put kada opere ruke udari npr. pečat.

– Video si onaj snimak kako se pravilno peru ruke, nisam znala da to mora baš tako, a ti? Ja ću sada da ih perem, a ti gledaj da li to radim dobro i oceni me. Onda ću ja da gledam kako ti to radiš, nadam se da će moja ocena biti veća od tvoje (namignite). – Ovo je izazov koji „buntovnici“ rado prihvataju.

– Razumem da ti je ovo dosadno. Imaš li ideju kako da bude zanimljivije/zabavnije? – Verujte da ima, samo ga saslušajte.

– Da si ti mama (tata), a da sam ja ti kako bi ti mene naučio zašto je važno da perem ruke? Šta bi mi rekao?

– Kako sve možeš da se igraš sa drugom, a da on ne dođe kod tebe, da se ne vidite stvarno? Baš me zanima koliko načina možeš da smisliš!

Pitajte dete za mišljenje, predloge, ideje, stavljajte ga u vašu ulogu šta bi radilo da je na vašem mestu – na ovaj način aktivirate najvažniju osobinu „buntovnika“ – kreativnost. Oni imaju rešenje za sve, samo je problem što odrasli ta rešenja neće da prihvate jer su često van standardnih pravila i očekivanja. Slušajte šta vam dete govori, ne odbacujte odmah predloge nego zajedno tražite sve dok ne dođete do onog što je prihvatljivo za oboje.

Kada govorim o promeni pristupa sa ovim tipom dece, mislim upravo na ovo što sam navela kao primere za saradnju. Napominjem da je potrebno vreme da se vi naviknete na to, kao i strpljenje. Ali, svakako vredi više od stresa zbog otpora.

Drugi problem sa „buntovnicima“ su njihove burne reakcije koje prosečnom posmatraču mogu izgledati da nastaju bez razloga, „iz čista mira“. Imajte u vidu da burno ispoljavanje besa i ljutnje nije jedina karakteristika „buntovnika“, i treba obratiti pažnju da li je kod vašeg deteta uzok ovome uzrast u kojem se očekuje ovakvo ponašanje (od druge do četvrte-pete godine). Ostale karakteristike pročitajte OVDE.

Kada znate da je vaše dete „buntovnik“, onda ćete vremenom naučiti da primetite i prepoznate koje to situacije dovode do bure i unapred ćete ih prevazilaziti. Imajte u vidu da će vam to nekada poći za rukom, a nekada ne. Ono što najčešće utiče na eksplozivne reakcije su glad, žeđ, umor i zato u početku prvo na ovo obratite pažnju. Jako je zanimljivo da čak i odrasli „buntovnici“ ne umeju da prepoznaju kada su gladni! Za razliku od drugih koji imaju postepeno povećanje gladi, oni to registruju tek kada osete ozbiljan nalet, što ih u sekundi uvede u osećaj bespomoćnosti koji se zatim „pretvori“ u bes i burnu reakciju. Još je zanimljivije da, bez obzira što im se ovo više puta ponovilo, ponavljaće se i dalje, što samo potvrđuje da su njihova ponašanja posledica jakih impulsa bez imalo racionalnog razmišljanja, tačnije uopšte ih nisu svesni!

Kada su u pitanju stvari koje ne dozvoljavate detetu, očekujte frustraciju, bes usmeren ka vama, pa čak i ljute i uvredljive reči. Što manje reagujete, to će se bura brže stišati.

Najveća zamka u koju upadnu roditelji je pokušaj da opravdaju svoju odluku ne bi li se „buntovnik“ odmah umirio, ali mu tako samo pojačavaju potrebu da se još žešće bori za to što želi. Kada je roditelj siguran u svoju odluku, dovoljno je da jednom kaže detetu, da ne ulazi u objašnjavanje svog postupka i da ne reaguje na „izazove i provokacije“ kojima je buntovnik sklon. Dete to ne radi svesno i o tome možete i treba da razgovarate, ali tek kada sve prođe. Pitajte dete kako se osećalo u toj situaciji, pa se tako ponašalo – da bi moglo da poveže koja emocija u njemu izaziva takvu reakciju, a zatim mu dajte predlog kako još može da reaguje kada se tako oseća. Ovo je ključna stvar u odnosu sa ovim tipom dece i potrebno je puno strpljenja i vremena, jer su oni vođeni impulsima što im praktično ne daje nikakvu šansu da prvo razmisle pa onda reaguju.

Jako je važno da roditelji „buntovnika“ znaju za ovaj mehanizam, jer onda mogu da razumeju da se dete ne ponaša tako namerno. Dakle, isprobajte da ne upadnete u zamku objašnjavanja kada ga preplavi bes zbog neke zabrane, ali se prethodno naoružajte strpljenjem.

Promena pristupa i komunikacije, veština formulisanja zahteva koji neće izazvati otpor, kao i prepoznavanje “kritičnih” situacija koje ga uvode u besne reakcije, pomoći će vam da uspostavite saradnju, a detetu će dati osećaj sigurnosti jer ga razumete čak i kada se burno ponaša 🙂

Roditelj je detetu vodič i podrška, jer samo tako može da nauči kako da se uspešno nosi sa svojim izazovnim tipom ličnosti.

Dragana Aleksić, family coach

AKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP „BUNTOVNIKA“, I ŽELITE INDIVIDUALNI PRISTUP I RAZGOVOR U VEZI KONKRETNIH SITUACIJA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

DA LI JE VAŠE DETE “BUNTOVNIK” BEZ RAZLOGA

DETE “BUNTOVNIK“ IMA ČITAV SPEKTAR FENOMENALNIH SPOSOBNOSTI I VRLINA KOJE NA ŽALOST MOGU DA OSTANU NEPREPOZNATE I NERAZVIJENE KADA RODITELJI I OKRUŽENJE, U NEDOSTATKU ADEKVATNOG PRISTUPA, POKUŠAVAJU DA GA STAVE U „KALUP“.

ben-white-124388-unsplash

Često dobijate komentare da je vaše dete veoma inteligentno i napredno, ali i da neće da sluša šta mu se govori. Da je veoma snalažljivo i šarmantno, ali i da stalno „čačka“ i začikava drugu decu. Burno reaguje i pruža otpor kada mu se govori kad, šta i kako da radi…

