3 ODGOVORA o detetu tipa „BUNTOVNIK“ koja će vam pomoći da ga bolje RAZUMETE

screen-shot-2014-07-16-at-2-29-48-pm-719x400Na svakom predavanju o „buntovnicima“, bar 30% roditelja je sebe prepoznalo u ovom tipu.

Predavanje im je pomoglo da, pre svega, razumeju sebe iz perioda detinjstva, a posebno da sada razumeju svoje dete.

U pitanju je deo tipa ličnosti koji je kod ovih osoba dominantno razvijen i daje specifičnu sliku o njihovom ponašanju. Dakle, saznali su da je to deo njih koji se ne može odbaciti, promeniti, negirati. Jedino što može, jeste da se nauči kako da se ovim delom ličnosti upravlja da bi iskoristio sve svoje potencijale.

Inače, ovo su osobe koje su druželjubive, duhovite, beskrajno zabavne, šarmantne, emotivne, koje rado izlaze u susret drugima i pomažu im, ali baš zbog specifičnosti u ponašanju, ove osobine padnu u drugi plan.

Evo odgovora koji će vam pomoći da bolje razumete svoje dete i njegova ponašanja ili da ga, možda po prvi put, prepoznate u ovom tipu i dobijete objašnjenje zašto se ponaša tako kako se ponaša! (ili da možda dobijete neke odgovore o sebi)

1. ZAŠTO SE OVAJ TIP ZOVE BAŠ “BUNTOVNIK”?

Zato što od svih karakteristika, vrlina, sposobnosti… u oči prvo upadaju njegove burne reakcije na sve što mu se nameće, što je po „pravilima, standardima“, što „se mora“… Na svako insistiranje da bude ili da se ponaša kao drugi, kod osoba koje su tip „buntovnika“ aktivira se impuls koji ih uvodi u reakciju, bunt, pa i bes.

Dakle, označen je kao buntovnik samo zbog reakcija i burnog odbijanja da bude u kalupu! Veoma je važno da odrasli razumeju da dete u ove reakcije ne ulazi  smišljeno, namerno, iz inata roditeljima, nego je to posledica impulsa koji postaje aktivan u trenutku kada se od deteta očekuje ili zahteva nešto na način koji za ovaj tip ličnosti nije adekvatan. Koliko su ove reakcije “naporne” okolini, toliko su naporne i za “buntovnika”, jer troše puno energije.

Sve opisano se desi u deliću sekunde (da, zaista su toliko reaktivni), da okruženje često bude iznenađeno jer je pre samo sekund sve bilo u redu, a sada je odjednom haos. Ova burna slika, na žalost, često dovodi do toga da sve ostale dobre stvari budu u senci njihovih reakcija i da budu nepravedno etiketirani kao nesaradljivi, buntovni – tj. oni koji se ne uklapaju.

Na sreću ovo nije istina, i te kako se sa njima može sarađivati, samo treba znati kako, tačnije imati pravi alat. To je kao da vam treba čekić, a vi imate klešta. Jasno je da nećete završiti posao za koji vam treba čekić ako u rukama imate drugi alat.

Ovim impulsima je moguće ovladati uz podršku, a pre svega uz razumevanje procesa reakcije koji se kod njih dešava nekoliko puta u toku dana. To i jeste ključna stvar kada imate dete koje je ovaj tip – da ga naučite kako da vremenom počne da upravlja svojim impulsima, umesto da im se samo prepušta.

2. ZAŠTO JE NESTRPLJENJE JEDNA OD NJEGOVIH GLAVNIH OSOBINA?

Ovo je posledica toga što razmišlja 6 koraka unapred. On je mislima toliko ispred nas da je već “video” kraj neke radnje, procesa, ideje… i sada „žuri“ da je sprovede u delo. Svako prekidanje ga vraća unazad i frustrira. Njegovi misaoni procesi su veoma brzi, pa često i ne uspe da kaže od početka do kraja šta je zamislio ili šta želi – za njega je u tom trenutku objašnjavanje gubljenje vremena. Obično dobijemo samo deo informacije, i to uglavnom ono što je na kraju, tako da nam nedostaje nekoliko delova da vidimo istu sliku kao i on. Ovo roditelje može jako da nervira kada ne razumeju proces, jer ne mogu da ga isprate.

Često je oko njega kreativni haos, okružen je delićima svega i svačega, ne da da se bilo šta skloni i baca, jer “će mu zatrebati” (uvek mu sve treba, ma koliko besmisleno nama izgledalo za njega ima upotrebnu vrednost). Ako insistirate da sređuje stvari dok je u kreativnom procesu ili ne daj Bože nešto bacite, očekujte buru.

Druga krajnost ovog procesa, kada mislima toliko ide u napred, je brz gubitak motivacije i sklonost ka odustajanju. Ukoliko dobija adekvatnu podršku povećavaće kapacitete da istraje do kraja. Ovde je neophodna podrška roditelja i usmeravanje, a pre svega ogromno strpljenje.

3. ZAŠTO SE ZA TIP “BUNTOVNIKA” KAŽE DA JE “NESHVAĆENI KREATIVAC”?

Pored toga što je u planovima daleko ispred svih, način na koji razmišlja je takav da vidi rešenja tamo gde svi vide problem. On ima sposobnost da potpuno razmišlja „van kutije“. Međutim, njegova rešenja odudaraju od svih očekivanih, standardnih, konvencionalnih rešenja, pa i logičnih, i zbog toga često bivaju odbačena – drugi ih jednostavno ne razumeju ili ih se čak i plaše.

Zanimljivo je da je upravo ovaj način razmišljanja poželjan za osobe preduzetničkog duha, koje su spremne da rizikuju, za razliku od drugih koji se čvrsto drže pravila. Zato se za “buntovnike” kaže da su osobe za 21. vek kada je biznis u pitanju (naravno, ovo važi za one koji su svesni sebe, svojih impulsa, koji su naučili da ih drže pod kontrolom i koji su razvili osećaj samopouzdanja, što je moguće samo ukoliko su imali podršku tokom odrastanja).

Kada su u pitanju sistemi (vrtići, škole, fakulteti, kasnije i kompanije) „buntovnici“ će ispoljavati svoje nezadovoljstvo rečima – „Mrzim školu/posao, mrzim da učim/radim“, jer je konvencionalni način funkcionisanja, razmišljanja i učenja za njih jednostavno zastareo. Da biste razumeli negodovanje “buntovnika” i da ne biste upali u zamku da se plašite ovih izjava, pre svega morate da primenite veštinu “čitanja između redova” i razumete poruku njihovih reči. Oni zapravo govore – “mrzim NAČIN na koji moram nešto da radim.” Njima je potrebno stimulativno okruženje, da uče kroz puno praktičnih primera i projekte, a reproduktivno učenje za njih je bukvalno mučenje i gubljenje dragocenog vremena.

Roditelji se jako uplaše ovih izjava „mrzim…“, ali ovde se radi SAMO o tome da ne vole način na koji treba da uče, a ne učenje kao proces.

Jasno je da je ovde posebno važna adekvatna podrška roditelja, jer se sistem još dugo neće menjati, a kroz školu će dete svakako morati da prođe. Ali, nema razloga da to bude (pre)teško. Na žalost, kada izostane razumevanje okoline, a posebno roditelja, ova deca budu u grupi „loših đaka“, ne zato što ona neće da uče ili ne mogu, nego zato što je NAČIN učenja za njih nemotivišući.

Dobra vest je da se sve ovo može rešiti uz malo veći trud, podršku i alate 🙂 

Inače, ja sam mama deteta koje je tip “buntovnika” i kada sam saznala koji su uzroci njegovih ponašanja i otpora i kada sam se ohrabrila da promenim svoj pristup, svi njegovi potencijali su isplivali na površinu.

Često mu kažem kako sam prijatno iznenađena njegovom promenom i kako nisam očekivala da će izrasti u tako sposobnog mladića, a on mi u šali kaže – “Znači toliko puno si verovala u mene.” Ovo me u isto vreme i nasmeje, ali i rastuži, a nekada i uplaši, jer se zapitam koliko bi nepravedno prema njemu bilo da sam se kruto držala nekog klasičnog modela vaspitanja i da mi neke informacije nisu bile dostupne.

Puno toga sam naučila od njega, i još uvek učim, jer ovaj tip ima sposobnost da mnoge stvari radi na lakši način, da vidi prečice koje vam štede i vreme i energiju, i ako prihvatite ideje i dozvolite sebi da “izađete iz kutije” i nekih klasičnih načina razmišljanja, brzo ćete uvideti prednosti ovih procesa.

I za kraj, evo još nekih zabavnih osobina, specifičnih za “buntovnika” (ne moraju se nužno pojaviti sve):

– kada želite da ga fotografišete obično će se kreveljiti ili zauzimati neke poze, a što ga više “nameštate”, to će se više “glupirati” (ovo važi i za odrasle “buntovnike”);

– ako negde svi sede on će da stoji, i obrnuto;

– ako svi slušaju istu vrstu muzike ili izvođača, on će slušati neku drugu;

– ako svi treniraju fudbal, on će košarku;

– kada je važno da se negde stigne na vreme u 99,99% slučajeva će kasniti i za to okriviti vas (najviše živaca sam ovde “pokidala”);

– stalno traži da mu dodate nešto što može i sam da uzme – iza ovog ponašanja se krije sposobnost “delegiranja”, samo treba paziti gde se postavljaju granice 😉

Verujem da je slika o tipu “buntovnika” sada bar malo jasnija i da razumete da je mnogo važnije da naučite kako da podržite njegovu autentičnost, nego da dete po svaku cenu pokušavate da prilagodite okruženju.

Dragana Aleksić, Family coach

PO ČEMU JE JOŠ SPECIFIČAN TIP DETETA „BUNTOVNIKA“, PROČITAJTE OVDE. 

AKO JE VAŠE DETE VEĆ KRENULO U ŠKOLU, PROVERITE DA LI GA PREPOZNAJETE OVDE 

AKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP „BUNTOVNIKA“, I ŽELITE INDIVIDUALNI PRISTUP I RAZGOVOR U VEZI KONKRETNIH SITUACIJA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

Priče sa EMOTIVNOG DETOKSA (2. deo) – JAČANJE POZITIVNIH uverenja, emocija i kapaciteta

say-yes-to-the-live-2121044_1920.jpgIako se „Emotivni detoks“ najčešće koristi za otklanjanje blokada, važno je znati da se ovom metodom mogu jačati naši potencijali i tako povećati šanse za postizanje konkretnih ciljeva u bilo kojoj oblasti života – karijeri, roditeljstvu, partnerskim, porodičnim, poslovnim odnosima…

 

Sve naše sposobnosti, veštine, znanja, iskustva, uspesi, pozitivna uverenja i emotivna stanja, su naši unutrašnji potencijali – resursi. Ono što se uglavnom ne zna je da nam ova riznica stoji na raspolaganju za sve naše buduće aktivnosti, planove, ciljeve, samo treba znati kako doći do nje i iskoristiti je.

Naime, kada nešto postignemo nakon ulaganja određenog truda, svako od nas ima poseban osećaj i/ili pozitivno uverenje koje se vezuje za taj uspeh, postignuće. Dovoljno je da jednom iskusimo taj osećaj i da mu težimo prilikom ostvarivanja svakog sledećeg cilja.

Hm, ali ako je ovo tako “jednostavno” zašto onda to ne radimo svi?

Prvo – zato što veoma brzo i lako zaboravimo i na uspeh i na osećaj koji smo imali, jer nas život vodi dalje u neke druge situacije sa kojima se treba suočiti.

Drugo – ljudi ne znaju da, bez obzira za koju oblast života je povezan neki naš uspeh i bez obzira kada je to bilo, taj resurs mogu iskoristiti u postizanju cilja u bilo kojoj drugoj oblasti!

Treće – svi traže logične odgovore i ne poznaju dovoljno jedan veoma važan deo sebe – podsvest. A, ona ne funkcioniše po principima logike.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U JAČANJU UNUTRAŠNJIH SNAGA, ZAKAŽITE SESIJU „EMOTIVNOG DETOKSA“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU, ILI ONLINE UKOLIKO ŽIVITE DALEKO OD OVIH GRADOVA ILI MOŽDA VAN SRBIJE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

Na primer, ako ste se posle popravljanja slabe ocene iz matematike u petom osnovne osetili „kao na vrhu sveta“ – taj osećaj je u punoj snazi sačuvan i uskladišten u vašoj podsvesnoj riznici. Ako vam je potrebno da sledeće nedelje ostavite jak utisak na razgovoru za posao, ovaj osećaj bi vam bio i te kako koristan, zar ne?

Ili, šta biste dali da se prilikom razgovora sa porodicom, za promenu, osećate opušteno kao kada čitate knjigu u omiljnoj fotelji i pijuckate čaj.

Ili, koliko bi vam vredelo da vam „mozak radi kao sat” na poslovnom sastanku, baš kao kada ste kao tinejdžer igrali strateške igrice?

Logika vam neće mnogo pomoći da sve ovo iskoristite, ali deo „Emotivnog detoksa“  u kojem se jačaju naša podsvesna pozitivna iskustva, sposobnosti, uverenja, osećaji… – hoće!

Verujem da ćete sve ovo još bolje razumeti kroz primere iz prakse.

Kotrljajući žbun u pustinji

Meni lično je ovaj primer najzanimljiviji, jer 100% potvrđuje da nije bitno gde smo „pokupili“ dobar osećaj, već da ga maksimalno iskoristimo i povežemo sa konkretnom potrebom – ciljem.

Klijent je nedavno dao otkaz i želeo da pokrene svoj biznis. Imao je sjajne ideje, ali problem je bila realizacija, odnosno nije imao istrajnost da ideje pretvori u cilj sa jasnom strategijom i sprovede ih do kraja. Pored toga što je bilo neophodno da nauči kako se tačno postavljaju ciljevi (ovaj deo se radi kroz koučing), podjednako važno je bilo da nađe način kako da u tome istraje. Njegov komentar je bio da se oseća kao žbun koji vetar nosi u pustinji – da se kreće, a nigde ne stiže, da ne zna odakle da počne, da mu je sve zbrkano, što ga je naravno plašilo i počeo je da sumnja u ispravnost svoje odluke da bude preduzetnik.

Sa druge strane, osećao je da je sada pravi trenutak za njega i da ako se vrati u kompaniju, za njega će to biti još veći poraz nego da nije uspeo u svom poduhvatu.

Moj zadatak je bio da pronađem jednu jedinu stvar koju on radi sa entuzijazmom od početka do kraja i da se u tome dobro oseća. Na moje pitanje da li postoji bilo šta što uspe da sprovede od početka do kraja, da ima istrajnost i da pri tom uživa, odgovorio je – Da, ali to nema nikakve veze sa ovim poslom.

Ta jedna jedina stvar je bila uživanje u kuvanju! Jedino tada se osećao poletno, misli su mu bile jasne, osećao se sigurno i samopouzdano, jer je tačno znao šta radi – gde, šta, kada i koliko stavlja od namirnica, kako želi da jelo izgleda, miriše… I na kraju je uvek imao osećaj potpunog uživanja u tome što je napravio. Čak je rekao da je ovo njegova velika strast.

Meni je ovo bilo sasvim dovoljno!

Sve što je za dalji rad bilo potrebno je da zamisli kako baš sada priprema obrok, da oseti tu strast i zadovoljstvo sobom, a moj deo je bio da posebnom tehnikom, koja se koristi u „Emotivnom detoksu“, ovo iskustvo i osećaj prvo pojačam, a zatim i „povežem“ sa temom posla.

Na sledećem susretu, zadatak je bio da se napravi jasna strategija i akcioni koraci za konkretan poslovni cilj i da se sa tim ponovo poveže ovaj osećaj.

