https://www.youtube.com/watch?v=rriPpEqLZyU
Partnerstvo je veza koja se gradi kao kuća – vrednosti i stavovi su temelj, obostrano razumevanje i međusobno poznavanje su stubovi, a fleksibilnost i tolerancija krov.
Veštine komunikacije su važan alat kojim se ova „kuća“ održava, renovira, a kada zatreba i popravlja.
Ako se partnerski odnosi posmatraju sa ovog aspekta, lako je zaključiti da na njima treba da se radi baš kao i na kući. U teoriji ovo zvuči logično i lako, međutim u praksi se često dešava suprotno.
Kako to prevazići?
Hajde da krenemo redom, od temelja…
OBOJE STE U PRAVU
Kada su partneri međusobno usklađeni sa stavovima i vrednostima, prostor za nerazumevanje je mali. Međutim, ako je jednom od njih važnije večernje opuštanje uz knjigu (npr. ovde je vrednost mir), a drugom izlazak sa društvom (npr. ovde je vrednost zabava), ovaj prostor se povećava. Ako su partneri saglasni da ovako provode vreme, sve je OK. Ali, ako nisu, pre nego što uđu u raspravu „kako treba da se provodi zajedničko slobodno vreme“, važno je da razumeju da na naše odluke i ponašanja najviše utiču upravo naše unutrašnje vrednosti „začinjene“ stavovima.
Mi zapravo živimo naše vrednosti i one su veoma jake, to su naši temelji! To je ona esencija zbog koje smo u nečemu uspešni, istrajni, zbog koje pravimo selekciju šta ćemo da radimo, a šta ne, odnosno šta nam je mnogo a šta (ni)malo važno, pa i to kako ćemo i sa kim da provodimo vreme… Kada ne živimo u skladu sa našim vrednostima postajemo neraspoloženi, nekada i ljuti, a vremenom i nesrećni.
Kada smo u paru naravno da nam je partner važan i ako su nam vrednosti različite tada se prave kompromisi i dogovori. Jer nigde ne piše čija vrednost je važnija, koja ima prioritet. Za svaku osobu je njena vrednost važna! Da li kompromis znači da ćete jednom provesti mirno veče uz knjigu, a drugi put izaći zajedno? Možda.
Ključ je zapravo u međusobnom razumevanju ovih jakih životnih poriva i poštovanje istih.
Zaboravite na ideju ko je u pravu, jer oboje ste! Iako je ljudima teško da poveruju da je jednoj osobi mir važan koliko i zabava drugoj, tako je! Ovde je najvažnije naći aktivnost koja zadovoljava obe vrednosti. Kako? Tako što možete da nabrajate kako sve možete da provodite zajedničko vreme i da svaku aktivnost ocenjujete na osnovu toga koliko zadovoljava vašu vrednost. Onda pričamo o konstruktivnom kompromisu. Možda će rešenje biti odlazak sa prijateljima na reku gde postoji mirno mesto za opuštanje i čitanje knjige. Iz ove perspektive jasno je da je mnogo korisnije uložiti trud i energiju u usaglašavanje vrednosti, nego u njihovo preispitivanje i kritikovanje.
Da, ovo zahteva rad, ali na početku smo rekli da je partnerstvo kao rad na zidanju i održavanju kuće.
Kao kouč često se susrećem sa ljudima koji kažu da imaju sve uslove da budu srećni, ali se ipak ne osećaju tako, pa dodatno počnu da osećaju krivicu i da misle da nešto sa njima “nije u redu”. Kroz koučing rad, a posebno kroz program emotivnog detoksa, otkrijemo da je pravi razlog u tome da su izgubili kontakt sa svojim vrednostima, tačnije da žive onako kako misle da treba, a ne kako žele. A to onda utiče na razne oblasti života, pa i na partnerski odnos. Korisno je da tada jedno od njih ili oboje potraže pomoć stručnjaka, a ne da čekaju da ih situacija toliko prevaziđe da ugrozi njihov odnos.
VAŽNO JE KAKO NEŠTO KAŽEMO
Reči su veoma moćne i mogu ili da nas pokrenu ili da nas blokiraju. Od načina na koji nešto kažemo često zavisi da li i koliko će nas sagovornik razumeti. Ovde se ne radi samo o tome šta govorimo, već i kako to kažemo i kako izgledamo dok to govorimo. Jer komunikacija nije samo verbalna, mnogo toga „govorimo“ kroz izraz lica i položaj tela. Ove suptilne mimike i pokrete naš mozak registruje i tumači nepogrešivo! Zato, ako na partnerovo – “Idem na piće sa Markom i Jocom,” kažete – „Dobro, idi sa društvom,“ i pri tom imate ljut izraz lica, on će doneti zaključak šta o toj ideji (stvarno) mislite na osnovu vašeg izgleda, a ne na osnovu onog što ste rekli.
Treba li da glumite da ste OK? Ako želite da razvijete odnos poštovanja i poverenja odgovor je – NE! Sve dok jedno drugom ne kažete šta stvarno mislite, vaši stubovi na kući neće biti stabilni.
Kako onda da kažete šta mislite, a da ne uđete u konflikt?
Prvo pravilo je da se o temama koje su potencijalno „eksplozivne“ pričate kada ste oboje dobro raspoloženi ili bar u tzv. neutralnom stanju. Kada nema emotivnog naboja, ljutnje, mnogo se bolje „čujemo i razumemo“.
U tom kontekstu naš alat – efikasna komunikacija, mogao bi da se koristi ovako: „Znaš, kada mi uveče kažeš da ideš sa društvom, a ja sam planirala da večeramo zajedno, osetim se kao da sam ti na poslednjem mestu.“ „Ti si mi uvek na prvom mestu! Nisam znao da želiš da večeramo zajedno. Čitala si knjigu i mislio sam da želiš da budeš sama i da se opustiš, pa sam zato izašao.“ Vidite koliko ovde ima neizgovorenih stvari i pretpostavki, a ljudi još uvek ne mogu da čitaju misli jedni drugima!
Mi često pretpostavljamo i donosimo zaključke, a ne pitamo i ne govorimo drugoj osobi šta mislimo. Ipak, to je važno upravo da ne bi nepotrebno dolazilo do nesporazuma.
Otvoren razgovor u kojem povezujemo nečije ponašanje sa tim kako se osećamo daje dobre rezultate. Ovde je važno napomenuti da treba izbegavati takozvane „ti“ i „ja“ poruke, jer onda to nije efikasna komunikacija: „Ti uvek radiš šta i kako hoćeš! Ako ti se negde ide, ti ideš!“, „Ja sam nevažan. Osećam se kao idiot zbog tebe. Ja sam ti na poslednjem mestu.“ …
DŽABA KUĆA BEZ KROVA!
Krov kuće – fleksibilnost i tolerancija zapravo nas podsećaju da smo tim, da smo zajedno jači, da se volimo i da ćemo učiniti sve za voljenu osobu. Jer, kada se ona oseća lepo zbog nas, i mi se osećamo lepo zbog nje.
Biti fleksibilan znači, da iako smo nešto isplanirali, to odložimo kada nam naš partner kaže da bi želeo da budemo zajedno, jer mu je možda potrebna neka pomoć za sutrašnji težak dan, podrška, ili samo osećaj da smo tu. Ili, kada mi osetimo da bi mu značilo da provedemo vreme zajedno, iako to nije ni rekao. I, naravno, kada je nama potrebno nešto od njega da to otvoreno kažemo, bez prebacivanja, kritike, osuđivanja i očekivanja da nam “pročita misli”.
Kao što biste brinuli o svojoj kući, pazili da se ne ošteti, popravljali je da šteta ne postane još veća, uređivali, ulepšavali… tako isto brinite i o odnosu sa partnerom. Ovo jeste „igra“ za dvoje, ali neko mora da je počne prvi. Potpuno je u redu da neko u početku vodi, a da ga ovaj drugi prati, sve dok ne zaigrate zajedno. *
Nekada će partneri uspeti da nađu rešenje koje je zadovoljavajuće za oboje, a nekada će im biti potrebna podrška nekog ko je neutralan – savetnika, kouča, terapeuta… I to je dobro rešenje! Bolje nego čekati da se uruše temelji, poljuljaju stubovi. Koliko ćete raditi na vašem partnerskom odnosu zavisi od toga koliko vam taj odnos vredi.
Dakle, koliko vam vredi vaša kuća?
Dragana Aleksić, family coach
Individualne konsultacije zakažite na dragana.familycoach@gmail.com.
*PROČITAJTE PRIČU KOJA FANTASTIČNO OPISUJE OVAJ PARTNERSKI PLES
Bilo bi idealno kada bi postojalo dugme koje bi nas pokretalo/motivisalo da nešto (u)radimo ili kada bi postojalo neko univerzalno pravilo motivisanja koje važi za sve!
U nedostatku ovih lakih rešenja, potrebno je naći realna. Svi se mi razlikujemo po mnogo karakteristika, pa tako i po tome šta koga motiviše. To važi i za decu.
Dakle, kako otkriti šta nas pokreće, a šta sputava?
Za roditelje ova tema uglavnom postaje aktuelna kada dete treba pokrenuti na neku aktivnost, a rezultat izostane. Tada je njihova prva reakcija strah – da je dete neposlušno, da je bez ambicija, da nemaju uticaj i kontrolu nad njim… Iz straha se rađaju razna, uglavnom neadekvatna, ponašanja i zahtevi koji na žalost, ne rešavaju “problem”niti daju željeno ponašanje deteta.
Pre nego što upadnete u zamku nagrada i kažnjavanja (da motivisanje tako funkcioniše, onda niko nikada ne bi imao problem), saznajte kako ovaj proces zaista funkcioniše i kako pozitivnom komunikacijom možete doći do cilja na obostranu radost!
Kome je radionica namenjena?
Namenjena je pre svega roditeljima dece uzrasta do 7 godina, kao i svima koji rade sa decom i imaju potrebu da saznaju kako da prevaziđu izazove i podstaknu motivaciju.
Učesnici će biti u prilici da saznaju:
Termin: prijave su otvorene
Napomena: radionica će se održati kada bude 10 prijavljenih učesnika
Prijave na: dragana.familycoach@gmail.com
Kada mala deca imaju izlive besa roditelji vide samo posledicu u vidu ponašanja, a ustvari treba da se zapitaju kako se dete oseća pa se to manifestuje kroz reakcije besa.
Sa druge strane nije isključeno da odrasli misle da dete ne treba da oseća bes, jer mu je život lak i lep, sve mu je pruženo što je poželelo.
Ali, to nema nikakve veze sa tim…
Dakle, bez obzira što su mala, deca mogu da osete sve emocije – i prijatne i neprijatne. Sa ovim prvim je lako, ali neprijatne poput besa, straha, ljutnje, tuge… su onaj pravi izazov za roditelje. Upravo kroz ponašanje roditelja, razgovore i podršku, dete uči da prepoznaje emocije i stanja, da ih prihvati i na kraju da upravlja njima. S obzirom da bes daje najburnije ponašanje, korisno je da se pozabavimo baš njim, jer kakve koristi imamo ako i mi „pobesnimo“ zajedno sa detetom?
Na prvom mestu, važno je da se razume da u pozadini besa najčešće stoji osećaj bespomoćnosti, pa je razumevanje i podrška roditelja u tim trenucima od velikog značaja. Zaboravite ideju da je dete nevaspitano, da traži pažnju, da vas izaziva… O ovome možete da razmišljate tek kada ste kao roditelj uradili sve što je opisano dalje u tekstu.
Slažem se da je neprijatno kada dete iznenada „pobesni“, posebno ako se to desi u gostima ili na javnom mestu. Međutim, od reakcije roditelja zavisi u kojoj meri će dete razumeti ovu emociju i kako će je kroz život nositi/savladavati.
Kada su mala deca u pitanju, do 5, 6, pa i 7 godina, najčešći uzrok za „napade besa“ je taj što njihove motoričke sposobnosti ne mogu da „isprate“ njihove želje da nešto urade. Posle više neuspelih pokušaja dete biva frustrirano, oseća se bespomoćno, emocija besa postaje sve jača… Jedino što u tom trenutku dete može jeste da je ispolji kroz ponašanje. Zamislite da je ponašanje otpusni ventil za osećaj besa koji dete ima u tom trenutku. Kada roditelj reaguje mirno, pitanjem – Kako mogu da ti pomognem, ili predloži – Hajde da probamo to zajedno da uradimo, neko dete će se smiriti i nastaviti aktivnost. Ovde je važno napomenuti da roditelj treba da se uzdrži od toga da on uradi to nešto umesto deteta, jer postoji mogućnost da dete opet oseti frustraciju i bes.
Ali, ima dece koja će nastaviti da „besne“ jer je emocija i dalje prevelikog intenziteta i još je u njima (ventil je i dalje otvoren). Roditelj tada može da kaže – Razumem da si ljut, hoćeš da radiš nešto drugo? Ako dete odbija i nastavi da besni i baca sve oko sebe, roditelj PRVO treba da pazi da se dete ne povredi, da uspostavi kontakt očima sa detetom, da pokuša da ga zagrli (nekada mu to neće poći za rukom), da ga izvede iz prostorije i da smirenim glasom kaže – Proći će to što sada osećaš… Razumem da ti je teško, proći će…
VIKATI NA DETE, PRIČATI MU ILI GA KRITIKOVATI U TRENUTKU DOK PROLAZI KROZ OVU BURU EMOCIJA, NEMA NIKAKVOG EFEKTA. ONO TO JEDNOSTAVNO NE MOŽE DA RAZUME. UDARITI GA JE JOŠ BESMISLENIJE, JER PORED BESA KOJI OSEĆA MORA DA SE „BORI“ I SA RODITELJSKIM NEPRIHVATANJEM NJEGOVIH EMOCIJA I DA TRPI KAZNU I PONIŽENJE.
Ukoliko se ovakve situacije ponavljaju, spektar poruka koje dete dobije neadekvatnim reagovanjem roditelja je veoma širok – „Mama (tata) je velika i ona može da bude besna i da viče na mene, a ja sam mali i ne mogu da budem besan. Biću besan kad porastem, a kada budem besan vikaću i ja na nekog ili ću ga udariti.“ Ili – „Kada sam dobar zaslužujem da me mama i tata vole, a kada se osećam loše oni se ljute. Ja ne želim da se oni ljute, pa im neću govoriti ili pokazivati kada se osećam loše…“ Ili – „Najzad obraćaju pažnju na mene, sad ću stalno da besnim da bi me primećivali.“
Iz ovakvih poruka nastaju duboka uverenja koja utiču na formiranje ličnosti i iz njih se razvijaju raznovrsna ponašanja koja će dete ispoljavati kako bude odrastalo. Tako će od ćutljive i poslušne devojčice postati buntovna tinejdžerka koja će potisnuti bes, koji je ostao kao neprihvaćena emocija u porodici, usmeriti ka sebi (pirsing, tetovaže, rizične situacije…), ili ka drugima (fizički i verbalni konflikti). Od deteta koje je besom privlačilo pažnju postaće nesiguran čovek koji će se na razne načine dovijati kako da ga neko primeti i „prizna“ da on postoji. Od mirnog dečaka koji grize nokte i kontroliše se da ne pokaže bes pred roditeljima, postaće „opasan“ momak koji bije sve pred sobom, i slabije i jače, itd. Roditelji se tada iznenade, jer „njihovo dete nije takvo“, nisu ga tome učili… Naravno, nije takvo pred njima, jer mu nije bilo “dozvoljeno” da bude…
Upravo zbog ovakvih i sličnih situacija na vreme se treba „pozabaviti“ dečjim emocijama. Na prvom mestu ih treba razumeti, shvatiti da dete ponašanjem „govori“ kako se oseća, priznati emociju u smislu da je OK ponekad biti ljut, besan, tužan… Pružiti detetu podršku kada se oseća loše, za njega znači da je roditelj tu da mu pomogne.
Razgovorom o tome na koji način dete može još da pokaže kako se oseća usmeravamo ga da traži rešenja, a ne da vidi problem u svojim emocijama. Ovakvim stavom i ponašanjem mi gradimo odnos poverenja sa detetom i šaljemo nedvosmislenu poruku da uvek može da nam se obrati i da smo tu za njega. Jer i jesmo, zar ne?
Dragana Aleksić, Family coach
Stres je neprijatno stanje, sve više prisutno među odraslima, ali i među decom. Kada su u pitanju roditelji i deca ulazak u stres može da bude sličan igranju ping-ponga, jer se ovo stanje veoma lako prenosi sa jedne osobe na drugu i vraća natrag…
Što smo duže pod stresom, to su mirni periodi između reakcija sve kraći, a okidači vremenom od onih krupnih postaju sitnice. Kada prođe talas tenzije često se pitamo zašto smo tako odreagovali na neku sitnicu, a odgovor je zato što smo pod stresom.
Povećan obim posla, brojne dodatne obaveze i aktivnosti u porodici, umeju da izazovu tenziju kod svih članova. Ali, ako se to stanje ne prepozna kao prvi stepenik ka stresu, može se očekivati da ono postane stalni „gost“ porodice. Neko na stres reaguje burno, a neko se povlači pred pritiskom. Nažalost, dešava se da se ti signali pogrešno protumače, pa umesto da dete dobije pažnju, podršku i pomoć od roditelja, ono se „proglasi“ za bezobrazno, nemirno, drsko, ili pak „isključeno“, nedovoljno angažovano… Ovo može da bude stresno i za roditelje, jer se osećaju „iznevereno“ od strane deteta s obzirom da mu „toliko pružaju i čine“.
Ali, hajde da se vratimo korak unazad!
Roditelji i dete su tim i važno je da sarađuju, a ne da se suprotstavljaju. Da bi to bilo izvodljivo neophodno je graditi odnos razumevanja i poverenja, kako u onim lepim situacijama tako i u onim stresnim. Dete pretrpano obavezama i očekivanjima, posebno sad pred kraj školske godine, može da oseća tenziju i da je ispolji kroz neko ponašanje koje mu inače nije svojstveno. To roditelje zbuni ili iznenadi, oni odreaguju na detetovo ponašanje i okrakterišu ga kao neprihvatljivo, što automatski „ping-pong lopticu“, odnosno stres vraća nazad detetu. Negativne emocije koje dete oseća sada postaju intenzivnije, jer od roditelja nije dobilo razumevanje i pomoć, nego kritiku. Oseća još jaču nelagodu, tenziju, stres, i s obzirom da ne ume i ne može samo da se nosi sa tim pritiskom, ono ponašanjem to nastavlja da pokazuje. „Ping-pong loptica“ je vraćena roditelju i on ulazi u burnije stanje stresa, jer ne prihvata detetovo ponašanje… I tako nastaje začarani krug…
Kako da ga prekinemo?
Često je to mnogo lakše reći nego učiniti, međutim sama svest da smo mi ili dete u stresu olakšava korigovanje ponašanja. Šta to znači? Ako osetimo u sebi (često to ide iz stomaka ili grudi), da kreće neka negativna emocija koja nas uvodi u stanje stresa i osvestimo to – Aha, ovo je nervoza zbog… Osećam ovo jer dete radi…, – bićemo u stanju da iskontrolišemo našu reakciju, odnosno da se zaustavimo i obratimo pažnju šta dete pokušava da nam kaže kroz to ponašanje. Kada mi „spustimo loptu“ lakše ćemo da otkrijemo šta dete oseća i zbog čega. Nekada je to samo umor koji vodi u razdražljivost, nekada je strah jer misli da neće ispuniti očekivanja roditelja ili nastavnika, ili je izostala pohvala za njegov rad, uspeh… pa oseća nepravdu. Kroz miran i otvoren razgovor o tome šta ga tačno muči pokazujemo detetu da razumemo i prihvatamo njegova osećanja i indirektno ga učimo da prepoznaje svoje emocije i da su one sasvim u redu, kao i da smo mu oslonac i u teškim situacijama. Kada razgovori ovog tipa postanu navika u porodici, roditelji mogu da očekuju da će im se dete obratiti za pomoć jer ima poverenje u njih da mogu da ga razumeju i pomognu mu, i da će reakcije, koje su posledica tenzije i stresa, biti svedene na minimum.
I zato sledeći put kada „dobijete“ od deteta ping-pong lopticu, svesno donesite odluku da je spustite umesto da je vraćate nazad. Onda će u ovoj igri svi biti pobednici.
Ukoliko vam je potrebna podrška da prepoznate stres kod deteta i saznate kako možete da mu pomognete, pridružite se radionici ili zakažite individualnu konsultaciju.
Dragana Aleksić, Family coach
Tekst napisan za portal Detinjarije
Danas se o stresu priča kao o normalnom, pa čak i očekivanom stanju, jer, svi smo pod stresom, zar ne? Međutim, iza tog neprijatnog osećaja tenzije krije se mnogo ozbiljnija priča.
Stres stvara disbalans u našem telu, koji posle izvesnog vremena dovodi do toga da se telo „pobuni“ i počne da nam šalje vrlo očigledne fizičke znake da nešto nije uredu – osećaj knedle u grlu, glavobolja, napetost u vratu i ramenima, bol u želucu, potpuno odsustvo ili prenaglašene reakcije, kratak dah, parališući strah…
Jedan broj ljudi će ih svesno ignorisati, pa čak i opravdavati rečima „To je od stresa…“ sve dok se stanje ne pogorša i preraste u anksioznost, napade panike, osećaj bezvoljnosti, depresiju i na kraju burnout – pregorevanje!
Drugi će pak otići na detaljan lekarski pregled štitne žlezde, uradiće EKG, snimiće pluća… U najvećem broju slučajeva svi rezultati će biti uredni, a lekar će onda postaviti pitanje „Da li ste možda pod stresom u poslednje vreme?“ Na potvrdan odgovor dobićete savet da morate da brinete o sebi, da se „malo sklonite“ iz stresnog okruženja, da se više opuštate, da smanjite stres, što je sasvim uredu ako biste dobili i savet kako to tačno da uradite!
KADA POTRAŽITI POMOĆ KOUČA?
Kada ste konstantno izloženi tenzionim i stresnim situacijama, akutni stres prerasta u hroničan, a on u ozbiljne zdravstvene probleme. Čim prepoznate da imate bilo kakvu fizičku manifestaciju, prenaglašenu reakciju ili odsustvo reakcije (povlačenje), vreme je da potražite podršku kouča. Vodite se onom starom – bolje sprečiti nego lečiti!
ŠTA MOŽETE DA OČEKUJETE OD MENE?
Posebnom koučing metodologijom pomoći ću vam da eliminišete nagomilani stres.
Naučiću vas tehnikama kojima ćete moći da pomognete sebi u izazovnim situacijama i tako sprečite da se stres ponovo akumulira, kako ne bi prerastao u hroničan.
Zakažite individualnu sesiju na dragana.familycoach@gmail.com
Čini mi se da smo danas, više nego ikad pre, spremniji da poverujemo u „nove i raznovrsne metode vaspitanja“ koje dolaze do nas iz svih krajeva sveta, nego sebi i svom osećaju?
Ko nam je poljuljao veru u roditeljske sposobnosti? Zašto mislimo da su tuđe metode bolje od naših? I ko to bolje poznaje dete od njegovih roditelja?
Da je danas teže vaspitavati i odgajati decu, složiće se mnogi, pa i ja. Uglavnom zato što smo izgubili dodir sa samim sobom, svojim uverenjima, samopouzdanjem, zato što smo zatrpani savetima i „savetima“ sa svih strana, zato što smo dozvolili svakome da nam govori šta je najbolje za naše dete i da nam poljulja osnovne vrednosti i sigurnost u sebe i svoje odluke.
Kako i zašto se to desilo?
Nove, ali i stare metode koje se „izvlače“ iz naftalina, kojima su roditelji preplavljeni, u trenutku zaista deluju zanimljivo i spremni su da ih isprobaju, ne bi li brzo i lako našli uspešnu vaspitnu formulu za dete. Međutim, stalnim isprobavanjem zapravo se gubi tako važna doslednost, a usput se i „zaboravi“ da dete treba posmatrati i pratiti njegove potrebe i razvojne faze. Jer, ako ta formula sada i daje neke rezultate, imajte na umu da se deca menjaju kako rastu, pa će vam opet trebati nova!
I da se razumemo, nema ničeg lošeg u novinama i promenama, sve dok su one u skladu sa našim vrednostima i uverenjima, i što je najvažnije u skladu sa potrebama našeg deteta i krajnjim ciljem koji želimo da ostvarimo – trajnu i jaku vezu sa njim. Ono što nije dobro je, što mi pod „pritiskom“ trendova, zanemarimo svoje roditeljske vrednosti i testiramo vaspitne modele sa kojima se ni sami u dubini duše ne slažemo. Primer za to je i knjiga koja je pre par godina „uzdrmala“ svet od toga da su se jedni zgražavali, a drugi podržavali primenu metode „majke tigra“ („Bojni poklič majke tigra“, autor Ejmi Čua). U njoj je detaljno opisano, za mnoge veoma surovo, vaspitanje koje je ova autorka kineskog porekla primenjivala na svojim ćerkama.
Ovo je samo jedna u nizu knjiga koja „preporučuje“ određeni stil vaspitanja i eto prostora za silne dileme i rasprave da li je ovo bolje ili ono, kao da su sva deca napravljena po istom šablonu i kao da je moguće na sve njih primeniti istu formulu. Pritom, nije zanemarljiv komentar autorke na kraju knjige da sa starijom ćerkom nije uspostavila kvalitetnu vezu roditelj – dete i da danas, kada je ona odrasla, nisu u prisnom odnosu!
Hm, da li je to ono što želimo? Vaspitanje koje nije usaglašeno sa našim uverenjima, emocijama, detetovim potrebama, senzibilitetom, vaspitanje koje će nas otuđiti od rođenog deteta? Ne verujem da je ijednom roditelju to cilj.
Ovo je veoma ekstreman primer, a naravno da uvek postoji i ona druga strana medalje, druga krajnost – popustljivo roditeljstvo, koje je pak previše „rastegljivo“, proširenih granica. Ali, ni to nije OK, jer deci su potrebne i smernice i granice.
Da li je onda bolje da se vratimo „svojim korenima“? Da li je ipak bolje (po)slušati naše roditelje kako su oni „to radili u njihovo vreme…“?
I šta sad izabrati?
A, zašto ste uopšte u dilemi? Umesto da biramo, hajde da kreiramo! Šta je deci najpotrebnije da dobiju od roditelja? Ljubav, poštovanje, razumevanje… Nekako se zaboravi da su deca mali ljudi, da imaju svoje misli i osećanja, potrebe i želje, i znaju to na nedvosmislen način da nam pokažu. Ali, mi to nećemo da vidimo, jer se kruto držimo onog što smo zacrtali.
Deca su iskonski i suštinski dobra, takva se rađaju, a kada se ponašaju na nama neprihvatljiv način, zapravo nam šalju poruku da im nešto od nas nedostaje, da smo nešto prevideli pod teretom problema i ubrzanog života. Zato, vratite se korak unazad i gledajte ih, osluškujte… Ponašanjem nam „pokazuju“ kako se osećaju zbog nas, njihovo ponašanje je samo odraz našeg.
Nema razloga da se ljutimo na njih, jednostavno treba da pogledamo sebe i promenimo način na koji nešto radimo ili govorimo. Tako im pokazujemo da ih razumemo i poštujemo i to je jedini način da isto to dobijemo zauzvrat. Nemojte dozvoliti da se ove jednostavne stvari poljuljaju pod idejom neke novosmišljene metode.
Imajte vi vašu, onu koja je prilagođena vašem detetu. Duboko u srcu svaki roditelj zna i oseća da li i šta radi dobro. Samo nastavite tako i verujte sebi. Jer, dete veruje vama.
Dragana Aleksić, Family Coach
Koji god vaspitni model roditelji primenjuju, važno je da znaju da je komunikacija osnov u svakom, jer mi ne možemo da ne komuniciramo. Komunikacija nije samo izgovorena reč, već je to i pogled, grimasa, gestikulacija, uzdah, tišina, dodir…
Razlika u odnosu na pre dve, tri decenije je ta što sve više imamo osećaj da se vreme ubrzalo i da ništa ne možemo da stignemo da uradimo. Ustvari nam se povećao obim obaveza, a u želji da sve postignemo često ne obraćamo pažnju kako razgovaramo sa decom. Na žalost, danas se to svodi na razmenu informacija koje su na površini – šta si jeo, šta imaš za domaći, kad krećeš na trening?
Da bismo uspostavili most poverenja neophodno je da razgovor bude konstruktivan i podržavajući. To praktično znači da dete može da kaže roditeljima sve, pa i kada uradi nešto što nije uredu ili kada nešto ne uradi uopšte (domaći na primer), a da za to ne bude kažnjeno. Roditelji su tu da ga nauče, da mu pomognu i podrže. Kada pogreši i to kaže, roditelji treba da prihvate i poštuju iskrenost, da mu objasne zašto to što je uradilo nije dobro. Dete iz ovake konverzacije izlazi sa jednom pozitivnom emocijom, zna da može da se osloni na roditelje i zna šta nije prihvatljivo. Stvara se osećaj uzajamnog poverenja koje nijedna strana ne želi da naruši.
Nerazumevanje između roditelja i dece posledica je nedostatka uvida da sve počinje upravo od nas odraslih. Mi smo primer svojoj deci i ukoliko želimo da komunikacija bude uspešna mi treba da je prilagodimo njima. Ovde roditelji često negoduju jer misle da treba obrnuto, da će izgubiti autoritet i kontrolu ako promene pristup detetu. Činjenica je da više naučimo kada smo u stanju pozitivnih emocija, nego kada nam se nameće strogoća. Samo se zapitajte da li želite da strogoćom održavate svoj autoritet ili da razvijete dugoročan odnos poverenja.
Treniranje stogoće je kratkoročno rešenje, a izaziva negativna stanja – osećaj neraspoloženja, nerazumevanja, neprihvatanja. Strah od gubitka kontrole i autoriteta navodi roditelje da postupaju onako kako misle da je društveno prihvatljivo, a ne kako u dubini duše osećaju da bi trebalo ili kako je korisnije za dete i njihov odnos.
Često kritikuju dete, a ne pojašnjavaju koje je to njegovo ponašanje za njih neprihvatljivo i „lepe“ etikete koje su na nivou identiteta – smotan si, neuredan, lenj, trapav …, da bi pred drugima „opravdali“ neko detetovo ponašanje. Ovo kasnije može da preraste u negativna uverenja, odnosno lošu sliku koju dete ima o sebi, a nijednom roditelju to nije cilj.
Ako želimo da nas dete poštuje onda i mi njega treba da poštujemo, ako želimo da nas sluša i mi to isto treba da radimo. Dete nije robot koji bespogovorno radi ono što mu kažemo, to je „mali čovek“ koji ima osećanja i potrebe isto kao i „veliki čovek“. U Americi su rađena istraživanja koja su pokazala da prosečan roditelj uputi osam kritika na jednu pohvalu. Zapitajte se kako biste se vi osećali da neko koga volite najviše na svetu razgovara sa vama tako i nećete imati dilemu da li je to u redu ili ne.
Kada sam kreirala program „Umetnost komunikacije sa decom“ moj cilj je bio da roditelji, kao i svi oni koji se bave decom, na prvom mestu razumeju da malom promenom u načinu kako razgovaraju sa njima, mogu da naprave veliku razliku, veliki pomak. Komunikacija je divan alat kojim možemo da podstaknemo dete na neku aktivnost, da ga motivišemo, da mu razvijemo osećaj vrednosti i samopoštovanja.
Za mene je to prava umetnost. A za vas?
Dragana Aleksić, Family coach
Brzina života, vrsta, količina i dostupnost informacija, fokus roditelja na egzistenciju, neusklađenost njihovog radnog vremena sa vremenom u vrtićima i školama, kao i bezbroj dodatnih dečjih aktivnosti – razlog su što su danas, manje ili više, svi članovi porodice izloženi stresu.
Deca zbog previše aktivnosti, a roditelji najčešće zbog osećaja griže savesti. U radu sa roditeljima prva stvar koju mi navode kao problem je nedostatak vremena da se kvalitetno bave svojom decom, osećaj da su kao na traci i da obavljaju samo one „površne radnje“, kao što su odvođenje i dovođenje deteta iz vrtića ili škole, zatim muzičke, sportske, jezičke školice, na rođendane i sa njih, do bake i deke…. I pitaju se kada su to postali vozači svojoj deci i zašto, pored svega što im „pružaju“, ipak nemaju zadovoljavajući odnos sa njima?
KVANTITET NIJE I KVALITET
Ako ste „upali“ u ovu zamku, imajte u vidu ne žele sva deca da imaju popunjen svaki sat u danu i nametanje tog užurbanog ritma može da izazove stres kod mališana. Ona će to jasno pokazati kroz ponašanje – ili će pokazivati otpor ili će postati mrzovoljna, a nekad i bezvoljna, pa čak i umorna. Nažalost, ova ponašanja se često etiketiraju kao nevaspitanje, nepoštovanje i lenjost, pa roditelji ne traže uzrok nego uslovljavaju decu – Pa, ti si to hteo i sad ima da ideš!
Zapitajte se da li su sve aktivnosti želja i potreba deteta ili ste ih vi izabrali za njega. Čak i kada dete izrazi želju da ide i na sport i u muzičku školu i na strani jezik i na folklor, preispitajte tu odluku. Možda ono to hoće zato što je neko od njegovih drugova krenuo na te aktivnosti ili jednostavno želi da isproba. I to je sasvim u redu! Neka isproba i proceni šta mu odgovara. Ali, to nikako ne znači da treba da ide na sve!
PITAJTE I (PO)SLUŠAJTE ODGOVOR
Roditelji nekada slepo poštuju zahteve deteta, u potrebi da nedostatak zajednički provedenog vremena nadomeste ispunjavanjem želja. Međutim, to ih uvodi u začarani krug – i dalje ne provode vreme sa detetom, a povećao se broj obaveza.
Da biste saznali šta dete zaista želi pitajte ga – Zašto ti je važno da ideš i na fudbal i da sviraš violinu? I pažljivo slušajte odgovor! Ako kaže da na fudbal ide zato što je nekoliko drugova počelo da trenira, a da želi da svira violinu zato što u tome uživa (lepo se oseća, voli muziku…), pitajte ga – kada bi morao da biraš jednu od ove dve stvari, na koju bi radije išao? Možda će odgovoriti odmah, a ako ćuti pustite ga da razmisli. Posle nekoliko dana ponovite razgovor, pa ako dete i dalje želi i jedno i drugo ispoštujte ga, ali mu i ostavite prostor da vam kaže ako se predomisli ili ako mu postane naporno da ide na obe aktivnosti.
Na kraju krajeva i roditeljima će biti lakše kada saznaju šta dete zaista želi i tako bar malo rasterete svoj raspored. Takođe, imajte u vidu da deca žele da budu i sa roditeljima i da to ne moraju da budu nikakve spektakularne aktivnosti zbog kojih će postati buduće Tesle ili Đokovići. Njima treba samo malo mira u vašem zagrljaju, maženje, golicanje, potvrda da ste tu i da vam je lepo sa njima i kada ništa posebno ne radite.
Dragana Aleksić, family coach
„Pogledaj kako se to radi, pa ćeš i ti to za čas srediti! Slušaj, ostaćeš u sobi sve dok ne završiš zadatke… Pusti to iz ruku, što stalno nešto moraš da držiš?“
Možemo da se složimo da su ove rečenice sasvim očekivane u razgovorima sa decom, i da ih manje/više svi koristimo ili ih čujemo.
Ono oko čega još možemo da se složimo to je da će mališani imati potpuno različite reakcije na njih i da će onaj koji ih izgovara ili imati ili nemati rezultat.
Pitate se zašto? Jednostavno zato što među nama, pa tako i među decom, postoje brojne razlike u primanju i obrađivanju informacija. Ništa novo, reći ćete.
Slažem se, ali ako nije ništa novo, zašto onda uporno pokušavamo da na isti način svom detetu „objasnimo“ neke stvari, ako svi prethodni nisu dali rezultate?
ŠTA TO PRAVI RAZLIKU?
Da bismo prilagodili način na koji razgovaramo sa detetom važno je da znamo da postoje različiti kanali za primanje i razumevanje informacija i brojni podsvesni filteri koji te informacije menjaju, izvrću, pa i brišu! Svi ih imamo i svi su OK. Znači, nema dobrih i loših, pravih i pogrešnih, već se samo razlikuju od osobe do osobe. Na nama je da ih otkrijemo i prilagodimo sagovorniku. Ukoliko su naši kanali i filteri slični detetovom velika je verovatnoća da ćemo se sa lakoćom dogovarati sa njim, ali ako su različiti eto šanse da „pričamo u vetar“.
Poznate su vam situacije kada se tata (baka, deka, ujak, tetka, stric…) i dete odlično razumeju i kako se mame često čude kako se “eto tata bolje sluša” i zaključuju da je to verovatno zato što je manje kod kuće, pa ga je dete željno. To naravno može da bude jedan od razloga, ali je mnogo verovatnije da su im „receptori za informacije na istoj frekvenciji“, odnosno „pričaju istim jezikom“.
KOJI SU POKAZATELJI (NE)RAZUMEVANJA?
Ako ste vi, na primer, osoba koja informacije bolje razume kada ih vidi, a vaše dete kada ih čuje, vi ćete verovatno pokazivati detetu šta treba da uradi govoreći „Vidi“, dok je njemu potrebnije da čuje i to kroz boju glasa, dinamiku, melodičnost. Ovoj deci je važnije kako nešto zvuči, tj. kako im govorite nego šta im govorite.
Ili, ako ste vi osoba koja voli mnogo da objašnjava a vaše dete informacije prima kroz kanal emocija i unutrašnjeg dijaloga može vam se učiniti da vas ne sluša
ŠTA MOŽETE DA URADITE?
Prvo obratite pažnju kako tata (ili bilo koja druga osoba koju dete sluša) priča, koje reči koristi, da li i koliko gestikulira i pokazuje, da li možda mazi dete dok mu govori… Sve su to pokazatelji koji su kanali i filteri aktivni. I onda vežbajte da i vi tako pričate. Ako vaše dete priča brzo i često govori „Vidi me…“, njegov kanal je vizuelni, pa mu treba više pokazivati, a manje govoriti.
Nekim mališanima je potrebno da ih držite za ruku ili da ih stavite u krilo kada im pričate ili se dogovarate šta ćete raditi. Upravo ova deca često nepravedno budu „proglašena“ za mamine ili tatine maze, ali ako znamo da je njihov kanal za primanje informacija upravo dodir, onda ova tvrdnja pada u vodu.
Zato, uvek pratite dete, primetite šta mu prija, kako na nešto reaguje i prilagodite svoje ponašanje i komunikaciju. Imaćete mnogo bolje rezultate, a to je prvi korak ka uspostavljanju uzajamnog poverenja.
Dragana Aleksić, Family coach
Pored važnih informacija o fiziologiji trudnoće i porođaja, budućim mamama danas su na raspolaganju i efikasne koučing tehnike kojima se prevazilaze razna emotivna stanja koja su česta u trudnoći – strahovi, stres, nervoza, ali i nesanica, povećana briga…
Stres i strah su najčešći pratioci drugog stanja. Stres kao posledica nekih spoljnih uticaja, a najčešće straha, izaziva razne promene u telu – ubrzano disanje, lupanje srca, ali i lučenje hormona stresa, kortizola, koji stiže i do bebe.
Istraživanje sprovedeno u SAD, pokazalo je da se, kada je trudnica pod stresom, stvara velika količina kortizola (hormona stresa), i preko posteljice stiže direktno do bebe. Ukoliko je buduća mama izložena stresnim situacijama duži vremenski period, nivo kortizola u njenom telu, a samim tim i u bebinom je stalno visok, što za posledicu ima konstantnu uznemirenost bebe, koja se nastavlja i po rođenju. To se manifestuje kratkim isprekidanim snom, čestim noćnim buđenjima, intenzivnim plakanjem, težim povezivanjem sa majkom, odbijanjem dojke…
Mentalna priprema za porođaj zapravo znači da trudnica kroz koučing na prvom mestu sazna šta je to što u njoj izaziva nelagodu, tenziju i stres, a onda da specifičnim tehnikama to eliminiše kako bi i ona i beba što manje bile pod delovanjem kortizola.
Relaksacija je stanje fizičke i mentalne opuštenosti, koja je značajna kako u trudnoći tako i u prvoj fazi porođaja. Naime, u stanju relaksacije manja je potrošnja kiseonika na telo, odnosno mišiće buduće mame, tako da sav dragoceni kiseonik ide bebi i materici. Dok su trudne, primenjujući ovu tehniku, buduće mame mogu lako i brzo da uđu u san, a još je važnija primena u prvoj fazi porođaja, kada je potrebno štedeti kiseonik i snagu. Uloga koučing rada je upravo u tome da trudnica nauči efikasnu tehniku za brz ulazak u stanje mentalne i fizičke relaksacije.
Vizuelizacija porođaja je posebno koristan koučing alat koji se uspešno primenjuje u pripremi za porođaj. Kada se trudnica kroz psihofizičku pripremu, upozna sa tokom i fazama porođaja, kao i procedurama u porodilištu, tada ima veoma jasnu sliku kako će se porođaj zapravo odvijati. Tada je korisno da „kreira film“, tj. vizuelizuje svoj porođaj i primeni sve naučene tehnike. Uvežbavanjem vizuelizacije jača se osećaj samopouzdanja, a kada stigne u porodilište buduća mama ima osećaj da joj je sve poznato, čime se efekat iznenađenja svodi na minimum, a samim tim i strah i stres.
ZAKAŽITE INDIVIDUALNU SESIJU NA 069 11 92 851.
Komunikacija je dvosmerna ulica u kojoj dobijamo ono što dajemo. Način na koji pričamo sa decom je način na koji ona pričaju sa nama.
Što pre počnemo da koristimo konstruktivnu komunikaciju, to su veće šanse za uspostavljanje odnosa u kojem vlada uzajamno poverenje.
Pozitivan govor uvek počinje od roditelja i to je model koji je poželjno preneti detetu.
Mi smo navikli da koristimo šablone u razgovorima, pa često ne slušamo, ne pratimo i ne razumemo dete, a od njega očekujemo da bude poslušno i da nas bespogovorno sluša. Što pre prihvatimo činjenicu da smo zapravo MI detetu model i uzor, pre ćemo uneti korisne promene u naše ponašanje i način na koji razgovaramo sa njim.
Zašto?
Zato što je to korisno za obe strane, zato što tako prevazilazimo prepreke u svakodnevnim razgovorima i uspostavljamo most poverenja sa detetom. Zato što smo svi na istoj strani i zato što ćemo održati dobre odnose i kada dođe period pun izazova i za decu i za roditelje -pubertet. I, zato što ne želimo da budemo kao roditelj na ovoj slici!
Odrasli često nisu svesni koliko je važan način na koji nešto izgovaraju i kako to utiče na decu. Zato, prevaziđite zamke verbalne i neverbalne komunikacije, ovladajte tehnikama motivišuće komunikacije sa decom, naučite da koristite glas kao moćan alat…
Više o seminaru potražite na Umetnost komunikacije sa decom.
Bilo da je leto ili zima, da planirate odmor ili službeni put, ukoliko imate strah od letenja ova aktivnost sigurno vam je više stres nego uživanje. Možda strah od aviona osećate samo jednom, dvaput godišnje, ali šta ako je vaš posao takav da često morate da putujete?
Strah od aviona je kreiran strah, a istraživanja su pokazala da ljudi, bez nekog konkretnog razloga, počinju da se plaše letenja i to posle godina i godina putovanja avionom! Jer koliko je ljudi zaista iskusilo neku neprijatnost na letu zbog koje sada oseća strah i nelagodu?
BEZ OBZIRA KAKO JE VAŠ STRAH NASTAO I ISPREČIO VAM SE NA PUTU KA ODMORU ILI POSLOVNOM ZADATKU, KORISNO JE DA ZNATE DA POSTOJI EFIKASNA KOUČING TEHNIKA KOJOM MOŽETE DA GA PREVAZIĐETE!
Strah je u stvari iščekivanje da se desi nešto loše, i to ume da bude ne samo neprijatno već i prilično iscrpljujuće. Kada o nečemu intenzivno razmišljamo mi osećaj straha samo pojačavamo, jer u mislima kreiramo sva moguća scenarija koja nam padnu na pamet, a ako još dodamo scene iz filmova, samo “začinimo” svoje već poljuljano stanje. Činjenica je da mi ne možemo da predvidimo događaje niti da utičemo na njih, oni će biti onakvi kakvi će biti plašili se mi ili ne.
Zanimljivo je da su istraživanja pokazala da se ljudi zapravo najmanje plaše pada aviona! Njihov strah je da će imati napad panike i anksioznosti u avionu i to je zapravo razlog zbog kog najčešće odustaju od putovanja avionom. Strah da će izgubiti kontrolu nad sobom.
SVAKI STRAH JE UJEDNO I STRES, A DANAS JE TOLIKO STRESNIH SITUACIJA OKO NAS NA KOJE NE MOŽEMO DA UTIČEMO, DA SE POSTAVLJA PITANJE – DA LI NAM JE POTREBAN JOŠ JEDAN?
Na internetu ima zaista mnogo tekstova koji daju razna “uputstva” kako da prevaziđete strah od aviona – od toga da popijete tabletu za spavanje, do toga da popijete koju čašicu alkohola pred put, ili da stavite povez na oči ne biste li “zavarali” mozak da ne “primeti” da ste u avionu. Međutim, strahovi “borave” u našem nesvesnom delu ličnosti, pa ovi saveti koji su na nivou racionalnog neće biti od pomoći. Jer, strahovi ostaju u nama čak i kada racionalno razmišljamo o njima, zar ne?
Jedinstvenom koučingom tehnikom veoma efikasno se eliminiše ova neprijatna emocija, i to bez obzira da li je na njen nastanak uticalo neko neprijatno iskustvo poput turbulencije, ili je osobi potpuno nepoznato kada i kako je nastala.
Broj sesija zavisi od intenziteta osećaja i perioda kojem je osoba bila pod tenzijom, a najčešće je to tri do šest susreta sa koučem.
ZAKAŽITE VAŠ TERMIN VEĆ DANAS NA 069 11 92 851.
Danas kada je vreme postalo deficit sve veću vrednost ima upravo ekonomisanje njim. Vreme ne može da se akumulira, ne možete ga zaustaviti i uštedeti da biste ga “trošili” kasnije.
Ljudi koji su dobro organizovani uspevaju da ga maksimalno iskoriste, i ostavljaju utisak da sve rade sa lakoćom i bez nervoze. To je zato što su ovladali veštinom upravljanja vremenom.
Prezauzetost nije i produktivnost
To što je neko prezauzet na poslu ne znači i da je produktivan. Verujem da ćete se prepoznati u ovoj izjavi – želite da obavite previše stvari u toku dana ili nedelje, bukvalno se zatrpate njima, a onda na kraju nedelje shvatite da niste uradili ni trećinu! Naravno da ste frustrirani i verovatno mislite da imate previše posla. Ipak, u pitanju je nešto drugo – nemaju svi zadaci isti značaj, niti su svi hitni.
Da li znate da se najviše vremena, čak 80%, potroši na najnebitnije stvari, a samo 20% na one krucijalne.
Haos VS. organizacija
Gomila papira, bezbroj lepljivaca na monitoru, dva, tri rokovnika – vaš radni sto izgleda kao da je bomba pala na njega. Reći ćete da se vi odlično snalazite u tom haosu, ali prvi pogled za vaš mozak je to upravo to – HAOS.
“Zbunjen” je, ne zna na šta tačno treba da usmeri pažnju, i to su one situacije kada započnete nešto, pa se prebacite na drugo, počinjete treće, a sve vreme imate osećaj da vam nešto nedostaje ili još gore da ste nešto zaboravili. Poznato? Da biste imali jasan fokus šta treba da radite treba da organizujete prostor tako da je na prvom mestu uredan, jer će tako biti funkcionalan. Naviknite se da na kraju radnog vremena pripremite svoje radno mesto za ujutru – da prvo što vidite bude red.
Kradljivci vremena
Kradljivci vremena remete radnu rutinu. Na neke od njih ne možete da utičete, na primer, problem na mreži zbog kojeg vam ne radi internet, problem sa kompjuterom, odsustvo kolege, iznenadni sastanak… Ono što vam preostaje je da to vreme iskoristite da pregledate svoju listu obaveza, možda obavite neki telefonski razgovor koji ste ostavili za kasnije, odete na pauzu dok se ne reši problem sa kompjuterom i udahnete svež vazduh…
Kradljivci vremena koji jesu pod našom kontrolom su privatni mejl, društvene mreže, ali i multitasking, nesposobnost da kažete “Ne”… Sasvim je OK što želite da proverite privatni mejl i da budete na fejsbuku, ali ako vam prijatelji šalju na svakih par minuta mejlove sa vicevima ili imate notifikacije koje svaki čas proveravate, rizikujete da izgubite koncentraciju i fokus. Sigurno ste primetili da vreme bukvalno proleti kada ste na društvenim mrežama, dok se okrenete vreme je da se ide kući, a posao neobavljen. Zato, donesite odluku da proverite ujutru i popodne mejl i FB, ali ne više od toga.
Multitasking ima isti efekat, jer vam ne dozvoljava da se fokusirate. Ova osobina više nije poželjna kod poslodavaca jer su shvatili da takve osobe skaču sa jednog na drugi zadatak, ali nijedan ne završavaju, bar ne u roku.
Ako ne umete da kažete “Ne” nego prihvatate sve što vam se da, bićete zatrpani poslovima koji možda čak i ne “pripadaju” vama, izgubićete mnogo vremena da ih završite dok će vaš posao trpeti. Zato je sasvim u redu (i mnogo poštenije) da nešto ne prihvatite ukoliko će to uticati na vašu produktivnost.
Savršenstvo?!
Naravno da želimo da obavimo posao na najbolji mogući način, ali perfekcionizam nije osobina koja će nam biti korisna na tom putu. Kako, pitate se? Jednostavno, prevelika očekivanja kod ljudi koji su perfekcionisti mogu da frustriraju, parališu, često su nerealna, stvaraju preveliki pritisak…
Osećaj da ništa nije dovoljno dobro “primorava” ih da rade više puta istu stvar, samim tim troše više vremena, a onda više ne možemo da govorimo o produktivnosti. Sa druge strane, kada ste odlični ili izuzetni, radite maksimalno dobro, zadovoljni ste i imate osećaj postignuća. Znate da ste dali sve od sebe i da je rezultat najbolji mogući.
Naravno, postoji još mnogo načina za upravljanje vremenom, ovo su neka osnovna i jednostavna pravila. Ukoliko ne možete sami da procenite šta je prioritet, ili vam teško pada pravljenje plana, postavljanje pravih ciljeva, pomoć kouča je dragocena!
Wingwave (vingvejv) je efikasna koučing metoda koja se uspešno primenjuje u poslovnim situacijama koje su povezane sa stresom (osećajem tenzije, straha…), lošim prošlim iskustvima ili negativnim osećajem i stresom u vezi budućih događaja.
1.Regulisanje stresa
Najčešći uzroci akutnog i hroničnog stresa u radnom okruženju su:
Ukoliko vaš posao podrazumeva česta putovanja, kolima ili avionom, možda se suočavate sa stresom usled:
Da biste bili efikasni i uspešni u svom poslu, veoma je važno da prepoznate kada ste pod uticajem stresa i da ga što pre eliminišete.
Wingwave koučingom spušta se nivo stresa, straha, kao i subjektivni osećaj nelagode, tenzije, uznemirenosti… bez obzira da li je uzrok interni (nerealna očekivanja, nemogućnost završavanja posla u roku…) ili eksterni (sukob u radnoj sredini, razočarenja…).
2.Jačanje unutrašnjih resursa
Povećanje:
Jačanjem „unutrašnjeg tima“ i poboljšanjem jasne slike (vizuelizacije) ciljeva mentalno se pripremate za vrhunske rezultate.
3.Promena negativnih uverenja
Iako osoba ima resurse, iskustvo i znanje, negativna lična uverenja mogu da je sabotiraju u ostvarivanju poslovnih ciljeva, bilo da je u pitanju:
– apliciranje za posao,
– apliciranje za višu poziciju,
– traženje povišice,
– delegiranje i upravljanje ljudima….
Wingwave koučingom se otkrivaju i eliminišu lična ograničavajuća uverenja:
Wingwave koučing pomaže da se izgradi emotivno stabilna baza uverenja koja omogućava osobi da izdrži najizazovnije situacije, i da se u njima lako snađe. Takođe, uz svog wingwave kouča naučićete kako da efikasno pristupite unutrašnjim resursima kad god vam je to potrebno.
Dragana Aleksić 
You must be logged in to post a comment.