Ako ste pored ovoga primetili i da vaše dete:

– „mora“ sve da radi na neki „svoj način“

– što ga više požurujete, ono je sve sporije

– često kasni i ne uzbuđuje se zbog toga

– za sitnicu odreaguje burno i besno

– nema strpljenja

– loše reaguje na kritiku

– ne poštuje pravila

– veoma burno reaguje na nepravdu

– često govori da ga nešto ili neko nervira

– ne sluša i „ne poštuje“ autoritete (možda ste prve komentare dobili već u vrtiću, u školici sporta, a posebno u školi)

– govori da nikada nije krivo ni za šta

– njegova uvek mora „da bude poslednja“…

U praksi se sve više susrećem sa roditeljima koji ponašanje deteta opisuju na ovaj način, često nemaju rešenja za neke situacije, osećaju se bespomoćno, pa i ljuto, imaju osećaj da su negde pogrešili u vaspitanju.

Ipak, postoji razlog za ova ponašanja, a to je specifičan tip deteta – „buntovnik“. U pitanju je deo tipa ličnosti koji je kod njih dominantno razvijen, a ne prolazna faza u odrastanju. Na pitanje jedne mame na konsultaciji – Pa do kada će moja ćerka (7 godina) da bude takva? – moj odgovor je – Zauvek.

Deci koja pripadaju ovom tipu je veoma teško u okruženju jer su često etiketirana kao neposlušna, bezobrazna, svojeglava, nemaju adekvatnu podršku i ako se takav odnos prema njima nastavi, njihovo „buntovničko“ ponašanje će biti sve izraženije, a potencijali neiskorišećni. Cilj je da se detetova ponašanja i reakcije usmeravaju, da mu se pomogne da razume svoja emotivna stanja i impulse, a ne da se sputava i sprečava u izražavanju emocija koje kod ovog tipa deteta daju burnu sliku.

Roditeljima je podjednako teško i iscrpljujuće, jer ovaj tip deteta ima velike oscilacije u energiji i raspoloženju što je jedan od glavnih razloga zašto “ne sluša i ne radi” ono što se od njega traži i očekuje. Na konsultaciji ćete saznati kako da sa ovim naglim promenama izađete na kraj i olakšate i detetu i sebi svakodnevne izazove.

AKO JE VAŠE DETE VEĆ KRENULO U ŠKOLU, PROVERITE OVDE DA LI GA PREPOZNAJETE U OVIM OPISIMA.

KAKO DA BOLJE RAZUMETE “BUNTOVNIKA”, SAZNAJTE OVDE.

Sa detetom „buntovnikom“ imaćete osećaj da je uvek sve povuci-potegni. Za ovaj tip deteta potrebno je mnogo više energije, i fizičke i mentalne, nego za bilo koji drugi tip. Ali to nikako ne treba da bude razlog da mu se ne pomogne da ostane autentičan.

Umesto da pokušavate da svoje dete po svaku cenu prilagodite okruženju,  naučite kako da podržite njegovu autentičnost i pomognete mu da razvija potencijale koji najčešće ostanu neotkriveni upravo zbog stalne potrebe da se njegovo ponašanje koriguje.

AKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP „BUNTOVNIKA“, I ŽELITE INDIVIDUALNI PRISTUP I RAZGOVOR U VEZI KONKRETNIH SITUACIJA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

Knjiga – Umetnost komunikacije sa decom

NASLOVNA_FINAL.png

Moja prva knjiga “Umetnost komunikacije sa decom” bazirana je na mom istoimenom autorskom programu koji sprovodim kroz predavanja i individualne konsultacije, a koji sam kreirala za roditelje i sve one koji rade sa decom.

U knjizi ćete, između ostalog, saznati šta sve u svakodnevnim razgovorima može da vam pomogne da lakše uspostavite saradnju sa detetom, kako da promenom načina na koji govorite prevazilazite otpor i nesporazume, kako da postavljate prava pitanja i dobijate odgovore koji vas zanimaju, motivišete dete i ujedno gradite odnos poverenja.

Knjiga je za roditelje dece uzrasta do 12 godina, kao i za sve koji rade sa decom i roditeljima (vaspitače, učitelje, nastavnike, trenere…)

Uz brojne primere iz prakse dobićete praktične smernice i ideje kako da pričate da bi vas dete slušalo i razumelo 🙂

Knjiga ima 144 strane.

Zavirite u knjigu i prelistajte nekoliko stranica. Kliknite OVDE.

Prvi štampani tiraž je rasprodat! 

Cena za elektronsko izdanje je 1000,00

Knjigu možete kupiti u elektronskom obliku, kao E-book, i čitati je na svim uređajima koji su povezani sa vašim Google nalogom. Napomena: e-knjiga se ne može štampati zbog zaštite autorskih prava.

Za dodatne informacije o poručivanju, pišite mi na mejl dragana.familycoach@gmail.com

Važna napomena: Ukoliko ste poslali mejl, a za 48 sati vam nije stigao odgovor od mene, proverite foldere Nepoželjno i Promocije, kao i da li ste dobro upisali moju mejl adresu.

3 važna FAKTORA koji će POMOĆI da nas dete (PO)SLUŠA

adorable-boy-child-2098813.jpgDa li i u kojoj meri će dete da nas (po)sluša, zavisi od načina na koji smo mu rekli neki zahtev, od toga da li imamo njegovu pažnju ili „pričamo u prazno“, od uzrasta i detetovih trenutnih kapaciteta da razume šta mu se govori, kao i da li je pravi trenutak za neke aktivnosti.

Što se tiče načina na koji razgovaramo sa detetom, to se pre svega odnosi na ton, visinu i boju glasa, ali i da li mu se obraćamo sa poštovanjem ili smo izričiti i strogi u zahtevu.

Verovali ili ne sve ovo utiče na to KAKO će zahtev da zvuči i da li će dete „slušati“ iz straha ili znatiželje.