Posle nekoliko nedelja poslao mi je poruku da se oseća oslobođeno, da uopšte više nema dileme u vezi svog posla i da je prvi cilj već u procesu realizacije.

Bezbrižna kao kod bake

“Imam dvoje dece i stalno sam napeta. Muž mi govori da treba da uživam sa njima sada dok su mali i da se opustim, ali ja to ne mogu. Znam da je sve do mene, i ne želim da tu napetost prenesem na decu.”

Kada mi dođu klijenti sa ovakvim opisom situacije, prvo moram da proverim da li ovde postoje neke emotivne blokade. Kod klijentkinje je uzrok napetosti bio u osećaju prevelike odgovornosti koji je nosila iz svog detinjstva kao najstarije dete u porodici Inače, ovo je čest slučaj da najstarije dete ponese “teret” prevelike odgovornosti koja se kasnije u životu najčešće “pretvara” prevelika lična očekivanja, što stvara napetost i uznemirenost.

Na moje pitanje kako želi da se oseća pored svoje dece, kao iz topa je odgovorila – Bezbrižno, kao kod bake!

Za baku je vežu divna sećanja, i period kada je išla kod nje pamti kao najopušteniji deo života. Jasno se sećala i mirisa bakine kuće, njenog blagog osmeha, priča… Dok se prisećala u njoj se javio tračak osećaja koji je imala u detinjstvu, a ja sam to iskoristila da ga prvo pojačam, a zatim i da ga “povežem” sa slikom dece, zajedničkim aktivnostima.

Njen dodatni zadatak je bio da, svaki put kada oseti da je bezbrižna, posebnom tehnikom koju sam joj pokazala, taj osećaj još pojača. Na taj način pozitivni osećaj zauzima sve više mesta, sve dok ne potisne napetost koja je tu bila prisutna godinama.

Koja su iskustva sa pozitivnim emotivnim nabojem i uverenjima, kao i lične kapacitete ostali klijenti “pojačavali” i koristili za buduće izazove:

– uverenje sa porođaja – Ja to mogu!

– osećaj postignuća i vere u sebe sa polaganja prijemnog ispita

– osećaj lične vrednosti po dobijanju prve plate

– fokusiranje na detalje i strateško razmišljanje iz igranja kompjuterske igrice

– motivacija i uverenje – Ja sam nezaustavljiva! – nakon istrčane trke

– osećaj mira i opuštenosti kao subotom popodne

Kao što možete da primetite, za ovu vrstu rada presudan je osećaj i uverenje koje smo imali u bilo kojoj životnoj situaciji, a ne događaj.

ZA KOGA EMOTIVNI DETOKS NIJE?

Iako je veoma efikasan, Emotivni detoks nije „čarobni štapić“ koji će „odneti“ sve probleme, pa samim tim nije za osobe koje očekuju gotova rešenja od kouča, ne žele da se aktivno uključe u proces i preduzimaju dogovorene akcione korake. Emotivni detoks je prevashodno namenjen osobama koje žele promenu, lični rast i razvoj i žele da se aktivno bave sobom, preuzimaju odgovornost za sebe, preduzimaju akcione korake, sarađuju sa koučem oko strategija za željene promene i primenjuju predložene tehnike.

Dragana Aleksić, Family coach

VIŠE O METODI EMOTIVNI DETOKS SAM PISALA OVDE, O VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDE, O DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDE, A O BLOKADAMA RODITELJA KOJE SU UTICALE NA NJIHOVU DECU OVDE.

Kako da DETE bude STRPLJIVO, MIRNO I DOBRO (i zašto su ovi zahtevi nemoguća misija ako se ne kažu na pravi način)

baby-1643673_1920.jpgKoliko puta zahtevamo nešto od deteta, a da ni sami ne umemo tako lako da objasnimo šta tačno znači kada kažemo – budi strpljiv, budi miran, budi dobar.

Ovi zahtevi imaju  i brojne varijacije:

– Lepo se ponašaj.

– Do sad je trebalo da naučiš da čekaš.

– To nije lepo. (meni omiljena izjava odraslih kao primer koji ništa konkretno ne govori)

Pitate se u čemu je problem da dete “jednostavno posluša” ove zahteve? Zašto je ovo “nemoguća misija” za dete?

Nama odraslima je jasno šta mi očekujemo od deteta kada kažemo “Budi miran!”, ali dete to ne može da zna – prvo jer ne može da nam čita misli (više puta sam pisala da su očekivanja neizgovorene želje u našim glavama), drugo – sve dok nema govora preciznosti šta se tačno zahteva od deteta (kako se to “bude miran”), za njega će to biti samo reči.

Hajde da vidimo o čemu se tačno radi kada su ova tri zahteva u pitanju i kako da pomognemo detetu da ih stvarno razume i uradi to što tražimo 🙂

1. Budi strpljiv. 

Ovaj zahtev ćete najbolje razumeti kroz sledeća pitanja.

Zamislite da vas je TV ekipa zaustavila na ulici i pitala da definišete šta je strpljenje.

– Šta biste rekli, šta za vas znači – biti strpljiv?

– Šta tačno očekujete kada zahtevate da dete bude strpljivo?

– Kako biste najjednostavnije to objasnili detetu?

– Da li ste vi strpljivi? Da li vaše dete kroz vaš primer može da se (na)uči strpljenju?

A sad razmislite – koliko vremena vam je trebalo da dođete do najpreciznijeg i najkraćeg odgovora? Koje pitanje vam je bilo najteže? Kako ste se osećali kada ste tražili odgovore na pitanja? Da li ste zaista primer strpljive osobe?

E, sad zamislite da ste dete od kojeg se zahteva strpljenje. Ako mi kao odrasle osobe tako teško definišemo ovaj pojam, iako imamo i znanje i iskustvo šta on (otprilike) znači, kako se oseća dete kome to nije objašnjeno na način da mu je u potpunosti razumljivo šta se od njega traži? Ako ne umemo da mu objasnimo, kako će dete znati šta tačno od njega zahtevamo?

Strpljenje je veština koja se uči, kojom se ovladava. Za to je potrebno vreme, ali i precizno pojašnjenje i iskustveno učenje.

Ako ste se zabrinuli kako ćete sve ovo uraditi sa detetom, a osetili ste koliko vam je bilo teško da verbalno definišete ovaj zahtev, možete da odahnete 🙂 Divna stvar sa decom je što ona najbolje uče kroz igru i lično iskustvo. Na vama je da stvorite takve uslove i da strpljenje uvežbavate kroz svakodnevne situacije 🙂

Na primer, kada čekate u prodavnici ili na semaforu, ili u parkiću čekate red za ljuljašku, uvek pojasnite detetu – Vidiš, sada čekamo da dođemo na red. Evo, ispred nas ima još dva kupca/drugara. Hajde da brojimo dok čekamo naš red. Evo, jedan je završio, ima još jedan. Sada smo mi na redu. Vidiš kako smo bili strpljivi i sačekali red. Biti strpljiv znači sačekati nešto. (što je dete mlađe to će biti više ponavljanja)

Dakle, tek kada objasnimo šta znači strpljenje onda možemo da očekujemo da dete to razume, tj. da mu ima smisla.

Sada ovo stečeno iskustvo možete koristiti za buduće situacije kada znate da će dete morati nešto da čeka – Sećaš se kada smo čekali naš red za ljuljašku u parku? I kako smo rekli da to znači da smo strpljivi. Sada ćemo biti strpljivi dok čekamo red za sladoled.

Kada su u pitanju događaji koji će biti za par nedelja ili meseci (detetov rođendan ili odlazak na nečiji, odlazak na more, čekanje praznika i poklona…), uvek možete da koristite kalendar i vizuelno detetu predstavite koliko dugo treba da bude strpljivo. Ovo ne znači da će ono automatski za to biti spremno (zavisi od uzrasta i koliko dugo primenjujete iskustveno učenje), ali svakako će vama biti lakše da mu pokažete kalendar i podsetite ga, a možete i da mu date da udari pečat na mesto svakog dana koji je prošao,  kao i da na kraju svake nedelje zajedno prebrojite dane koji su prošli i koji su preostali. Verujem da ćete i sami dobiti još neku ideju 🙂

Strpljenje možete da uvežbavate i kroz neke društvene igre. Dok se igrate, pitajte – Šta beše ono znači kada moramo da čekamo red? Podseti me… (pa ga pustite da kaže ili mu pomozite – str.., str…, strpljenje!!!)  “Bacite pet” detetu i budite sigurni da će proces učenja kroz igru i zabavu vrlo brzo dati rezultate.

NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE DETETOV OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU, UZ VIDEO PREDAVANJA O EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI SA KONKRETNIM PRIMERIMA ZA SVAKODNEVNE SITUACIJE! VIŠE INFORMACIJA O PONUDI PROČITAJTE OVDE.

2. Budi miran.

Što je dete mlađe, to će mu biti teže da bude mirno. Ne zato što neće, nego zato što stanje mirovanja nije prirodno za dete, a posebno zato što mu nije jasno zašto treba da radi nešto protiv čega se njegova “priroda bori”.

To ne znači da ćemo ga pustiti “da nam se penje na glavu” (zanimljivo mi je da odrasli vide samo ove dve krajnosti – ili si miran ili ćeš se popeti na luster), nego da ćemo imati realna očekivanja koja su u skladu sa uzrastom i trenutnim kapacitetima, jasne zahteve i uspostavljena pravila.

Kada ovo zahtevamo, sigurno ne mislimo da dete stalno treba da bude mirno, već u nekoj konkretnoj situaciji. Znači, kada kažemo detetu da bude mirno, mi u stvari  tada želimo da neko njegovo ponašanje preusmerimo na poželjnije.

Zato je potrebno da budemo jasni u zahtevu, da dete unapred pripremimo šta od njega očekujemo (ako je planirano da se ide u bioskop, pozorište, na priredbu…) i da ga na to podsećamo u toj konkretnoj situaciji. Govoriti mu da se smiri bez prethodne pripreme je unapred “izgubljena bitka”.

Pravila i dogovori se uspostavljaju pre neke aktivnosti, a ne kada se ona već dešava! Tekst kako dete naučiti pravilima, pročitajte OVDE.

To što je dete nemirno je sasvim normalno, jer je ono prirodno puno energije, a fizička aktivnost i pokret mu tu energiju balansiraju. Što je dete mlađe to mu je “energetski neizvodljivo” da bude mirno na naš zahtev!

Zamislite da ste vi puni energije, a da se od vas zahteva da se ne pomerate. U jednom momentu bi vam postalo neizdržljivo, ali biste se možda kontrolisali jer ste kao odrasla osoba razvili mehanizme samokontrole. A, dete to tek treba da nauči! Ali, ne tako što ćemo mu samo govoriti – Budi miran! – nego tako što ćemo mu pomoći da kreira iskustvo šta to tačno znači kada se to od njega traži. (ovo se uvežbava po istom principu kao i za strpljenje – kroz iskustvo)

Pokažite detetu kroz igranje uloga šta znači kada je neko nemiran, a šta znači kada je miran. Odglumite vi ili sa igračkama, ili mu pokažite u nekom dečjem filmu ili crtaću. Dakle, dete prvo treba da ima ideju šta znači biti nemiran, da bi zatim moglo da uradi suprotno od toga.

Ako vas dete pita – Što moram da budem miran? – znači da mu je potrebno još informacija da bi razumelo zahtev, pa mu pojasnite u zavisnosti od situacije:

– Kada je voda za vodene bojice na stolu, a ti si nemiran možeš sve da prospeš i da pokvariš crtež.

– Kada si nemiran a seckaš papir makazama možeš da povrediš prst.

– Kada si nemiran i stalno ustaješ u pozorištu glumac može da se zbuni i da zaboravi tekst.

Vaši odgovori će zavisiti i od uzrasta, a što je dete mlađe neka budu jednostavniji.

3. Budi dobar.

Koliko puta vam se desilo da ovo kažete detetu, a ono odgovori – Pa nisam ništa uradio!

I sasvim je u pravu, jer iza ovog zahteva stoji pretpostavka da dete radi nešto što ne treba ili što ne sme da radi. Ali, sam zahtev suštinski ne znači ništa bez govora preciznosti (o njemu detaljno pričam na predavanju “Umetnost komunikacije sa decom“).

Hajde da još jednom pitanjima dođemo do odgovora:

– Šta za vas znači kada detetu kažete “Budi dobar”?

– Šta tačno očekujete da dete radi ili ne radi kada mu ovo kažete?

– Ako ono ne zna šta vi stvarno zahtevate, kako će vas poslušati?

Verujem da sada, posle svega pročitanog u ovom tekstu, i sami imate ideju kako i šta treba da kažete kada je ovaj treći zahtev u pitanju 🙂

Evo male pomoći – dete prvo treba da dobije informaciju koje njegovo ponašanje nije u redu, a zatim predlog kako može drugačije da se ponaša. Sve dok je ovaj tzv. opšti zahtev na snazi, dete će biti zbunjeno, a često se dešava da nastavi baš sa tim što roditelju smeta (zato što nema svest da je to problem). Onda roditelj pomisli da dete to radi namerno, i evo nas u začaranom krugu nerazumevanja.

Da biste to izbegli jasno recite, u zavisnosti od situacije:

– Stvarno mi smeta što sve igračke prospeš na pod kada ti dođu drugari. Hajde sledeći put izaberi one sa kojima ćeš se stvarno igrati.

– Čini mi se da si ti najveći/najstariji/najsnažniji na ovom rođendanu i da možda i ne primećuješ da guraš manju decu. Probaj da budeš pažljiviji. (ovo možete probati prvo kod kuće kroz igru uloga, da se smenjujete dete i vi i da pokažete kako izgleda kada neko ne pazi na druge, a zatim da obrnete situaciju)

– Mislim da preglasno pričaš sa bakom, kao da vičeš na nju. Molim te pričaj tiše, mislim da te ona sasvim dobro čuje.

Verujem da već vidite da će ovakva komunikacija pre dovesti do korekcije ponašanja, nego zahtev –  Budi dobar.

Srećno u promenama 🙂

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

Priče sa Emotivnog detoksa – BLOKADE RODITELJA koje su UTICALE na njihovu DECU

1 Comment

mother-1245764_1920Biti roditelj je zahtevan zadatak sam po sebi, a često je otežan zbog brojnih spoljnih uticaja (saveti baka, deda, rođaka, prijatelja, nepoznatih osoba, medija…), ali i raznih unutrašnjih sabotera.

Ovo prvo možemo menjati već samom odlukom da slušamo sebe i svoj roditeljski instinkt, dok je za otkrivanje i eliminisanje unutrašnjih sabotera neophodan rad na sebi kroz lični rast i razvoj.

Jedan od načina da se radi na podsvesnim saboterima, bilo da su u pitanju emocije, negativna uverenja ili nekorisni obrasci ponašanja, je metoda Emotivni detoks.

Emocije i emotivna stanja se vide na našem licu, u govoru tela, boji glasa, kao i u energiji. Tako se može dogoditi da stalno “emitujemo” zabrinutost, strah, nesigurnost, tugu, ljutnju, napetost, bes, stres …

Dete reaguje na ova emotivna stanja roditelja, jer nepogrešivo prepoznaje emocije koje vidi i “čuje”.

Počinje da se oseća isto ili slično kao i roditelj (efekat ogledala), ali kako zbog uzrasta nema kapacitet da te emocije “iznese”, ono ih ispoljava nekim specifičnim ponašanjem, nekada i burnom reakcijom.

Ponašanjem i reakcijom dete zapravo govori “NE” emotivnom stanju roditelja (a ne roditelju kao osobi, kako se često misli). Ako se ovo ne protumači na adekvatan način, pa roditelj uporno pokušava da koriguje dete i njegova ponašanja, umesto da uvidi da je problem u njemu, to može dugoročno uticati na njihov odnos. Da je u pitanju blokada najlakše ćete prepoznati po tome što drugi roditelj nema problem sa detetom u istoj situaciji (o tome sam detaljno pisala OVDE).

Ova dva iskustva su na mene ostavila najjači utisak kako blokade iz našeg detinjstva mogu da utiču na našu decu.

Dete nikako da progovori

Razlog zbog kojeg je ova mama došla na Emotivni detoks je bio taj što je osećala da njen trogodišnji sin ne progovara upravo zbog nje. Po prirodi je blaga, strpljiva, nežna mama, svakodnevno čita sinu, prča mu, uključuje ga u aktivnosti, vidi da on sve razume jer lepo sarađuje, ali nikako da dete počne da izgovara reči.

Naravno, prvo je išla kod logopeda da proveri da nije neki zdravstveni problem u pitanju, a kada je dobila odgovor da je dete zdravo, poslušala je svoj instinkt i došla da otkrije šta to u njoj utiče na dete. Otkrili smo da, pored zabrinutosti i straha koje prirodno kao majka oseća, u pozadini njene teme stoji lična nesigurnost.

Uzrok je loš odnos sa ocem, još od detinjstva, koji je bio zahtevan, strog, koji nju i njenu sestru nikada nije pohvaljivao, kada dobiju dobre ocene podrazumevalo se da tako i treba da bude, a kada dobiju loše bivale su kažnjavane. Jasno se sećala da joj je bila potrebna pažnja, nežnost, podrška i odobravanje, ali to nikada od oca nije dobila.

S obzirom da je njena struktura ličnosti nežnija, ona se sve više povlačila u sebe, nikada se nije suprotstavila ocu, niti ulazila u konflikt, pa ni kada je odrasla i dobila dete nije mu rekla šta joj je bilo potrebno od njega. Godine potiskivanja  dovele su do potpunog odsustva sigurnosti u sebe. Situacija sa sinom je za nju bila kulminacija (okidač), jer je sa svih strana dobijala komentare šta i kako treba da radi sa njim, a neki su bili u potpunoj suprotnosti sa načinom na koji je želela da ga vaspitava. Uostalom, osećala je da dete nije krivo i da se uzrok krije u njoj. Međutim, pritisak okruženja samo je pojačavao njenu nesigurnost i tu se zavrteo začarani krug.

Sada se verovatno pitate kakve veze ovo ima jedno sa drugim?

Kada je roditelj nesiguran, dete to oseća i to stanje ga uznemirava, jer ono što mu najviše treba je upravo da se oseća sigurno uz roditelja. Ovu uznemirenost neka deca pokušavaju da umire tako što ponašanjem „preuzimaju kontrolu“ nad nekim situacijama i tako dobijaju osećaj sigurnosti. S obzirom da je u pitanju veoma malo dete, jasno je da ono nije donelo svesnu odluku da ne priča, to je više sticaj okolnosti jer su svi oko njega obraćali pažnju baš na to. Kod neke dece će se to odraziti na (ne)spavanje, burno odbijanje saradnje, a veoma često i na hranjenje. Dakle, na one stvari koje su u fokusu odraslima iz najbližeg okruženja.

Što je mama osećala veću nesigurnost, to je sin imao veću “potrebu za kontrolom situacije” – da ne priča.

Otkrili smo da su iza mamine nesigurnosti bile brojne situacije iz detinjstva u kojima je ona u odnosu sa ocem osećala strah i bespomoćnost. Posle eliminisanja blokada radili smo i jačanje osećaja sigurnosti i samopouzdanja. Nakon nekoliko susreta, njen sinčić je progovorio i to cele rečenice 🙂

Kako naše detinjstvo utiče na nas kao roditelje, pisala sam OVDE.

Vaga za merenje

Kod klijentkinje koja je došla sa ciljem da otkrije zašto ima loš odnos sa ćerkom, zašto burno reaguje na svoje dete i ako to ne želi, razlog za ovaj problem bio je veliko iznenađenje za nju.

Iz iskustva znam da klijenti često imaju ideju šta može biti uzrok za neke njihove blokade, ali se u toku rada pronađe nešto na šta nikada ne bi pomislili! Ovo često naglašavam kada je Emotivni detoks u pitanju – mi ne donosimo svesnu odluku šta će biti naš emotivni teret, niti znamo kada je nastala blokada niti na koji deo života će imati uticaj. Ovo su duboki podsvesni procesi nad kojima mi nemamo kontrolu. Upravo u tome i jeste prednost ove metode što se ona ne oslanja na ono što mi pretpostavljamo, nego na ono što je u podsvesti skriveno.

Razlog za burne reakcije na ćerku je bilo podsvesno uverenje klijentkinje – „Ne želim da budem kao moja majka“. Kroz razgovor sam saznala da je njena mama bila vitka žena koja je uvek vodila računa o izgledu, a klijentkinja se onda setila vage za merenje. Emocija koja joj se tada javila bio je bes.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, ZAKAŽITE PRIVATNU SESIJU.  EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

Čim smo otkrile ove stvari krenula su sećanja da se njena majka merila najmanje tri puta dnevno, da je bila „opsednuta“ svakim gramom, da ju je stalno pitala – Da li sam se ugojila? Takođe se setila da je mrzela tu vagu, jer je majka više pažnje posvećivala merenju nego njoj. Ona je vapila za njenom pažnjom, ali je „uvek bila na drugom mestu“ – posle vage i merenja.

Ovde je važno da napomenem da je ovo način na koji je ona kao malo dete doživela ponašanje svoje majke, a ne da je to apsolutna istina. Naravno da je bilo i drugih lepih trenutaka i situacija, ali kada pričamo o emotivnim blokadama sve se svodi na to kako je osoba u tom trenutku nešto doživela i u kojoj meri je to uticalo na nju.

Uverenje da ne želi da bude kao njena mama ju je „navodilo“ da bude njena suprotnost u svakom smislu, i izgledom i ponašanjem. Ona u svojoj kući nije nikada imala vagu, nije bila „opterećena“ izgledom, a komentare svoje ćerke tinejdžerke da treba da poradi na izgledu je ignorisala. Nju jednostavno njen izgled nije zanimao.

Za mene, kao nekog ko ima puno iskustva u ovoj vrsti rada, to je znak da osoba „podsvesno rešava“ duboki problem gde se zapravo suprotstavlja majčinom ponašanju iz detinjstva – Ako tada nisam mogla ništa, sada mogu.

Paradoksalno, njena nezainteresovanost za izgled i kilograme uticala je na njenu ćerku tako da je ona otišla u drugu krajnost – vodila je računa o tome koliko jede, kako izgleda, da li se ugojila… Dakle, počela da se ponaša kao baka, tj. kao majka klijentkinje.

Ovo ćerkino ponašanje je bilo okidač koji je aktivirao potisnuti bes iz detinjstva, koji se pojačavao svaki put kada je njena ćerka bila pred ogledalom ili za stolom kada je probirala hranu. Pod uticajem besa, koji je bio njena emotivna blokada, ona nije imala kontrolu nad sobom, stalno je reagovala na ćerku i otuda njihove silne svađe i loš odnos.

Kada je shvatila da je ovaj obrazac ponašanja za nju i odnos sa njenim detetom nekoristan i kada smo eliminisali bes i negativno uverenje, sledeći korak je bio da se uvede novo ponašanje. Za neke teme nije dovoljno da se blokade samo otkriju i eliminišu, već je potrebno raditi aktivno na novim navikama, kako bi klijenti došli do što boljih rezultata. Ovo podrazumeva aktivan rad, koji svakako na kraju urodi plodom.

Ovo je samo par primera kako emotivne blokade utiču na neki deo našeg života, na roditeljsku ulogu i odnos sa decom. Ali, spektar tema je mnogo veći. Ljudi često ne znaju kako da reše neke odnose ili situacije, misle da ne može ništa da se uradi ili promeni, ili da ne mogu da preuzmu kontrolu.

Upravo zbog toga sam kreirala poseban program Emotivni detoks i o njemu sam pisala OVDE, o dobrim namerama koje postanu blokade OVDE i OVDE, a iskustva mojih klijenata možete pročitati OVDE.

NA ŠTA TREBA POSEBNO OBRATITI PAŽNJU KADA SU BLOKADE U PITANJU?

Ako ste primetili da imate prenaglašene reakcije ili vas preplavljuju veoma intenzivne nelagodne emocije uvek u istim situacijama sa detetom (ili da na primer na jedno dete imate reakcije, a na drugo u istoj situaciji nemate), velika je verovatnoća da su vam se „aktivirale“ ove podsvesne blokade.

Da se ne biste vodili implusima i narušavali odnos poverenja sa detetom, prijavite se na Emotivni detoks, u Beogradu ili Novom Sadu. Zbog specifičnosti metode, radi se isključivo u ličnom susretu. Za više informacija i prijave, pišite na dragana.familycoach@gmail.com

Dragana Aleksić, Family coach

Šta je EMOTIVNI DETOKS za RODITELJE i kada ga treba uraditi

bes 1

Ako znamo kakav roditelj želimo da budemo, kakav odnos želimo da gradimo sa našim detetom, ako smo izabrali vaspitni model sa kojim smo usaglašeni, zašto je nekada toliko teško da ostanemo na tom putu i da ne reagujemo burno na dete i neka njegova ponašanja?

Zašto odreagujemo neadekvatno čak i kada znamo da su ta ponašanja očekivana zbog uzrasta ili razvojne faze kroz koju dete prolazi?

I najvažnije pitanje od svih – zašto tu neželjenu reakciju ponovimo svaki put?

Odgovor je – zbog emotivnih blokada i preuzetih obrazaca ponašanja iz primarne porodice.

Roditelji se često osećaju bespomoćno u ovim situacijama kada su svesni da iz nekog razloga ne mogu da kontrolišu sebe i osećaju da to ugrožava njihov odnos sa detetom. Upravo to je razlog zbog kojeg sam kreirala program “Emotivni detoks za roditelje”, da bih im pomogla da otkriju šta se tačno dešava u njima, i naravno da se toga oslobode.

Ako ste primetili da imate prenaglašene reakcije kada dete: neće da jede/preterano jede ili jede ono što je “nezdravo”; neće da spava kada mu je vreme; plače “bez razloga”; ne posluša (odmah) to što tražite od njega; odbija saradnju, ljuti se, raspravlja, iskazuje svoju volju; burno ispoljava emocije; neće da uči, kasni u školu, svađa se… Ako osećate napetost i stres kada slede ove svakodnevne radnje, ili ste stalno zabrinuti, u strahu, osećate nesigurnost u odnosu sa detetom – onda je program “Emotivni detoks” za vas!

Prvo što ćete na individualnom susretu saznati je da POSTOJI RAZLOG ZA SVE OVE VAŠE REAKCIJE I EMOCIJE, i da on može da se “krije” u vašem detinjstvu, kada najveći broj emotivnih blokada i nastaje (O tome sam detaljno pisala OVDE.) Takođe, blokade mogu nastati i u bilo kom drugom periodu života kada smo se suočili sa situacijama koje su bile previše emotivno izazovne za nas.

Ovo saznanje je važno da bi se smanjio pritisak krivice koja često prati roditelje koji su svesni da rade nešto što ne žele, a ne znaju kako da to promene. Naime, emotivne blokade, negativna uverenja i nekorisni obrasci ponašanja, nalaze se u našem podsvesnom delu i mi jednostavno nad njima nemamo kontrolu, niti imamo moć da ih sprečimo da utiču na nas. U tome pomaže Emotivni detoks.

Drugo, saznaćete šta tačno u vama pokreće neko detetovo ponašanje, odnosno koja blokirana, potisnuta emocija “ispliva” na površinu kada dete, na primer plače ili neće da deli svoje igračke ili neće da jede… Roditelji su u ovim situacijama svesni svojih reakcija, ali ne i toga koja emocija ih je na tu reakciju pokrenula. Kod nekoga će to biti strah, kod nekoga bespomoćnost, kod nekoga briga, a kod nekoga bes. Nema pravila, jer svako od nas nosi svoj emotivni teret.

Treće, mnoga negativna emotivna stanja sami sebi izazivamo tako što unapred brinemo kako će dete reagovati ili se osećati u nekoj situaciji, npr. kada se prvi put odvaja od roditelja zbog polaska u vrtić. O tome kako sami stvorimo blokadu koja utiče na dete, detaljno sam pisala OVDE.

I četvrto, kada se otkriju blokade, tada se “Emotivnim detoksom” radi njihovo procesuiranje (obrađivanje), smanjuje se intenzitet zablokirane emocije, i samim tim intenzitet reakcije. Cilj je da se smanji njihova učestalost i da roditelj dobije priliku da gradi odnos sa detetom kakav želi, rasterećen emotivnog tereta, prevelikih ličnih očekivanja i osećaja krivice.

EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

Rad ovom metodom je namenjen roditeljima dece svih uzrasta, jer su obrasci ponašanja i reakcija isti bez obzira koliko dete ima godina, kao i za osobe koje rade sa decom a primetile su da imaju nekorisne reakcije i ponašanja koje utiču na njihov rad.

Informacije i prijave na email: dragana.familycoach@gmail.com

Dragana Aleksić, Family coach

VIŠE O METODI EMOTIVNI DETOKS SAM PISALA OVDE, O EMOTIVNIM SABOTERIMA SAM PISALA OVDE, O VEZI IZMEĐU DETINJSTVA I RODITELJSTVA OVDE, O DOBRIM NAMERAMA KOJE POSTANU BLOKADE OVDE, A O BLOKADAMA RODITELJA KOJE SU UTICALE NA NJIHOVU DECU OVDE.

AKO NE PREPOZNAJETE DA IMATE BLOKADE, VEĆ VAM JE POTREBAN RAZGOVOR ZA NEKU KONKRETNU SITUACIJU SA DETETOM, UVEK MOŽETE ZAKAZATI INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. SAZNAJTE VIŠE OVDE. 

3 zahteva odraslih koji su NEMOGUĆA MISIJA za dete

1 Comment

pablo (18).pngKoliko puta zahtevamo nešto od deteta, a da ni sami ne umemo tako lako da objasnimo šta tačno znači kada kažemo – budi strpljiv, budi miran, budi dobar.

Ovi zahtevi imaju  i brojne varijacije:

– Lepo se ponašaj.

– Do sad je trebalo da naučiš da čekaš.

– To nije lepo. (meni omiljena izjava odraslih kao primer koji ništa konkretno ne govori)

Pitate se u čemu je problem da dete “jednostavno posluša” ove zahteve? Zašto je ovo “nemoguća misija” za dete?

Nama odraslima je jasno šta mi očekujemo od deteta kada kažemo “Budi miran!”, ali dete to ne može da zna – prvo jer ne može da nam čita misli (više puta sam pisala da su očekivanja neizgovorene želje u našim glavama), drugo – sve dok nema govora preciznosti šta se tačno zahteva od deteta (kako se to “bude miran”), za njega će to biti samo reči.

Hajde da vidimo o čemu se tačno radi kada su ova tri zahteva u pitanju i kako da pomognemo detetu da ih stvarno razume i uradi to što tražimo 🙂

1. Budi strpljiv. 

Ovaj zahtev ćete najbolje razumeti kroz sledeća pitanja.

Zamislite da vas je TV ekipa zaustavila na ulici i pitala da definišete šta je strpljenje.

– Šta biste rekli, šta za vas znači – biti strpljiv?

– Šta tačno očekujete kada zahtevate da dete bude strpljivo?

– Kako biste najjednostavnije to objasnili detetu?

– Da li ste vi strpljivi? Da li vaše dete kroz vaš primer može da se (na)uči strpljenju?

A sad razmislite – koliko vremena vam je trebalo da dođete do najpreciznijeg i najkraćeg odgovora? Koje pitanje vam je bilo najteže? Kako ste se osećali kada ste tražili odgovore na pitanja? Da li ste zaista primer strpljive osobe?

E, sad zamislite da ste dete od kojeg se zahteva strpljenje. Ako mi kao odrasle osobe tako teško definišemo ovaj pojam, iako imamo i znanje i iskustvo šta on (otprilike) znači, kako se oseća dete kome to nije objašnjeno na način da mu je u potpunosti razumljivo šta se od njega traži? Ako ne umemo da mu objasnimo, kako će dete znati šta tačno od njega zahtevamo?

Strpljenje je veština koja se uči, kojom se ovladava. Za to je potrebno vreme, ali i precizno pojašnjenje i iskustveno učenje.

Ako ste se zabrinuli kako ćete sve ovo uraditi sa detetom, a osetili ste koliko vam je bilo teško da verbalno definišete ovaj zahtev, možete da odahnete 🙂 Divna stvar sa decom je što ona najbolje uče kroz igru i lično iskustvo. Na vama je da stvorite takve uslove i da strpljenje uvežbavate kroz svakodnevne situacije 🙂

Na primer, kada čekate u prodavnici ili na semaforu, ili u parkiću čekate red za ljuljašku, uvek pojasnite detetu – Vidiš, sada čekamo da dođemo na red. Evo, ispred nas ima još dva kupca/drugara. Hajde da brojimo dok čekamo naš red. Evo, jedan je završio, ima još jedan. Sada smo mi na redu. Vidiš kako smo bili strpljivi i sačekali red. Biti strpljiv znači sačekati nešto. (što je dete mlađe to će biti više ponavljanja)

Dakle, tek kada objasnimo šta znači strpljenje onda možemo da očekujemo da dete to razume, tj. da mu ima smisla.

Sada ovo stečeno iskustvo možete koristiti za buduće situacije kada znate da će dete morati nešto da čeka – Sećaš se kada smo čekali naš red za ljuljašku u parku? I kako smo rekli da to znači da smo strpljivi. Sada ćemo biti strpljivi dok čekamo red za sladoled.

Kada su u pitanju događaji koji će biti za par nedelja ili meseci (detetov rođendan ili odlazak na nečiji, odlazak na more, čekanje praznika i poklona…), uvek možete da koristite kalendar i vizuelno detetu predstavite koliko dugo treba da bude strpljivo. Ovo ne znači da će ono automatski za to biti spremno (zavisi od uzrasta i koliko dugo primenjujete iskustveno učenje), ali svakako će vama biti lakše da mu pokažete kalendar i podsetite ga, a možete i da mu date da udari pečat na mesto svakog dana koji je prošao,  kao i da na kraju svake nedelje zajedno prebrojite dane koji su prošli i koji su preostali. Verujem da ćete i sami dobiti još neku ideju 🙂

Strpljenje možete da uvežbavate i kroz neke društvene igre. Dok se igrate, pitajte – Šta beše ono znači kada moramo da čekamo red? Podseti me… (pa ga pustite da kaže ili mu pomozite – str.., str…, strpljenje!!!)  “Bacite pet” detetu i budite sigurni da će proces učenja kroz igru i zabavu vrlo brzo dati rezultate.

AKO ŽELITE DA RADITE NA ODNOSU SA DETETOM, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU ZA RODITELJE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

AKO ŽIVITE DALEKO OD BEOGRADA ILI NOVOG SADA, ILI MOŽDA VAN SRBIJE, ILI JEDNOSTAVNO NEMATE VREMENA ZA LIČNI SUSRET, UVEK MOŽETE DA ZAKAŽETE ONLINE KONSULTACIJU. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

2. Budi miran.

Što je dete mlađe, to će mu biti teže da bude mirno. Ne zato što neće, nego zato što stanje mirovanja nije prirodno za dete, a posebno zato što mu nije jasno zašto treba da radi nešto protiv čega se njegova “priroda bori”.

To ne znači da ćemo ga pustiti “da nam se penje na glavu” (zanimljivo mi je da odrasli vide samo ove dve krajnosti – ili si miran ili ćeš se popeti na luster), nego da ćemo imati realna očekivanja, jasne zahteve i uspostavljena pravila.

Kada ovo zahtevamo, sigurno ne mislimo da dete stalno treba da bude mirno, već u nekoj konkretnoj situaciji. Znači, kada kažemo detetu da bude mirno, mi u stvari  tada želimo da neko njegovo ponašanje preusmerimo na poželjnije.

Zato je potrebno da budemo jasni u zahtevu, da dete unapred pripremimo šta od njega očekujemo (ako je planirano da se ide u bioskop, pozorište, na priredbu…) i da ga na to podsećamo u toj konkretnoj situaciji. Govoriti mu da se smiri bez prethodne pripreme je unapred “izgubljena bitka”.

Pravila i dogovori se uspostavljaju pre neke aktivnosti, a ne kada se ona već dešava! Tekst kako dete naučiti pravilima, pročitajte OVDE.

To što je dete nemirno je sasvim normalno, jer je ono prirodno puno energije, a fizička aktivnost i pokret mu tu energiju balansiraju. Što je dete mlađe to će mu energetski biti neizvodljivo da bude mirno na naš zahtev!

Zamislite da ste vi puni energije, a da se od vas zahteva da se ne pomerate. U jednom momentu bi vam bilo neizdržljivo, ali biste se možda kontrolisali jer ste kao odrasla osoba razvili mehanizme samokontrole. A, dete to tek treba da nauči! Ali, ne tako što ćemo mu samo govoriti – Budi miran! – nego tako što ćemo mu pomoći da kreira iskustvo šta to znači kada se to od njega traži. (ovo se uvežbava po istom principu kao i za strpljenje – kroz iskustvo)

Pokažite detetu kroz igranje uloga šta znači kada je neko nemiran, a šta znači kada je miran. Odglumite vi ili sa igračkama, ili mu pokažite u nekom dečjem filmu ili crtaću. Dakle, dete prvo treba da ima ideju šta znači biti nemiran, da bi zatim moglo da uradi suprotno od toga.

Ako vas dete pita – Što moram da budem miran? – znači da mu je potrebno još informacija da bi razumelo zahtev, pa mu pojasnite u zavisnosti od situacije:

– Kada je voda za vodene bojice na stolu, a ti si nemiran možeš sve da prospeš i da pokvariš crtež.

– Kada si nemiran a seckaš papir makazama možeš da povrediš prst.

– Kada si nemiran i stalno ustaješ u pozorištu glumac može da se zbuni i da zaboravi tekst.

Vaši odgovori će zavisiti i od uzrasta, a što je dete mlađe neka budu jednostavniji.

3. Budi dobar.

Koliko puta vam se desilo da ovo kažete detetu, a ono odgovori – Pa nisam ništa uradio!

I sasvim je u pravu, jer iza ovog zahteva stoji pretpostavka da dete radi nešto što ne treba ili što ne sme da radi. Ali, sam zahtev suštinski ne znači ništa bez govora preciznosti (o njemu detaljno pričam na predavanju “Umetnost komunikacije sa decom“).

Hajde da još jednom pitanjima dođemo do odgovora:

– Šta za vas znači kada detetu kažete “Budi dobar”?

– Šta tačno očekujete da dete radi ili ne radi kada mu ovo kažete?

– Ako ono ne zna šta vi stvarno zahtevate, kako će vas poslušati?

Verujem da sada, posle svega pročitanog u ovom tekstu, i sami imate ideju kako i šta treba da kažete kada je ovaj treći zahtev u pitanju 🙂

Evo male pomoći – dete prvo treba da dobije informaciju koje njegovo ponašanje nije u redu, a zatim predlog kako može drugačije da se ponaša. Sve dok je ovaj tzv. opšti zahtev na snazi, dete će biti zbunjeno, a često se dešava da nastavi baš sa tim što roditelju smeta (zato što nema svest da je to problem). Onda roditelj pomisli da dete to radi namerno, i evo nas u začaranom krugu nerazumevanja.

Da biste to izbegli jasno recite, u zavisnosti od situacije:

– Stvarno mi smeta kada sve igračke prospeš na pod kada ti dođu drugari. Hajde sledeći put izaberi one sa kojima ćeš se stvarno igrati.

– Čini mi se da si ti najveći/najstariji/najsnažniji na ovom rođendanu i da ne primećuješ da guraš manju decu. Probaj da budeš pažljiviji.

– Mislim da preglasno pričaš sa bakom, kao da vičeš na nju. Molim te pričaj tiše, mislim da te ona sasvim dobro čuje.

Verujem da već vidite da će ovakva komunikacija pre dovesti do korekcije ponašanja, nego zahtev –  Budi dobar.

Srećno u promenama 🙂

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

Budi lepa kao druge devojčice – šta kada EMOTIVNE BLOKADE nastanu iz dobre namere – 2. deo

2 Comments

woman-looking-in-mirror-facebook.jpgIskustva sa “Emotivnog detoksa” su zaista raznolika, neka su očekivana, neka iznenađujuća za klijente, pa čak i za mene.

Neke situacije iz prošlosti, koje sada deluju banalno i nevažno, često su uzrok raznih negativnih uverenja i zaglavljenih emocija, i iako je prošlo puno vremena, osoba može sada da oseća njihov uticaj u bilo kojoj oblasti života. Posebno je zanimljivo kada otkrijemo da su neke blokade nastale kao posledica dobre namere, što samo potvrđuje da je sve u načinu na koji mi nešto doživljavamo. 

Kroz ove primere biće vam jasnije o čemu se radi, a možda ćete uspeti i da otkrijete, povežete i razumete nešto što se i vama dešava.

MORAŠ DA IMAŠ SVOJ DINAR

Klijentkinja je došla zbog situacije u vezi novca, tačnije načina na koji ga raspoređuje i kako ga doživljava. S obzirom da je počela da radi kao veoma mlada i da je oduvek imala svoj novac, a kada je počela da živi sa suprugom nikako nije mogla da bude opštena sa novcem koji je on zarađivao, tj. da uzima njegov novac, niti joj je bilo prihvatljivo da celu svoju platu “stavlja na istu gomilu sa njegovom”.

Situacija je kulminirala kada je trebalo da kupi rođendanski poklon drugarici, ali je zaboravila novčanik u drugoj torbi. Suprug joj je dao karticu, ali osećaj nelagode koji je imala na samu pomisao da plati “njegovim novcem” je bio veći od “sramote” da ode na rođendan bez poklona. Tada je shvatila da zaista ima problem i želela je da sazna koji je razlog za to. Emotivnim detoksom smo otkrile da u njoj postoji duboko podsvesno uverenje – Ne smem da zavisim ni od koga, moram sama da se brinem o sebi.

Čim je osvestila ovo uverenje, setila se da joj je baka, za koju je bila jako vezana, stalno govorila – Ćero, uvek moraš da imaš svoj dinar, nikada nemoj da zavisiš ni od koga. Baka je inače bila domaćica, dok je deda bio taj koji je bio zaposlen. Klijentkinja se seća da su oni imali skladan odnos, da je baka “umela sa novcem”, uvek je znala kako da svega bude u kući, ali i kako da uštedi i kupi nešto omiljenoj unuki. Ona je zapravo “projektovala” svoju situaciju koju je doživljavala kao odnos u kojem materijalno zavisi od druge osobe, na svoju unuku i to iz najbolje namere – da ako ona već zavisi od drugog ne mora i unuka.

Nakon otkrivanja i eliminisanja ovog uverenja, sledeći korak je bio da klijentkinja svesno menja svoje navike u vezi novca, korak po korak. U početku ove promene izazivaju izvesnu nelagodu što je sasvim očekivano, jer je to izlazak iz zone poznatog – nečega na šta smo navikli moramo se svesno odreći. Ali, vremenom te promene postaju sve lakše, posebno kada smo svesni da su nam korisne.

“Emotivni detoks” je moj autorski program kojim se efikasno otkrivaju i eliminišu blokirane emocije, negativna uverenja i nekorisni obrasci ponašanja. Više o metodi pročitajte OVDE i OVDE.

SVI GLEDAJU U MENE

“Stalno imam osećaj da me ljudi gledaju, procenjuju, da pričaju o meni… To me strašno ljuti, i onda ja gledam drsko u njih sve dok ne skrenu pogled. Prijatelji mi govore da sam stalno namrštena, a najbolja drugarica mi je rekla – Pa, ne vrti se sve oko tebe da baš svi u tebe gledaju!” Razlog za dolazak na Emotivni detoks bila je reakcija klijentkinje na kolege – Šta je, šta me svi gledate! – Problem je što niko nije zaista nju gledao, a to je shvatila tek kada su svi stvarno pogledali u nju nakon ove reakcije.

Uz pomoć Emotivnog detoksa, otkrile smo gde je koren ovog problema. Naime, njena kosa je prirodno kovrdžava, gusta i neukrotiva i kada je bila dete njenoj majci je delovala neuredno ukoliko nije očešljana. Tako ju je majka svakodnevno predano češljala sa željom da bude uredna i lepa “kao i druge devojčice”, a kada bi se požalila da je čupa, govorila joj je – Istrpi malo, bolje nego da te svi gledaju tako čupavu.

I pored toga što bi je mama očešljala i ukrotila kosu, ona je uvek imala osećaj da je deca gledaju i da pričaju o njenoj kosi, da joj se podsmevaju (tek nakon rada shvatila je da je ovo bio samo njen doživljaj, a ne istina).

Iskreno je mrzela ovo češljanje, ali čak i kada je odrasla nastavila je sa tim, sve do pre par godina kada je rešila da pusti kosu da bude takva kakva je. Upravo ovo je bio okidač koji je probudio duboko uverenje i osećaj koji je imala kao dete dok ju je mama češljala – Ja nisam dovoljno dobra, ja nisam prihvaćena takva kakva sam. Najveći paradoks je što je sada zaista bila takva kakva jeste, ali duboko uverenje ju je sabotiralo da se u tome oseća dobro!

Nakon eliminisanja negativnog uverenja i osećaja koji ga je pratio, više nije poglede drugih doživljavala lično.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, ZAKAŽITE PRIVATNU SESIJU. EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

DOĐI DA TE SLIKAM

Problem javnog nastupa je česta tema na Emotivnom detoksu. Prate ga osećaj nelagode,  stida, unutrašnji nemir, ali i strah do nivoa paničnog napada. Kada osoba zna da treba da održi neki javni govor i oseća da joj to stvara problem, važno je da se javi bar nekoliko nedelja ranije kako bi se odradio ceo proces otkrivanja i otklanjanja uzroka koji stvaraju neku nelagodu.

Sećam se klijenta, veoma uspešnog u poslu, koji se prvi put susreo sa blokadom kada je pred svojim timom trebalo da održi govor za kraj godine. I njega je iznenadio osećaj koji mu se javio, a s obzirom da mu je posao takav da ga tek čekaju javni nastupi, želeo je da reši ovaj problem.

U toku Emotivnog detoksa otkrili smo da je jedan događaj iz vrtića stvorio emotivnu blokadu u kojoj su bili “zaglavljeni” stid i strah. Klijent se setio da je na jednoj priredbi bio u poslednjem redu, a da su ga roditelji uporno zvali da stane u prvi red da bi ga slikali. U njemu se stvorila unutrašnja borba – da li da ostane tu gde mu je vaspitačica rekla ili da posluša roditelje. Na kraju je ipak stao u prvi red, ali ga je cela situacija zbunila i zaboravio je svoj deo pesmice. Setio se osećaja straha od reakcije vaspitačice, ali i stida jer su svi gledali u njega i čekali da recituje.

Ova slika iz prošlosti je vrlo slična slici sa sastanka – svi gledaju u njega i iščekuju da nešto kaže – što je bilo dovoljno da se pokrene isti osećaj nelagode. Nakon eliminisanja ovih prvih blokada, pronašli smo još par sličnih situacija iz škole koje su imale istu “podlogu” – strah i stid – šta je bilo dovoljno da se stvori obrazac reagovanja u svakoj sledećoj situaciji koja podseća na ove.

Nekada je zaista neverovatno da događaj poput ovog sa slikanjem deteta na priredbi može da napravi probleme u životu, ali kao što uvek naglasim kada je u pitanju ova tema – mi ne donosimo odluku šta će biti naša podsvesna blokada, to se jednostavno desi pod uticajem raznih okolnosti i naših trenutnih emotivnih i mentalnih kapaciteta. Ne možemo svesno da sprečimo da se neka emocija ili uverenje javi, niti da utičemo da li će nam to postati blokada koja će nas sabotirati u životu.

Prvi deo o emotivnim blokadama koje nastaju iz dobre namere pročitajte OVDE.

………………………………………………………

Cilj moje posebno kreirane koučing metode Emotivni detoks je, pre svega, OTKRIVANJE ovih unutrašnjih blokada – emocija, uverenja ili obrazaca ponašanja, – i njihovo ELIMINISANJE. Kada se otklone blokade, tada osoba pored olakšanja koje oseća, zaista može da menja svoje ponašanje jer ono više nije uslovljeno jakim podsvesnim procesima koji su to ponašanje izazivali.

Više o emotivnim saboterima sam pisala OVDE, o vezi između detinjstva i roditeljstva OVDE, a o drugim iskustvima klijenata OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

Zašto je DETE “BUNTOVNIK” najizazovniji tip za roditelje

girl-603157_1920Nametanje krutih pravila; borba moći i dokazivanje ko je u pravu; poređenje sa drugom decom sa “idejom” da se dete podstakne da i ono bude takvo; strogost; kazne; ako mu se govori šta, kada i kako nešto da uradi – sigurno će dovesti do otpora deteta “buntovnika” – njegove najizraženije osobine!

Konvencionalan pristup roditeljstvu, autoritarno vaspitanje, zahtevanje apsolutne poslušnosti, kao i očekivanje da dete bude “drugačije” nego što jeste, neće dati rezultate, a dodatno će narušiti odnos.

Ovo često vodi ka tome da roditelj pruža otpor detetu “buntovniku”, jer ne prihvata neke njegove osobine, ponašanja, reakcije, emocije, želi da ono bude drugačije nego što jeste…

I eto nas u začaranom krugu dvosmernog otpora!

Jedan od razloga za roditeljski otpor prema “buntovniku” krije se u njegovom detinjstvu – vaspitnom modelu i obrascima ponašanja u primarnoj porodici. Ono što je bilo neprihvatljivo ponašanje kada je roditelj bio dete, sada je neprihvatljivo za njegovo dete.

S obzirom da tip “buntovnika” ne prihvata nametanje pravila niti da radi ono što drugi traže, jasno je da će ovo biti najveći “kamen spoticanja”, a posebno roditeljima koji su kao deca bespogovorno morali da slušaju i rade sve što se od njih zahtevalo, koji nisu smeli da kažu “ne”, niti da iskazuju emocije – posebno ne na buran način.

Drugi razlog je kada roditelj previše lično doživljava sve što ima veze sa detetovim ponašanjem – oseća se kao da dete njemu nešto (namerno) radi, a ne da se detetu dešava nešto sa čim ne može da se izbori.

Pored otpora kao najdominantnije osobine “buntovnika” tu je i upornost, ali često ona koja vodi ka negativnom ishodu. To su situacije kada dete nastavlja sa nekim ponašanjem – odlaganje neke aktivnosti ili uporno ponavlja neku radnju ili radi na “svoj” način – iako mu je više puta rečeno da prestane.

Ovaj pokretač se prepoznaje i kada dete “čačka” druge, začikava… preko svake mere i tako izaziva njihovu reakciju, najčešće negativnu i burnu.

Ovo može da iritira, crpi energiju i frustrira, jer roditelj očekuje da je dete do sad već trebalo da shvati i nauči nešto što je više puta ponovljeno i/ili dogovoreno. Jedini zaključak do kojeg roditelj može da dođe je da dete to radi namerno.

Na sreću, u 99% slučajeva ovo nije istina!

Razlog za ovakvo ponašanje je u podsvesnom pokretaču čija je potreba da zadovolji jak poriv “da vidim šta će se desiti kada radim to i to…” Ovo je jedini razlog za nekada potpuno nelogičnu upornost (iz pozicije odraslih) u nečemu što se vidi da neće dati željeni ishod ili da vodi ka kulminaciji. Ali, ovaj poriv je mnogo jači od logike.

Ono što je dobro je što se može usmeravati kada ga dete postane svesno – a to može jedino uz podršku roditelja koji znaju kako da to rade.

Ukoliko roditelji (ali i drugi odrasli iz okruženja) sputavaju dete, prekidaju ga, grde, kažnjavaju… ono će samo naučiti da se “bolje krije” kada radi nešto zbog čega se mama i tata “ljute”. Ovaj istraživački poriv je deo prirode tipa “buntovnika” i ne može se ukloniti, “isključiti”, nestati…

Sa druge strane, baš zahvaljujući ovom pokretaču “buntovnici” su izuzeno kreativni, vide rešenja tamo gde drugi vide samo probleme, i ako se dete pravilno usmerava i podržava ono će vremenom jačati ovaj potencijal.

Dobra vest je da je sve ovo rešivo i da je dovoljno da:

1. razumemo na koji način funkcionišu podsvesni procesi koji upravljaju ponašanjem tipa “buntovnika”

2. prilagodimo pristup – da odbacimo sve što ne daje rezultate i primenimo ono što sigurno pomaže 🙂

PO ČEMU JE JOŠ SPECIFIČAN TIP DETETA „BUNTOVNIKA“, PROČITAJTE OVDE. 

AKO JE VAŠE DETE VEĆ KRENULO U ŠKOLU, PROVERITE DA LI GA PREPOZNAJETE OVDE 

AKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP “BUNTOVNIKA” I POTREBNA VAM JE PODRŠKA DA GA RAZUMETE I PRAVILNO USMERAVATE, SMERNICE KAKO DA MU POMOGNETE DA OSTANE AUTENTIČAN I UJEDNO UČI KAKO DA SVOJE REAKCIJE KANALIŠE, UVEK MOŽETE ZAKAZATI ONLINE KONSULTACIJU ZA RODITELJE. INFO I PRIJAVE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

Dragana Aleksić, Family coach

VIKANJE i ĆUTANJE – dve najčešće greške u komunikaciji sa decom

pexels-photo-220442-e1558295813702.jpeg

Kada dete „ne posluša iz prve“, roditelji se ljute i primenjuju nešto što sigurno neće dati rezultate na duge staze, kada je u pitanju međusobna komunikacija i odnos poverenja.

Odrasli uglavnom misle da je dovoljno da samo pričaju detetu i da će ih ono poslušati zato što mu nešto govore.

Ali, dete često uopšte ne zna šta se od njega očekuje, jer način na koji mu se govori nije prilagođen ni njegovom uzrastu ni misaonim procesima zaduženim za razumevanje informacija, zahteva, zadataka…

 

Ovo su dve najčešće greške i bilo bi dobro da ne postanu model komunikacije u porodici.

VIKANJE = STRAH

Kada vičemo na dete šaljemo poruku da smo bespomoćni, da nemamo kontrolu nad situacijom, nad sobom, ali i da je sasvim u redu vikati na nekoga. Vikanje izaziva strah, telesnu nelagodu kod deteta, zbunjeno je, ne zna šta da radi u ovim situacijama.

Kada roditelj viče/vikne/podvikne to utiče na njegov odnos sa detetom na više načina:

1. Kada dete posluša roditelja koji je vikao, zapravo je poslušalo iz straha, a ne iz razumevanja zašto nešto treba ili ne treba da radi. Kako bude raslo sve manje će se “plašiti” i manje će slušati.

2. Dete ili ulazi u otpor (bori se da ostane autentično) ili se pokorava („odustaje“ od sebe). U prvom slučaju vrlo brzo će “zaraditi etikete” da nije saradljivo i vremenom će mu to postati model ponašanja (jer ne zna za drugi). Dete koje se “pokori” postaje osoba koja se previše prilagođava drugima, zavisi od tuđeg mišljenja, ne ume da se zauzme za sebe…

Jasno je da ovo ne vodi u pravcu građenja odnosa poverenja i da negativno utiče na budući život deteta.

Deca roditelja koji često viču, takođe viču na roditelje, ali i na drugu decu, odrasle…

Zašto roditelji viču? Nekada je to zbog nedostatka strpljenja, prevelikih očekivanja od deteta, nekada jer su pod stresom i naporan dan je iza njih. Svakome može da se desi da ponekad odreaguje na ovaj način, ali tada je važno da se odnos popravi, tj. da se detetu pojasni koje njegovo ponašanje je dovelo do toga da se osećamo npr. ljuto i da zbog toga vičemo. Ako ovo izostane, ono neće znati koje ponašanje za nas nije prihvatljivo i jednostavno će ga ponoviti, što kod roditelja može izazvati još veću ljutnju i potrebu da se dete kazni.

Ukoliko vam dođe „žuta minuta“ i neadekvatno odreagujete, nakon toga je potrebno pojasniti detetu šta se desilo – Izvini što sam vikala, naljutilo me je što su igračke razbacane iako sam te zamolila da ih skloniš. Sigurno si se uplašio, hajde da se zagrlimo/napravimo pauzu da se smirimo. – Kada se oboje umirite možete zajedno da nađete rešenje za problem.

PREDAVANJE „UMETNOST KOMUNIKACIJE SA DECOM“, ODRŽAĆU U BEOGRADU 31. AVGUSTA 2019. NAMENJENO JE RODITELJIMA I SVIMA KOJI RADE SA DECOM, A ŽELE DA OVLADAJU EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM. 

CILJ PREDAVANJA JE DA VEŠTOM KOMUNIKACIJOM OLAKŠAJU SVAKODNEVNE IZAZOVE I UJEDNO GRADE AUTORITET NA ZDRAVIM OSNOVAMA I TO BEZ PRIMENE KAZNE I PRETNJI. INFORMACIJE O PREDAVANJU I PRIJAVI PROČITAJTE OVDE.

ĆUTANJE = KAZNA

Ćutanje je takođe komunikacija i poželjno je onda kada detetu dajemo vreme da o nečemu razmisli.

Međutim, odrasli često koriste ćutanje kada su ljuti na dete zbog nekog njegovog ponašanja i tada ga „kažnjavaju“ tišinom.

Kako to utiče na dete?

Uglavnom se oseća kao krivac, da ne zaslužuje ljubav roditelja, da nije dovoljno vredno njihove pažnje, javlja se strah od odbacivanja… Ne očekujte da dete može samo da donese zaključak koje njegovo ponašanje ne odobravate, pa da zbog toga ćutite. Ono će vas zapitkivati – Šta ti je mama, zašto ćutiš? – a to što ćete ga uskratiti za odgovor u njemu će probuditi nelagodu i nesigurnost. Kada se oseća nesigurno dete se uznemiri, a onda ga preplavljuju neprijatne emocije i stanja – strah, stid, tuga, bespomoćnost, briga…

Mnogo je korisnije objasniti detetu šta nas je naljutilo, nego ga kažnjavati tišinom.

Vremenom možemo da očekujemo da i dete počne da “komunicira ćutanjem“, i da ne daje odgovore koji će nama biti važni.

Šta može da pomogne da se izbegnu ove zamke?

Komunikacija treba da je prilagođena uzrastu deteta, da je u skladu sa njegovim trenutnim kapacitetima i mogućnostima. Često je prepreka da nas dete posluša upravo to što imamo prevelika očekivanja od njega koja ono, zbog uzrasnih ograničenja, ne može da ispuni. Takođe, važno da budemo dovoljno jasni u zahtevima i zadacima, i da poznajemo osnove efikasne komunikacije – da primenjujemo ono što će sigurno dati rezultat, a ujedno pomoći da gradimo odnos poverenja sa detetom.

Dragana Aleksić, Family coach

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE ONLINE TERMIN NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE. 

Dete “BUNTOVNIK” – kako mu pomoći u svetu koji ne voli buntovnike i usput SAČUVATI ŽIVCE

Parenting-Blog-Article-Image-MV-Academy.jpg

Da, dobro ste pročitali – Kako sačuvati živce?

Zbog velikih oscilacija u energiji i burnim reakcijama, ovaj tip druge ljude dovodi do granica izdržljivosti, kako emotivne tako i energetske, ali to je samo zato što na njega “ne deluje” nijedan konvencionalni pristup vaspitanju i komunikaciji (ako ste prepoznali da je vaše dete ovaj tip, sigurno ste se već više puta uverili u to).

Dete “buntovnik” je po ponašanju i reakcijama najspecifičniji i samim tim “najuočljiviji” tip, lako “upada u oči” jer iskače iz svih okvira. Problem je što svi žele da ga ukalupe i “dovedu u red” – i kod kuće, i u vrtiću, školi… Ali, to jednostavno neće biti moguće, sve dok se to radi na dosadašnji način – pretnjama, kaznama, molbama, kritikom, obećanjima, pa opet pretnjama, kaznom…

Ono što je roditeljima najteže da prihvate kod deteta buntovnika jeste da je ovo samo jedan deo njegove ličnosti (koji je zaista veoma zahtevan), a ne dete kao takvo.

Druga stvar je što imaju osećaj da je dete stalno u otporu, da tera inat, a ono se zapravo “bori” da ostane autentično, da bude svoje u okruženju koje uporno pokušava da ga “popravi” i tako mu stavlja do znanja da “nije prihvaćeno takvo kakvo jeste”.

Što je pritisak okruženja veći, to je veći detetov otpor. Dete “buntovnik” ovim otporom u stvari sve vreme “govori” – Vi mene uopšte ne razumete, vi ne vidite šta meni treba!

S obzirom da je ovo veoma reaktivan tip i zbog toga je često pod intenzivnim emotivnim nabojem, njemu je od roditelja potrebna pomoć da nauči da poveže svoje ponašanje/reakcije sa tim kako se oseća, a zatim i kako da upravlja svojim emotivnim stanjima na prihvatljiviji način.

Ukoliko ovo izostane u vaspitanju, odrašće u osobu sa uverenjem da su uvek drugi „krivi/odgovorni“ za to kako se on oseća i burne reakcije će biti jedini način da se nosi sa frustracijom, stresom, intenzivnim emotivnim stanjima.

ČINJENICA JE DA MI ČESTO NEMAMO INFORMACIJE O TIPOVIMA LJUDI KOJI SU “DRUGAČIJI” OD VEĆINE NAS, NITI ADEKVATNE “ALATE” KOJI ĆE NAM POMOĆI DA NAĐEMO “ZAJEDNIČKI JEZIK”. ALI, TO NIKAKO NE TREBA I NE SME DA BUDE RAZLOG DA SE NE POTRUDIMO DA TE ALATE PRONAĐEMO I TAKO OLAKŠAMO JEDNI DRUGIMA.

Prvo što može da vam pomogne je da stalno imate na umu sledeće:

1. dete nije samo donelo odluku da mu ovaj deo ličnosti bude dominantno razvijen, već se sa tim rodilo;

2. ne možete da promenite, “izbrišete”, “popravite”, negirate… ovaj tip, niti da očekujete da će se dete vremenom promeniti;

3. dete ima pravo da bude takvo kakvo jeste;

4. na vama je da nađete način da mu budete podrška, da njegova ponašanja i reakcije usmeravate na način koji je za njegov tip najadekvatniji.

Druga stvar koja će vam koristiti je da se detaljno upoznate sa karakteristikama “buntovnika”, jer tek kada nešto razumete tada možete i da pravite promene.

Treće je da naučite kakav pristup daje rezultate sa ovim tipom deteta i tako olakšate i njemu i sebi svakodnevicu. O ovome detaljno pričam na predavanju o deci “buntovnicima”.

KOJE SU JOŠ KARAKTERISTIKE TIPA “BUNTOVNIKA” PROČITAJTE OVDE.

AKO JE VAŠE DETE VEĆ KRENULO U ŠKOLU, PROVERITE DA LI GA PREPOZNAJETE OVDE 

UKOLIKO STE PREPOZNALI DA JE VAŠE DETE TIP “BUNTOVNIKA” I ŽELITE INDIVIDUALNI PRISTUP I RAZGOVOR U VEZI KONKRETNIH SITUACIJA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

Dragana Aleksić, Family coach

Dete “buntovnik” u ŠKOLI – tipična PONAŠANJA i najčešći IZAZOVI

pablo (2).pngAko do polaska u školu niste primetili osobine i ponašanja tipična za dete “buntovnika”, kada postane školarac sigurno ćete dobiti potvrdu. (više opisa ovog tipa pročitajte OVDE)

Prvo sa čim ćete se suočiti su komentari:

– Stalno dira drugu decu kada mu je dosadno na času.

– Uvek sve prvi završi, pa ustaje i šeta se.

– Sva deca rade to što im kažem, samo ona ne.

Tipična ponašanja i izazovi sa kojima će se suočavati dete “buntovnik” u osnovnoj školi (ali i njegovi roditelji):

– otvoreno pokazivanje dosade na časovima,

– zaboravljanje šta ima za domaći, šta treba da ponese za koji čas,

– nezainteresovanost za učenje,

– ispoljavanje ljutnje na sam pomen učenja i domaćeg,

– frustracija kada mu rad zadataka ne ide “iz prve ruke”, cepanje sveske, žvrljanje,

– svi i sve će biti “krivo” što on nešto ne može, samo on nikada nije kriv

– kašnjenje,

– na pitanje koji predmet najviše voli reći će “fizičko” ili “nijedan”,

– otpor prema nekim učiteljima/učiteljicama ili čak prema svima

– otpor prema školi uopšte

– često će govoriti da ne voli školu, a kako bude rastao da je mrzi

Naravno, neće se sva ponašanja kod svakog deteta “buntovnika” ispoljiti, ali većina hoće, posebno ako je pristup roditelja i učitelja neprilagođen ovom tipu deteta. Ukoliko se nastavi pritisak očekivanja, kao i zabrinutost zbog tolikog otpora i detetovih otvorenih izjava da “mrzi školu”, situacija će se dodatno otežati.

Svaki pokušaj roditelja da “ubede” dete da treba (ili još gore da mora da voli školu), biće osuđen na neuspeh.

Ove situacije, koje se ponavljaju iz dana u dan, roditeljima veoma teško padaju, emotivno i energetski su iscrpljujuće. Mogu da osećaju strah – “Kako će dete uopšte da završi školu?”, razočarenje – “Zašto je baš moje dete ovakvo?”, nesigurnost u sebe kao roditelja – “Gde smo pogrešili?”, bespomoćnost jer ne znaju šta da rade, ljutnju i bes jer misle da dete tera inat, da je lenjo i bezobrazno…

Sa druge strane, detetu “buntovniku” je veeeomaaa teško, mnogo teže nego odraslima, jer prolazi kroz razna emotivna stanja, burne reakcije koje ne ume da kontroliše, trpi pritisak očekivanja i stalno  oseća da ga okruženje ne prihvata. Njemu je u stvari samo potrebna pomoć odraslih, usmeravanje, podsticajna atomsfera, razigrani pristup.

Da bi odrasli, a pre svega roditelji, zaista mogli da pomognu detetu koje je tip “buntovnika”, neophodno je da se upoznaju sa karakteristikama ovog tipa kako bi mogli da razumeju zašto se sve ovo dešava, kao i da u svakom trenutku imaju svest o tome da nije dete samo odabralo da “bude takvo”, već je to nešto sa čim je došlo na ovaj svet. Kao što ne možemo da promenimo boju očiju, tako ne možemo da promenimo tip ličnosti, tako da će insistiranje da dete bude drugačije samo učiniti da njegov otpor bude veći.

Svako od nas je poseban, ali dete “buntovnik” je po ponašanju i reakcijama najspecifičniji i samim tim i najuočljiviji tip, lako “upada u oči” jer iskače iz svih kalupa, a baš svi žele da ga ukalupe i “dovedu u red”! Na nama je da mu pomognemo i naučimo kako da reakcije i otpore kanališe, kako da sebi olakšava odnose umesto da ih otežava.

Njemu treba potpuno drugačiji pristup nego drugoj deci, da bi svi njegovi potencijali došli do izražaja, a ima ih puno! Jedna od najdragocenijih osobina je da vidi kreativna rešenja tamo gde svi drugi vide problem. 

Dete “buntovnik” je veselo, šarmantno, omiljeno u društvu, uvek ima zabavne ideje, već od malih nogu ima razvijenu sposobnost delegiranja, “RAZMIŠLJA 5 KORAKA UNAPRED”…

Ako zaista želite da budete podrška svom detetu “buntovniku”, pomognete mu da razvija svoje kapacitete i odraste u stabilnu osobu koja zna šta hoće i kako da to postigne, budite spremni da odbacite tradicionalan pristup vaspitanju. Znam da vam ovo deluje kao nemoguća misija, a zapravo je izvodljivo ukoliko promenite vaš roditeljski mindset (način razmišljanja). Naravno, uz moju podršku i program kreiran upravo za roditelje poput vas. Online konsultaciju zakažite na DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. 

VIŠE O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE

KOJE SU JOŠ KARAKTERISTIKE TIPA „BUNTOVNIKA“ PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

5 moćnih pitanja koja će vam pomoći jačate SAMOPOUZDANJE (i izbegnete zamke nadmetanja u roditeljstvu)

nature-3089907_1280.jpg

Kada sam počela da pišem ovu temu, nisam imala na umu takmičenje u materijalnom smislu, već jedan drugi fenomen čiji je koren u nesigurnosti, strahu i često osećaju krivice.

Takmičarski duh je oduvek prisutan u roditeljstvu, samo se menjaju “discipline” u zavisnosti od vremena u kojem živimo.

Na primer, nekada je fokus bio na tome kada će dete izgovoriti prvu reč, zatim da što pre nauči da ide na nošu, onda da što pre počne sa učenjem stranog jezika… I, sve ovo je očekivano, jer se detetovo postignuće posmatra kao uspeh roditelja.

Međutim, u poslednjih 10-15 godina, a posebno sa ekspanzijom interneta, takmičarske discipline se sve više se odnose na vaspitne pristupe – koji je model (naj)bolji, tj. koji će dati (naj)brže rezultate da dete bude poslušnije, uspešnije, a ujedno da ostane svoje, slobodno, nesputano…

Prirodno je da želimo da budemo što bolji u ovoj ulozi, kao i da nam dete svojim ponašanjem (znanjem i veštinama), to i “potvrdi”. I to je OK sve dok smo mi kao roditelji zaista povezani sa detetom, prepoznajemo na prvom mestu njegove potrebe, a zatim i specifične osobine, temperament, senzibilitet, uzrasne kapacitete… Tačnije, dok ne upadnemo u zamku nadmetanja, jer tada sve ovo pada u drugi plan zarad rezultata koje uopšte i ne treba da “jurimo”.

Roditeljstvo i vaspitanje su pre svega odnos sa detetom, a za to je potrebno vreme, zdrav autoritet i brojne veštine – strpljenje, doslednost, efikasna komunikacija, sposobnost za postavljanje granica…

Hajde da krenemo redom i vidimo šta je sve uticalo na roditelje kada je ova tema u pitanju, zašto su podložni takmičenju i šta mogu da učine da sa tim prestanu.

Promena izvora informacija.

Generacija moje bake informacije o vaspitanju i odgoju deteta je dobijala po sistemu prenosa sa kolena na koleno. Moji rodtelji su mogli više da saznaju iz knjige “Vaše dete i vi”. Ja iz te iste knjige, a ako sam htela “svežije” informacije onda iz jednog jedinog časopisa tada na tržištu – mesečnika “Mama” (u kojem sam posle i radila punih 16 godina 🙂 ).

Danas su roditeljima dostupne bezbrojne knjige sa isto toliko različitih vaspitnih pristupa iz celog sveta i njegovo veličanstvo – internet. Naravno da je ovo velika prednost, ali samo ako umemo da filtriramo informacije koje u enormnim količinama i oblicima, stižu do nas.

Kada postanemo roditelji odgovornost dobija novu dimenziju.

Osećaj odgovornosti nosi izvesnu dozu straha od greške, kod nekog više, kod nekog manje. Taj strah kod roditelja stvara nelagodu, nesigurnost, pa i krivicu, svaki put kada pomisli da je pogrešio.

Na žalost, baš zbog previše informacija na internetu “upakovanih” u fraze – ako ste ovo uradili pogrešili ste… ako ovo niste uradili pogrešili ste… odmah reagujte ako se vaše dete ovako ponaša… ne dozvolite detetu da vrišti, besni… ako je vaše dete bezobrazno, vi morate učiniti ovo… kako naterati dete da vas sluša… kako sprečiti dete da vas laže… – roditeljima se na dnevnom nivou veštački “izaziva” strah od greške, a uz to dobiju i puno etiketa koje je najlakše prepoznati po formulaciji koja ima negativan kontekst – današnji roditelji/današnja deca… su ovakvi/ovakva.

Kada se roditelj suoči sa naslovima ovog tipa i u tekstovima prepozna neko detetovo ili svoje ponašanje – oseća se “prozvano” da je negde ozbiljno pogrešio.

Zašto se tako oseća?

Zato što se svaki roditelj trudi da radi dobro, najbolje moguće za svoje dete, i potrebna mu je potvrda za to, ali umesto potvrde svakodnevno dobija dozu “polivanja hladnom vodom” i “podsećanje” da koliko god se trudio – ne valja. To direktno utiče na njegovo samopouzdanje, počne da dovodi u pitanje i sebe i svoje odluke, pojačava se osećaj nesigurnosti…

Kada roditelj nije siguran u sebe on to “emituje” na više nivoa – govorom tela, bojom glasa, emotivnim stanjem i energijom – što negativno utiče na dete i njegovo ponašanje. Kada se detetovo ponašanje promeni roditelj je u još većem “problemu” jer je upravo “dobio potvrdu” da nešto ne radi dobro.

U pitanju je složen mehanizam emotivnih blokada i negativnih uverenja, koji se pokreće kada se suočimo sa strahom i stresom. Više o emotivnim blokadama kod roditelja pročitajte OVDE.

Inače, ovakve poruke ne moraju nužno da dolaze preko medija, mogu i od porodice, prijatelja, vaspitača, učitelja – svih onih koji komentarišu ponašanje deteta i/ili roditelja na način da se on oseća “prozvano”.

Vaspitavanje nekada uopšte nije lako i jednostavno.

Sve opisano ne koristi ni roditeljima ni deci. Najvažnije je da se roditelj vodi svojim instinktom – unutrašnjim glasom – i izabere (pa i kreira) vaspitni model sa kojim je usaglašen i on i dete, da dobro poznaje svoje dete i njegove osobenosti, da zna kakav odnos želi da gradi sa njim, i da ima relevantne informacije kako da to uradi.

Sve dok je u roditelju strah da je uradio nešto pogrešno ili da se njegovo dete “ne ponaša kako treba”, ili da će “pokvariti dete”, ili isprobava sve što mu se servira ili upoređuje sebe i/ili dete sa drugim roditeljima/decom – biće mu teško da osluškuje tanane poruke svog deteta šta mu je zaista potrebno i da se fokusira na traženje rešenja umesto na “probleme”, tj. “neprihvatljiva” ponašanja deteta.

Ukalupljivanje u “jedan najbolji, najuspešniji…” model zapravo je nemoguće jer se ne može primeniti na sve i to je onaj momenat kada roditelji upadaju u zamku takmičenja i upoređivanja – jer kod nekog će nešto dati rezultate, a kod nekog neće.

Raspravljati o tome je nekorisno i svakako stresno, jer jedni će “držati” stranu modelu koji kod njih “radi”, dok će se drugi osećati “poraženo” i biti uplašeni od “posledica greške”, ne razmatrajući uopšte da li je taj pristup usaglašen sa njihovim detetom ili ne.

Posledica “takmičenja” = poljuljano samopouzdanje.

Da ste upali u ovu zamku primetićete po tome što ćete imati potrebu da se opravdavate ili ćete pokušavati da promenite nešto kod deteta, ali ćete se zbog toga osećati “loše”.

Takođe, kod roditelja koji upadnu u zamku takmičenja i upoređivanja lako se poljulja samopouzdanje i izgubi fokus. Postanu do te mere nesigurni da svako ponašanje deteta posmatraju kroz dileme – da li dete ovako treba da se ponaša ili ne, da li ću pogrešiti ako ovo dozvolim ili ako zabranim, da li će me dete manje voleti ako mu postavim granice…

Na samopouzdanje i sigurnost u ulozi roditelja utiču i drugi brojni faktori, a jedan od značajnijih je iskustvo iz njihovog detinjstva. O tome sam pisala OVDE.

Jedino takmičenje u roditeljstvu koje je OK, je ono u kojem se nadmećete sa samim sobom. Svaki put kada primetite da se prema detetu ponašate onako kako ne želite, svesno donesite odluku da to promenite i budite bolji nego pre.

5 pitanja koja će vam pomoći da ostanete na dobrom kursu!

Roditeljima su pre svega potrebne smernice kako bi bili upoznati šta i kada mogu da očekuju od deteta u određenom uzrastu, kako da postave zdrave granice, kako da primene efikasnu i pozitivnu komunikaciju, kao i da li su neka odstupanja u ponašanju OK ili ne i kada treba da potraže stručnu pomoć.

Ono što još može da bude od velike koristi je da sebi postavite ova pitanja kada ste u dilemi da li ste na pravom putu ili ste možda dobili svoju dozu “hladne kofe”:

1. Koji je moj dugoročan cilj u roditeljstvu? Šta stvarno želim u odnosu sa detetom?

2. Ima li ovo što sam pročitala/čula ikakve veze sa mnom i sa mojim detetom (njegovim temperamentom, navikama, osobinama, uzrastom)?

3. Da li mi ova informacija koristi i gde mogu da je primenim? Da li se uopšte uklapa u moj vaspitni model? Da li mi pomaže da unapredim odnos sa detetom?

4. Da li sam informaciju svesno i ciljano tražila ili sam je dobila od “savetodavaca” (ili sam možda slučajno naišla na nju na internetu)? Da li je ona u skladu sa pitanjima broj 1, 2 i 3?

5. Kako se osećam sa ovom informacijom – da li mi se javlja otpor, sumnja, nelagoda ili mi se čini da bi mi koristila?

KAKO VAM OVA PITANJA POMAŽU?

1. Filtrirate informacije – svesno donosite odluku da se ne zatrpavate nečim što vam je višak.

2. Vremenom učite da odbacujete one sa kojima niste usaglašeni i da se više oslanjate na svoj unutrašnji osećaj nego na spoljašnje pritiske.

3. Osećate sve veću sigurnost i potvrdu da primenjujete model u kojem se i vi i dete osećate prirodno i udobno.

4. Učite da procenjujete šta vam koristi, a šta ne, i tako ostajete dovoljno fleksibilni da isprobate nešto što mislite da bi vam koristilo.

Setite se da ste vi i dete dve različite osobe, da se razlikujete od druge dece i roditelja, i da je od svih vaspitnih modela i saveta mnogo važnije da ste usklađeni i da umete da osluškujete jedno drugo, da se prilagođavate i naravno volite 🙂

Dragana Aleksić, Family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Kako da NATERAM DETE da… (3 sigurna koraka za uspeh!)

pexels-photo-207653

Oni koji prate moj rad znaju da je on utemeljen na svesnom roditeljstvu, pozitivnom pristupu vaspitanju i razigranom pristupu detetu, pa navedeni koraci neće biti (veliko) iznenađenje.

Naslov je napisan isključivo kao rezultat onoga što roditelji pretražuju na internetu, pa ih to dovede do mog sajta, a ne kao predlog ili ideja u vaspitanju.

Spisak tema koje se pretražuju u ovom kontekstu je poduži, a ovo je samo deo:

Kako da nateram dete da…

… me sluša? … uradi to što mu se kaže, a ne nešto drugo? … uči?… ide na spavanje kada mu je vreme? … spava samo u krevetu/sobi? … jede to što mu dam? … se samo (za)igra? … poštuje pravila? … me ne laže? … da me poštuje? … ne bude ceo dan na mobilnom i na kompjuteru? … se lepo ponaša? … mi ne pruža otpor? … ne besni na javnom mestu? … ne dira sve u prodavnici? … ne otima igračke drugoj deci? … zavoli školu? … ne bude bezobrazno prema meni i drugima? … bude strpljivo kada mu se kaže? (na samom kraju teksta imate konkretne predloge i rešenja za svaki primer)

Evo i odgovora. Spremni?

1. Korak – Odbacite stav da dete treba “terati” da bi nešto uradilo.

Kada neko nekog tera na nešto to znači da druga osoba nema pravo na svoju volju ili mišljenje.

Kada roditelj misli da treba da tera dete da uradi nešto, on sebi uskraćuje mogućnost da ga vidi kao jedinstvenu osobu koja ima svoju ličnost, želje, potrebe, sposobnosti, emocije… Stav da dete “mora” apsolutno da posluša zahtev roditelja, da ga treba “naterati” da nešto uradi ili da prestane sa nečim, dete stavlja u podređenu poziciju iz koje ne može da se razvija kao individua i da bude autentično.

To uvek vodi u dve krajnosti – ili u jak otpor deteta (koje roditelj onda tumači kao inat i/ili lični neuspeh), ili u odustajanje deteta od sebe, svoje volje i mišljenja (što se kasnije ispolji kao nesigurnost, neprepoznavanje sopstvenih potreba i želja, strah od suprotstavljanja, nisko samopoštovanje… i sa ovim se svakodnevno susrećem u radu sa ljudima na “Emotivnom detoksu“).

Jedan od glavnih razloga zašto roditelji imaju stav da dete treba terati na nešto je strah od gubitka kontrole nad detetom i da će zbog toga ono biti nevaspitano, bezobrazno, da će zloupotrebiti njihovu “popustljivost”… U pozadini je zapravo strah od neuspeha.

Drugi razlog je pritisak okoline i poruke tipa – Ne bi on meni tako… U moje vreme se znalo… Ako sad popustiš, sutra će ti se popeti na glavu… Mora da se zna red… Kad će da te sluša, ako ne sad… Kako ona tebi sme da kaže “neću”… U pozadini ovoga je strah od kritike.

Treći razlog je nedostatak ideja, ali i znanja, što je posledica toga što nas niko ne priprema kako da budemo roditelji i kako da se snađemo u situacijama koje nas svakako čekaju jer su deo prirodnog razvoja deteta. O ovome pišem u koraku 3.

IMAJTE U VIDU I PODSEĆAJTE SE ČESTO:

DETE UKAZUJE RODITELJU BEZGRANIČNO POVERENJE I ISKRENO VERUJE DA ĆE ON UVEK BITI TU ZA NJEGA I DA ĆE MU POMOĆI KADA MU JE TEŠKO. NA RODITELJU JE DA OPRAVDA OVO POVERENJE TAKO ŠTO ĆE DETETU BITI PODRŠKA, UČITELJ, “VOĐA” KROZ ŽIVOT, KAKO KROZ ONE LEPE TRENUTKE TAKO I KROZ ONE IZAZOVNE I TEŠKE.

Roditelj detetu treba da da osećaj sigurnosti i ljubavi, a ne da ga “trenira” da bude poslušno i da ga uslovljava strahom i kaznama. Ovo će dati samo trenutno “rešenje”, dete će poslušati zahtev iz straha, ali tada ne možemo pričati o odnosu poverenja i rezultatima na duge staze. Sutra to dete treba da bude osoba sposobna da misli svojom glavom, donosi odluke, preuzima odgovornost, brine o sebi i drugima…

Zato je ključ u promeni načina na koji roditelj doživljava dete i svoju roditeljsku ulogu.

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE KONSULTACIJU (KAO LIČNI SUSRET ILI ONLINE) NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFO PROČITAJTE OVDE.

2. Korak – Razmišljajte u pravcu saradnje.

Dakle, kada roditelj odbaci “teranje deteta” kao metodu vaspitanja, sledeći korak je da nauči i sebe i dete saradnji.

Ono što zbunjuje, a često i plaši, roditelje koji žele da imaju pozitivan pristup vaspitanju je što saradnju doživljavaju (ili im takve poruke stižu iz okruženja) kao popustljivost. Zato je važno da razgraničimo šta saradnja jeste, a šta nije.

Kada razumemo da je dete osoba i da ima pravo da nešto ne želi da uradi i da to može da izrazi verbalno ili ponašanjem, da ima pravo da oseća sve emocije, da za nešto još uvek nije razvilo sposobnost ili da nema kapacitete u odnosu na očekivanja roditelja, tada njegovo ponašanje ne doživljavamo kao bezobrazluk ili nevaspitanje, već da mu treba pomoć da se u nekoj situaciji snađe.

Setite se da je uloga roditelja da dete usmerava i pomaže mu da uči o svetu oko sebe, o sebi i o svom odnosu sa drugima.

U kontekstu zahteva i zadataka, saradnja ne znači da dete “oslobađamo” obaveze da nešto uradi, da ne postoje pravila i granice, naprotiv.

Saradnja je podrška detetu da kroz dogovor, pojašnjenja, pravila, granice i usmeravanja uči koja ponašanja su prihvatljiva, a koja ne, da izrazimo naša očekivanja ali i da istražimo kako se dete oseća i šta misli o tome, i da se shodno tome traže adekvatnija rešenja.

OVO JE PROCES KOJI TRAJE I UNAPREĐUJE SE KAKO DETE RASTE. DAKLE, NIJE NEŠTO ŠTO SE DEŠAVA PREKO NOĆI I POTREBNO JE ULOŽITI VREME, TRUD I ZNANJE, A PRE SVEGA PRIMENJIVATI EFIKASNU KOMUNIKACIJU.  

3. Korak – Radite na sebi, svojim roditeljskim veštinama, informišite se i učite.

Već smo konstatovali da roditeljstvo ume da bude teško baš zato što nas niko nije pripremio za njega.

Ali, to ne znači da tako treba i da ostane!

Za kvalitetan odnos sa detetom potrebno je da roditelj zna šta koja razvojna faza donosi, šta sve može da očekuje i da se za to pripremi ili uz literaturu ili uz pomoć stručnjaka koji se bave porodicom.

Takođe, efikasna komunikacija je od ogromnog značaja kada je pitanju saradnja, kao i da li nas dete razume, i korisno je da se roditelj upozna sa osnovnim pravilima i da ih primenjuje.

AKO ŽELITE DA RADITE NA ODNOSU SA DETETOM, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU ZA RODITELJE. 

AKO ŽIVITE DALEKO OD BEOGRADA ILI NOVOG SADA, ILI MOŽDA VAN SRBIJE, ILI JEDNOSTAVNO NEMATE VREMENA ZA LIČNI SUSRET, UVEK MOŽETE DA ZAKAŽETE ONLINE KONSULTACIJU. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Kada roditelj prihvati činjenicu da dete nije i ne treba da bude kao on, tada će pažnju usmeriti da prepoznaje njegove osobine, temperament, karakter i na razmevanje i prihvatanje međusobnih razlika.

Iskreno interesovanje kako se dete oseća, razgovor o emocijama i pomoć i usmeravanje kako da se dete nosi sa njima, pomaže da se razvija emocionalna inteligencija.

Veoma važan deo u roditeljstvu je i prepoznavanje gde smo pogrešili, šta smo sve iz te greške naučili i šta sigurno nećemo ponoviti. Nekada se jednostavno zaređaju situacije u kojima češće grešimo i koje nas poljuljaju u roditeljskoj ulozi. Kako da što lakše izađete iz začaranog kruga krivice i vratite samopouzdanje pisala sam OVDE.

Ukoliko roditelj oseća da nije siguran u svojoj ulozi ili da u nekoj razvojnoj fazi ili situaciji ne ume da se snađe, ili da ima prenaglašene reakcije na dete, preporuka je da radi na sebi kroz lični rast i razvoj i sazna da li je možda nešto iz njegovog detinjstva prepreka za ulogu roditelja. (o tome sam pisala OVDE)

Danas je više nego ikada dostupno toliko informacija i kvalitetnog besplatnog sadržaja, toliko je stručnjaka, i domaćih i stranih, koji dele svoje znanje i kroz praktične primere pomažu roditeljima da se snađu i prevaziđu probleme. (na kraju ovog teksta su moji predlozi i linkovi koga da pratite)

Zahvaljujući internetu, možete dobiti pomoć na lak i pristupačan način za konkretne situacije koje vas muče – kroz webinare, video predavanja, online konsultacije. (u delu teksta gde su odgovori šta možete drugo da uradite umesto da terate dete, su linkovi za tekstove, snimke i video predavanja)

Dakle, nema razloga/izgovora da ono što je trenutno teško i izazovno u roditeljstvu tako i ostane. Na primer, veštine komunikacije sa decom možete unaprediti i kroz video predavanja koja gledate kod kuće – “Kako da me dete razume i posluša 1. i 2. deo”. Više  informacija PROČITAJTE OVDE.

Hajde da vidimo kako to može da izgleda u praksi!

Kako da “nateram” dete da… Vs. Šta mogu drugo da uradim…

… me sluša? – Ovladajte efikasnom komunikacijom (video predavanja imate OVDE i OVDE), uspostavljajte pravila, dogovore (imate tekst kako se to radi OVDE)… Čak i kada je dete malo treba graditi ovakav odnos, vremenom će on postati prirodan i za roditelja i za dete.

… uradi to što mu se kaže, a ne nešto drugo? – Recite to na način koji je u skladu sa uzrastom, misaonim procesima, prethodnim iskustvom i dogovorom.

… uči? – Istražite u čemu je problem, motivišite ga kroz igru. (imate tekst o tome OVDE i OVDE)

… ide na spavanje na vreme? – Pratite potrebe deteta. Nekada odlaganjem dete na svoj način govori da nije zadovoljilo potrebu za mamom i tatom. Možda mu samo nedostajete, a možda je imalo previše intenzivan dan i ne može da zaspi od uzbuđenja.

… spava samo u krevetu/sobi? – Zavisi od uzrasta, a možda se dete plaši da bude samo. Takođe, zapitajte sebe zašto je vama važno da dete spava samo ako to ne želi – da li možda osećate pritisak drugih da ćete “pokvariti dete” ili da neće uspostaviti naviku?

… jede to što mu dam? – Apetit i količina hrane zavise od mnogo faktora. Takođe,  stav prema hrani kod nekih roditelja stvara veliki unutrašnji pritisak koji se “čita” na licu, kroz glas i energiju koju emituje ka detetu. (o tome sam detaljno pisala OVDE)

… se samo (za)igra? – Zavisi od uzrasta deteta, interesovanja, trenutnih sposobnosti… Zapitajte se da li imate prevelika očekivanja od deteta.

… poštuje pravila? – Pravite dogovore unapred, uspostavite ih zajedno, poštujte ih i vi… (imate tekst kako se to radi OVDE)

… me ne laže? – Nekada roditelj tumači nešto kao laž, a zapravo nije. (Sanja Rista Popić i ja smo o tome pričale OVDE.)

… me poštuje? – Poštovanje se zaslužuje, ne zahteva se. Mi poštujemo one osobe koje poštuju nas, to je uzajaman odnos. Najjednostavnije – roditelj koji poštuje dete kao osobu,  uvažava njegovo mišljenje, odgovara na njegove potrebe, može to povratno da dobije od njega.

… ne bude ceo dan na mobilnom i na kompjuteru? – Dogovor i pravila, kao i iskreno interesovanje zašto je detetu to sve zanimljivo. Zabrana, kazna, ucena uspehom i ocenama, biće kontraproduktivni.

… se lepo ponaša? – Ličnim primerom, pravilima, ponavljanjem dok ih dete ne usvoji.

… mi ne pruža otpor? – Istražite šta se dešava, šta je pravi problem, možda vam nešto promiče… Pokušajte igrom da prevaziđete situacije u kojima je otpor izražen. (Sanja Rista Popić i ja smo o tome pričale OVDE)

… ne besni na javnom mestu? – Upoznajte se sa temom burnog ispoljavanja emocije besa kod dece kako biste razumeli šta se detetu dešava, kako možete da mu pomognete i kako da se vi snađete u ovim situacijama. (o temi besa kod dece pisala sam OVDE, OVDE, OVDE i OVDE, video predavanje je OVDE, a Sanja Rista Popić i ja smo o tome pričale OVDE )

… ne dira sve u prodavnici? – Dogovor unapred šta je u redu, predlog da može da pogleda iz vaše ruke…

… ne otima igračke drugoj deci? – Razumevanje da dete to ne radi smišljeno i namerno, već je u uzrastu kada ne može da razume šta je njegovo, niti razvojno može da ima kontrolu nad svojim impulsima. Očekujemo da i pored objašnjenja i dogovora dete i dalje uzima tuđe stvari jer je za njega to proces učenja i igre. Pripremite se da ćete puno puta ponoviti istu stvar detetu, ali da će ono to moći da posluša tek kada razvojno dostigne zrelost da razume. Isto važi i za deljenje igračaka.

… zavoli školu? – Istražiti šta je u pozadini toga što dete ne voli školu. Roditelji se uplaše da će dete koje otvoreno kaže da ne voli školu biti loš đak, i ne samo što ne istraže šta je pravi problem i kako se dete u školi oseća, već ga ubeđuju da mora da je voli. Nekada je problem u okruženju – deca ili učitelj/nastavnik… U praksi ima dosta primera da je promenom škole dete počelo da je “voli”. A razlog što ne voli školu može da bude i da je dete tip “buntovnika” – o tome sam pisala OVDE.

… ne bude bezobrazno prema meni i drugima? – Iako neka ponašanja deteta ostavljaju utisak da je bezobrazno, često se desi da dete zapravo ne ume drugačije da se ponaša u nekoj situaciji ili sa nekim osobama koje mu izazivaju nelagodu. (o tome sam pisala OVDE)

… bude strpljivo kada mu se kaže? – Strpljenje je veština koja se uči, i to može da se radi kroz igru i lični primer, a očekivanja treba da budu u skladu sa uzrastom deteta. Takođe, nestrpljiv roditelj ne može očekivati da njegovo dete bude strpljivo. Pročitajte kako da uvežbava strpljenje OVDE.

I, na kraju, setite se da je roditeljstvo kontinuiran rad na sebi i detetu, učenje, prilagođavanje, “posao” koji nema radno vreme ni rok trajanja 🙂

Uživajte u procesu!

Dragana Aleksić, Family coach

5 situacija (+ 2 nove) koje ukazuju da POSTOJI EMOTIVNA BLOKADA kod RODITELJA

jonathan-daniels-385131-unsplash

Kroz dugogodišnji individualni rad sa roditeljima uočila sam obrasce koji se kod svih ponavljaju, i nepogrešivo ukazuju da se „problem“ koji imaju sa detetom, zapravo krije u njima, a ne u detetu.

Ovih pet situacija i još dve nove, koje su se dodatno potvrdile u mojoj praksi kao 100% tačne, pokazuju da emotivne blokade direktno utiču na to da li će dete sa roditeljem sarađivati ili ne, odnosno da li će njihov odnos ići sa lakoćom ili će biti „povuci-potegni“.

Razlog je što roditeljevo emotivno stanje može ili da umiri dete ili da ga uznemiri – tačnije ono što je roditeljeva unutrašnja blokada, bilo da je emotivna ili kao negativno uverenje, prenosi se na dete i ono na to reaguje tako što se ponašanjem “brani i štiti”, što najčešće izgleda kao pružanje otpora.

Delim sa vama ovo iskustvo jer znam da svaki roditelj radi najbolje što zna i često ne može da vidi gde “greši”. Verujem da je mnogo lakše raditi na nečemu kada znamo uzrok, kao i odakle da počnemo. Roditelji uglavnom žele da prvo rade na detetu, vaspitanju, pravilima… a zapravo uvek treba da krenu od sebe.

Nijedno detetovo ponašanje nećemo moći da promenimo ako promena ne krene od nas. Tek tada možemo da očekujemo rezultate kakve želimo.

Nije bitno da li se prepoznajete u jednoj ili više situacija, već da znate da to možete da promenite kako biste gradili odnos sa detetom na zdravim osnovama.

1. Roditelj reaguje uvek na iste stvari i uvek na isti način.

Ova blokada se najlakše se prepoznaje, jer su reakcije roditelja prenaglašene u odnosu na samu situaciju – hranjenje, poslušnost, spremanje igračaka, spavanje, učenje…

Ono što dodatno potvrđuje da je u pitanju emotivna blokada je, što drugi roditelj ili član porodice, nema problem u saradnji sa detetom u istim situacijama.

2. Roditelj uvek reaguje na jedno dete, a na drugo ne.

Ako je više dece u porodici, a jedan od roditelja uvek “ima problem” samo sa jednim detetom, nema nikakve sumnje da ima emotivnu blokadu. U 99% slučajeva roditelj reaguje na ono dete koje je njemu najsličnije po temperamentu i ponašanju, bilo da je to ponašanje iz njegovog detinjstva (koje mu je možda bilo zabranjivano ili zbog kojeg je kažnjavano), bilo da sada primećuje puno sličnosti između sebe i deteta.

3. Dete kaže roditelju – Ne volim te! Beži!

Roditelj lično doživljava ove izjave i to ga duboko povređuje. Međutim, ovde treba primeniti dve veoma važne veštine – čitanje između redova i prebacivanje fokusa sa toga kako se roditelj oseća na to šta dete zapravo stvarno govori.

Kada dete kaže mami ili tati – Ne volim te! Beži! –  to prevedeno na jezik odraslih u stvari znači – Ne osećam se prijatno (sigurno, opušteno…) pored tebe. Tvoja briga (strah, ljutnja, strepnja, tuga…) mi stvara nelagodu i nesigurnost i ja ti ponašanjem pokazujem da mi to jako smeta.

Dakle, roditelj je u nekom emotivnom stanju koje uznemirava dete i ono zapravo tom stanju govori „beži, ne volim te“, a ne roditelju. Priznajte da vas je ovo bar malo utešilo 🙂

U kasnijem uzrastu očekujemo izjave – Zbog tebe… (kasnim, nisam naučio…) ili – Ti si kriv/a što ja… (nemam sve petice, zaboravljam stvari,  nemam društvo…).

Ovo govori da u roditelju postoje prevelika očekivanja koja se emituju kroz napetost i unutrašnju grčevitost, što stvara pritisak kod deteta i otpor.

4. Roditelj se unapred „priprema“ da će nešto biti problem.

Ukoliko je roditelj imao loše iskustvo u nekoj situaciji sa detetom (hranjenje, uspavljivanje, davanje leka…), svaki put kada treba da je ponovi strepi da mu se to ne desi opet i tako se emotivno unapred „priprema“ za neuspeh. To ćete najlakše prepoznati ako pre neke aktivnosti počnete da razmišljate – Šta ako opet…

Upravo ovim pitanjem sebe podsećate na nelagodu i izazivate isto emotivno stanje koje ste imali prvi put, a dete će na to stanje reagovati otporom (opisano pod brojem 3).

Dobra vest je da su ove blokade “sveže”, pa se tretiraju kao akutne i najlakše se eliminišu 🙂

5. Roditelj stalno opravdava neko svoje ili detetovo ponašanje.

Ovde se najviše radi o tome da roditelj nema dovoljno sigurnosti u svoje roditeljske sposobnosti, što mu izaziva neprijatnost i nelagodu (često i telesnu), posebno kada je izložen pogledima drugih. Te poglede on doživljava kao očekivanje da “nešto preduzme”, ali ne zna kako da to uradi.

Da je ova blokada aktivna najlakše se prepoznaje po rečenicama koje uvek počinju – Da, ali… (Marko sada je umoran, neispavan, nije tako mislio…). Na ovaj način roditelj u stvari opravdava to što “ništa nije preduzeo” i tako sebi smanjuje tenziju zbog pritiska koji oseća.

Ovim roditeljima je teško da budu dosledni, da uspostave pravila sa detetom ili da postave granice. Kada se suoče sa neprihvatljivim ponašanjem deteta prvi impuls im je da se opravdaju, tačnije odbrane od pritiska okruženja. Ovo je naučeno ponašanje, najčešće iz ranog detinjstva, što znači da je još tada razvijen mehanizam kako da se “zaštiti” od nelagode. Jedino što sad kada je odrasla osoba treba da prezume odgovornost, a ne zna kako.

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE. NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE. 

EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

6. Roditelj radi isto što su radili njegovi roditelji, iako to ne želi.

Ponavljanje obrazaca ponašanja iz primarne porodice je takođe jedna vrsta emotivne blokade. Činjenica da roditelj nikako ne želi da se ponaša prema svom detetu onako kako su to njegovi roditelji radili a ipak to radi, samo potvrđuje da je stvoren jak mehanizam, tj. veza za ponavljanje istog modela.

Ovde se ne radi o tome da roditelj ne ume drugačije, da nema ideje i rešenja, već da je ta veza toliko jaka da i pored želje on jednostavno ne može da napravi promenu bez stručne pomoći.

Pored prepoznavanja da ponavlja isti model iz primarne porodice, na “Emotivnom detoksu” se radi na “razbijanju” veze između emocije i/ili uverenja i ponašanja, a zatim se uvode nova, prihvatljivija ponašanja sve dok ona ne postanu nov model.

7. Čim roditelj donese odluku da potraži pomoć da reši neki problem sa detetom, problem nestaje!

Meni lično je ova situacija najzanimljivija,  pravi fenomen i definitivno dokaz da je problem posledica roditeljevog emotivnog stanja, a ne deteta.

Šta se ovde zapravo desi?

Odluka da najzad potraži pomoć je ono što roditelju daje nadu, svetlo na kraju tunela da će se problem rešiti. Kada zakaže razgovor sa stručnom osobom, tada sva napetost oko problema nestaje jer “zna da će on vrlo brzo biti rešen”. Kada popusti ta unutrašnja napetost, menja se govor tela, glas, energija roditelja i dete na tu njegovu promenu pozitivno odreaguje promenom svog ponašanja.

Roditelj pomisli da se problem rešio „sam od sebe“ (tačnije da se dete nekim čudom “naučilo redu”) i otkazuje razgovor. Ali, avaj, već posle par dana sve se vraća na staro, jer roditelj nema kapacitete da održi svoje novonastalo stanje bez napetosti. Čim dete ponovo uđe u otpor zavrti se novi začarani krug.

Ovo samo potvrđuje da je “problem” zapravo u načinu na koji roditelj doživljava neku situaciju sa detetom i emotivno stanje koje se tada u njemu pokrene. Dete prirodno reaguje na roditeljeva emotivna stanja, bilo da su ona u plusu ili minusu.

I da rezimiram. Kada se roditelj prepozna u jednoj ili više situacija, sledeći korak je rad na sebi kroz lični rast i razvoj i promena emotivnog stanja za konkretne situacije koje su problematične.

Ovo je proces za koji je potrebno vreme, ali svakako daje rezultate na duge staze. Metoda “Emotivni detoks” pomaže da se otkrije šta je iza reakcija roditelja – emotivne blokade, negativna uverenja ili nekorisni obrasci ponašanja preneseni iz primarne porodice – i da se to zatim eliminiše.

O “Emotivnom detoksu za roditelje”, pročitajte OVDE.

O vezi između našeg detinjstva i roditeljstva sam pisala OVDE.

Emotivne blokade, negativna uverenja i obrasci ponašanja, su zapravo naši podsvesni saboteri koji utiču na nas u raznim situacijama, ne samo u roditeljstvu. Više o tome pisala sam OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

3 činjenice o DEČJEM BESU (koje će vam OLAKŠATI suočavanje sa njim)

mother-1245764_1920.jpg

Ako ste bar jednom iskusili detetov izliv besa, pa još ako je to bilo na javnom mestu, sigurno ste ga dobro zapamtili. A još više vam je u sećanju ostalo kako ste se tada osećali i šta ste mislili.

Znamo da je burno ispoljavanje besa teško detetu, jer prolazi kroz intenzivnu emociju, ali zašto je to toliki problem odraslima koji se sa tom situacijom suočavaju?

 

Hajde da otkrijemo šta je u pozadini emocije besa i ponašanja dece kada zapadnu u ovakva stanja, ali i koja uverenja roditelji u tim situacijama stvaraju o sebi!

1. Činjenica – Vi niste loš roditelj ako je vaše dete ispoljilo bes na buran način.

Kroz individalni i grupni rad često čujem kako roditelji kreiraju lošu sliku o sebi ako njihovo dete uđe u stanje besa. Često misle da nisu dovoljno dobro vaspitali dete, osećaju stid, nemoć, ali i frustraciju, bes i stres.

Ne doživljavajte dečji bes lično, on zaista nema nikakve veze sa vama! (to ćete pročitati pod brojem 2).

Roditelji često neadekvatna detetova ponašanja doživljavaju lično, a onda kada ne umeju da izađu na kraj sa tim, osećaju krivicu. To je zato što su osećaj odgovornosti i krivica povezani, idu “ruku pod ruku”, a najveći problem je što je roditelj tada fokusiran na sebe i svoj loš osećaj umesto na dete i na to kako da mu pomogne.

Sledeća stvar koja ovu situaciju čini težom, jeste pritisak i neodobravanje okruženja, razni „saveti i sugestije“ koji idu na štetu i roditelja i dece. Ako ste na javnom mestu i dete počne burno da ispoljava bes, bukvalno u vazduhu može da se „oseti“ taj pritisak tuđih pogleda i očekivanja da roditelj “preduzme nešto“. Ako biste pitali te ljude šta bi roditelj trebalo da uradi verovatno bi imali neku drastičnu meru za smirivanje deteta. Ali to tako ne funkcioniše (pročitaćete pod brojem 3 zašto).

Šta roditelj sve oseća i misli o sebi i/ili o detetu u ovim situacijama, kako će reagovati, i kako će se nositi sa tim pritiskom okoline, u velikoj meri ima veze sa njegovim iskustvom iz detinjstva. Ako je njemu bes bio zabranjen, ako su ga roditelji kritikovali, kažnjavali ili možda ignorisali i udaljavali od sebe, biće mu jako teško da zadrži kontrolu nad sobom i pruži utehu detetu.  O vezi između našeg detinjstva i roditeljstva pisala sam OVDE.

AKO JE VAŠE DETE BAŠ SAD U FAZI INTENZIVNOG ISPOLJAVANJA EMOCIJA, A POSEBNO BESA I ŽELITE DA SAZNATE KAKO DA MU POMOGNETE – VIDEO PREDAVANJE „BURNO ISPOLJAVANJE EMOCIJE BESA KOD DECE“ ĆE VAM POMOĆI U TOME. SVE INFO KAKO DA DOBIJETE PRISTUP PREDAVANJU SU OVDE.

2. Činjenica – Vaše dete nije ni bezobrazno ni nevaspitano ako ga obuzima bes.

To zapravo znači da ga je (iz nekog razloga koji vama može biti nepoznat, nejasan pa i potpuno nelogičan), preplavila emocija sa kojom njegov mozak nema kapacitete da se izbori i da je to što oseća preintenzivno.

Deca emocije osećaju celim telom, pa ih onda tako i ispoljavaju.

Dakle, kada dete počne u besu da se „baca“, da udara nogama o pod ili rukama oko sebe, to znači da ono bukvalno telesno izbacuje to što oseća. Zbog postepenog razvoja mozga malo dete (od 4, 5 godina), ne može da opiše, tj. kaže šta mu se dešava, ali i te kako to oseća u svom telu.

Znači, burna reakcija u besu NIJE odraz bezobrazluka, već NAČIN na koji se dete nosi sa intenzivnom emocijom. Računajte da nekada nećete ni saznati koji je uzrok besa bio, jer često ga ne zna ni dete. U nekom trenutku ono se jednostavno oseti bespomoćno, a ne ume to da kaže jer je malo, i tada se pokrene čitav mehanizam u emocionalnom delu mozga, što rezultira burnom reakcijom. Želja roditelja da ovo razume olakšaće će mu da postupi kako je opisano pod brojem 3.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

3. Činjenica – fokus treba da je na detetu i na tome kako da mu pomognete, a ne na ljudima oko vas.

Jedan od ključnih problema sa kojima se roditelji suočavaju kada je u pitanju dečji bes, jeste pritisak okruženja, tj. ljudi koji su se tu zatekli. Nisu retki komentari šta bi ko uradio da “smiri” dete, a nekada “poruke” koje izrazima lica i očima posmatrači indirektno “upućuju” roditelju, umeju da budu teže od reči.

Međutim, koliko god to teško i izazovno bilo, roditelji svu svoju pažnju treba da usmere ka detetu, jer je u stvari njemu najteže. Ono se „bori“ sa nečim što ga je snašlo i očekuje da mu roditelji pomognu.

Kako to učiniti?

Želja da se razume priroda besa i (ne)mogućnost deteta da se sa njim bori, kod roditelja stvara osećaj empatije. Iz tog stanja mnogo je lakše zadržati mir i pomoći detetu zagrljajem, rečima utehe, odlaskom u neki mirniji kutak dok sve ne prođe.

Bilo šta drugo – preterano objašnjavanje, vikanje, grublje postupanje sa detetom… neće dati rezultat, već će samo pogoršati situaciju.

Vaša smirenost i strpljenje su ključni za smirivanje deteta. I, naravno, vaša ljubav.

O tome šta sve može da vam pomogne kada vaše dete preplavi bes, pisala sam OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM SITUACIJAMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE, ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE. NA TAJ NAČIN RODITELJ DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU SA DETETOM I ADEKVATNIJE ODREAGUJE.

EMOTIVNI DETOKS SE RADI U LIČNOM SUSRETU (BEOGRAD I NOVI SAD) I ONLINE. INFORMACIJE I ZAKAZIVANJE TERMINA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE.