Da li je danas teže biti roditelj i zašto?

appreciate.jpgRoditeljstvo je proces i samim tim nije ni statično niti ograničeno vremenom u kojem će se stvoriti željeni rezultati.

Aktivnosti i odgovornosti roditelja, ali i sami roditelji, menjaju se i razvijaju zajedno sa njihovom decom, a ovaj proces promena i prilagođavanja traje celog života.

Međutim, iako su nam mnoga saznanja dostupnija nego pre samo par decenija ranije, utisak je da je danas sve teže biti roditelj. Zašto?

Ako prihvatimo činjenicu da dete uči tako što nas posmatra i oponaša, onda treba da mu budemo model, uzor. Roditelji neretko očekuju da ih deca bespogovorno slušaju, da ih poštuju, ali ne razumeju da baš oni sami moraju to detetu da pokažu svojim primerom.

Upravo ovde roditelji često negoduju ili imaju nedoumice, jer misle da treba i mora obrnuto, i da će izgubiti autoritet i kontrolu ako promene pristup detetu. Svi mi, a posebno deca, mnogo više naučimo kada smo u stanju pozitivnih emocija, nego kada nam se nameće strogoća i neki krut odnos. Treniranje stogoće daje kratkoročno rešenje, a izaziva negativna stanja – osećaj neraspoloženja, nerazumevanja, neprihvatanja.

Kada je autoritet u pitanju treba znati da on NE MOŽE da se gradi iz osećaja straha, tenzije, negativnih stanje, već iz osećaja sigurnosti. 

Pa, zašto se roditelji ponašaju potpuno suprotno onome što bi dalo bolje rezultate?

Pritisak koji stvara okruženje (često su to bake, deke, rođaci, prijatelji, pa čak i vaspitači, ali i komšije, slučajni prolaznici, a posebno mediji), nekada je toliko veliki da se roditelji osećaju bespomoćno i izgubljeno, čak i u nekim svakodnevnim situacijama. Strah od gubitka kontrole i autoriteta nad detetom, navodi ih da postupaju onako kako misle da je društveno prihvatljivo i očekivano, a ne kako u dubini duše osećaju da bi trebalo ili kako je korisnije za dete i njihov odnos.

Drugi važan činilac koji roditelja udaljava od njegove suštine (i čini ovu ulogu težom), je pretrpanost informacijama koje stižu do nas kroz razne kanale i u raznim oblicima. Nove tehnologije su svakako doprinele bržoj i većoj razmeni informacija, sve je dostupno na klik ili dodir (touch), ali ovaj napredak je generacije mladih roditelja uskratio za veštinu koja je u roditeljstvu od ogromnog značaja, a to je – STRPLJENJE! Tako da je obilje informacija za neke roditelje više „medveđa usluga“ nego korist.

Jer, u tom moru ideja, predloga, tuđih iskustava (sa svih krajeva sveta), mnogo toga zvuči primamljivo. Čini se da bi baš „ovo ili ono“ lako i brzo rešilo „problem“, i taman kad roditelji pomisle da su našli dobar model, evo već stižu novi predlozi i tako u nedogled. Jasno je da kada nema doslednosti nema ni rezultata, jer deci su potrebne smernice i granice. Bez strpljenja da se „izgura“ do kraja bilo koji vaspitni model, i roditelje i decu stavlja u nezavidnu situaciju. Kada se stalno nešto isprobava, testira, menja… deca nemaju jasno uspostavljena pravila, a roditelji sigurnost u sebe jer rezultati stalno izostaju.

RAZMEVANJE RAZVOJNIH FAZA, PREPOZNAVANJE I PRIHVATANJE RAZLIKA IZMEĐU RODITELJA I DETETA, KAO I DECE MEĐUSOBNO, POZNAVANJE ELEMENATA KOJI  UTIČU NA RAZVOJ EMOCIONALNE INTELIGENCIJE, KONSTRUKTIVNA KOMUNIKACIJA – OSNOV SU ZA POZITIVNO RODITELJSTVO I STVARANJE ODNOSA POVERENJA.

 

Biti efikasan roditelj znači da možete da pomognete detetu da se razvija sa punim potencijalom, da se oseća voljeno, prihvaćeno, cenjeno, kao deo porodice… Da bi roditelji ovo mogli da sprovedu važno je da prvo stvore osećaj sigurnosti i vere u sebe i svoje sposobnosti, da uspostave pravila kojih će se pridržavati u vaspitanju i da budu usmereni ka detetu, sebi i ka razvoju njihovog odnosa. Znači, moraju odoleti pritisku okruženja.

Kako?

Sa rođenjem deteta rodili ste se i vi kao roditelj i upravo tada ste dobili fantastične moći – roditeljski instinkt i bezuslovnu ljubav. I jedno i drugo vas usmeravaju kako da detetu pružite najbolje. Kada pratite vaš osećaj, kada slušate svoj unutrašnji glas, vi nepogrešivo znate šta treba da radite.

Ne dozvolite da vas spoljašnja buka nadglasa.

Iako roditeljstvo nema rok trajanja, vreme za postavljanje temelja je vrlo ograničeno, tek nekoliko prvih godina života. Prostor za promenu možda jos narednih 7-8, a onda X godina živimo u odnosu koji smo kreirali. Sve što želimo da promenimo kod deteta, prvo treba da promenimo kod sebe. Rad na sebi, preispitivanje ličnih uverenja kao i doživljaja roditeljstva kao uloge, uočavanje i promena šablonskih i nekorisnih ponašanja… su važni elementi za pozitivnu promenu i krajnji cilj – odnos poverenja, razumevanja i poštovanja sa detetom.

Zato, kad god vam se učini da je danas teško biti roditelj preispitajte sebe i slušajte šta vam osećaj ili unutrašnji glas govore. Osećaj da je nešto teško je u stvari prvi „znak“ da to nešto nije u skladu sa vama i vašim doživljajem roditeljske uloge. Probajte tada da postupite drugačije nego što biste inače i vidite da li i kakav rezultat imate. Možda se prijatno iznenadite!

UKOLIKO OSEĆATE DA BI VAM BILA KORISNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851 ILI NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. PROČITAJTE VIŠE INFO O KONSULTACIJAMA OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

Advertisements

Ja u medijima :)

Najava mog predavanja „Emotivni detoks za roditelje“ u Zagrebu 17. novembra 2018. (tekstovi su OVDE, OVDE, OVDE i OVDE)

emdet_zg 2.png

Tekst o uspešnim ženama iz regiona među kojima sam i ja :), jun 2018. (tekst je OVDE)

Intervju za sajt Priče sa dušom, januar 2018. (tekst je OVDE)

14787653_10154567769854871_1487059908_o.jpg

Intervju za sajt Finjak, novembar 2017. (tekst je OVDE)

ja_fb

 

Intervju za sajt Mamino vreme, oktobar 2017. (tekst je OVDE)

NEF_1502

Intervju za blog Mamin svet, februar 2017. (tekst je OVDE)

d17.JPG

 

N1, oktobar 2016.

N1_okt 2016.jpg

http://rs.n1info.com/a201201/Video/Tri-tacke/U-Tri-tacke-sa-Draganom-Aleksic-savetnikom-za-porodicu.html

GRAND MAGAZIN, avgust 2016. 

 

STUDIO B, avgust 2016.

stb

 

GRAND MAGAZIN, jul 2016.

Untitle.jpg

https://www.youtube.com/watch?v=sXDwQz9U-kU

MALI DNEVNIK, april 2016.

1

https://www.youtube.com/watch?v=rriPpEqLZyU

PREPOZNAVANJE, januar 2016.

Untitled

https://www.youtube.com/watch?v=kLWsJVwdFmE

Intervju za hrvatski portal Roditelji.hr, septembar 2016. (tekst je OVDE

img_20160827_070636

 

LJUBAV je kao KUĆA – gradite je da bude STABILNA i jaka

151014_RET_Tap401kHouse

Partnerstvo je veza koja se gradi kao kuća – vrednosti i stavovi su temelj, obostrano razumevanje i međusobno poznavanje su stubovi, a fleksibilnost i tolerancija krov.

Veštine komunikacije su važan alat kojim se ova „kuća“ održava, renovira, a kada zatreba i popravlja.

Ako se partnerski odnosi posmatraju sa ovog aspekta,  lako je zaključiti da na njima treba da se radi baš kao i na kući. U teoriji ovo zvuči logično i lako, međutim u praksi se često dešava suprotno.

Kako to prevazići?

Hajde da krenemo redom, od temelja…

OBOJE STE U PRAVU

Kada su partneri međusobno usklađeni sa stavovima i vrednostima, prostor za nerazumevanje je mali. Međutim, ako je jednom od njih važnije večernje opuštanje uz knjigu (npr. ovde je vrednost mir), a drugom izlazak sa društvom (npr. ovde je vrednost zabava),  ovaj prostor se povećava. Ako su partneri saglasni da ovako provode vreme, sve je OK. Ali, ako nisu, pre nego što uđu u raspravu „kako treba da se provodi zajedničko slobodno vreme“, važno je da razumeju da na naše odluke i ponašanja najviše utiču upravo naše unutrašnje vrednosti „začinjene“ stavovima.

Mi zapravo živimo naše vrednosti i one su veoma jake, to su naši temelji! To je ona esencija zbog koje smo u nečemu uspešni, istrajni, zbog koje pravimo selekciju šta ćemo da radimo, a šta ne, odnosno šta nam je mnogo a šta (ni)malo važno, pa i to kako ćemo i sa kim da provodimo vreme… Kada ne živimo u skladu sa našim vrednostima postajemo neraspoloženi, nekada i ljuti, a vremenom i nesrećni.

Kada smo u paru naravno da nam je partner važan i ako su nam vrednosti različite tada se prave kompromisi i dogovori. Jer nigde ne piše čija vrednost je važnija, koja ima prioritet. Za svaku osobu je njena vrednost važna! Da li kompromis znači da ćete jednom provesti mirno veče uz knjigu, a drugi put izaći zajedno? Možda.

Ključ je zapravo u međusobnom razumevanju ovih jakih životnih poriva i poštovanje istih.

Zaboravite na ideju ko je u pravu, jer oboje ste! Iako je ljudima teško da poveruju da je jednoj osobi mir važan koliko i zabava drugoj, tako je! Ovde je najvažnije naći aktivnost koja zadovoljava obe vrednosti. Kako? Tako što možete da nabrajate kako sve možete da  provodite zajedničko vreme i da svaku aktivnost ocenjujete na osnovu toga koliko zadovoljava vašu vrednost. Onda pričamo o konstruktivnom kompromisu. Možda će rešenje biti odlazak sa prijateljima na reku gde postoji mirno mesto za opuštanje i čitanje knjige. Iz ove perspektive jasno je da je mnogo korisnije uložiti trud i energiju u usaglašavanje vrednosti, nego u njihovo preispitivanje i kritikovanje.

Da, ovo zahteva rad, ali na početku smo rekli da je partnerstvo kao rad na zidanju i održavanju kuće.

Kao kouč često se susrećem sa ljudima koji kažu da imaju sve uslove da budu srećni, ali se ipak ne osećaju tako, pa dodatno počnu da osećaju krivicu i da misle da nešto sa njima „nije u redu“. Kroz koučing rad, a posebno kroz program emotivnog detoksa, otkrijemo da je pravi razlog u tome da su izgubili kontakt sa svojim vrednostima, tačnije da žive onako kako misle da treba, a ne kako žele. A to onda utiče na razne oblasti života, pa i na partnerski odnos. Korisno je da tada jedno od njih ili oboje potraže pomoć stručnjaka, a ne da čekaju da ih situacija toliko prevaziđe da ugrozi njihov odnos.

VIŠE O INDIVIDUALNOM RADU PROČITAJTE OVDE I OVDE.

VAŽNO JE KAKO NEŠTO KAŽEMO

Reči su veoma moćne i mogu ili da nas pokrenu ili da nas blokiraju. Od načina na koji nešto kažemo često zavisi da li i koliko će nas sagovornik razumeti. Ovde se ne radi samo o tome šta govorimo, već i kako to kažemo i kako izgledamo dok to govorimo. Jer komunikacija nije samo verbalna, mnogo toga „govorimo“ kroz izraz lica i položaj tela. Ove suptilne mimike i pokrete naš mozak registruje i tumači nepogrešivo! Zato, ako na partnerovo – „Idem na piće sa Markom i Jocom,“ kažete – „Dobro, idi sa društvom,“ i pri tom imate ljut izraz lica, on će doneti zaključak šta o toj ideji (stvarno) mislite na osnovu vašeg izgleda, a ne na osnovu onog što ste rekli.

Treba li da glumite da ste OK? Ako želite da razvijete odnos poštovanja i poverenja odgovor je – NE! Sve dok jedno drugom ne kažete šta stvarno mislite, vaši stubovi na kući neće biti stabilni.

Kako onda da kažete šta mislite, a da ne uđete u konflikt?

Prvo pravilo je da se o temama koje su potencijalno „eksplozivne“ pričate kada ste oboje dobro raspoloženi ili bar u tzv. neutralnom stanju. Kada nema emotivnog naboja, ljutnje, mnogo se bolje „čujemo i razumemo“.

U tom kontekstu naš alat – efikasna komunikacija, mogao bi da se koristi ovako: „Znaš, kada mi uveče kažeš da ideš sa društvom, a ja sam planirala da večeramo zajedno, osetim se kao da sam ti na poslednjem mestu.“ „Ti si mi uvek na prvom mestu! Nisam znao da želiš da večeramo zajedno. Čitala si knjigu i mislio sam da želiš da budeš sama i da se opustiš, pa sam zato izašao.“ Vidite koliko ovde ima neizgovorenih stvari i pretpostavki, a ljudi još uvek ne mogu da čitaju misli jedni drugima!

Mi često pretpostavljamo i donosimo zaključke, a ne pitamo i ne govorimo drugoj osobi šta mislimo. Ipak, to je važno upravo da ne bi nepotrebno dolazilo do nesporazuma.

Otvoren razgovor u kojem povezujemo nečije ponašanje sa tim kako se osećamo daje dobre rezultate. Ovde je važno napomenuti da treba izbegavati takozvane „ti“ i „ja“ poruke, jer onda to nije efikasna komunikacija: „Ti uvek radiš šta i kako hoćeš! Ako ti se negde ide, ti ideš!“,  „Ja sam nevažan. Osećam se kao idiot zbog tebe. Ja sam ti na poslednjem mestu.“ …

DŽABA KUĆA BEZ KROVA!

Krov kuće – fleksibilnost i tolerancija zapravo nas podsećaju da smo tim, da smo zajedno jači, da se volimo i da ćemo učiniti sve za voljenu osobu. Jer, kada se ona oseća lepo zbog nas, i mi se osećamo lepo zbog nje.

Biti fleksibilan znači, da iako smo nešto isplanirali, to odložimo kada nam naš partner kaže da bi želeo da budemo zajedno, jer mu je možda potrebna neka pomoć za sutrašnji težak dan, podrška, ili samo osećaj da smo tu. Ili, kada mi osetimo da bi mu značilo da provedemo vreme zajedno, iako to nije ni rekao. I, naravno, kada je nama potrebno nešto od njega da to otvoreno kažemo, bez prebacivanja, kritike, osuđivanja i očekivanja da nam „pročita misli“.

Kao što biste brinuli o svojoj kući, pazili da se ne ošteti, popravljali je da šteta ne postane još veća, uređivali, ulepšavali… tako isto brinite i o odnosu sa partnerom. Ovo jeste „igra“ za dvoje, ali neko mora da je počne prvi. Potpuno je u redu da neko u početku vodi, a da ga ovaj drugi prati, sve dok ne zaigrate zajedno. *

Nekada će partneri uspeti da nađu rešenje koje je zadovoljavajuće za oboje, a nekada će im biti potrebna podrška nekog ko je neutralan – savetnika, kouča, terapeuta… I to je dobro rešenje! Bolje nego čekati da se uruše temelji, poljuljaju stubovi. Koliko ćete raditi na vašem partnerskom odnosu zavisi od toga koliko vam taj odnos vredi.

Dakle, koliko vam vredi vaša kuća?

Dragana Aleksić, family coach

Individualne konsultacije zakažite na 069 11 92 851.

*PROČITAJTE PRIČU KOJA FANTASTIČNO OPISUJE OVAJ PARTNERSKI PLES 

Efikasna priprema za porođaj

013116-Tennis-Serbia-Novak-Djokovic-PI-JE.vresize.1200.675.high.89

Pored fizičke spremnosti, mentalna spremnost je od presudnog značaja za postizanje cilja!

 

Efikasna priprema za porođaj podrazumeva informativnu, fizičku i mentalnu spremnost.

Da „dan D“ ne bi bio „obavijen maglom“ veoma je važno da buduća mama ima sve važne informacije o fiziologiji porođaja, i da u odnosu na njih ima jasnu sliku, kao i pozitivno emotivno stanje.

ŠTA TO ZAPRAVO ZNAČI?

Ukoliko buduću mamu bilo šta uznemirava na temu porođaja i oseća neke fizičke senzacije u telu – nelagodu u stomaku, knedlu u grlu, tremor, to je znak da bi joj mentalna priprema bila od velike koristi.

Na taj način žena gradi i jača samopouzdanje, čime se mogućnost nepoželjne emotivne reakcije na porođaju svodi na minimum.

ZAŠTO JE OVO VAŽNO?

Naš racionalni deo se povlači pred jakim emocijama i tada je smanjena mogućnost da žena na porođaju sarađuje i prati uputstva osoblja koje je tu da joj pomogne da se beba rodi.

Ljudi imaju burne emotivne reakcije kada su izloženi stresu. Situacije koje su nam nepoznate – kao na primer kada je u pitanju porođaj, ili situacije koje smo već iskusili kao neprijatne, izazivaju blagu nelagodu koja je više na nivou uzbuđenja i sa njom možemo da izađemo na kraj. Međutim, ukoliko i sama pomisao na porođaj ili neku specifičnu situaciju u vezi sa njim izaziva osećaj tenzije i/ili fizičku manifestaciju, onda govorimo o stresu.

ŠTA SVE MOŽE DA BUDE STRESNO ZA TRUDNICU?

1

Nekada priče iz okruženja više opterete nego što informišu buduću mamu.

 

Na prvom mestu slušanje priča o porođaju sa raznim ishodima, koje osobe iz okruženja rado dele ne razmišljajući kako to utiče na buduću mamu.

Zatim, pomisao da će porođaj biti bolno iskustvo, da neće biti mesta u porodilištu, da lekar neće stići na vreme da da epidural, i slično. Ovo su sve situacije koje se „odvijaju u glavi“, jer niti su se desile, niti znamo da li će se desiti.

Kreiranje ovakvih scenarija iscrpljuje trudnicu emotivno, ona unapred stvara negativnu sliku svog porođaja i provede nekoliko nedelja, pa i meseci pod tenzijom.

Što više razmišlja na ovakav način to je negativni emotivni naboj jači i ona ulazi u stanje stresa koji se vremenom akumulira da bi u trenutku, kada porođaj krene, kulminirao.

Veoma je važno da buduća mama razume da je, kada je njen fokus na svemu što ne želi da se desi na porođaju, iz tog stanja nemoguće probuditi motivaciju i pozitivnu emociju, a to je i za pripremu i za sam porođaj itekako potrebno! Kada se fokusiramo na nešto negativno usmerimo svu pažnju na to, mi ne možemo da vidimo sve one lepe i pozitivne stvari oko nas. U trudnoći treba uživati, u činjenici da smo stvorili život, a za porođaj se treba pripremati kao za najlepše iskustvo. Jer, on to i jeste – rađamo svoje dete!

Ali, kako prebaciti fokus na pozitivno, kako izaći iz začaranog kruga negativnog razmišljanja?

Vežbom!

Sve stvari koje smo u životu postigli uspeli smo jer smo vežbali. Mi veoma malo koristimo naše mentalne kapacitete, zapostavljamo snagu našeg uma, a upravo kroz razne koučing tehnike možemo da „naučimo“ da buduće situacije predstavljamo sebi kroz pozitvnu prizmu. Kada neki naši ustaljeni obrasci ponašanja i razmišljanja ne daju korist, već nas opterećuju i stvaraju neprijatan osećaj, tada ih treba menjati. Dovoljno je da se trudnica zapita – Kako mi tačno koristi da se opterećujem razmišljanjem na ovaj način?

Zaista, ima li svrhe provesti nedelje brinući se ili je korisnije da se žena mentalno pripremi za porođaj?

ŠTA SE DOBIJA MENTALNOM PRIPREMOM?

Na prvom mestu, žena razume kako  misaoni procesi funkcionišu i prepoznaje ograničavajuće misli, emocije i uverenja koja ima u vezi sa trudnoćom i porođajem. Zatim kroz koučing tehnike uči kako da određene šablone razmišljanja preokrene tako da joj oni budu korisni i da se oseća dobro. Tek iz tog tzv. „plus“ stanja može da kreira novu sliku svog porođaja, koja joj daje osećaj samopouzdanja i unutrašnje sigurnosti. Ovakva priprema je svojevrstan rad na sebi, i pored odluke da to želi potrebno je i da buduća mama uvežbava naučeno.

Tada će rezultati biti dugoročniji, a promena načina razmišljanja, odnosno korišćenje mentalnih sposbnosti kroz razne tehnike uticaće i na sve ostale aspekte života, ne samo na trudnoću i porođaj.

ZAKAŽITE INDIVIDUALNU SESIJU NA 069 11 92 851.

Dragana Aleksić, Family coach

Motivacija dece – između nagrade i kazne

 

funny-wooden-balance-scale-montessori-education-wooden-font-b-toys-b-font-libra-pendulum-early-learningBilo bi idealno kada bi postojalo dugme koje bi nas pokretalo/motivisalo da nešto (u)radimo ili kada bi postojalo neko univerzalno pravilo motivisanja koje važi za sve!

U nedostatku ovih lakih rešenja, potrebno je naći realna. Svi se mi razlikujemo po mnogo karakteristika, pa tako i po tome šta koga motiviše. To važi i za decu.

Dakle, kako otkriti šta nas pokreće, a šta sputava?

Za roditelje ova tema uglavnom postaje aktuelna kada dete treba pokrenuti na neku aktivnost, a rezultat izostane. Tada je njihova prva reakcija strah – da je dete neposlušno, da je bez ambicija, da nemaju uticaj i kontrolu nad njim… Iz straha se rađaju razna, uglavnom neadekvatna, ponašanja i zahtevi koji na žalost, ne rešavaju „problem“niti daju željeno ponašanje deteta.

Pre nego što upadnete u zamku nagrada i kažnjavanja (da motivisanje tako funkcioniše, onda niko nikada ne bi imao problem), saznajte kako ovaj proces zaista funkcioniše i kako pozitivnom komunikacijom možete doći do cilja na obostranu radost!

Kome je radionica namenjena?

Namenjena je pre svega roditeljima dece uzrasta do 7  godina, kao i svima koji rade sa decom i imaju potrebu da saznaju kako da prevaziđu izazove i podstaknu motivaciju.

Učesnici će biti u prilici da saznaju:

  • Zašto nas motivišu različite stvari
  • Kako podsticati unutrašnju, a ne spoljašnju motivaciju?
  • Zašto je bolje ohrabrivati umesto pohvaljivati i nagrađivati?
  • Kako da „kaznu“ zamene konstruktivnim ponašanjem i otkriju zašto je to bolje od „nagrade“
  • Koji efikasni komunikacioni alati pokreću „točkiće“ kod dece
  • Kako da izgrade odnos poverenja i podrške sa detetom kroz razumevanje procesa

Termin: prijave su otvorene 

Napomena: radionica će se održati kada bude 10 prijavljenih učesnika

Prijave na:  dragana.familycoach@gmail.com

 

Dete besni, šta da (mu) radim?

gtg-parenting-probelms-listing-1

Kada mala deca imaju izlive besa roditelji vide samo posledicu u vidu ponašanja, a ustvari treba da se zapitaju kako se dete oseća pa se to manifestuje kroz reakcije besa.

Sa druge strane nije isključeno da odrasli misle da dete ne treba da oseća bes, jer mu je život lak i lep, sve mu je pruženo što je poželelo.

Ali, to nema nikakve veze sa tim…

Dakle, bez obzira što su mala, deca mogu da osete sve emocije –  i prijatne i neprijatne. Sa ovim prvim je lako, ali neprijatne poput besa, straha, ljutnje, tuge… su onaj pravi izazov za roditelje. Upravo kroz ponašanje roditelja, razgovore i podršku, dete uči da prepoznaje emocije i stanja, da ih prihvati i na kraju da upravlja njima. S obzirom da bes daje najburnije ponašanje, korisno je da se pozabavimo baš njim, jer kakve koristi imamo ako i mi „pobesnimo“ zajedno sa detetom?

Na prvom mestu, važno je da se razume da u pozadini besa najčešće stoji osećaj bespomoćnosti, pa je razumevanje i podrška roditelja u tim trenucima od velikog značaja. Zaboravite ideju da je dete nevaspitano, da traži pažnju, da vas izaziva… O ovome možete da razmišljate tek kada ste kao roditelj uradili sve što je opisano dalje u tekstu.

Slažem se da je neprijatno kada dete iznenada „pobesni“, posebno ako se to desi u gostima ili na javnom mestu. Međutim, od reakcije roditelja zavisi u kojoj meri će dete razumeti ovu emociju i kako će je kroz život nositi/savladavati.

Kada su mala deca u pitanju, do 5, 6, pa i 7 godina, najčešći uzrok za „napade besa“ je taj što njihove motoričke sposobnosti ne mogu da „isprate“ njihove želje da nešto urade. Posle više neuspelih pokušaja dete biva frustrirano, oseća se bespomoćno, emocija besa postaje sve jača… Jedino što u tom trenutku dete može  jeste da je ispolji kroz ponašanje. Zamislite da je ponašanje otpusni ventil za osećaj besa koji dete ima u tom trenutku. Kada roditelj reaguje mirno, pitanjem – Kako mogu da ti pomognem, ili predloži – Hajde da probamo to zajedno da uradimo, neko dete će se smiriti i nastaviti aktivnost. Ovde je važno napomenuti da roditelj treba da se uzdrži od toga da on uradi to nešto umesto deteta, jer postoji mogućnost da dete opet oseti frustraciju i bes.

Ali, ima dece koja će nastaviti da „besne“ jer je emocija i dalje prevelikog intenziteta i još je u njima (ventil je i dalje otvoren). Roditelj tada može da kaže – Razumem da si ljut, hoćeš da radiš nešto drugo? Ako dete odbija i nastavi da besni i baca sve oko sebe, roditelj PRVO treba da pazi da se dete ne povredi, da uspostavi kontakt očima sa detetom, da pokuša da ga zagrli (nekada mu to neće poći za rukom), da ga izvede iz prostorije i da smirenim glasom kaže – Proći će to što sada osećaš… Razumem da ti je teško, proći će…

VIKATI NA DETE, PRIČATI MU ILI GA KRITIKOVATI U TRENUTKU DOK PROLAZI KROZ OVU BURU EMOCIJA, NEMA NIKAKVOG EFEKTA. ONO TO JEDNOSTAVNO NE MOŽE DA RAZUME. UDARITI GA JE JOŠ BESMISLENIJE, JER PORED BESA KOJI OSEĆA MORA DA SE „BORI“ I SA RODITELJSKIM NEPRIHVATANJEM NJEGOVIH EMOCIJA I DA TRPI KAZNU I PONIŽENJE.

Ukoliko se ovakve situacije ponavljaju, spektar poruka koje dete dobije neadekvatnim reagovanjem roditelja je veoma širok  – „Mama (tata) je velika i ona može da bude besna i da viče na mene, a ja sam mali i ne mogu da budem besan. Biću besan kad porastem, a kada budem besan vikaću i ja na nekog ili ću ga udariti.“ Ili – „Kada sam dobar zaslužujem da me mama i tata vole, a kada se osećam loše oni se ljute. Ja ne želim da se oni ljute, pa im neću govoriti ili pokazivati kada se osećam loše…“ Ili – „Najzad obraćaju pažnju na mene, sad ću stalno da besnim da bi me primećivali.“

Iz ovakvih poruka nastaju duboka uverenja koja utiču na formiranje ličnosti i iz njih se razvijaju  raznovrsna ponašanja koja će dete ispoljavati kako bude odrastalo. Tako će od ćutljive i poslušne devojčice postati buntovna tinejdžerka koja će potisnuti bes, koji je ostao kao neprihvaćena emocija u porodici, usmeriti ka sebi (pirsing, tetovaže, rizične situacije…), ili ka drugima (fizički i verbalni konflikti). Od deteta koje je besom privlačilo pažnju postaće nesiguran čovek koji će se na razne načine dovijati kako da ga neko primeti i „prizna“ da on postoji. Od mirnog dečaka koji grize nokte i kontroliše se da ne pokaže bes pred roditeljima, postaće „opasan“ momak koji bije sve pred sobom, i slabije i jače, itd. Roditelji se tada iznenade, jer „njihovo dete nije takvo“, nisu ga tome učili… Naravno, nije takvo pred njima, jer mu nije bilo „dozvoljeno“ da bude…

Upravo zbog ovakvih i sličnih situacija na vreme se treba „pozabaviti“ dečjim emocijama. Na prvom mestu ih treba razumeti, shvatiti da dete ponašanjem „govori“ kako se oseća, priznati emociju u smislu da je OK ponekad biti ljut, besan, tužan… Pružiti detetu podršku kada se oseća loše, za njega znači da je roditelj tu da mu pomogne.

Razgovorom o tome na koji način dete može još da pokaže kako se oseća usmeravamo ga da traži rešenja, a ne da vidi problem u svojim emocijama. Ovakvim stavom i ponašanjem mi gradimo odnos poverenja sa detetom i šaljemo nedvosmislenu poruku da uvek može da nam se obrati i da smo tu za njega. Jer i jesmo, zar ne?

Dragana Aleksić, Family coach

 

Adrenalinski ping-pong

table-tennis_G-Lavrov-56a2c9b15f9b58b7d0ce88d0

Stres je neprijatno stanje, sve više prisutno među odraslima, ali i među decom. Kada su u pitanju roditelji i deca  ulazak u stres može da bude sličan igranju ping-ponga, jer se ovo stanje veoma lako prenosi sa jedne osobe na drugu i vraća natrag…

Što smo duže pod stresom, to su mirni periodi između reakcija sve kraći, a okidači vremenom od onih krupnih postaju sitnice. Kada prođe talas tenzije često se pitamo zašto smo tako odreagovali na neku sitnicu, a odgovor je zato što smo pod stresom.

Povećan obim posla, brojne dodatne obaveze i aktivnosti u porodici, umeju da izazovu tenziju kod svih članova. Ali, ako se to stanje ne prepozna kao prvi stepenik ka stresu, može se očekivati da ono postane stalni „gost“ porodice. Neko na stres reaguje burno, a neko se povlači pred pritiskom. Nažalost, dešava se da se ti signali pogrešno protumače, pa umesto da dete dobije pažnju, podršku i pomoć od roditelja, ono se „proglasi“ za bezobrazno, nemirno, drsko, ili pak „isključeno“, nedovoljno angažovano… Ovo može da bude stresno i za roditelje, jer se osećaju „iznevereno“ od strane deteta s obzirom da mu „toliko pružaju i čine“.

Ali, hajde da se vratimo korak unazad!

Roditelji i dete su tim i važno je da sarađuju, a ne da se suprotstavljaju. Da bi to bilo izvodljivo neophodno je graditi odnos razumevanja i poverenja, kako u onim lepim situacijama tako i u onim stresnim. Dete pretrpano obavezama i očekivanjima, posebno sad pred kraj školske godine, može da oseća tenziju i da je ispolji kroz neko ponašanje koje mu inače nije svojstveno. To roditelje zbuni ili iznenadi, oni odreaguju na detetovo ponašanje i okrakterišu ga kao neprihvatljivo, što automatski „ping-pong lopticu“, odnosno stres vraća nazad detetu. Negativne emocije koje dete oseća sada postaju intenzivnije, jer od roditelja nije dobilo razumevanje i pomoć, nego kritiku. Oseća još jaču nelagodu, tenziju, stres, i s obzirom da ne ume i ne može samo da se nosi sa tim pritiskom, ono ponašanjem to nastavlja da pokazuje. „Ping-pong loptica“ je vraćena roditelju i on ulazi u burnije stanje stresa, jer ne prihvata detetovo ponašanje… I tako nastaje začarani krug…

Kako da ga prekinemo?

Često je to mnogo lakše reći nego učiniti, međutim sama svest da smo mi ili dete u stresu olakšava korigovanje ponašanja. Šta to znači? Ako osetimo u sebi (često to ide iz stomaka ili grudi), da kreće neka negativna emocija koja nas uvodi u stanje stresa i osvestimo to  – Aha, ovo je nervoza zbog… Osećam ovo jer dete radi…, – bićemo u stanju da iskontrolišemo našu reakciju, odnosno da se zaustavimo i obratimo pažnju šta dete pokušava da nam kaže kroz to ponašanje. Kada mi „spustimo loptu“ lakše ćemo da otkrijemo šta dete oseća i zbog čega. Nekada je to samo umor koji vodi u razdražljivost, nekada je strah jer misli da neće ispuniti očekivanja roditelja ili nastavnika, ili je izostala pohvala za njegov rad, uspeh… pa oseća nepravdu. Kroz miran i otvoren razgovor o tome šta ga tačno muči pokazujemo detetu da razumemo i prihvatamo njegova osećanja i indirektno ga učimo da prepoznaje svoje emocije i da su one sasvim u redu, kao i da smo mu oslonac i u teškim situacijama. Kada razgovori ovog tipa postanu navika u porodici, roditelji mogu da očekuju da će im se dete obratiti za pomoć jer ima poverenje u njih da mogu da ga razumeju i pomognu mu, i da će reakcije, koje su posledica tenzije i stresa, biti svedene na minimum.

I zato sledeći put kada „dobijete“ od deteta ping-pong lopticu, svesno donesite odluku da je spustite umesto da je vraćate nazad. Onda će u ovoj igri svi biti pobednici.

Ukoliko vam je potrebna podrška da prepoznate stres kod deteta i saznate kako možete da mu pomognete, pridružite se radionici ili zakažite individualnu konsultaciju.

Dragana Aleksić, Family coach

Tekst napisan za portal Detinjarije