Komunikacija je najpraktičniji alat kojim možemo da ostvarimo saradnju sa detetom i da gradimo odnos poverenja, i zato je prilagođavanje od velikog značaja za uspeh.

1. Povežite ton sa slikom

Deca uče tako što posmatraju i oponašaju. Odrasli se, u ovom procesu učenja deteta, mnogo više služe rečima i očekuju da dete sve razume. Ipak, kada verbalni zahtev „povežemo“ sa slikom, tj. pokažemo detetu šta treba da uradi, ono će to bolje i brže razumeti, ali i zapamtiti.

Na primer  – Vidiš, kada peremo zubiće uzmemo prvo pastu, pa je stavimo na četkicu i onda trljamo zube ovako. – Pokažite sve što ste i rekli. Što je dete mlađe, to ćemo više puta pokazati ovu radnju, sve dok je ne usvoji.

Kasnije će biti dovoljno da dete podsetimo – Sećaš se gde stoji pasta za zube? Šta radimo prvo? Aha, stavimo pastu na četkicu. Hajde, pokaži mi kako to radiš, – ohrabrujemo dete.

Ovo možete koristiti za sve rutinske radnje, umesto da milion puta ponavljate isto i nervirate se što dete “ne sluša”.

2. Sve u svoje vreme

Deca su prave male pčelice, brzo uče, mnogo toga ih zanima, pa to nekada zavede roditelje da precene njihove mogućnosti. Iako često deluju mnogo zrelija za svoje godine, to ne znači i da su njihove sposobnosti razumevanja, ali i interesovanja za neku aktivnost, zaista dostigle taj nivo.

Ovo se odnosi na situacije kada roditelj želi da nauči nečemu dete, a da ono još uvek nije ni pokazalo zanimanje za to. Iako roditelju deluje da dete ima sposobnosti za usvajanje neke nove aktivnosti, ukoliko ono nije pokazalo želju za tim, nema potrebe ni opravdanja da ga tome uči. Proces učenja ide iz unutrašnje potrebe i želje, a ako  se insistira na tome onda kada dete nije spremno niti motivisano, rizikujemo da se stvori otpor.

Sa druge strane, roditelji nekada i potcene sposobnost i spremnost deteta, pa kada ono samo poželi nešto da radi, govore mu – „Mali si još, moraš da porasteš“, ili „Nije to još za tebe…“ Tako se dete obeshrabruje, pa i samo počne da veruje da nije u stanju da to nešto uradi. Ovde je ključno pratiti dete, njegova interesovanja i blago ga usmeravati, a najvažnije – dozvoliti mu da se razvija svojim tempom bez upoređivanja sa drugom decom.

❗️ Ovladajte efikasnom komunikacijom sa decom uz video predavanja ❗️ Izbegnite 8 najčešćih grešaka u komunikaciji, saznajte šta sve može da vam pomogne da vas dete bolje razume i lakše posluša, primenite jednostavne igre za saradnju. Video predavanja gledajte kada vama odgovara, opušteno kod kuće na kompjuteru, tabletu ili telefonu. Informacije o poručivanju pogledajte OVDE.

3. Od viška glava (ipak) boli!

Da li vam se desilo da što više pričate detetu to vas ono manje sluša? Možda je bolje pitanje – Koliko puta vam se desilo da ispričate detetu sve šta od njega očekujete, a da vas ono ne posluša?

„Danas ćemo ići u bioskop, a pre toga kod bake na ručak i svratićemo do prodavnice da isprobaš cipele. Al, prvo da uradiš domaći i pospremiš sobu, a možeš da počneš danas i lektiru da čitaš…“  Zvuči poznato? Od ujutru nabrajate detetu planirane dnevne aktivnosti i očekujete da sve ide pod konac? Pa, što ne bi kad ste mu sve objasnili? Ipak, računajte da neće…

U jednom trenutku naš mozak može da primi i obradi veoma mali broj informacija, a s obzirom da one do nas stižu preko naših čula (zvuk, dodir, miris, ukus i vid), onda smo mi praktično prebukirani njima.

Upravo zbog ogromne količine informacija koje do nas stižu svakog trenutka, postoje razni filteri koji ih „razvrstavaju“. Oni funkcionišu potpuno van naše svesne volje i kontrole, sve informacije kategorizuju, ali ih često i brišu i menjaju.

I zato, kada pričamo detetu dok, na primer, doručkuje ili gleda crtać ili čita knjigu, mi ga konstantno zatrpavamo i tako zapravo sabotiramo da zahtev uopšte i stigne do njega. Jednostavno, kanali za primanje informacija su prepunjeni – ukusom i mirisom hrane koju jede, nečim što gleda, zvukom koji čuje, i to ne samo od nas već i sa TV-a ili radija…

I kada ispričate šta ćete sve raditi tog dana, vi očekujete neku povratnu reakciju, ali dete bukvalno nema pojma šta ste mu pričali. Ne zato što vas nije slušalo i sigurno ne zato što je „bezobrazno“, nego zato što ste ga pretrpali informacijama! 

Zato postoji zlatno pravilo u komunikaciji – jedna stvar u jednom trenutku

Ovo posebno važi za decu i što su mlađa to ćemo ga više poštovati.  Dakle, ono što vam je prvo na redu ili najvažnije da dete uradi, to i recite – Zamolila bih te da sada skloniš igračke. Ili – Kada uradiš domaći možemo u bioskop. Ili – Sada sedamo za sto i ručamo.

Naravno, kako dete raste tako ćemo mi zahteve i zadatke usložnjavati, ali za početak hajde da mu bar damo šansu da primi informaciju da bi moglo da je razume i na kraju i posluša 🙂

Dragana Aleksić, Family coach

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE ONLINE TERMIN NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

ZNATE LI DA VEŠTOM KOMUNIKACIJOM RODITELJ MOŽE I SEBI I DETETU DA OLAKŠA SVAKODNEVNE IZAZOVE, GRADI AUTORITET NA ZDRAVIM OSNOVAMA, MOTIVIŠE DETE NA RAZNE AKTIVNOSTI, BEZ PRIMENE KAZNE I PRETNJI? U KNJIZI “UMETNOST KOMUNIKACIJE SA DECOM” SAZNAĆETE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPORE I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU. VIŠE INFORMACIJA O KNJIZI I PORUČIVANJU, PROČITAJTE OVDE.

3 ODGOVORA o detetu tipa „BUNTOVNIK“ koja će vam pomoći da ga bolje RAZUMETE

screen-shot-2014-07-16-at-2-29-48-pm-719x400Na svakom predavanju o „buntovnicima“, bar 30% roditelja je sebe prepoznalo u ovom tipu.

Predavanje im je pomoglo da, pre svega, razumeju sebe iz perioda detinjstva, a posebno da sada razumeju svoje dete.

U pitanju je deo tipa ličnosti koji je kod ovih osoba dominantno razvijen i daje specifičnu sliku o njihovom ponašanju. Dakle, saznali su da je to deo njih koji se ne može odbaciti, promeniti, negirati. Jedino što može, jeste da se nauči kako da se ovim delom ličnosti upravlja da bi iskoristio sve svoje potencijale.

Inače, ovo su osobe koje su druželjubive, duhovite, beskrajno zabavne, šarmantne, emotivne, koje rado izlaze u susret drugima i pomažu im, ali baš zbog specifičnosti u ponašanju, ove osobine padnu u drugi plan.

Evo odgovora koji će vam pomoći da bolje razumete svoje dete i njegova ponašanja ili da ga, možda po prvi put, prepoznate u ovom tipu i dobijete objašnjenje zašto se ponaša tako kako se ponaša! (ili da možda dobijete neke odgovore o sebi)

1. ZAŠTO SE OVAJ TIP ZOVE BAŠ “BUNTOVNIK”?

Zato što od svih karakteristika, vrlina, sposobnosti… u oči prvo upadaju njegove burne reakcije na sve što mu se nameće, što je po „pravilima, standardima“, što „se mora“… Na svako insistiranje da bude ili da se ponaša kao drugi, kod osoba koje su tip „buntovnika“ aktivira se impuls koji ih uvodi u reakciju, bunt, pa i bes.

Dakle, označen je kao buntovnik samo zbog reakcija i burnog odbijanja da bude u kalupu! Veoma je važno da odrasli razumeju da dete u ove reakcije ne ulazi  smišljeno, namerno, iz inata roditeljima, nego je to posledica impulsa koji postaje aktivan u trenutku kada se od deteta očekuje ili zahteva nešto na način koji za ovaj tip ličnosti nije adekvatan. Koliko su ove reakcije “naporne” okolini, toliko su naporne i za “buntovnika”, jer troše puno energije.

Sve opisano se desi u deliću sekunde (da, zaista su toliko reaktivni), da okruženje često bude iznenađeno jer je pre samo sekund sve bilo u redu, a sada je odjednom haos. Ova burna slika, na žalost, često dovodi do toga da sve ostale dobre stvari budu u senci njihovih reakcija i da budu nepravedno etiketirani kao nesaradljivi, buntovni – tj. oni koji se ne uklapaju.

Na sreću ovo nije istina, i te kako se sa njima može sarađivati, samo treba znati kako, tačnije imati pravi alat. To je kao da vam treba čekić, a vi imate klešta. Jasno je da nećete završiti posao za koji vam treba čekić ako u rukama imate drugi alat.

Ovim impulsima je moguće ovladati uz podršku, a pre svega uz razumevanje procesa reakcije koji se kod njih dešava nekoliko puta u toku dana. To i jeste ključna stvar kada imate dete koje je ovaj tip – da ga naučite kako da vremenom počne da upravlja svojim impulsima, umesto da im se samo prepušta.

2. ZAŠTO JE NESTRPLJENJE JEDNA OD NJEGOVIH GLAVNIH OSOBINA?

Ovo je posledica toga što razmišlja 6 koraka unapred. On je mislima toliko ispred nas da je već “video” kraj neke radnje, procesa, ideje… i sada „žuri“ da je sprovede u delo. Svako prekidanje ga vraća unazad i frustrira. Njegovi misaoni procesi su veoma brzi, pa često i ne uspe da kaže od početka do kraja šta je zamislio ili šta želi – za njega je u tom trenutku objašnjavanje gubljenje vremena. Obično dobijemo samo deo informacije, i to uglavnom ono što je na kraju, tako da nam nedostaje nekoliko delova da vidimo istu sliku kao i on. Ovo roditelje može jako da nervira kada ne razumeju proces, jer ne mogu da ga isprate.

Često je oko njega kreativni haos, okružen je delićima svega i svačega, ne da da se bilo šta skloni i baca, jer “će mu zatrebati” (uvek mu sve treba, ma koliko besmisleno nama izgledalo za njega ima upotrebnu vrednost). Ako insistirate da sređuje stvari dok je u kreativnom procesu ili ne daj Bože nešto bacite, očekujte buru.

Druga krajnost ovog procesa, kada mislima toliko ide u napred, je brz gubitak motivacije i sklonost ka odustajanju. Ukoliko dobija adekvatnu podršku povećavaće kapacitete da istraje do kraja. Ovde je neophodna podrška roditelja i usmeravanje, a pre svega ogromno strpljenje.

3. ZAŠTO SE ZA TIP “BUNTOVNIKA” KAŽE DA JE “NESHVAĆENI KREATIVAC”?

Pored toga što je u planovima daleko ispred svih, način na koji razmišlja je takav da vidi rešenja tamo gde svi vide problem. On ima sposobnost da potpuno razmišlja „van kutije“. Međutim, njegova rešenja odudaraju od svih očekivanih, standardnih, konvencionalnih rešenja, pa i logičnih, i zbog toga često bivaju odbačena – drugi ih jednostavno ne razumeju ili ih se čak i plaše.

Zanimljivo je da je upravo ovaj način razmišljanja poželjan za osobe preduzetničkog duha, koje su spremne da rizikuju, za razliku od drugih koji se čvrsto drže pravila. Zato se za “buntovnike” kaže da su osobe za 21. vek kada je biznis u pitanju (naravno, ovo važi za one koji su svesni sebe, svojih impulsa, koji su naučili da ih drže pod kontrolom i koji su razvili osećaj samopouzdanja, što je moguće samo ukoliko su imali podršku tokom odrastanja).

Kada su u pitanju sistemi (vrtići, škole, fakulteti, kasnije i kompanije) „buntovnici“ će ispoljavati svoje nezadovoljstvo rečima – „Mrzim školu/posao, mrzim da učim/radim“, jer je konvencionalni način funkcionisanja, razmišljanja i učenja za njih jednostavno zastareo. Da biste razumeli negodovanje “buntovnika” i da ne biste upali u zamku da se plašite ovih izjava, pre svega morate da primenite veštinu “čitanja između redova” i razumete poruku njihovih reči. Oni zapravo govore – “mrzim NAČIN na koji moram nešto da radim.” Njima je potrebno stimulativno okruženje, da uče kroz puno praktičnih primera i projekte, a reproduktivno učenje za njih je bukvalno mučenje i gubljenje dragocenog vremena.

Roditelji se jako uplaše ovih izjava „mrzim…“, ali ovde se radi SAMO o tome da ne vole način na koji treba da uče, a ne učenje kao proces.

Jasno je da je ovde posebno važna adekvatna podrška roditelja, jer se sistem još dugo neće menjati, a kroz školu će dete svakako morati da prođe. Ali, nema razloga da to bude (pre)teško. Na žalost, kada izostane razumevanje okoline, a posebno roditelja, ova deca budu u grupi „loših đaka“, ne zato što ona neće da uče ili ne mogu, nego zato što je NAČIN učenja za njih nemotivišući.

Dobra vest je da se sve ovo može rešiti uz malo veći trud, podršku i alate 🙂 

Inače, ja sam mama deteta koje je tip “buntovnika” i kada sam saznala koji su uzroci njegovih ponašanja i otpora i kada sam se ohrabrila da promenim svoj pristup, svi njegovi potencijali su isplivali na površinu.

Često mu kažem kako sam prijatno iznenađena njegovom promenom i kako nisam očekivala da će izrasti u tako sposobnog mladića, a on mi u šali kaže – “Znači toliko puno si verovala u mene.” Ovo me u isto vreme i nasmeje, ali i rastuži, a nekada i uplaši, jer se zapitam koliko bi nepravedno prema njemu bilo da sam se kruto držala nekog klasičnog modela vaspitanja i da mi neke informacije nisu bile dostupne.

Puno toga sam naučila od njega, i još uvek učim, jer ovaj tip ima sposobnost da mnoge stvari radi na lakši način, da vidi prečice koje vam štede i vreme i energiju, i ako prihvatite ideje i dozvolite sebi da “izađete iz kutije” i nekih klasičnih načina razmišljanja, brzo ćete uvideti prednosti ovih procesa.

I za kraj, evo još nekih zabavnih osobina, specifičnih za “buntovnika” (ne moraju se nužno pojaviti sve):

– kada želite da ga fotografišete obično će se kreveljiti ili zauzimati neke poze, a što ga više “nameštate”, to će se više “glupirati” (ovo važi i za odrasle “buntovnike”);

– ako negde svi sede on će da stoji, i obrnuto;

– ako svi slušaju istu vrstu muzike ili izvođača, on će slušati neku drugu;

– ako svi treniraju fudbal, on će košarku;

– kada je važno da se negde stigne na vreme u 99,99% slučajeva će kasniti i za to okriviti vas (najviše živaca sam ovde “pokidala”);

– stalno traži da mu dodate nešto što može i sam da uzme – iza ovog ponašanja se krije sposobnost “delegiranja”, samo treba paziti gde se postavljaju granice 😉

Verujem da je slika o tipu “buntovnika” sada bar malo jasnija i da razumete da je mnogo važnije da naučite kako da podržite njegovu autentičnost, nego da dete po svaku cenu pokušavate da prilagodite okruženju.

Dragana Aleksić, Family coach

PO ČEMU JE JOŠ SPECIFIČAN TIP DETETA „BUNTOVNIKA“, PROČITAJTE OVDE

AKO JE VAŠE DETE VEĆ KRENULO U ŠKOLU, PROVERITE DA LI GA PREPOZNAJETE OVDE 

AKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP „BUNTOVNIKA“, I ŽELITE INDIVIDUALNI PRISTUP I RAZGOVOR U VEZI KONKRETNIH SITUACIJA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

Priče sa EMOTIVNOG DETOKSA (2. deo) – JAČANJE POZITIVNIH uverenja, emocija i kapaciteta

say-yes-to-the-live-2121044_1920.jpgIako se „Emotivni detoks“ najčešće koristi za otklanjanje blokada, važno je znati da se ovom metodom mogu jačati naši potencijali i tako povećati šanse za postizanje konkretnih ciljeva u bilo kojoj oblasti života – karijeri, roditeljstvu, partnerskim, porodičnim, poslovnim odnosima…

 

Sve naše sposobnosti, veštine, znanja, iskustva, uspesi, pozitivna uverenja i emotivna stanja, su naši unutrašnji potencijali – resursi. Ono što se uglavnom ne zna je da nam ova riznica stoji na raspolaganju za sve naše buduće aktivnosti, planove, ciljeve, samo treba znati kako doći do nje i iskoristiti je.

Naime, kada nešto postignemo nakon ulaganja određenog truda, svako od nas ima poseban osećaj i/ili pozitivno uverenje koje se vezuje za taj uspeh, postignuće. Dovoljno je da jednom iskusimo taj osećaj i da mu težimo prilikom ostvarivanja svakog sledećeg cilja.

Hm, ali ako je ovo tako “jednostavno” zašto onda to ne radimo svi?

Prvo – zato što veoma brzo i lako zaboravimo i na uspeh i na osećaj koji smo imali, jer nas život vodi dalje u neke druge situacije sa kojima se treba suočiti.

Drugo – ljudi ne znaju da, bez obzira za koju oblast života je povezan neki naš uspeh i bez obzira kada je to bilo, taj resurs mogu iskoristiti u postizanju cilja u bilo kojoj drugoj oblasti!

Treće – svi traže logične odgovore i ne poznaju dovoljno jedan veoma važan deo sebe – podsvest. A, ona ne funkcioniše po principima logike.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U JAČANJU UNUTRAŠNJIH SNAGA, ZAKAŽITE SESIJU „EMOTIVNOG DETOKSA“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU, ILI ONLINE UKOLIKO ŽIVITE DALEKO OD OVIH GRADOVA ILI MOŽDA VAN SRBIJE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

Na primer, ako ste se posle popravljanja slabe ocene iz matematike u petom osnovne osetili „kao na vrhu sveta“ – taj osećaj je u punoj snazi sačuvan i uskladišten u vašoj podsvesnoj riznici. Ako vam je potrebno da sledeće nedelje ostavite jak utisak na razgovoru za posao, ovaj osećaj bi vam bio i te kako koristan, zar ne?

Ili, šta biste dali da se prilikom razgovora sa porodicom, za promenu, osećate opušteno kao kada čitate knjigu u omiljnoj fotelji i pijuckate čaj.

Ili, koliko bi vam vredelo da vam „mozak radi kao sat” na poslovnom sastanku, baš kao kada ste kao tinejdžer igrali strateške igrice?

Logika vam neće mnogo pomoći da sve ovo iskoristite, ali deo „Emotivnog detoksa“  u kojem se jačaju naša podsvesna pozitivna iskustva, sposobnosti, uverenja, osećaji… – hoće!

Verujem da ćete sve ovo još bolje razumeti kroz primere iz prakse.

Kotrljajući žbun u pustinji

Meni lično je ovaj primer najzanimljiviji, jer 100% potvrđuje da nije bitno gde smo „pokupili“ dobar osećaj, već da ga maksimalno iskoristimo i povežemo sa konkretnom potrebom – ciljem.

Klijent je nedavno dao otkaz i želeo da pokrene svoj biznis. Imao je sjajne ideje, ali problem je bila realizacija, odnosno nije imao istrajnost da ideje pretvori u cilj sa jasnom strategijom i sprovede ih do kraja. Pored toga što je bilo neophodno da nauči kako se tačno postavljaju ciljevi (ovaj deo se radi kroz koučing), podjednako važno je bilo da nađe način kako da u tome istraje. Njegov komentar je bio da se oseća kao žbun koji vetar nosi u pustinji – da se kreće, a nigde ne stiže, da ne zna odakle da počne, da mu je sve zbrkano, što ga je naravno plašilo i počeo je da sumnja u ispravnost svoje odluke da bude preduzetnik.

Sa druge strane, osećao je da je sada pravi trenutak za njega i da ako se vrati u kompaniju, za njega će to biti još veći poraz nego da nije uspeo u svom poduhvatu.

Moj zadatak je bio da pronađem jednu jedinu stvar koju on radi sa entuzijazmom od početka do kraja i da se u tome dobro oseća. Na moje pitanje da li postoji bilo šta što uspe da sprovede od početka do kraja, da ima istrajnost i da pri tom uživa, odgovorio je – Da, ali to nema nikakve veze sa ovim poslom.

Ta jedna jedina stvar je bila uživanje u kuvanju! Jedino tada se osećao poletno, misli su mu bile jasne, osećao se sigurno i samopouzdano, jer je tačno znao šta radi – gde, šta, kada i koliko stavlja od namirnica, kako želi da jelo izgleda, miriše… I na kraju je uvek imao osećaj potpunog uživanja u tome što je napravio. Čak je rekao da je ovo njegova velika strast.

Meni je ovo bilo sasvim dovoljno!

Sve što je za dalji rad bilo potrebno je da zamisli kako baš sada priprema obrok, da oseti tu strast i zadovoljstvo sobom, a moj deo je bio da posebnom tehnikom, koja se koristi u „Emotivnom detoksu“, ovo iskustvo i osećaj prvo pojačam, a zatim i „povežem“ sa temom posla.

Na sledećem susretu, zadatak je bio da se napravi jasna strategija i akcioni koraci za konkretan poslovni cilj i da se sa tim ponovo poveže ovaj osećaj.

Posle nekoliko nedelja poslao mi je poruku da se oseća oslobođeno, da uopšte više nema dileme u vezi svog posla i da je prvi cilj već u procesu realizacije.

Bezbrižna kao kod bake

“Imam dvoje dece i stalno sam napeta. Muž mi govori da treba da uživam sa njima sada dok su mali i da se opustim, ali ja to ne mogu. Znam da je sve do mene, i ne želim da tu napetost prenesem na decu.”

Kada mi dođu klijenti sa ovakvim opisom situacije, prvo moram da proverim da li ovde postoje neke emotivne blokade. Kod klijentkinje je uzrok napetosti bio u osećaju prevelike odgovornosti koji je nosila iz svog detinjstva kao najstarije dete u porodici Inače, ovo je čest slučaj da najstarije dete ponese “teret” prevelike odgovornosti koja se kasnije u životu najčešće “pretvara” prevelika lična očekivanja, što stvara napetost i uznemirenost.

Na moje pitanje kako želi da se oseća pored svoje dece, kao iz topa je odgovorila – Bezbrižno, kao kod bake!

Za baku je vežu divna sećanja, i period kada je išla kod nje pamti kao najopušteniji deo života. Jasno se sećala i mirisa bakine kuće, njenog blagog osmeha, priča… Dok se prisećala u njoj se javio tračak osećaja koji je imala u detinjstvu, a ja sam to iskoristila da ga prvo pojačam, a zatim i da ga “povežem” sa slikom dece, zajedničkim aktivnostima.

Njen dodatni zadatak je bio da, svaki put kada oseti da je bezbrižna, posebnom tehnikom koju sam joj pokazala, taj osećaj još pojača. Na taj način pozitivni osećaj zauzima sve više mesta, sve dok ne potisne napetost koja je tu bila prisutna godinama.

Koja su iskustva sa pozitivnim emotivnim nabojem i uverenjima, kao i lične kapacitete ostali klijenti “pojačavali” i koristili za buduće izazove:

– uverenje sa porođaja – Ja to mogu!

– osećaj postignuća i vere u sebe sa polaganja prijemnog ispita

– osećaj lične vrednosti po dobijanju prve plate

– fokusiranje na detalje i strateško razmišljanje iz igranja kompjuterske igrice

– motivacija i uverenje – Ja sam nezaustavljiva! – nakon istrčane trke

– osećaj mira i opuštenosti kao subotom popodne

Kao što možete da primetite, za ovu vrstu rada presudan je osećaj i uverenje koje smo imali u bilo kojoj životnoj situaciji, a ne događaj.

ZA KOGA EMOTIVNI DETOKS NIJE?

Iako je veoma efikasan, Emotivni detoks nije „čarobni štapić“ koji će „odneti“ sve probleme, pa samim tim nije za osobe koje očekuju gotova rešenja od kouča, ne žele da se aktivno uključe u proces i preduzimaju dogovorene akcione korake. Emotivni detoks je prevashodno namenjen osobama koje žele promenu, lični rast i razvoj i žele da se aktivno bave sobom, preuzimaju odgovornost za sebe, preduzimaju akcione korake, sarađuju sa koučem oko strategija za željene promene i primenjuju predložene tehnike.

Dragana Aleksić, Family coach

VIŠE O METODI EMOTIVNI DETOKS SAM PISALA OVDEO VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDEO DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDEA O BLOKADAMA RODITELJA KOJE SU UTICALE NA NJIHOVU DECU OVDE.

Kako da DETE bude STRPLJIVO, MIRNO I DOBRO (i zašto su ovi zahtevi nemoguća misija ako se ne kažu na pravi način)

baby-1643673_1920.jpgKoliko puta zahtevamo nešto od deteta, a da ni sami ne umemo tako lako da objasnimo šta tačno znači kada kažemo – budi strpljiv, budi miran, budi dobar.

Ovi zahtevi imaju  i brojne varijacije:

– Lepo se ponašaj.

– Do sad je trebalo da naučiš da čekaš.

– To nije lepo. (meni omiljena izjava odraslih kao primer koji ništa konkretno ne govori)

Pitate se u čemu je problem da dete “jednostavno posluša” ove zahteve? Zašto je ovo “nemoguća misija” za dete?

Nama odraslima je jasno šta mi očekujemo od deteta kada kažemo “Budi miran!”, ali dete to ne može da zna – prvo jer ne može da nam čita misli (više puta sam pisala da su očekivanja neizgovorene želje u našim glavama), drugo – sve dok nema govora preciznosti šta se tačno zahteva od deteta (kako se to “bude miran”), za njega će to biti samo reči.

Hajde da vidimo o čemu se tačno radi kada su ova tri zahteva u pitanju i kako da pomognemo detetu da ih stvarno razume i uradi to što tražimo 🙂

1. Budi strpljiv. 

Ovaj zahtev ćete najbolje razumeti kroz sledeća pitanja.

Zamislite da vas je TV ekipa zaustavila na ulici i pitala da definišete šta je strpljenje.

– Šta biste rekli, šta za vas znači – biti strpljiv?

– Šta tačno očekujete kada zahtevate da dete bude strpljivo?

– Kako biste najjednostavnije to objasnili detetu?

– Da li ste vi strpljivi? Da li vaše dete kroz vaš primer može da se (na)uči strpljenju?

A sad razmislite – koliko vremena vam je trebalo da dođete do najpreciznijeg i najkraćeg odgovora? Koje pitanje vam je bilo najteže? Kako ste se osećali kada ste tražili odgovore na pitanja? Da li ste zaista primer strpljive osobe?

E, sad zamislite da ste dete od kojeg se zahteva strpljenje. Ako mi kao odrasle osobe tako teško definišemo ovaj pojam, iako imamo i znanje i iskustvo šta on (otprilike) znači, kako se oseća dete kome to nije objašnjeno na način da mu je u potpunosti razumljivo šta se od njega traži? Ako ne umemo da mu objasnimo, kako će dete znati šta tačno od njega zahtevamo?

Strpljenje je veština koja se uči, kojom se ovladava. Za to je potrebno vreme, ali i precizno pojašnjenje i iskustveno učenje.

Ako ste se zabrinuli kako ćete sve ovo uraditi sa detetom, a osetili ste koliko vam je bilo teško da verbalno definišete ovaj zahtev, možete da odahnete 🙂 Divna stvar sa decom je što ona najbolje uče kroz igru i lično iskustvo. Na vama je da stvorite takve uslove i da strpljenje uvežbavate kroz svakodnevne situacije 🙂

Na primer, kada čekate u prodavnici ili na semaforu, ili u parkiću čekate red za ljuljašku, uvek pojasnite detetu – Vidiš, sada čekamo da dođemo na red. Evo, ispred nas ima još dva kupca/drugara. Hajde da brojimo dok čekamo naš red. Evo, jedan je završio, ima još jedan. Sada smo mi na redu. Vidiš kako smo bili strpljivi i sačekali red. Biti strpljiv znači sačekati nešto. (što je dete mlađe to će biti više ponavljanja)

Dakle, tek kada objasnimo šta znači strpljenje onda možemo da očekujemo da dete to razume, tj. da mu ima smisla.

Sada ovo stečeno iskustvo možete koristiti za buduće situacije kada znate da će dete morati nešto da čeka – Sećaš se kada smo čekali naš red za ljuljašku u parku? I kako smo rekli da to znači da smo strpljivi. Sada ćemo biti strpljivi dok čekamo red za sladoled.

Kada su u pitanju događaji koji će biti za par nedelja ili meseci (detetov rođendan ili odlazak na nečiji, odlazak na more, čekanje praznika i poklona…), uvek možete da koristite kalendar i vizuelno detetu predstavite koliko dugo treba da bude strpljivo. Ovo ne znači da će ono automatski za to biti spremno (zavisi od uzrasta i koliko dugo primenjujete iskustveno učenje), ali svakako će vama biti lakše da mu pokažete kalendar i podsetite ga, a možete i da mu date da udari pečat na mesto svakog dana koji je prošao,  kao i da na kraju svake nedelje zajedno prebrojite dane koji su prošli i koji su preostali. Verujem da ćete i sami dobiti još neku ideju 🙂

Strpljenje možete da uvežbavate i kroz neke društvene igre. Dok se igrate, pitajte – Šta beše ono znači kada moramo da čekamo red? Podseti me… (pa ga pustite da kaže ili mu pomozite – str.., str…, strpljenje!!!)  “Bacite pet” detetu i budite sigurni da će proces učenja kroz igru i zabavu vrlo brzo dati rezultate.

NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE DETETOV OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU, UZ VIDEO PREDAVANJA O EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI SA KONKRETNIM PRIMERIMA ZA SVAKODNEVNE SITUACIJE! VIŠE INFORMACIJA O PONUDI PROČITAJTE OVDE.

2. Budi miran.

Što je dete mlađe, to će mu biti teže da bude mirno. Ne zato što neće, nego zato što stanje mirovanja nije prirodno za dete, a posebno zato što mu nije jasno zašto treba da radi nešto protiv čega se njegova “priroda bori”.

To ne znači da ćemo ga pustiti “da nam se penje na glavu” (zanimljivo mi je da odrasli vide samo ove dve krajnosti – ili si miran ili ćeš se popeti na luster), nego da ćemo imati realna očekivanja koja su u skladu sa uzrastom i trenutnim kapacitetima, jasne zahteve i uspostavljena pravila.

Kada ovo zahtevamo, sigurno ne mislimo da dete stalno treba da bude mirno, već u nekoj konkretnoj situaciji. Znači, kada kažemo detetu da bude mirno, mi u stvari  tada želimo da neko njegovo ponašanje preusmerimo na poželjnije.

Zato je potrebno da budemo jasni u zahtevu, da dete unapred pripremimo šta od njega očekujemo (ako je planirano da se ide u bioskop, pozorište, na priredbu…) i da ga na to podsećamo u toj konkretnoj situaciji. Govoriti mu da se smiri bez prethodne pripreme je unapred “izgubljena bitka”.

Pravila i dogovori se uspostavljaju pre neke aktivnosti, a ne kada se ona već dešava! Tekst kako dete naučiti pravilima, pročitajte OVDE.

To što je dete nemirno je sasvim normalno, jer je ono prirodno puno energije, a fizička aktivnost i pokret mu tu energiju balansiraju. Što je dete mlađe to mu je “energetski neizvodljivo” da bude mirno na naš zahtev!

Zamislite da ste vi puni energije, a da se od vas zahteva da se ne pomerate. U jednom momentu bi vam postalo neizdržljivo, ali biste se možda kontrolisali jer ste kao odrasla osoba razvili mehanizme samokontrole. A, dete to tek treba da nauči! Ali, ne tako što ćemo mu samo govoriti – Budi miran! – nego tako što ćemo mu pomoći da kreira iskustvo šta to tačno znači kada se to od njega traži. (ovo se uvežbava po istom principu kao i za strpljenje – kroz iskustvo)

Pokažite detetu kroz igranje uloga šta znači kada je neko nemiran, a šta znači kada je miran. Odglumite vi ili sa igračkama, ili mu pokažite u nekom dečjem filmu ili crtaću. Dakle, dete prvo treba da ima ideju šta znači biti nemiran, da bi zatim moglo da uradi suprotno od toga.

Ako vas dete pita – Što moram da budem miran? – znači da mu je potrebno još informacija da bi razumelo zahtev, pa mu pojasnite u zavisnosti od situacije:

– Kada je voda za vodene bojice na stolu, a ti si nemiran možeš sve da prospeš i da pokvariš crtež.

– Kada si nemiran a seckaš papir makazama možeš da povrediš prst.

– Kada si nemiran i stalno ustaješ u pozorištu glumac može da se zbuni i da zaboravi tekst.

Vaši odgovori će zavisiti i od uzrasta, a što je dete mlađe neka budu jednostavniji.

3. Budi dobar.

Koliko puta vam se desilo da ovo kažete detetu, a ono odgovori – Pa nisam ništa uradio!

I sasvim je u pravu, jer iza ovog zahteva stoji pretpostavka da dete radi nešto što ne treba ili što ne sme da radi. Ali, sam zahtev suštinski ne znači ništa bez govora preciznosti (o njemu detaljno pričam na predavanju “Umetnost komunikacije sa decom“).

Hajde da još jednom pitanjima dođemo do odgovora:

– Šta za vas znači kada detetu kažete “Budi dobar”?

– Šta tačno očekujete da dete radi ili ne radi kada mu ovo kažete?

– Ako ono ne zna šta vi stvarno zahtevate, kako će vas poslušati?

Verujem da sada, posle svega pročitanog u ovom tekstu, i sami imate ideju kako i šta treba da kažete kada je ovaj treći zahtev u pitanju 🙂

Evo male pomoći – dete prvo treba da dobije informaciju koje njegovo ponašanje nije u redu, a zatim predlog kako može drugačije da se ponaša. Sve dok je ovaj tzv. opšti zahtev na snazi, dete će biti zbunjeno, a često se dešava da nastavi baš sa tim što roditelju smeta (zato što nema svest da je to problem). Onda roditelj pomisli da dete to radi namerno, i evo nas u začaranom krugu nerazumevanja.

Da biste to izbegli jasno recite, u zavisnosti od situacije:

– Stvarno mi smeta što sve igračke prospeš na pod kada ti dođu drugari. Hajde sledeći put izaberi one sa kojima ćeš se stvarno igrati.

– Čini mi se da si ti najveći/najstariji/najsnažniji na ovom rođendanu i da možda i ne primećuješ da guraš manju decu. Probaj da budeš pažljiviji. (ovo možete probati prvo kod kuće kroz igru uloga, da se smenjujete dete i vi i da pokažete kako izgleda kada neko ne pazi na druge, a zatim da obrnete situaciju)

– Mislim da preglasno pričaš sa bakom, kao da vičeš na nju. Molim te pričaj tiše, mislim da te ona sasvim dobro čuje.

Verujem da već vidite da će ovakva komunikacija pre dovesti do korekcije ponašanja, nego zahtev –  Budi dobar.

Srećno u promenama 🙂

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach