Tag: emotivni detoks

Kako su POVEZANI naše DETINJSTVO i RODITELJSTVO (ili zašto burno REAGUJEMO na neka DEČJA PONAŠANJA)

2 Comments

father-son.png

Burno reagujete kada dete neće da (po)jede ono što ste mu dali? Ne možete da prihvatite da neće da spava samo u svojoj sobi ili krevetu? Izludite kada vidite da neće da deli svoje stvari sa drugima?

Uznemiri vas kada dete otvoreno pokazuje svoju volju i uporno je u tome što hoće? Smeta vam što se dete nekada inati, raspravlja, ljuti, što odbija da pere zube, što se sporo sprema ili što plače, “kenjka” za svaku sitnicu?

A još više vam smeta to što ste svesni da je sve ovo sasvim očekivano i normalno za dete, ali ne možete da zaustavite sebe da ne reagujete i da se ne osećate tako.

Naravno da ćemo tokom roditeljstva imati čitav spektar emocija i reakcija na određena dečja ponašanja, da ćemo ponekad reagovati burno kada osetimo strah ili nas preplavi ljutnja ili ćemo ostati zatečeni pred osećajem tuge… – kada je dete u neposrednoj fizičkoj opasnosti ili se razbolelo, kada primetimo da mu je naneta nepravda ili kada se prvi put odvajamo od njega.

Tema ovog teksta su emotivna stanja i reakcije koje nam se ponavljaju uvek u istim situacijama, a prenaglašene su u odnosu na značaj same situacije. Najčešće su to teme vezane za hranjenje deteta, spavanje, burno ispoljavanje emocija – posebno besa, otpor deteta i odbijanje saradnje, ali i stid i povučenost deteta.

Nekim roditeljima je nepodnošljivo kada dete neće da jede, da spava, kada ima izlive besa ili kada im se suprotstavlja. U njima se tada pokreću emocije koje ih preplavljuju i onda su zapravo fokusirani na sebe, na to šta oni osećaju, a ne na razloge dečjeg ponašanja. Ove intenzivne nelagodne emocije ih ometaju da sagledaju situaciju objektivno i da je ne doživljavaju lično.

“EMOTIVNI DETOKS” SE RADI ONLINE, TERMIN MOŽETE ZAKAZATI NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

Roditelji koji se suočavaju sa ovim situacijama, tačnije koje doživljavaju na ovaj način, lako mogu da “upadnu u zamku” da dete identifikuju sa njegovim ponašanjem, i da govore – Ma, on je problematičan sa hranom. Sa njim je uvek sve teško. Nije tip deteta koje sluša. Tipičan kontraš, sve mora suprotno kod njega!

I tako dete dobije etiketu na svoju ličnost, a zapravo je cela problematika upravo u roditelju i nekim nerazrešenim/blokiranim emocijama, obrascima ponašanja, uverenjima iz njegovog detinjstva.

ŠTA SVE OVO ZNAČI U PRAKSI?

Kao profesionalni kouč u toku individualnog rada često otkrijem da se, iza toga kako se roditelj oseća i ponaša u nekoj, za njega problematičnoj, situaciji sa detetom, krije nešto od ovoga:

1. zablokirana (neprocesuirana, neobrađena) emocija

2. negativno uverenje o sebi

3. podsvesni obrazac ponašanja naučen u detinjstvu

Na primer, ako je u porodici bilo neprihvatljivo (ili možda “zabranjeno”), da dete iskazuje svoju volju ili pokazuje svoje emocije (ljutnju, strah, bes, stid…), ono je vremenom moralo da nauči kako da sputava svoje potrebe za iskazivanjem toga šta misli i šta oseća. Roditelji bi tada mislili da su ga naučili redu, a u stvari je dete “naučilo” da svet oko njega baš i nije prijateljski nastrojen i da je mnogo “bezbolnije” da sve što misli i oseća zadrži u sebi.

Kada kažem bezbolnije, to u glavici jednog deteta prevedeno na jezik odraslih, može da zvuči, na primer, ovako – Lakše ću podneti razočarenje što nemam sa kim da podelim svoje misli i osećanja, nego da se mama i tata ljute na mene i teraju me u sobu. Kada sam u sobi sam, osećam se odbačeno, a to je za mene mnogo teže nego da jednostavno ne govorim to šta mislim i ne pokazujem to šta osećam.

Osoba koja odraste sa ovim obrascem ponašanja, potisnutim emocijama i/ili podsvesnim uverenjem – Ako pokazujem da sam ljut/besan to znači da ne valjam (nisam dovoljno dobar, nisam prihvaćen, voljen…) – duboko veruje da je iskazivanje emocija i svoje volje nešto nedopustivo, nešto što ne treba da se dešava i svakako nešto što dete ne treba da radi.

Ovi unutrašnji obrasci su ponekad toliko jaki da, kada se osoba suoči sa takvim ponašanjem deteta, izgubi kontrolu nad sobom i odreaguje na neadekvatan način zbog kojeg posle često ima osećaj krivice.

Sada dolazimo do ključnog pitanja, a to je:

Zašto je tako teško zaustaviti ovakve reakcije i zašto nas neka detetova ponašanja toliko “pogađaju”?

Najjednostavnije rečeno – zato što su ta ponašanja zapravo OKIDAČI (trigeri, pokretači) za NAŠE emocije (stanja i/ili uverenja iz detinjstva), koje su ostale blokirane (neobrađene) u našem podsvesnom delu bića.

KAKO SE TO MANIFESTUJE?

Kada se osoba suoči sa nekom situacijom koja je “podseti” na sličan ili isti scenario iz njenog detinjstva, ta situacija postaje OKIDAČ koji pokrene sve te neprerađene emocije (ili stanja i uverenja), koje su se tada stvorile – strah, bes, ljutnja, stid, tuga, bespomoćnost…

Zanimljivo je i to da, iako je osoba sada odrasla, ona intenzitet ovih emocija oseća snažno kao da je i dalje dete. Razlog za to je što se te emocije u našoj podsvesti “sačuvaju” u onom uzrastu kada smo ih doživeli.

Tako će, na primer, tata kod kojeg su potisnuti bes i ljutnja u četvrtoj godini života, kada se suoči sa situacijom koja je za njega okidač (kada dete npr. odbija da jede), osetiti emociju besa intenzivno kao da je i dalje četvorogodišnjak. Upravo zbog navale tako snažne emocije on će se kao odrasla osoba osetiti potpuno bespomoćno baš kao da je i dalje dete, a njegova reakcija će biti prenaglašena u konkretnoj situaciji.

Ljudi to često opisuju da ne znaju šta ih je snašlo, da su svesni da sama situacija nije toliko strašna, ali da nisu imali nikakvu kontrolu nad sobom.

KAKO SE DESI DA NEKA EMOCIJA ILI UVERENJE POSTANE NAŠA NESVESNA BLOKADA?

Jedan scenario može da bude da je možda tom tati bilo zabranjeno da pokazuje svoju volju i da se od njega očekivala apsolutna poslušnost, ili mu nije bilo dozvoljeno da “besni” (lepo se ponašaj ili ćeš biti kažnjen), ili da plače i iskazuje tugu (“dečaci ne plaču”), što kasnije dovodi to toga da oseti bes zato što ne može da ispolji tugu. Kada se ovaj tata, sada kao roditelj, suoči sa nekim ponašanjem deteta koje je okidač, on ostaje zatečen pred emocijom koja njemu nije bila dozvoljena i ulazi u burne reakcije. Ujedno brani detetu da je ispoljava i očekuje od njega da kontroliše svoje emocije i da ih obuzdava, da se on kao roditelj ne bi “osećao loše” u susretu sa njima.

Drugi scenario može da bude da je devojčica stalno dobijala prekorne poglede i grdnju kada je želela da kaže nešto mami i da je razvila uverenje da nije dovoljno važna svojoj majci, jer da jeste ova bi je bar nekada saslušala. Kada se kao roditelj suoči sa prekidanjem od strane svog deteta može da ima veoma burne reakcije, ili da se čak ponaša isto kao i njena majka.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

KAKO DETE DOŽIVLJAVA OVAKVU REAKCIJU RODITELJA I KOJE SU POSLEDICE?

Emotivno stanje u koje roditelj uđe, kada okidač pokrene unutrašnje blokade, utiče ne samo na promenu ponašanja, već i na boju glasa, govor tela i izraz lica. Iz tog neverbalnog dela dete “oseća” roditeljevu napetost, grčevitost, strah, bes, nesigurnost, bespomoćnost i onda se i ono samo oseća tako.

Prevedeno sa dečjeg na jezik odraslih, to bi moglo da zvuči ovako – Kako ja mogu da se osećam sigurno kada je tata ovako uplašen/ljut/besan…? A, kada se ne osećam sigurno pored tate ja se plašim/bespomoćan sam/tužan sam i to pokazujem ponašanjem, jer ne umem drugačije to da ispoljim, ne umem da kažem. (plačem jer se plašim, bacakam se jer sam bespomoćan, tužan sam i povlačim se u sebe, odbijam saradnju…)

Ove detetove reakcije povratno roditelju “potvrđuju” da stvarno nema kontrolu i on postaje još uplašeniji i nesigurniji. I, eto začaranog kruga – što se roditelj oseća napetije/uplašenije/zabrinutije, to je napetost/strah/briga veća kod deteta. Što je više u otporu sa detetom, to će njegovo stanje biti naglašenije.

Verujem da ste uočili ovu uzročno-posledičnu vezu i da vam je sada lakše da razumete šta stoji iza ponašanja i roditelja i dece, kao i da niko ne radi ništa namerno i smišljeno, već samo reaguju jedno na drugo.

DA LI SVI IMAJU OVE BLOKADE?

Dugogodišnje iskustvo u radu mi je potvrdilo da svi imamo neke blokade (emotivne ili kao uverenja) iz raznih perioda života (iz detinjstva, puberteta, ali i kao odrasle osobe), međutim to ne znači su sve one “aktivne”, tj. da ćemo svi imati neke reakcije koje nam možda stvaraju problem u okruženju ili u kontaktu sa drugim ljudima.

Da li i koja će se blokada aktivirati najviše zavisi od okidača. Da se nešto “pokrenulo” najviše govori subjektivni doživljaj osobe “da se promenila, da nije takva bila ranije, da ne zna šta joj se dešava…”, ali i poruke i komentari bliskih ljudi.

Primer sa tatom koji sam navela služi da razumete kako funkcionišu ovi emotivni i podsvesni procesi, ali to ne znači da će se kod svake osobe koja je kao dete bila izložena ovim porukama, stvoriti isti obrasci i da će uvek ista emocja biti zablokirana. Naravno, ima i potpuno suprotnih iskustava, da roditelji koji su u detinjstvu iskusili ove zabrane, ne žele da se njihova deca tako osećaju i ohrabruju ih da ispoljavaju svoje emocije i podržavaju ih u tome. Ovo je veoma složen proces i zavisi od osobe do osobe.

NA ŠTA TREBA OBRATITI PAŽNJU I KAKO SE OVO REŠAVA?

Ako ste primetili da imate prenaglašene reakcije ili vas preplavljuju veoma intenzivne nelagodne emocije uvek u istim situacijama sa detetom (ili da na primer na jedno dete imate reakcije, a na drugo u istoj situaciji nemate), velika je verovatnoća da su vam se “aktivirale” ove podsvesne blokade. Da se ne biste vodili implusima i narušavali odnos poverenja sa detetom, bilo bi dobro da se za početak prisetite sebe iz perioda detinjstva i kako su vaši roditelji reagovali na vaša ponašanja.

Ponekad ljudi uspeju da se sete ranog detinjstva, ali kod nekih su ta sećanja bukvalno “zacementirana” i nedostupna racionalnom delu ličnosti. Upravo zbog toga sam kreirala poseban program “Emotivni detoks” i o njemu sam pisala OVDE i OVDE, a iskustva mojih klijenata možete pročitati OVDE.

Čak i kada smo svesni svojih reakcija i toga šta osećamo u nekim situacijama, to ne znači da smo ih rešili, tj. da nam se neće ponavljati. Jer, potisnute emocije i podsvesna uverenja ne mogu nestati sami od sebe. Jednom kada se aktiviraju, one nastavljaju da utiču na nas, na to kako se ponašamo i kako se osećamo.

Kada pričamo o odnosu između roditelja i deteta, svakako ne želimo da on bude narušen zbog reakcija koje su posledica ovih blokada.

Potrebno je da se one otklone tako što ćemo ih sada, kao odrasle osobe, procesirati/obraditi. Upravo “Emotivni detoks” pomaže u ovom procesu, jer ih precizno otkriva i eliminiše.

Dragana Aleksić, Family coach

Šta kada nas PODSVESNI SABOTERI koče u životu i KAKO DA IH OTKLONIMO?

pexels-photo-208147 (1).png“Hvala vam što ste me oslobodili straha od otkaza!”; “Htela sam da vam se zahvalim na uvidima koliko sam sebe sabotirala nerealnim očekivanjima…”; “Mnogo mi je lakše posle emotivnog detoksa, potpuno drugačije doživljavam moj odnos sa detetom…”; “Samo da vam javim da ovaj detoks stvarno radi! Bez problema sam putovala avionom…”; “Celo prepodne plačem od sreće, jer shvatam da se više ne bojim svega čega do sada jesam…”

Ovo je samo deo komentara koji mi stignu od klijenata posle individualnog rada metodom “Emotivni detoks”.

Ljudi često misle da za neke njihove probleme ne postoje rešenja i dugo se vrte u krug, ostaju “zaglavljeni” u nekim emotivnim stanjima, muče se, pokušavaju da racionalnim razmišljanjem reše probleme koji su zapravo skriveni u podsvesti, ali ne uspevaju. To je zato što je naš racio zadužen za logiku, a naša podsvest ne funkcioniše po principima logike.

Upravo time se i bavim u Emotivnom detoksu – otkrivanjem unutrašnjih sabotera i blokada i njihovim eliminisanjem. Ovaj program sam kreirala na osnovu brojih koučing edukacija i iskustava tokom grupnog i individualnog rada, gde sam uočila specifične obrasce između ponašanja ljudi i onog što nose u sebi, tačnije u podsvesti.

Iz iskustva u radu sa ljudima na njihovim problemima znam da rešenja postoje, i zato ću u ovom tekstu predstaviti program “Emotivni detoks” kroz primere/situacije zbog kojih mi se ljudi najčešće javljaju i žele da uđu u proces promene.

Ima ih naravno mnogo više, ali verujem da se i na osnovu ovih može dobiti jasna slika na čemu sve može da se radi ovom metodom 🙂

“Dok na Emotivnom detoksu nisam “otkrila” da sam ja ta koja ima problem kada moje dete neće da uči, sprema se za školu, vodi računa o stvarima… mislila sam da je bezobrazno i da sam negde ozbiljno pogrešila u vaspitanju.

A onda sam kroz rad shvatila da je, sve ono što su meni moji roditelji govorili u vezi sa mojim učenjem, kod mene stvorilo odbojnost, negativne emocije i još gora uverenja, koja sam bukvalno telesno osećala svaki put kada bi mi se sin suprotstavio ili “ignorisao” moje zahteve.

Kada sam se ovoga oslobodila nisam više osećala tu unutrašnju napetost koju sam pre toga bukvalno “zračila” prema detetu i ono se “borilo” sa tom mojom negativnom energijom svim silama – otporom. Sada je naš odnos potpuno drugačiji, opušteniji, on je preuzeo svoje obaveze i odgovornost, tako da više ne moram ni da mu govorim šta da radi.”

KOJI ZNACI 100% GOVORE DA RODITELJ IMA EMOTIVNE BLOKADE, PROČITAJTE OVDE.

„Celog života se osećam nesigurno, mada znam da treba da bude baš suprotno. Završila sam fakultet sa visokim prosekom, zaposlila sam se, ali stalno imam osećaj da ne vredim dovoljno, tačnije da drugi vrede više od mene. Zbog toga sam prilično povučena, ljudi za mene misle da nisam druželjubiva, i često se osećam usamljeno. Ne znam kako da to promenim, kada znam da mogu više, a nešto mi iznutra ne da…“

„Smatram sebe posvećenim i odgovornim roditeljem, trudim se da proširujem znanja, da provodim kvalitetno vreme sa detetom.  Ali, kada moje dete neće da jede, meni kao da nešto klikne i  u trenutku sve zaboravim i počnem da vičem na njega.  Posle se osećam loše, grize me savest. Što je najgore, čak i kada sam svesna da ću da vičem i znam da grešim, ja ne uspevam da se zaustavim, kao da to nisam ja u tim trenucima…“ (Zašto imamo ovakve reakcije detaljno sam opisala OVDE)

“Nikada nisam imala problem sa javnim nastupima, posao mi je takav da skoro svakodnevno pričam pred grupama ljudi. Međutim, nešto se promenilo, kao da sam izgubila sigurnost… Pred sastanak osetim tenziju, nelagodu i kao da me nešto blokira, ne mogu da pričam. Još kada svi počnu da me gledaju i čekaju da progovorim, bude mi samo gore. Ne znam šta da radim, bojim se da ću dobiti otkaz…“

“Imam burne reakcije prema roditeljima, a nisam tinejdžer, imam 40 godina. Sve im zameram, i kako su vaspitali mene i brata i koliko su bili zahtevni prema meni kada sam bio dete. Stalno se svađamo, ali ništa ne rešavamo. Vidim da su povređeni, a i ja sam…”

“Ostala su mi još tri ispita, ali nemam ni snage ni motivacije da izguram do kraja. Kao da mi je sve izgubilo smisao.”

„Veoma sam sposoban, svestan sam svojih kvaliteta i potencijala, ali često upadam u stres jer radim sto stvari u isto vreme. Imam mnogo interesovanja, ali mi dan proleti, a ja imam osećaj kao da ništa nisam uradio. Stalno započinjem nešto, pa pređem na drugo i na kraju zaboravim šta sam uopšte i hteo da radim. Kada sebi napravim jasan plan uspem da budem efikasan, ali mi je teško da se držim rasporeda jer imam osećaj da me to ograničava. Nisam zadovoljan svojim postignućima jer su minimalna u odnosu na ono što mogu…“

AKO SE PREPOZNAJETE U OVIM ILI SLIČNIM PRIMERIMA, OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM, RODITELJIMA, PARTNEROM, KOLEGAMA… I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODITE – ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“.

CILJ OVOG PROGRAMA JE DA SMANJI INTENZITET EMOTIVNE BLOKADE ILI JE U POTPUNOSTI ELIMINIŠE. NA TAJ NAČIN OSOBA DOBIJA ŠANSU DA POTPUNO DRUGAČIJE DOŽIVI NEKU SITUACIJU I DA ADEKVATNIJE ODREAGUJE. 

“EMOTIVNI DETOKS” SE RADI ONLINE, TERMIN MOŽETE ZAKAZATI NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

„U poslednje vreme na poslu često ulazim u konflikt sa kolegama jer reagujem na sve i svašta. U sekundi me izbaci nešto iz ravnoteže i ne mogu da prestanem sa kritikovanjem i komentarima. Ja imam visoka očekivanja od sebe pa samim tim i od drugih, ali problem je što ljudi oko mene rade prosečno, dok se ja napinjem iz sve snage da sve bude kako treba. Što je najgore, nisam u poziciji da zahtevam da rade više, jer nisam ni šef ni menadžer. A ni oni ne rade dobro. Kako da se kontrolišem?“

„Imam osećaj da ne umem da nađem pravu osobu za partnera. U početku sve bude super, ali vrlo brzo ja uvidim da to nije to. Moji roditelji i njihova ljubav i brak su mi ideal kakav želim za sebe, ali sve više mi se čini da to neću dostići. Čim vidim da moj dečko radi nešto što moj tata nikada ne bi uradio, ja prekidam vezu, jer znam da on nije za mene… Imam već  35 godina i hvata me panika…“

„Iako sam visoko obrazovana i imam veliko iskustvo u poslu, moj problem je što ne umem da se izborim za sebe, tj. za svoju platu. Priča o novcu mi stvara strašan osećaj u stomaku, kao da pričam o nečem zabranjenom i  lošem. Kada se potegne razgovor na tu temu ja želim da ga što pre završim, i to uvek bude na moju štetu jer ne pregovaram iako znam da imam prostora za to i da vredim mnogo više…“ O negativnim uverenjima u vezi NOVCA pisala sam OVDE.

EMOTIVNE BLOKADE I NEGATIVNA UVERENJA MOGU DA NASTANU I IZ DOBRE NAMERE. O TOME SAM PISALA OVDE.

„Moj problem je što ne umem da donesem odluku kada se od mene to očekuje. Kao da se parališem, kao da mi se mozak u tom trenutku isključi. Drugi to urade lako, jednostavno preseku, ali ja ne mogu jer se plašim da šta god da odlučim neće biti dobro…“

„Kada treba da idem negde gde nikada nisam bila ili kada treba da radim nešto novo bilo na poslu bilo privatno, hvata me strah i panika. Osetim lupanje srca i to me još više uplaši, kao da ću se onesvestiti. To me mnogo opterećuje i vidim da mi je kako vreme prolazi sve gore i gore. Ranije sam uspevala da se priberem, sada više ne. Najavljen mi je službeni put i to u drugu zemlju, užasavam se pomisli da putujem sama i to avionom! Nemam više izgovora pred kolegama da stalno izlazim na vazduh da se nadišem, već me čudno gledaju…“

U pozadini svih ovih priča nalaze se emocije koje su „sakrivene“ dublje u podsvesti, dakle nismo ih svesni niti možemo da ih povežemo sa našim problemom (strah, stid, tuga, bes, krivica…) i podsvesna ograničavajuća uverenja.

Negativne emocije nam stvaraju loš osećaj u telu, bukvalno ih osećamo fizički u nekom delu tela, a negativna uverenja su zapravo ono što smo mi „poverovali“ o sebi, na osnovu poruka koje smo dobijali u detinjstvu ili nekom drugom periodu života od osoba koje su nam tada bile važne (ili još uvek jesu).

Kada se ove negativne emocije i uverenja udruže, zajedno izazivaju određena stanja (anksioznost, unutrašnju tenziju, nemir, nezadovoljstvo, paniku…), zbog kojih se osećamo loše, neraspoloženo, kao da to nismo mi, kao da nemamo kontrolu nad našim životom, opterećujemo se raznim mislima koje samo pojačavaju to naše stanje, nemamo samopouzdanje… Što više vremena osoba provede u ovom stanju, to više postaje sklona da poveruje da je ona takva kao osoba. Ono što ja klijentima često naglašavam je – mi nismo naše trenutno stanje!

Emotivni detoks vrlo precizno otkriva pravi uzrok problema (kojeg ljudi često uopšte nisu svesni niti bi pomislili da to može da bude razlog za neka dugogodišnja stanja) i uspešno ga eliminiše. Spektar tema je širok – od poslovnih, ljubavnih, teme u vezi sa novcem, teme iz detinjstva, odnos sa roditeljima, odnos sa decom, sa prijateljima, smanjenje i eliminisanje stresa…

Pored otklanjanja negativnih stanja, Emotivni detoks se koristi i za jačanje ličnih potencijala i pozitivne slike o sebi.

Sesije se rade individualno, držim ih u Beogradu i u Novom Sadu. Preporučeni minimum su tri sesije za početak procesa promene na željenoj temi.

ZA KOGA EMOTIVNI DETOKS NIJE?

Iako je veoma efikasan, Emotivni detoks nije „čarobni štapić“ koji će „odneti“ sve probleme, pa samim tim nije za osobe koje očekuju gotova rešenja od kouča, ne žele da se aktivno uključe u proces i preduzimaju dogovorene akcione korake. Emotivni detoks je prevashodno namenjen osobama koje žele promenu, lični rast i razvoj i žele da se aktivno bave sobom, preuzimaju odgovornost za sebe, preduzimaju akcione korake, sarađuju sa koučem oko strategija za željene promene i primenjuju predložene tehnike.

OVDE MOŽETE PROČITATI JOŠ ISKUSTAVA KLIJENATA KOJI SU PROŠLI KROZ INDIVIDUALNI RAD I EMOTIVNI DETOKS

Dragana Aleksić, family coach

Kako MOTIVISATI DETE da UČI (kada ono to ne želi)

1 Comment
kids-girl-pencil-drawing-159823

Možda bi bolji naslov bio – Kako da dete ne dovedemo u situaciju da ne želi da uči – jer se upravo time bavim u ovom tekstu, ali previše je negacije, pa sam se ipak odlučila za ovaj 🙂

Neka deca od malena obožavaju da čitaju, vole da imaju jasan dnevni raspored i da, na primer, odmah po povratku iz škole urade domaći u imaju puno slobodnog vremena. Ali, ima i dece koja jednostavno imaju otpor i ne žele da se prihvate svojih obaveza niti da im se to govori.

Složićemo se da je veći izazov za roditelje druge grupe mališana, ali nijedna situacija nije nerešiva 😉

Iako ima mnogo faktora koji utiču na to kakav će odnos prema školi, učenju i zadacima dete imati, a s obzirom da ih danas dobija već u predškolskom uzrastu, hajde da vidimo šta sve možemo da uradimo da se ova navika ne “ukoreni” baš na samom početku školovanja.

Pročitajte tekst Kako da učenje ne bude mučenje (ni detetu ni roditeljima).

Stalno podsećanje na školske zadatke – natezanje, nagovaranje, kritike, uslovljavanje, ucenjivanje… – „kvari“ raspoloženje, nepotrebno stvara tenziju (i detetu i roditelju), crpi energiju, troši vreme, a nije isključeno i da će se javiti otpor prema školi i domaćem!

Od roditeljskog pristupa, veštine komunikacije i sposobnosti prilagođavanja, u velikoj meri zavisi da li će se u detetu razviti motivacija ili otpor prema učenju. Nije teško proceniti od čega će biti veće koristi, i za vas i za dete…

Ako se pitate DA LI JE MOGUĆE UČITI NA ZABAVAN NAČIN, odgovor je – Da!

Deca vole da uče (ona to rade od trenutka kada se rode), da istražuju, da saznaju nešto novo, da isprobavaju. Ona to rade spontano, prate unutrašnje impulse i zato je važno da se taj proces održi i kada krenu u školu. Kada je učenje više izazov nego obaveza, rezultati su bolji.

Sada će neko reći – Pa, jel treba da izigravam klovna da bi dete učilo?

Naravno da ne! Fokus roditelja treba da bude na krajnjem cilju – učenju, izradi domaćih zadataka i stvaranju radnih navika. A, ako postoji način da se do tog cilja dođe, a da se i roditelj i dete osećaju dobro, zašto ga onda ne bismo iskoristili?

ŠTA SE DOBIJA OVAKVIM PRISTUPOM?

Kada se neka aktivnost poveže sa prijatnom emocijom, mi joj se rado vraćamo. Sa druge strane, kada nam nešto stvara otpor ili radimo bezvoljno ili pod strahom od kazne – onda to odlažemo ili uradimo samo da se što pre oslobodimo lošeg osećaja.

Međutim, tako se stvara negativna uslovna veza u kojoj nema motivacije (ona ne može da se pokrene iz nelagodne emocije), pa će svaki sledeći put biti teže pokrenuti dete na rad, a „pretnje i kazne“ će biti sve strožije. To nikako ne treba da bude opcija, jer ne vodi do dugoročnog cilja – uspostavljanja radnih navika.

Na ovaj način mi u stvari deci dajemo mogućnost da iskuse da zadaci (i matematika i čitanje i učenje), mogu da budu izvor zadovoljstva i osećaja postignuća.

Sa druge strane, kada roditelj ne doživljava lično detetov otpor prema učenju, lakše mu je da bude fokusiran kako da dete motiviše i podstakne, ne pristupa problemu pod tenzijom već traži bolje rešenje.

OK, RAZUMEM. A, KAKO DA TO PRIMENIM U PRAKSI?

Sada kada znamo da je za pokretanje unutrašnje motivacije potrebna pozitivna emocija, sledeći korak je da zadatak/obavezu pretvorimo u izazov i igru, a potrebne su samo IDEJE!

Takođe, od velike koristi da ovo sprovedete u delo, je i poznavanje pravila efikasne komunikacije sa decom.

ZAŠTO SAD JOŠ I OVO DA ZNAM!?

Zato što tako povećavate šanse da vas dete razume i posluša bez vike, svađe, otpora, nerviranja…

I, jednostavno zato što nije svejedno kako ćete detetu nešto reći. Jer, možda vas dete nije poslušalo zato što koristite suprotne kanale za razumevanje informacija. Govorite – Vidi ovaj zadatak! – detetu koje zadatak bolje razume kada ga čuje.

Ili možda koristite nešto od ovog:

– Nemoj da kad dođem kući vidim da nisi uradio domaći! (komplikovana dvostruka negacija sa nerazumljivom porukom)

– Ako to odmah ne uradiš, nećeš ići napolje! (uslovljavanje – demotiviše)

– Možeš da gledaš crtaće, ali kad završiš domaći. (reč “ali” menja prvi deo rečenice u uslov, što stvara otpor)

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA MEJL DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

IDEJE ZA MATEMATIKU

1. Biram, biraš. Idealno bi bilo da se ovo izvede kada je više dece u kući, ali mogu da učestvuju i stariji ukućani. Što više takmičara to bolje, jer će igra trajati duže.

Pravila: Koliko takmičara ima, toliko se zadataka radi! Uzmite zbirku zadataka i recite jednom od takmičara da zažmuri i prstom dodirne neki zadatak. Pročitajte ga i dajte na primer, deset minuta za rešavanje. Ko prvi reši dobija 5 poena, drugi 4, treći 3… Važno je da svako dobije neki poen da bi sve vreme svi bili motivisani da rade. I tako redom, dok se ne obrne krug. Saberite poene i onaj ko ima najviše može, na primer, sutra prvi da bira zadatak otvorenih očiju, ili da postavlja pravila – npr. daje više ili manje vremena za rešavanje, bira teže zadatke (sa zvezdicom), dozvoljava ili ne upotrebu digitrona i slično. Dozvolite detetu da prekine kada ono to želi, ne zaboravite, ovo je za njega igra! Tako održavate dobro raspoloženje i želju da ovo ponovi.

Dete će vežbati to što treba, ali na način koji mu donosi element zabave i pozitivnu emociju.

Napomena: Pripremite se za ovu aktivnost unapred i tek onda je predložite detetu/deci. Imajte u vidu da što su stariji, to ćete morati da budete kreativniji sa predlozima novih pravila 😉

Predlog: Spremite iznenađenje za sve učesnike – sladoled, kolače, čokoladu, voće… Zapamtite, iznenađenje nije nagrada, posebno ne samo za „pobednika“! Ono služi za održavanje pozitivne energije i emocije posle ove aktivnosti.

pexels-photo-374918

2. Ulazak u neku ulogu. Kada nam je mozak pretrpan informacijama, a razmišljanjem ga još više angažujemo, nekada dođe do blokade i ne uspevamo ni jednostavne stvari da rešimo 😦 Onda pomaže mentalno opuštanje, preusmeravanje pažnje na nešto lagano, neopterećujuće.

Nekada dete samo traži ili pravi pauzu, i to je sasvim OK i treba mu dozvoliti. Međutim, ako je pod pritiskom da mora odmah da završi zadatak ili oseća strah da će dobiti lošu ocenu, onda je roditelj taj koji će mu pomoći da se opusti.

Recite na primer – Zamisli, zamisli da si detektiv koji je upravo rešio neki problem i da se sada bira gde će da se odmara! Evo, da sam ja taj detektiv sada bih se odmarala na nekoj plaži? A, ti? I pustite dete da maštari.

Ili, recite – Kada taj detektiv stavi ovu kapu / obuče ovaj sako / obuje ove cipele, to mu pomaže da traga za rešenjem (nađite bilo šta što dete može da obuče i uživi se u ulogu). Možda je rešenje ispod kreveta! Možda se krije u ormanu! Šta misliš gde je?

Cilj igre je da dete počne da razmišlja o detektivu (ili nekoj drugoj ulozi), jer kada se aktivira deo mozga zadužen za maštanje, “odmara” se onaj koji je zadužen za logiku.

Vrlo brzo nakon ovakvog opuštanja, detetu se “javi” ideja kako da reši zadatak, oseća se motivisano i srećno 😉

Naravno, ovo je nešto što treba često ponavljati, bez prevelikih očekivanja da će sve odmah dati rezultate. Ovo je model koji treba da zaživi u porodici, da se dete oseća sigurno i podržano, bez pritiska i tenzije, i da može da vam se obrati kada mu je teško ili kada se “zaglavi” sa učenjem. Vi ćete biti neko ko će izvući ideju “iz rukava”.

AKO VAM DETETOV OTPOR PREMA UČENJU I ŠKOLI STVARA TENZIJU I ULAZITE U EMOTIVNE REAKCIJE ILI STE U ČESTO U KONFLIKTU – POSTOJI VEROVATNOĆA DA IMATE EMOTIVNU BLOKADU ILI NEKORISTAN OBRAZAC PONAŠANJA KOJI NOSITE IZ VAŠEG DETINJSTVA. AKO OSEĆATE DA TO NARUŠAVA VAŠ ODNOS SA DETETOM I ŽELITE DA SE TOGA OSLOBODIT ZAKAŽITE INDIVIDUALNI RAD METODOM „EMOTIVNI DETOKS“ U BEOGRADU ILI NOVOM SADU. VIŠE O METODI PROČITAJTE OVDE. 

INFO I PRIJAVE NA MEJL DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

IDEJE ZA ČITANJE I UČENJE 

Decu je zapravo najteže zainteresovati da počnu da čitaju neku lekciju (posebno ako je na stranici samo tekst bez slika). Ali, ako im se sadržaj dopadne onda nastavljaju do kraja. Možete pozvati detetovog druga, drugaricu ili uključiti člana porodice.

1. Odglumi mi ovo. Prelistajte lekciju unapred, izaberite najzanimljiviji deo, i sačuvajte ga za pred kraj. Za dete izaberite deo gde ima dijaloga (ako je npr. tekst iz čitanke), ili neki drugi kraći (iz drugog predmeta), po jednu-dve rečenice! Što je dete mlađe, srazmerno treba da bude manje sadržaja…

Pravila: Podelite učesnicima „uloge“ ili svakom zadajte da određenim glasom pročita svoj deo – mogu i da odzvižduću, šapuću, pevuše, šta god. (ako deca još uvek ne znaju da čitaju, vi im pročitajte taj deo, pa zadajte izazov) Biće im zabavno, smejaće se, takmičiti, što i jeste cilj. Kada se „probudi“ dobra energija, dok su još pod utiskom, pročitajte im deo koji ste izabrali (onaj najzanimljiviji). Potrudite da se bude izražajno i zagonetno, da im privučete pažnju.

Onda ih pitajte kako bi oni to ponovili, tačnije, šta su zapamtili. Pustite ih da glume, da se užive. Možda će neko hteti da nacrta to što je čuo! Neka ovo traje koliko deca žele, dok im je zabavno. Sutra  podignite malo kriterijume, pa im recite da svako izabere svoj deo i da ga pročita naglas kao, na primer, njegov omiljeni junak, lik iz crtaća, najbolji drug ili drugarica…

Predlog: Dogovorite se da svakog dana „zajedno“ čitate, učite. Ako su deca mlađeg uzrasta biće im potrebna pomoć i podrška odraslog. Za one malo starije (devet i više godina), dovoljno je da im „ukažete“ poverenje da pročitaju deo iz knjige dok vi, na primer, obavljate nešto po kući, i da vam ga onda prepričaju.

2. Čitaj igračkama. Sve ovo možete i sa jednim detetom, ako ih nema više u okruženju. Predložite detetu da napravi od igračaka publiku i zajedno, a posle može i ono samo, čitajte, recitujte, učite. Dete može da sluša vas dok čitate kratke delove lekcije (na primer, ovo prija deci koja su u auditivnom kanalu), a da onda uzme neku igračkicu i da njenim glasom ponovi ili prepriča to što ste pročitali.

I da zaključim, umesto da gubite vreme i energiju na natezanje sa detetom, rasprave i svađe, koristite slobodno vreme da smišljate ideje, stvarate lepe uspomene i pozitivne emocije. Jer, dete će još mnogo godina ići u školu i učiti… Zamislite da se svih tih godina natežete! Igra je ipak bolja opcija, zar ne 😉

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA MEJL DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

Kako da povratak na POSAO POSLE PORODILJSKOG bude lakši (5 važnih koraka)

baby-2255473_1920 (1).pngPovratak na posao nakon pauze zbog trudnoće i porođaja, za neke žene može da bude veoma stresan.

Pored promena kroz koje žena prolazi (emotivnih, mentalnih, fizičkih), u velikoj meri menjaju se prioriteti, a nekada i samo poslovno okruženje i zahtevi.

Sve ovo može da utiče da se žena po povratku oseća nesigurno, a često se menja i njen subjektivni doživljaj spremnosti da se posveti novim poslovnim izazovima. 

Emotivni spektar kroz koji mame prolaze se razlikuje od osobe do osobe. Neke žene se rado vraćaju na posao ne dovodeći u pitanje tu odluku, lako organizuju vreme i obaveze, jednostavno njima ovaj period ne predstavlja izazov, već potpuno prirodni sled događaja.

Sa druge strane, ima žena kojima su se rođenjem deteta/dece, prioriteti toliko promenili, ili su doživele emotivnu transformaciju  u velikoj meri, da im sama pomisao na posao, tačnije na ostavljanje deteta zbog posla, stvara nelagodu, tenziju, stres. Za ove žene će dodatni teret biti i osećaj krivice, griže savesti, pa i bespomoćnosti što „ostavljaju“ dete.

Tako ulaze u stanje opšteg nezadovoljstva koje može da rezultira i kompletnom promenom slike o sebi kao zaposlene osobe (ili majke) i gubitkom samopouzdanja.

Ukoliko je povratak neophodan zbog porodične i finansijske situacije, jasno je da će i pritisak biti veći. Takođe, dešava se i da se žena vrati na posao bez opterećenja, ali da se situacija promeni kada se suoči sa organizacijom vremena i promenom ponašanja deteta zbog razdvajanja.

NEGATIVNE EMOCIJE I UVERENJA PREDSTAVLJAJU PREPREKU U RAZNIM ŽIVOTNIM SITUACIJAMA, PA I KADA JE POVRATAK NA POSAO U PITANJU.  POSEBNIM KOUČING PROGRAMOM – EMOTIVNI DETOKS – BLOKADE SE OTKRIVAJU I ELIMINIŠU. CILJ OVOG PRISTUPA JE DA SE OTKRIJE ŠTA JE U POZADINI NEKE SITUACIJE (NEGATIVNO UVERENJE, PREVELIKA OČEKIVANJA, ISKUSTVO IZ DETINJSTVA…) I DA SE LAKŠE DOĐE DO REŠENJA I PROMENE. VIŠE O EMOTIVNOM DETOKSU PROČITAJTE OVDE.

Pored ovih emotivnih izazova, tu je i organizacija čuvanja deteta, kao i organizacija vremena i obaveza van posla. Ovo je zaista preveliki teret za jednu osobu i žena se može osetiti kao da je sama na svetu.

OK, sve je ovo manje-više poznato i jasno u teoriji. Hajde da vidimo kako da povratak na posao bude lakši.

1. POČNITE SA PRIPREMOM NA VREME

Dva, tri meseca pred povratak na posao (a sasvim je OK i ranije ukoliko imate veoma izražen osećaj nelagode, tenzije, straha…), pozabavite se sobom, u smislu preispitivanja KAKO se osećate kada pomislite na povratak. Šta osećate i gde u telu (da li se javlja neka fizička senzacija)? Koja emocija je najdominantnija? Koje misli vam prolaze kroz glavu?

Ako je subjektivni osećaj nelagode na skali od 1 do 10 veći od 5 (1 – jedva da nešto osećam, 5 – uf pomisao na posao mi je bas stres, 10 – ne mogu da podnesem koliko je jako), bilo bi korisno da potražite podršku kouča, psihologa, terapeuta… Ukoliko se ovaj negativni osećaj pojačava kada neko vaše dileme i stanje nelagode komentariše – “Ma, daj preteruješ! Opusti se. Nije to ništa. Ih, tolike žene rade, pa ne prave dramu!”, i slično, to je znak da definitivno treba da prođete neku vrstu pripreme koja će vam pomoći da ojačate samopouzdanje i vratite se u balans.

Uvek verujte svom osećaju i ne zanemarujte ga, koliko god vas drugi uveravali u suprotno. On vas nikada ne vara.

MOJI POSEBNO KREIRANI KOUČING PROGRAMI – BACK TO OFFICE I EMOTIVNI DETOKS – POMAŽU U PREVAZILAŽENJU OVIH STANJA I JAČANJU UNUTRAŠNJIH SNAGA. MOGU SE RADITI ODVOJENO, ILI U KOMBINACIJI. VIŠE O BACK TO OFFICE PROČITAJTE OVDE, A O EMOTIVNOM DETOKSU OVDE.

Drugi deo pripreme se odnosi na onaj praktični deo – traženje odgovarajuće osobe koja će čuvati dete dok ste na poslu, ukoliko ne ide u vrtić.

Ako dete kreće u vrtić baš kad se i vi vraćate na posao, bilo bi dobro da se unapred pripremite na sve ono što možete očekivati u periodu adaptacije. (informacije o video predavanju na temu adaptacije na jaslice i vrtić i kako da dobijete pristup da ga gledate možete pročitati OVDE).

Ako tražite bebi siterku, na ovom linku je FB live uključenje na tu temu – Šta je važno da imaš na umu ako dete čuva dadilja?

2. NE MORATE SVE SAMI 

Pod teretom emocija, uverenja i obaveza, često se ne vidi šuma od drveta. Prvo, važno je da žena zna da nije sama.

Tu je vaš partner i preporuka je da otvoreno razgovarate, bar nekoliko nedelja pre povratka na posao, o raspodeli obaveza, novoj organizaciji, a pre svega kako se osećate. Bilo bi korisno, ako postoji mogućnost, da se uključe i bake, deke, možda još neki član porodice koji može da olakša ovaj prelazni period.

Najnepovoljniji scenario je da mislite da morate sve sami – i da (u)radite i da rešite.

ZLATNO PRAVILO DOBRIH ODNOSA I KONSTRUKTIVNE KOMUNIKACIJE JE – UVEK PITAJTE I TRAŽITE POMOĆ I PODRŠKU. DAKLE, NE ČEKAJTE DA PARTNER SAM UVIDI, PRETPOSTAVI ILI DONESE ZAKLJUČAK DA VAM TREBA POMOĆ, JER SE TO (UGLAVNOM) NEĆE DESITI. NE ZATO ŠTO ON TO NE ŽELI, NEGO ZATO ŠTO VI SVOJIM PONAŠANJEM „ŠALJETE PORUKU“ DA STE OK SA SITUACIJOM, DA SVE IMATE POD KONTROLOM I DA MOŽETE SVE SAMI! POVRATAK NA POSAO JE VELIKA PROMENA KAKO ZA VAS TAKO I ZA CELU PORODICU I DOBRO JE DA SVI ČLANOVI BUDU UKLJUČENI.

3. BUDITE UPOZNATI SA RAZVOJNIM FAZAMA DETETA

Razdvajanje mame od deteta i deteta od mame dodatno mogu da otežavaju razvojne faze kroz koje dete prirodno prolazi. One su normalne i očekivane – strah od odvajanja, strah od nepoznatih osoba, faza burnog ispoljavanja besa, faza negacije…

Takođe i trenutne životne okolnosti “dolivaju ulje na vatru” – selidba, polazak u jaslice ili vrtić, angažovanje bebi siterke, promena dnevne dinamike…

U ovim fazama i situacijama, reakcije deteta mamama teško padaju, jer su često burne, praćene plakanjem, detetovim otporom, odbijanjem saradnje… Tada se mama oseća bespomoćno, nesigurno, doživljava lično detetovu reakciju, što samo pojačava osećaj krivice.

OD VELIKE POMOĆI JE DA BUDETE UPOZNATI SA RAZVOJNIM FAZAMA DETETA, KAO I DA ZNATE ŠTA I KAD MOŽE DA OČEKUJETE, DA NE BISTE SVAKU PROMENU DETETOVOG PONAŠANJA DOŽIVLJAVALI LIČNO I KAO REAKCIJU NA VAŠ ODLAZAK NA POSAO.

Kada roditelji znaju šta mogu da očekuju tokom ovih faza od deteta, tada je efekat iznenađenja manji, samim tim i stres.  Takođe, pripremljenost u smislu kako reagovati u tim situacijama, upoznatost šta sve može da pomogne, kao i brojne ideje kako kroz komunikaciju sve može da se olakša – biće od velike koristi roditeljima, posebno mami 🙂

4. EFIKASNO UPRAVLJANJE VREMENOM

Ovde pre svega mislim na određivanje prioriteta i podelu obaveza na bitno, hitno, nije bitno i nije hitno. Verovali ili ne, u toku dana najviše vremena trošimo na stvari koje nisu bitne i hitne 😦

U čemu je problem kada to radimo?

U tome što imamo osećaj da nikada nemamo dovoljno vremena za stvari koje su nam zaista važne i, naravno, osećamo se loše zbog toga.

Koje su to stvari?

Peglanje, pranje sudova i ostali kućni poslovi koji mogu da nas sačekaju (svakako će nas sačekati), dok se vratimo iz parkića srećni što smo sa detetom proveli vreme zajedno i “uhvatili” poslednje zrake jesenjeg sunca ili videli prve pahulje.

Znam da ćete pomisliti – Kako mogu da ostavim sudove? Ju, da ne ispeglam veš, ma nema šanse! Moram da usisam sad, jer posle neću moći… Ove stvari su bitne, ali nisu hitne, dakle mogu se obaviti bilo kad. A, ako biste videli da nemate, na primer, hleb za večeru, onda bi to bilo i bitno i hitno.

Hajde da vidimo kroz primer kako ovo izgleda.

Došli ste kući, ručali, lep je dan i želite da ga iskoristite da izađete napolje sa detetom. Onda pogledate gomilu sudova i odlučujete da ih ipak prvo operete. Dete počinje da kenjka i traži da krenete, vi ste se unervozili, žurite i osećate se frustrirano jer ne možete dve stvari u isto vreme da uradite. Kako rešiti ovu situaciju? Tako što ćete doneti odluku koja od ove dve stvari je u tom trenutku bolja opcija za dete i vas. Izaći ćete napolje u dobrom raspoloženju, posvetićete se detetu, vratićete se kući i bez nepotrebnog stresa srediti sudove. Dakle, ne morate da funkcionišete po principu SVE, SAD I ODMAH, jer to iscrpljuje, nepotrebno troši energiju i uvodi u tenziono stanje.

Za postavljanje i promenu prioriteta je potrebna vežba, jer mi smo robovi navika, i ako smo navikli da se uvek prvo bavimo sporednim stvarima (sa idejom da su one prioritet), biće potrebno vreme da usvojimo nove navike. I ja sam nekada tako raspoređivala obaveze, a onda sam naučila i uvidela da može drugačije i da neće biti smak sveta!

Za početak možete da podelite stranicu u svesci na 4 kolone i da upisujete po prioritetima sve što u toku dana treba da obavite  – bitno, hitno, nije bitno, nije hitno.  Vremenom ćete i sami uočiti šta možete da odložite, a šta stvarno da obavite odmah.

UKOLIKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA OKO BOLJE ORGANIZACIJE VREMENA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNI SUSRET (ILI ONLINE)  NA MEJL DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM

I, na kraju:

5. PRE SVEGA, BUDITE REALNI

Povratak na posao posle pauze, pored promene životnog ritma i navika, donosi i određenu dozu stresa, jer žena može da ima prevelika očekivanja od sebe u želji da se što pre uklopi u novonastalu situaciju.

Prevelika lična očekivanja, emotivna “rastrzanost”, nedostatak strpljenja za proces povratka – NEĆE VAM OLAKŠATI, naprotiv!

Budite realni – vi ste sada mama, žena sa sasvim drugačijom dinamikom dana, novim navikama, obavezama,  i, što je najvažnije, novim emocijama i nivoom odgovornosti za jedno ljudsko biće – vaše dete!

Naravno da će vam biti teško da budete razdvojeni od deteta, naravno da ćete prvih nedelja više razmišljati o njemu i tome šta radi, da li jede, plače, spava… nego o poslu, naravno da će vam nedostajati ritam koji ste imali sa detetom kada ste po ceo dan bili zajedno. Sve je ovo normalno, očekivano i sasvim OK 🙂

Potrebno je vreme da se sve ovo uskladi i zato dajte sebi dovoljno vremena, budite blagi prema sebi, spustite lična očekivanja i idite iz dana u dan – polako. Čak i da se niste na vreme pripremili za sve ove promene, to uvek možete da uradite ako procenite da vam treba pomoć i podrška.

VIŠE O PROGRAMU BACK TO OFFICE PROČITAJTE OVDE ili ZAKAŽITE INDIVIDUALNU SESIJU U BEOGRADU ILI NOVOM SADU NA MEJL DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM

Dragana Aleksić, family coach

 

 

Kako da znam da li MENI TREBA KOUČING? (i ostale nedoumice u vezi rada na sebi, ličnog rasta i razvoja)

3 Comments

ja_fb

Kada je pravo vreme za rad na sebi? Moram li da čekam kraj godine za postavljanje ciljeva? Hoću li se mnogo promeniti? Da li prvo da radim emotivni detoks?

Imam mnogo ideja, ali od njih nikad ništa ne bude. Hoće li mi koučing pomoći da se one ostvare?

Ko je uopšte kouč i šta tačno radi?

 

Ovo su samo neka od pitanja koja stižu do mene, pa hajde da  razrešimo nedoumice.

KADA JE PRAVO VREME ZA RAD NA SEBI?

Ja volim da kažem – UVEK!

Čim ste sebi postavili ovo pitanje, vrlo je verovatno da ste na korak od odluke da krenete putem ličnog rasta i razvoja. Pravo vreme je kada osetite potrebu za promenom, kada imate osećaj da ste se zaglavili, da previše dugo tapkate u mestu, kada osećate nezadovoljstvo, a ne znate pravi razlog ili znate razlog ali ne radite ništa da to rešite, kada imate poriv da ostvarite neki svoj san, ali nemate podršku ljudi iz okruženja, ili imate strah da ga ostvarite…

Neki ljudi vape za promenom, ali se ne usuđuju da krenu na taj put. Ukoliko se sve na ovome završi, onda to govori da još uvek nisu spremni, da još uvek nije pravi trenutak. I to je skroz OK. Međutim, ako osećaju da nisu više srećni tu gde su, ako postaju mrzovoljni, ako imaju burnije reakcije nego pre ili su konstantno pod stresom, ako dobijaju komentare tipa – Šta ti je, to više nisi ti! – onda je dobro da provere šta stvarno žele, šta je to što bi im pomoglo da se osećaju bolje u svojoj koži.

Nekada su to veoma male promene koje mogu da naprave veliku razliku i daju osećaj samopouzdanja i osećaj da osoba ima kontrolu nad svojim životom. A, nekada će promene biti veće, ali šta je to naspram osećaja sreće i zadovoljstva?

 UFF, ŠTA SAD TO ZNAČI – DA MORAM DA SE MENJAM IZ KORENA?

Odmah da vam olakšam, odgovor je NE.

Ljudima ideja o tome da „moraju“ ili da treba da se menjaju, uopšte nije prijatna. U koučing procesu se ne menjate vi kao osoba (bar ne u samom početku), već menjate svoje navike, ponašanja i nekorisna uverenja. Tokom rada, uz podršku kouča, vrlo brzo ćete naučiti da pravite razliku između onoga što radite iz navike, onoga što mislite da morate i onoga što STVARNO ŽELITE, kao i da procenjujete šta vam je korisno, a šta ne.

Kada prepoznate da je u pitanju navika, tada, uz pomoć kouča, menjate nekorisno ponašanje za ono koje će vas voditi ka onome što želite. Tek onda možemo da pričamo o ličnoj promeni, koja se najpre odražava na životni stav, samopouzdanje, sigurnost u sebe i tada možemo da kažemo da se osoba „promenila“, s tim što je ta promena spontana i svakako dobrodošla i željena.

ZAŠTO KOUČING DAJE TAKO DOBRE REZULTATE?

Zato što, na prvom mestu, polazi od toga da 1. imate sve resurse u sebi, pa samim tim i odgovore na sva pitanja koja vas “muče” – kouč tada ZNA kako da vas ohrabri da te odgovore zaista i (po)slušate; 2. zato što je glavni zadatak kouča da SLUŠA šta govorite i da PREPOZNAJE šta je VAMA stvarno važno (vaše životne vrednosti); 3. zato što vam postavlja pitanja koja vam niko do sad nije postavio, a koja vam pomažu da zaista sagledate sebe, svoje želje, težnje, uverenja, vrednosti, identitet; 4. zato što vam pomaže da razmišljate “van kutije”, bez ograničenja i preispitivanja vaših želja i snova; 5. zato što vas tokom procesa pitanjima MOTIVIŠE da se “odglavite” iz nekog nekorisnog šablona ponašanja ili razmišljanja i daje vam NOVU PERSPEKTIVU na neke situacije, ali i na vas same, život, ljude…; 6. zato što vam kouč NE DAJE gotova rešenja, odgovore, sugestije šta da radite, jer poštuje činjenicu da vi znate šta je NAJBOLJE za vas, na koji način ćete to ostvariti i kojom brzinom.

Kouč je tu da vas u svemu tome podrži, ohrabri, kada treba pogura ili jednostavno da vreme za razmišljanje…

JA UGLAVNOM ZNAM ŠTA NEĆU, ALI NE ZNAM ŠTA HOĆU. DA LI KOUČING MOŽE DA POMOGNE?

Ovo je česta situacija, da ljudi nešto hoće, ali ne znaju šta i da veoma dobro znaju šta neće.

Iskusan kouč ima čitav set alata kojima može da potpomogne proces kreiranja željenog cilja, poštujući klijentove smernice šta je to što on nikako ne želi. Tako da je odgovor na ovo pitanje – DA, koučing može da pomogne da napravite promenu čak i ako u samom početku ne znate šta želite. Nekada su unutrašnje blokade prepreka da osoba „osvesti“ šta želi, tačnije da DOZVOLI sebi da nešto hoće (znam da čudno zvuči, ali ovo je veoma česta pojava), koja  se otkriva vrlo brzo, već na prvoj sesiji i tada je preporuka da se uradi Emotivni detoks.

VIŠE O UNUTRAŠNJIM SABOTERIMA KOJI STOJE KAO PREPREKA NA PUTU LIČNOG RASTA I RAZVOJA PROČITAJTE OVDE.

DA LI ONDA PRVO DA RADIM EMOTIVNI DETOKS?

Ovo možemo da znamo tek kada počnemo sa radom.

Program Emotivni detoks je veoma koristan kada osoba želi da napravi neku promenu, ali joj to ne polazi za rukom ma koliko se trudila. Tada se prvo radi na otkrivanju šta osobu sve sputava, da li je, možda, u njoj prisutan strah da nije dovoljno dobra, da li postoje neki obrasci ponašanja koji se ponavljaju… Cilj je da se otklone blokade koje mogu biti  negativna uverenja ili negativne emocije, ali i šabloni ponašanja i razmišljanja. Ljudi često nisu svesni ovih podsvesnih ograničenja, jedino što primećuju je da se plaše, ustručavaju, da misle o sebi loše, ali ne znaju zašto…

Sa druge strane, ako u toku koučing rada, iako je uspešno postavila svoj cilj, osoba ne uspeva da ga realizuje, svakako treba istražiti da li postoje unutrašnje blokade. Tada se pored ostalih koučing alata „uključuje“ i emotivni detoks kako bi se proces ubrzao. Pored eliminisanja blokada, u toku samog koučing procesa ovaj program se može koristiti za JAČANJE pozitivnih uverenja, unutrašnjih potencijala i povezivanje pozitivne emocije sa samim ciljem.

O ovom programu pročitajte OVDE.

TREBA LI ČEKATI KRAJ GODINE ZA POSTAVLJANJE CILJEVA?

Postoji tendencija da ljudi postavljaju ciljeve na samom kraju ili samom početku godine.

Zašto ovo nije baš najbolja ideja? Zato što se ljudi tada uglavnom suoče sa činjenicom da nisu ostvarili ni ciljeve koje su postavili prošle godine, pa je samim tim motivacija da kreiraju nove jako niska, ili je čak uopšte nema! Ovo pravilo da se na kraju godine “svode računi” i kreiraju novi ciljevi važi za osobe koje su već u procesu ličnog rasta i razvoja, koje su već navikle da postavljaju i dostižu svoje ciljeve. Za sve druge ovo je najčešće izvor frustracije… Terati sebe da postavimo cilj samo zato što je kraj godine, je potpuno besmisleno i neproduktivno!

Ukoliko ste na samom početku rada na sebi, onda je NAJBOLJE da ciljeve postavljate onda kada osetite potrebu za tim, kada ste nadahnuti, imate ideju koju želite da sprovedete u delo, osećate visok nivo motivacije, ushićeni ste zbog rada na nekoj temi, projektu, kada osećate leptiriće, kada jedva čekate da ujutru ustanete i bavite se time…

Ako imate nadahnuće baš ovih dana, ne čekajte 31. decembar samo zato što ste čuli ili pročitali da se tada postavljaju ciljevi! Ljudi su mnogo opušteniji da rade na sebi i svojim željama i planovima kada nema pritiska i grča da se nešto radi pošto-poto, po svaku cenu.

IMAM BEZBROJ IDEJA, ALI NIKADA IH NE OSTVARIM. SVI MI GOVORE DA SE MANEM TOGA I RADIM NEŠTO KORISNO. DA LI KOUČING MOŽE DA MI POMOGNE DA IH REALIZUJEM?

Odgovor je DA!

Svi mi imamo ideje, ali ono što pravi razliku je da li umemo da ih ostvarimo, tačnije da li preduzimamo akciju koja nas vodi ka njihovom ostvarenju. Uz asistenciju i podršku kouča ideje postaju ciljevi!

Najveći izazov za osobe koje teže ostvarenju svojih snova i ideja, jeste upravo odsustvo podrške bliskih ljudi ili još gore „saveti“ kojima ih sabotiraju.

Negiranje mogućeg uspeha je kao nokaut u boksu, obara pravo na pod. Iz tog stanja se jako teško vraća visok nivo motivacije i moja topla preporuka, koju pišem iz ličnog iskustva, je da svoje snove delite SAMO I SAMO sa ljudima koji mogu da vas razumeju i podrže. Nekada ćete biti u situaciji da ih zadržite za sebe, ali i to je bolje od nokauta…

Dakle, ako želite da ostvarite bar jedan od svojih snova, svesno donesite odluku da sprečite transfer tuđih strahova i nesigurnosti na sebe. To će vam biti jedna od najboljih odluka u životu! Podršku tražite od profesionalca koji će vam na tom putu biti i vetar u leđa i neko ko će vas povući za ruku kada zatreba.

UKOLIKO VAM JE POTREBNO VIŠE INFORMACIJA ILI ŽELITE DA ZAKAŽETE TERMIN, PIŠITE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

KOLIKO PUTA MORAM DA DOĐEM NA SESIJE DA BI SE “NEŠTO DESILO”?

Ako imate osećaj da nešto “morate”, moj odgovor je da NE DOLAZITE, tačnije da ne počinjete sa koučingom, jer još niste spremni. Da ste spremni znaćete po tome što ćete ŽELETI da dođete.

Odgovornost za sam proces i uspeh je na klijentu, dakle na vama. Od vaše angažovanosti zavisi kako će se proces odvijati. Ne može kouču da bude važnije postizanje vašeg cilja nego vama, niti on treba da se “upinje” da ga ostvari. Svaki kouč će dati svoj maksimum, ali postoji pravilo da se, ako se kouč tokom procesa angažuje više od 30% u odnosu na klijenta, preispita sledeće:

  1. da li ste uopšte motivisani za rad (možda vam je neko “preporučio” ili postavio ultimatum da treba da radite na sebi),
  2. da li možda radite na cilju koji nije vaš, nego samo mislite da jeste (ispunjavanje tuđih želja i očekivanja je takođe česta pojava),
  3. da li ste “poranili”, tj. nije još trenutak za rad

Koliko puta će neko doći na sesiju zavisi od više faktora – koliko mu je važan cilj ili rad na sebi, u kojoj je trenutno životnoj fazi (krizi), kojom brzinom se odvijaju dogovoreni akcioni koraci, da li je cilj kratkoročan ili dugoročan, da li postoje neke oklonosti koje nisu pod kontrolom klijenta pa je samim tim neizvesno kada će se cilj ostvariti…

U svakom slučaju, 4 sesije u kontinuitetu su preporučeni minimum da bi se pokrenuo proces željene promene.

KO JE UOPŠTE KOUČ I ŠTA TAČNO RADI?

Moj uloga kao kouča je da vas podržim u procesu ličnog rasta i razvoja, postavljanju ciljeva, donošenju odluka, prevazilaženju izazovnih situacija, efikasnoj organizaciji vremena, postavljanju prioriteta, a pre svega da vam pomognem da se oslobodite svojih unutrašnjih prepreka, stresa, strahova, negativnih uverenja i da se osećate dobro u svojim životnim ulogama.

KOUČING KAO METODOLOGIJA SE  BAZIRA NA PRETPOSTAVCI DA SVI IMAMO SVE RESURSE KOJI SU NAM POTREBNI DA NAPRAVIMO ŽELJENU PROMENU I DOĐEMO DO CILJA. KOUČ JE OSOBA KOJA IMA ZNANJE I ALATE DA BUDE VAM PODRŠKA U TOM PROCESU.

Kouč je osoba koja je prošla jednu ili više akreditovanih koučing edukacija, profesionalac koji može objektivno i sa emotivne distance da sagleda i situaciju i klijenta. Što više edukacija kouč prođe, to ima više alata, tehnika, metoda, kojima pomaže klijentu na njegovom putu. Takođe, to mu omogućava i da kreira svoje programe. Ja sam tako razvila program Emotivni detoks i program za roditelje Umetnost komunikacije sa decom.

Svaki kouč na osnovu edukacije, ličnih interesovanja i stečenog iskustva opredeljuje se za ciljnu grupu kojoj posvećuje svoj rad i koja će imati najviše koristi od njega.

Moj fokus je rad na porodičnim temama, jer sve počinje i završava se u porodici. Bilo da su to teme koje su aktuelne sad u odnosu između roditelja i deteta, bilo da jedan ili oba roditelja žele da rade na temama iz NJIHOVOG DETINJSTVA, koje su mogući uzrok neke trenutne situacije/problema u porodici. Više o tome kojoj ciljnoj grupi sam se ja posvetila pročitajte OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

UKOLIKO ŽELITE DA ZAKAŽETE INDIVIDUALNE SESIJE POŠALJITE MEJL NA: DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

Zašto deca NE RAZUMEJU šale odraslih na isti način?

pexels-photo-259806

Da li vam se desilo da se šalite sa detetom, a da njegova reakcija bude potpuno neočekivana?

Ili da mu kroz sarkazam kažete da nešto uradi, očekujući da uradi baš suprotno, a onda vidite da je bukvalno shvatilo to što ste rekli?

Povod za ovaj tekst je moje iskustvo, kao profesionalnog kouča, u radu sa odraslim osobama kroz koučing i emotivni detoks. Tada smo otkrili da je poreklo nekih njihovih emotivnih blokada, nesigurnosti, strahova, pa i uverenja, upravo u dvosmislenim porukama koje su dobijali u detinjstvu, a to je prilično uticalo na njihov sadašnji život i donošenje ili nemogućnost donošenja nekih odluka, osećaj samopouzdanja, sigurnosti u raznim životnim ulogama…

Naravno, ne znači da će uvek i na svakog ove stvari uticati isto, ali svakako jeste nešto na šta treba obratiti pažnju dok je dete malo.

O TOME KAKO I ZAŠTO NAŠE DETINJSTVO UTIČE NA NAŠE RODITELJSTVO, PISALA SAM OVDE. 

O čemu se radi?

Začikavanje, sarkazam, ironija, šale odraslih mogu kod dece da izazovu čitav spektar emocija i stanja – zbunjenost, posramljenost, stid, bespomoćnost, nesigurnost, strah, nepoverljivost, izdaju, krivicu…

Pitate se zašto bi nešto tako bezazleno kao što je šala ili začikavanje moglo da uzrokuje nešto od ovoga?

Jednostavno – mala deca NE RAZUMEJU sarkazam i ironiju! Ona sve shvataju bukvalno, a odrasli koji vole da ih začikavaju i šale se sa njima na ovaj način, često se iznenade ishodom ovakve komunikacije.

Hajde da prvo vidimo neke česte situacije.

Situacija 1.

Dvogodišnjem detetu je ispala nova igračka i delovi su se rasuli po podu. Dete pogleda u tatu očekujući reakciju, pomoć, rešenje, a tata mu kaže – “Tako je, baci igračku, baci je jako, sigurno će se popraviti!” Dete uzima igračku i treska je o pod. Tata je iznenađen i ljuti se na dete. Dete ponovo uzima igračku i baca je, naivno očekujući da se ona “popravi”. Tata se ljuti još više i “daje” detetu etiketu da je bezobrazno i uzima mu igračku. Dete je zbunjeno.

Situacija 2.

“Ma šta imaš da učiš toliko!” – kaže deka unuku jer mu je žao što dete toliko sedi i što se ne igraju. “Kad sam bio mali, ja sam stavljao knjigu pod jastuk i ujutru sam sve znao!” -namiguje deda. Pred spavanje dete puno nade stavlja knjigu pod jastuk. Sutradan dobije lošu ocenu. Mama i tata su ljuti, a deka nije tu da objasni. Dete se oseća iznevereno.

Situacija 3.

Mama, tata i dete se šetaju gradom i jedu sladoled. Detetov se topi brže nego što može da ga jede. Gleda upitno u mamu, a ona kaže “Samo ti tako polako liži, i sav se zamaži, nek ti curi na čistu majicu!” Dete se opušta i jede sporije, sladoled curi po bradi, rukama, majici. Mama mu otima ostatak i daje ga tati, briše ga maramicama. Dete je iznenađeno što tata sada jede njegov sladoled i što se mama ljuti…

AKO ŽELITE DA RADITE NA ODNOSU SA DETETOM, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU ZA RODITELJE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM

AKO ŽIVITE DALEKO OD BEOGRADA ILI NOVOG SADA, ILI MOŽDA VAN SRBIJE, ILI JEDNOSTAVNO NEMATE VREMENA ZA LIČNI SUSRET, UVEK MOŽETE DA ZAKAŽETE ONLINE KONSULTACIJU. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Situacija 4.

Svaki put kada je dete sa mamom ili tatom u prodavnici, teta na kasi kaže – “Vodim ga ja kod mene kući, pa će živeti sa mnom! Jel hoćeš?” Dete se strese, pribije se uz nogu roditelja i grčevito počinje da ga steže. Mama (ili tata) mu sklanja ruke, namiguje i kaže “Jel hoćeš da ideš? Ajde da te spakujemo.” Dete gura glavu u mamine (ili tatine)  noge, počinje da je vuče i traži da ide kući. “Što se stidiš?” – kaže mama, a teta dodaje – “Vidi, vidi, kako je stidljiv. E, onda neću da te vodim…” Dete više ne želi u prodavnicu sa mamom (ili tatom).

Situacija 5.

U parkiću jedan deka začikava dete – “Nije to tvoja baka, ne ličite. Ona ima belu kosu a tvoja je crna!” “Tebe su mama i tata uzeli od nekog, nisi ti njihov. Vidiš kako je tvoj brat dobar, a ti ništa ne slušaš.” Na putu kući dete pita – “Od koga ste me uzeli?” Oseća strah i nesigurnost.

…

A, sada da  probamo da razumemo šta se zapravo desilo.

Mala deca (posebno do predškolskog uzrasta), ne razumeju način na koji se odrasli šale sa njima, pogotovo ako te šale imaju primesu sarkazma, ironije, podsmevanja. Deca bukvalno razumeju ono što im se kaže, ne dovode u pitanje rečeno jer NEMAJU ISKUSTVO DA SE NEŠTO NA JEDAN NAČIN MOŽE REĆI, A DA TO POTPUNO SUPROTNO ZNAČI.

Da bi dete moglo da razume ovakve šale neophodno je da ima razvijeno logičko razmišljanje i dovoljno iskustva sa kojim će to što čuje povezati. Ali, ako znamo da se deo mozga koji je zadužen za logiku razvija oko pete godine, jasno je da malo dete NEMA NIKAKVU ŠANSU da razume začikavanje, ironiju, podsmeh, sarkazam…

Iako je odraslima nekada simpatično da ih ovako začikavaju i zbunjuju, za decu to nema nikakvog smisla. Ne samo što nije fer prema deci, nego nema nikakve svrhe ovako pričati sa njima. Pored toga što ništa ne mogu da nauče iz ovakve komunikacije, ona na njih deluje zbunjujuće, ponekad i ponižavajuće.

Tek u uzrastu od sedam, osam godina ovakve šale će imati malo više smisla, s tim što čak i tada treba  detetu reći da se šalimo. Možda mu neće biti pravo, ali će tada bar moći da razume, jer će imati dovoljno iskustava sa kojima će moći logički da poveže.

Naravno, čak i kada vi vodite računa da ne pričate sa detetom na ovaj način, nećete moći sve da kontrolišete niti da svima skrenete pažnju da to ne rade. I ne treba! Ne brinite, neće biti smak sveta ako se neko na ovaj način našali sa detetom, samo je važno da mu  vi objasnite da je to šala, da se nekada odrasli tako šale i da ne misle ništa loše.

Ukoliko primetite da se dete oseća nalagodno, zagrlite ga, umirite i objasnite. Ako ima dve, tri godine ili je još mlađe, ono neće mnogo razumeti sadržaj vaših reči, ali će svakako “razumeti” osećaj sigurnosti koji ćete mu preneti kroz glas, razumevanje, zagrljaj.

I, na kraju, ovo ne znači da sa detetom roditelji i drugi odrasli ne treba da se šale. Naprotiv, i te kako treba! Samo imajte u vidu da cilj šale treba da bude zabava, radost, smeh, a ne izazivanje straha, stida i zbunjenosti.

VAŽNA NAPOMENA: Ako se vi sada, kao odrasla osoba, u nekim situacijama osećate nelagodno, nepoverljivo prema drugima, osećate uznemirenost, strah, stid, neprijatno vam je da se nekome obratite, osećate lupanje srca, vrelinu u licu i crvenilo, neprijatno vam je sa nepoznatim ljudima toliko da biste najradije pobegli, na ivici ste suza kada vam neko nanese nepravdu, “ne umete da se izborite za sebe”… postoji velika verovatnoća da ste kao dete bili izloženi ovakvim “šalama”.

U radu sa odraslim osobama kroz program emotivnog detoksa, često otkrijemo da su u pozadini ovih ponašanja i emotivnih stanja razne situacije iz detinjstva i to u vezi sa osobama iz najbližeg okruženja – roditelji, bake, deke, tetke, braća, sestre, vaspitačice… Najjednostavnije objašnjenje je da je osoba, kada je kao dete bila izložena nekoj situaciji, osetila emociju koja je bila previše snažna (strah, stid, bespomoćnost…), i da se stvorila emotivna blokada (ili uverenje) koja sada, u odraslom dobu, izaziva isti osećaj nelagode kao kada je bila dete. Kako se ova stanja rešavaju pročitajte OVDE.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

3 nekorisna MITA u roditeljstvu (i kako da ih prevaziđete)

jonathan-daniels-385131-unsplashKada prepoznate da u vašem odnosu sa detetom vladaju mitovi, zgodno je da ih preispitate, pa ako procenite da su vam nekorisni – odustanite od njih.

Mitovi roditeljima daju privid kontrole nad nekom situacijom, međutim oni narušavaju razumevanje i postavljanje temelja dobrog odnosa sa decom.

Preispitivanje mitova, a posebno podsećanje na vaše detinjstvo i poruke koje ste dobijali od roditelja, mogu vam pomoći da se oslobodite svega što vam ne koristi, i da kreirate vaša pozitivna uverenja o vaspitanju. Više o tome kako su povezani naše detinjstvo i roditeljstvo pisala sam OVDE.

MIT 1: DOVOLJNO JE JEDNOM DA KAŽEM!

Naprotiv! Detetu je POTREBNO da se stvari ponavljaju više puta, jer samo tako može da (na)uči.

Roditelji misle da je dovoljno reći jednom i da će dete razumeti da nešto treba ili ne treba da radi. Međutim, da bi neka informacija zaista ostala u dugoročnom sećanju, potrebno je ponoviti mnogo puta. Često na konsultaciji u šali kažem roditeljima da je potrebno milion ponavljanja, ali ono što je bliže istini je da ćete neke stvari ponoviti između 500 i 1000 puta. Naime, istraživanja su pokazala da se u kratkoročnom sećanju informacije zadržavaju do 30 sekundi i ukoliko ih detetu ne ponavljamo, mozak ih briše.

To znači da, ako detetu od dve, tri godine, kažemo – “Zapamti, ne smeš da diraš to!” ili “Nemoj da me prekidaš kada pričam telefonom!” – ono će u tom trenutku možda prestati sa tim, ali će i vrlo brzo zaboraviti i ponoviti neželjeno ponašanje. Roditelji se tada neopravdano ljute, misleći da dete to radi namerno ili iz inata. Ali, to NIJE istina.

Razmišljanje da je dete buntovno, bezobrazno ili da radi nešto namerno roditelje stavlja u poziciju da ga vide kroz negativnu prizmu, što ih automatski uvodi u negativno stanje. Iz takvog stanja ne mogu da budu otvoreni da razumeju da je za dete sve proces učenja. Gube motivaciju i umesto da dete usmeravaju ka željenom ponašanju, oni se fokusiraju na rešavanje trenutnog problema zabranom, kaznom, sputavanjem…

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Kada prihvatimo činjenicu da dete uči kroz posmatranje, oponašanje i iskustvo, onda je sasvim u redu da mu pokažete i kažete kako se nešto radi i to puno puta. Na taj način mu pomažete da uči, tj. da poveže zahtev sa radnjom, kao i da sistematizuje nove informacije. To ne znači da je roditelj popustljiv (vidim da se ovoga mnogi roditelji plaše), već da je on za dete osoba u koju ono ima bezgranično poverenje, koja mu je uzor i na koju se ugleda.

Dakle, rešenje za ovaj mit je RAZUMEVANJE procesa učenja, strpljenje i ponavljanje.

pexels-photo-220442.jpegMIT 2: MORAM BITI STROG, DA BIH BIO AUTORITET I DA BI ME DETE SLUŠALO!

Jednostavno – NE! Strogost ne garantuje poslušnost.

Detetu je potrebno da roditelji budu puni ljubavi i podrške i ono će ih i te kako slušati i poštovati.

Autoritet je pre svega odnos poverenja i uzajamnog poštovanja, a uspostavlja se davanjem podrške detetu u procesu učenja, razumevanjem i zadovoljavanjem njegovih potreba i emocija, doslednošću i osećajem sigurnosti. Strogošću roditelji zapravo pokušavaju da drže dete pod kontrolom, ali to ne daje rezultat kakav žele.

Strogost izaziva osećaj nelagode i ako se dete oseća neprijatno u nekoj situaciji, ono će je izbegavati. Poenta je da, kada bilo koju aktivnost dete poveže sa osećajem radosti, sa prijatnom emocijom, ta aktivnost za njega postaje izvor zadovoljstva.  I obrnuto, ako se u vezi sa nečim oseća loše, svaki put će se tako osećati kada treba to da obavi.

Nemoguće je bilo koga motivisati da nešto uradi ako ga to asocira na loše iskustvo i loš osećaj, bilo da je to sklanjanje igračaka, postavljanje stola, oblačenje, pranje zubića, učenje…

Zato je rešenje ovog mita u SARADNJI, a ne u emotivnoj distanci koju stvara nepotrebna strogost, posebno ako su u pitanju neke svakodnevne aktivnosti. Uostalom, ovo ćete najbolje razumeti ako posmatrate vaš odnos sa drugim ljudima, na primer sa posla. Sa kim rado sarađujete, a koga izbegavate u širokom luku? Kako se osećate sa jednim, a kako sa drugim? Eto vam odgovora i za dete!

pexels-photo-87324MIT 3: DETE MORA DA BUDE STRPLJIVO KADA MU SE TO KAŽE!

Što pre odustanete od ove ideje, to će vam biti lakše.

Strpljenje je VEŠTINA koja se uči i kojom se ovladava. Ako očekujete i zahtevate da dete bude strpljivo kada traži sladoled, igračku, ljuljašku ili želi da ide negde, to se neće desiti jer je potrebno da ovu veštinu uči iz dana u dan kroz razne svakodnevne situacije i to OD VAS. Uporno ponavljanje “budi strpljiv”, bez konkretnog primera i povezivanja situacija i iskustava, je prazna priča.

Deci uopšte nije lako da razvijaju ovu veštinu i često budu nepravedno etiketirana da su nevaspitana, “čim neće da mirno sačekaju, da mirno sede, čim `hoće sad i hoće sve`…”

Prvo – deca nemaju isti doživljaj vremena kao odrasli (tačnije, nemaju isto iskustvo), da bi mogla da razumeju uopštene vremenske odrednice – posle, kasnije, za deset minuta, popodne…

Drugo – ona misle (mala deca od godinu, dve, tri), da ako to nešto ne dobiju odmah  onda ga neće dobiti nikada! Njima to jako teško pada, a posebno zato što još uvek  ne mogu da razumeju zašto ne može odmah i zašto se mama i tata ljute kada im to nešto ponovo traže.

Ako želimo da pomognemo detetu da razvija strpljenje, pretpostavljate već šta sledi – mi roditelji treba da budemo strpljivi. Ako roditelj nema strpljenja (često odrasli to “opravdavaju” nedostatkom vremena), i stalno požuruje dete, ubrzava ga, prekida ga, radi ili završava neke aktivnosti umesto njega, kako očekuje da će dete uopšte znati šta znači kada mu kaže  – “Budi strpljiv!”

Ok, razumeli ste.

Rešenje za ovaj mit je da prvo naučimo sebe da budemo strpljivi, da slušamo kada nam dete nešto govori ili pokazuje (iako nam to izgledalo kao večnost, verujte nije, to su samo minuti!). Druga stvar je da detetu pomažemo da kroz iskustvo razvija ovu veštinu tako što ćemo radnje “povezivati” sa samom rečju i željenim ponašanjem. Jer, roditelji često pretpostavljaju da dete zna šta reč strpljiv znači, međutim ako mu to nikada nisu objasnili onda dete – NE ZNA.

Česta situacija kada roditelji izgube strpljenje što je dete nestrpljivo (kakav paradoks), jeste kada pričaju telefonom, a dete želi nešto da im kaže. Rešenja mogu biti – da ne pričaju dugo telefonom kada su sa detetom, da se unapred dogovore oko pravila (sa decom starijom od tri godine), da jednostavno razumeju potrebu deteta za pažnjom i da mu, iako su na telefonu, daju odgovor. Znam da vam ovo deluje kao nemoguća misija, ali ako ne probate da promenite neku svoju naviku kako očekujete da dete promeni svoje ponašanje?

Na primer:

“Kada pričam telefonom, ako želiš nešto mnogo važno da mi kažeš, uhvati me za ruku i stisni je dva puta da mi daš znak, pa ću te saslušati.” Naravno, potrebno je vreme da bi ovo pravilo zaživelo u praksi i dalo rezultat i da je dete starije od tri godine. Roditelji mlađe dece mogu da “uvežbavaju” ovo pravilo, ali da budu realni u očekivanjima. (pročitajte tekst kako se u tri koraka uspostavljaju pravila i dogovori OVDE)

“Kada smo u parku postoje pravila da svako sačeka svoj red za ljuljašku. Zato ćemo biti strpljivi i sačekati.” Dok čekate možete da brojite decu ispred vas, da dete stvori iskustvo šta znači čekati u redu. “Vidiš, ispred nas je još troje dece. Evo, sad ih je još dvoje. Baš smo strpljivi, zar ne?”

“Čak i kada nešto mnogo želimo, nekada moramo da sačekamo. To se zove biti strpljiv. Dogovorili smo se da idemo na sladoled popodne, to znači posle ručka (ili kada tata dođe sa posla).” Pomozite detetu da “poveže” vremenske odrednice sa nečim što mu je poznato.

Ja volim da kažem da je roditeljstvo MARATON i ako ste u startu spremni da napredujete malim koracima, olakšaćete sebi brojne izazove na ovom putu. Rešenje za mitove leži u tome da roditelji prihvate da su oni i deca TIM, a ne suprotstavljene strane koje se bore za prevlast. Jer, u ovom drugom slučaju nema dobitnika.

UKOLIKO PRIMETITE DA SE NEKIH MITOVA TEŠKO ILI UOPŠTE NE MOŽETE OSLOBODITI, VELIKA JE VEROVATNOĆA DA SU ONI POSLEDICA OBRAZACA IZ PRIMARNE PORODICE I/ILI EMOTIVNIH BLOKADA. TADA BI BIO KORISTAN RAD NA LIČNOM RASTU, RAZVOJU I CILJANOM ELIMINISANJU OVIH OBRAZACA. U TOME MOŽE POMOĆI JEDINSTVENA I VEOMA EFIKASNA METODA, EMOTIVNI DETOKS.  VIŠE O TOME PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

STRAH OD LETENJA – zašto se javlja i kako ga pobediti?

flying-people-sitting-public-transportationLeto uveliko traje i svi su u planovima gde će provesti odmor. Ali, ima i onih kojima se  ne mili ni da prelistaju kataloge agencija, pa čak ni da maštaju o plažama…

Razlog je strah od letenja, koji je nekada jači i od želje za egzotičnom dalekom destinacijom.

 

OK, možda strah od aviona osećate samo jednom, dvaput godišnje, pa se nekako izborite sa njim, ali šta ako je vaš posao takav da često morate da putujete? Kako se onda izboriti sa ovom neprijatnom emocijom i pomoći sebi?

Iako su neka istraživanja pokazala da ljudi, bez nekog konkretnog razloga, počinju da se plaše letenja i to posle godina i godina putovanja avionom, moje iskustvo kao kouča koji se bavi i ovom tematikom, govori da „iza straha“ postoji čitav spektar razloga. I to, od doživljenog neprijatnog iskustva, preko stresa, do blokada, na nivou emocija i uverenja, koje izazivaju pojavu nelagode „iz čista mira“.

Zvuči paradoksalno, ali ljudi se najviše  plaše da će osetiti strah prilikom leta, a najmanje se plaše pada aviona! Njihov strah je da će izgubiti kontrolu nad sobom, imati napad panike i anksioznosti u avionu i zbog toga najčešće odustaju od putovanja.

Na internetu ima zaista mnogo tekstova koji daju razna „uputstva“ kako da se prevaziđe strah od aviona – od toga da se popije tableta za spavanje, do toga da putnik popije koju čašicu alkohola pred let, ili da stavi povez na oči ne bi li „zavarao“ mozak da ne „primeti“ da je u avionu. Međutim, strahovi „borave“ u našem podsvesnom delu ličnosti, pa ovi saveti koji su na nivou racionalnog neće biti od pomoći. Jer, strahovi ostaju u nama čak i kada racionalno razmišljamo o njima, zar ne?

ŠTA KADA JE UZROK STRAHA NEPRIJATNO ISKUSTVO?

Ukoliko je osoba iskusila neku neprijatnost na letu, to je dovoljno da se kreira strah i nelagoda svaki put kada treba da putuje. Neko ovu neprijatnost jednostavno zaboravi, ne pridaje joj veliki značaj, neko se sa njom nosi tako što je ignoriše, potiskuje, a kod nekoga se odmah razvije intenzivan strah. Strah je u stvari ičekivanje da se desi nešto loše, a razmišljanje o tome dodatno pojačava osećaj nelagode.

Činjenica je da mi ne možemo da predvidimo događaje niti da utičemo na njih, oni će biti onakvi kakvi će biti, plašili se mi ili ne. Ipak, ovo su razmišljanja koja kreću iz racionalnog dela mozga, a strah je osećanje, dakle kreće iz emocionalnog dela. Zašto je ovo važno? Pa, zato što mi našim raciom ne možemo uticati na emocije, pa tako ni na strah. Poznato vam je ono kad se „hrabrite“ rečima da to nije ništa, neće se desiti, nije strašno, ali osećaj je i dalje tu. Znači, treba nam nešto drugo što će otkloniti nelagodu…

ŠTA KADA JE STRES UZROK ZA OVAJ STRAH?

Stres često može da bude pokretač nekih stanja. Konstantna fizička iscrpljenost, „nervna prenapregnutost“ (sindrom strune), razdražljivost, burne reakcije, osećaj „davljenja“ u grlu, pritisak u grudima, nagli pad raspoloženja, anskioznost, samo sz deo simptoma koji upozoravaju na sindrom modernog doba – pregorevanje!

Simptomi koji se javljaju zapravo upozoravaju osobu da je došla do svojih granica izdržljivosti i ukoliko ona ne odreaguje promenom, oni će postati još intenzivniji. Šta to znači? Ako je neko osećao malu nelagodu prilikom putovanja avionom, u stresu je prenaglašena emotivna percepcija, pa se tako umesto očekivane nelagode može javiti intenzivan strah. Dakle, stres je u ovom slučaju „pojačao“ emociju.

Takođe, stres menja i način na koji, tako prenapregnuti, doživljavamo neke svakodnevne situacije, pa se odjednom plašimo letenja iako smo proveli sate i sate opušteno putujući avionom. Često se čini da se strah javio iznenada, međutim u ovom slučaju strah je „upozorenje“ iz podsvesti koje osobi „šalje“ poruku da obrati pažnju na svoje zdravlje, tačnije na stres. Svaka promena u ponašanju i doživljaju situacija govori da se sa osobom nešto dešava, i jako je važno da se ovi signali ne zanemare i potiskuju.

ŠTA KADA JE UZROK STRAHA UNUTRAŠNJI SABOTER?

Unutrašnji saboteri su zapravo potisnute, neprepoznate emocije. Mogu nastati u bilo kom periodu života. Najčešće su u pitanju neke situacije koje mi pexels-photo-322819doživimo preintenzivno i koje nam se dese u trenutku kada su nam smanjeni emotivni i mentalni kapaciteti, ili jednostavno nisu dovoljno razvijeni (npr. u ranom detinjstvu), kada smo premoreni, neispavani, kada smo duži vremenski period pod stresom…

Šta se tada u stvari desi? Nama nivo energije, ali i emotivni i mentalni kapaciteti variraju u toku dana, nedelje, meseca… Kada smo danima umorni, a desi nam se nešto što „prelije čašu“, naša reakcija je mnogo burnija nego što se očekuje. Razlog je što je mozak „zatrpan“ svim i svačim. Pored informacija koje dobija u svakom trenuku, on „mora“ da se bavi i našim emotivnim stanjem i u jednom trenutku dolazi do tzv. „baga“, tačnije neka informacija ili emocija jednostavno ostaje neprerađena.

Znate onaj osećaj „kao da ste nešto zaboravili“? I što više razmišljate i pokušavate da se setite, ne uspevate. E, to je „bag“.

A kada su u pitanju emocije u vezi sa nekom konkretnom situacijom, one tako neprerađene skliznu u našu podsvest i tu mogu da ostanu godinama. Ako se pojavi okidač, a to može biti bilo šta što nas „podseti“ da događaj (miris, zvuk, neka pesma, izgled nekog prostora, izgled neke osobe, način na koji priča, gestikulira…), emocija se pokreće i počne da „smeta“, odnosno da utiče na naš život, neke specifične situacije, pa i na pokretanje straha od aviona. Važno je da napomenem, da nekada više ovih blokiranih emocija iz različitih perioda života i vezanih za različite osobe i situacije, mogu biti udružene u ono što osoba doživljava kao strah od letenja.

OK, SVE RAZUMEM, ALI KAKO SE REŠITI OVOG STRAHA?

Jedna od metoda kojom se može otkloniti strah od letenja (ali i mnogi drugi strahovi i stanja), jeste emotivni detoks. Ovo je poseban program koji sam kreirala na osnovu iskustva u grupnom i individualnom radu, gde sam prepoznala određene šablone u ponašanju i reakcijama. U njemu se kombinuju efikasne koučing metode i tehnike za prepoznavanje i otkrivanje prvo uzroka straha, a zatim i njegovog eliminisanja.

Zašto je važno naći pravi uzrok? Jednostavno rečeno, da bismo gađali problem pravo u metu. Nije isto ako je strah nastao kao posledica iskustva (on se tretira kao akutna pojava), ako je nastao zbog stresa ili je godinama nešto potisnuto u osobi. U prvom slučaju osoba ima jasnu sliku razloga, nema nikakvu dilemu zbog čega je počela da se plaši. Kada je u pitanju strah koji je izazvan stresom u tom slučaju se uvek prvo bavimo eliminisanjem stresa, vraćanjem u balans, pa se tek onda možemo baviti onim što je njegova posledica – strah od letenja.

U poslednjem slučaju, stvar je kompleksnija, jer ako je nešto bilo u nama potisnuto godinama, može se očekivati da se na tu jednu zaglavljenu emociju „zakačilo“ još nekoliko drugih i da nas ometaju tako udružene i ojačane. Takođe, na zaglavljene, neprocesirane emocije često se „zakače“ i negativna uverenja koja dodatno pojačavaju subjektivni osećaj straha. Tokom emotivnog detoksa, otkriva se sve što „podržava“ strah, a zatim se procesira.

ŠTA TO ZNAČI, KAKO TO IZGLEDA?

Naknadno procesiranje neke zaglavljene emocije znači da „podsećamo“ naš mozak na nešto što nije odradio tada kada nam se dešavalo (objasnila sam koji razlozi mogu biti), i da to uradi sada. Kako se to postiže? Kroz stimulaciju budne REM faze. Naime, svaki put kada spavamo mi prolazimo kroz REM fazu, tokom koje naš mozak obrađuje sve informacije koje su do njega stigle u toku dana – od toga šta smo videli, čuli, do toga šta smo i na koji način doživeli.

REM faza je naš prirodni čistač i zaštitnik, jer tokom ovog noćnog obrađivanja eliminiše se sve što nam je višak, smanjuje intenzitet doživaja i emocija, i mi se ujutru budimo sa sećanjem na neki događaj, ali nemamo emociju iste jačine u vezi sa tom događajem. Upravo je u tome prednost emotivnog detoksa, jer se primenjuje budna REM faza (dakle, prirodna zaštita), da bi se sve ono što je ostalo zaglavljeno obradilo sa ciljem da više ne bude prepreka, ometač u bilo kojoj životnoj situaciji.

pexels-photoNakon ovog procesa, osoba je oslobođena unutrašnje blokade, a ono što se od nje očekuje za potpunu uspešnost jeste promena navika, prepoznavanje situacija koje su nekada bile sporne i preuzimanje konkretne akcije. To zapravo znači da, sada kada više nema unutrašnjih sabotera, osoba treba da uradi ono čega se do tada plašila kako bi razbila obrazac navike.

Setite se da u pozadini ove teme uglavnom stoji „strah od pojave straha“ i da je neko možda izbegavao putovanje zbog toga. Sada kada je taj strah procesiran i eliminisan, ako osoba i dalje odbija let to znači da je pod uticajem krirane navike, a ne blokirane emocije. Ulazak u avion neće biti praćen nelagodom ili strahom, jer on više „nije u sistemu“.

KAKO JA MOGU DA SE OSLOBODIM STRAHOVA?

Bilo da vas muči ovaj ili neki drugi strah, možete ih se efikasno osloboditi EMOTIVNIM DETOKSOM. Više o metodi pročitajte na ovom OVDE ili zakažite individualnu sesiju na dragana.familycoach@gmail.com.

Dragana Aleksić, family coach

Šta u stvari radi FAMILY COACH i kako sam ja to postala?

NEF_1506

Moja odluka da postanem prvi Family coach u regionu leži u činjenici da roditeljima mogu da budem značajna podrška u njihovoj ulozi, posebno u današnje vreme kada je preveliki pritisak na njima, a još uvek malo novih pristupa i ideja koje su u skladu sa novim generacijama dece, koja su već tu i koja svakodnevno stižu.

 ŠTA JA ZAPRAVO RADIM KAO FAMILY COACH?

Prateći savremene trendove roditeljstva, generacijske promene i razlike, ali i sve veća očekivanja okruženja upravo od porodice, kao sertifikovani kouč kreirala sam svoje programe podrške za roditelje. Moj fokus je rad na porodičnim temama, bilo da su one sad aktuelne u roditeljskom odnosu sa detetom, bilo da jedan ili oba roditelja žele da rade na temama iz njihovog detinjstva koje su mogući uzrok neke trenutne situacije u porodici. Na ovom linku pročitajte više o tome.

Kroz moje posebno kreirane koučing programe, pružam jedinstven vid podrške za postavljanje i postizanje ciljeva, željenu promenu, proces ličnog rasta i razvoja…

EMOTIVNI DETOKS

Ako se neko (roditelj, ali i bilo koja druga osoba), ne oseća usaglašeno sa nekom svojom životnom ulogom, velika je verovatnoća da razlog leži u periodu detinjstva, ali da ga nije svestan. Za ovu vrstu rada kreirala sam autorski koučing program Emotivni detoks koji, pored brojnih uvida, daje i veoma efikasna rešenja. Program sam razvila na osnovu dugogodišnjeg individualnog rada, gde sam uočila specifične obrasce u odnosu sa roditeljima koje svi nosimo iz primarne porodice, a koji često utiču na izgradnju kvalitetnog odnosa sa decom, partnerom, članovima porodice, kao i drugim ljudima iz okruženja. Takođe, ova vrsta rada omogućava roditeljima da ne ponove nekorisne obrasce iz njihovog detinjstva kod svog deteta. Emotivni detoks se radi individualno, a OVDE možete pročitati kakav uticaj detinjstvo ima na našu roditeljsku ulogu.

KOUČING 

Moj uloga kao kouča je da vas podržim u procesu ličnog rasta i razvoja, postavljanju ciljeva, donošenju odluka, prevazilaženju izazovnih situacija, pronalaženju unutrašnjeg balansa, efikasnoj organizaciji vremena, postavljanju prioriteta, a pre svega da vam pomognem da se oslobodite svojih unutrašnjih prepreka, stresa, strahova, negativnih uverenja i da se osećate dobro u svojim životnim ulogama.

AKO RAZMIŠLJATE DA KRENETE NA KOUČING, A NE ZNATE DA LI JE TO ZA VAS, PROČITAJTE NAJČEŠĆA PITANJA I ODGOVORE OVDE I DONESITE ODLUKU KOJA JE NAJBOLJA ZA VAS!

KOUČING ZA RODITELJE

Kroz individualni koučing rad pomažem roditeljima da sagledaju neku konkretnu situaciju/problem iz drugog ugla i da to što njima deluje nerešivo, zapravo predstavlja samo njihov trenutni doživljaj. Zatim ulazimo u proces otkrivanja načina za rešavanje problema, tokom kojeg roditelj prepoznaje neke obrasce svog, ali i detetovog ponašanja i uz asistenciju kouča dolazi do brojnih rešenja, i definisanja preciznih koraka koje će preduzeti. Zatim sledi period tokom kojeg ih primenjuje i prati promene u svom odnosu sa detetom. Ako vas zanima ova vrsta rada više informacija pročitajte OVDE.

PREDAVANJA ZA RODITELJE

Kroz grupni rad pružam podršku roditeljima (onima koji će to tek postati ili rade sa decom), na tematskim predavanjima iz mog autorskog programa Umetnost komunikacije sa decom. Ova predavanja sa velikim zadovoljstvom radim zajedno sa Sanjom Ristom Popić, pedagoškinjom iz Novog Sada.

KAKO SAM JA POSTALA FAMILY COACH?

Možda je bolje pitanje zašto sam se opredelila baš za oblast porodice. Iskreno, nakon koučing i NLP edukacija, neko vreme sam se dvoumila oko toga kojoj ciljnoj grupi da se okrenem, vagala razloge za i protiv, dok mi jedan moj prijatelj nije postavio jednostavno pitanje: – Gde se ti bolje osećaš? Sa kojom ciljnom grupom bi se osećala kao „riba u vodi“? Kao iz topa sam odgovorila – Pa, sa roditeljima!

A, da bih se osećala kao „riba u vodi“ zapravo je doprinelo moje ogromno iskustvo koje sam stekla tokom 16 godina rada upravo na porodičnim temama, kao deo uredničkog tima u magazinima koji se bave ovom tematikom. OVDE možete pročitati više o edukacijama koje sam ja prošla.

Takođe, moje roditeljsko iskustvo je neprocenjiv i nepresušan resurs.

Dakle, tema roditeljstva mi je bila dovoljno poznata, ali nije to jedini razlog za moje opredeljenje da postanem prvi Family coach u regionu, već činjenica da roditeljima mogu da budem značajna podrška u njihovoj ulozi, posebno danas kada je preveliki pritisak na njima, a tako malo novih pristupa i ideja.

Koučing pristup je fantastičan izbor za porodicu 21. veka, jer je usmeren isključivo na rešenja, motivišući je kako za roditelja tako i za dete i fokusiran na budućnost. I, što je najvažnije, polazna tačka je  – da svi u sebi imamo sve što nam je potrebno da napravimo željenu promenu, pa čak i u roditeljstvu!

A, ŠTA JE KOUČING?

Koučing (Coaching) je specifičan proces rada na ličnom rastu i razvoju, razvijanju, usavršavanju i jačanju određenih sposobnosti, postavljanju i dostizanju konkretnih ciljeva – bilo ličnih bilo poslovnih… Koučing kao metodologija ima veoma širok spektar primene –  poslovni (business), životni (life), partnerski, wellness, zdravstveni… sa raznim potkategorijama. Što se više fokusirate na vašu specifičnu ciljnu grupu, to su veće šanse da budete ekspert u toj oblasti. Pored edukacija, važno je da ste spremni i da svakodnevno istražujete sve što ima veze sa vašom ciljnom grupom, da iskustvo stičete kroz kontinuiran rad i da, naravno, i dalje učite.

Svaki kouč tokom edukacije polako stvara sve jasniju sliku gde zapravo želi da usmeri svoje profesionalne snage i u kojoj oblasti će moći da da svoj maksimum, a da naravno u tome uživa. Jer, kada radite nešto što volite onda je to više vaš model života, nego posao u klasičnom smislu.

Za mene je koučing upravo to postao – životno opredeljenje i stil i ovaj model sam uspešno prenela i na svog sina.

Ako želite da saznate više o samoj metodologiji, kao i gde u Srbiji možete da prođete iste ili slične edukacije kao i ja, kliknite na sledeće linkove:

http://erickson.rs/

http://pcm.rs/

http://nlpcentar.com/

Iskustva sa Emotivnog detoksa

1 Comment

to-do-start-emotional-detox

Spektar tema koje se mogu raditi metodom emotivnog detoksa je veoma širok. Od eliminisanja stresa, strahova, blokada, preko treme, nesigurnosti, do promene energije koju emitujemo i načina na koji nas drugi doživljavaju.

Više o ovim emotivnim saboterima pisala sam OVDE.

Ovo su samo neka iskustva koja su moji klijenti želeli da podele sa vama.

 

Posle godinu dana rada sa Draganom na Emotivnom detoksu, postala sam potpuno druga osoba, moj život se promenio na svim poljima. Osećaje straha, besa, tuge, krivice i stida zamenila je ogromna ljubav, pre svega, prema samoj sebi, neopisiva radost i mir u srcu, otvrenost ka novim saznanjima o životnim principima i samospoznaji.

Ipak, želim da kažem da Emotivni detoks nije čarobni štapić, radi se korak po korak, teme se nameću same, nižu se jedna na drugu. Posle svake seanse osešaš olakšanje, uviđas da u istim situacijama reagujes drugačije, slobodnije, pozitivnije, onako kako si želeo, a iz nekog razloga nisi mogao.  Neke blokade su odlazile same, bez posebnog rada na njima, jednostavno su iščezle. Bilo je i perioda  kada nisu postojale teme za rad i posle nekoliko meseci se ponovo pojave. Neke teme su bile teške i njihovo procesuiranje je trajalo dugo, druge su se procesuirale preko noći, jednostavno se probudis drugačiji 🙂

“Počistile” smo mnogobrojna loša uverenja koja su me kočila u životu i nisu mi dozvoljavala da živim život punim plućima.

Osećaj kad pobediš samog sebe je nešto neopisivo, posle svake seanse se više sviđaš samom sebi. Bude se tvoje nove, svetle strane ličnosti i tvoji kvaliteti koji su bili zakopani negde duboko i nisi bio svestan da ih poseduješ.

Naučila sam da preuzmem odgovornost za sve što mi se dešava u životu. Umesto da burno reagujem u određenim situacijama počela sam mudro da odgovaram, “dešifrujem” znakove pored puta, a u izazovnim situacijama sve češće bivam “iznad situacije”.

Sada se budim nasmejana, puna energije, u radosnom  iščekivanju svega što će mi se dogoditi u predstojećem danu. Ne opterećujem se planiranjem života kao ranije, nego puštam da život teče. Mir, radost i ljubav koju osećam se ne može porediti ni sa čim, to je nešto najvrednije što čovek može pokloniti sebi. Emotivni detoks i “buđenje duše” (kako sam ja ovaj proces doživela), preporučujem svima koji su hrabri da otkriju najbolju verziju sebe i trgnu se iz zimskog sna.

Marija, Novi Sad

Nakon sporadičnih napada stresa tokom javnih nastupa i povremenog gubljenja vazduha u grudima zbog previše obaveza, rešio sam da probam tehniku emotivnog detoksa i ublažim tegobe. Sam proces je zanimljiv, i iako prolazite kroz događaje iz prošlosti koji su najverovatnije izazvali sve ono neprijatno što vam se trenutno dešava, sama seansa je prijatna i opuštajuća, a ja sam se, priznajem, toliko opustio da je malo falilo da zaspim. Već posle jednog odlaska osetio sam pozitivnu promenu i u „kriznim situacijama“ počeo da primenjujem tehnike koje sam tokom sesije naučio.

Nenad, Beograd

 

Iako praktično celog života učim engleski, od osnovne škole, nikada nisam bila dovoljno sigurna i govorila ga opušteno. Svaki put kada sam donoslila odluku da „utvrdim“ znanje kretala sam od početka da ga učim, ali rezultati su uvek bili isti – nezadovoljavajući. Na putovanjima bih uvek „puštala“ druge da se sporazumeju, iako sam sve razumela. Nisam znala zašto mi se to dešava. Na emotivnom detoksu ovo je bila tema na kojoj sam htela da radim. U toku sesije otkrili smo događaj iz škole koji je bio „uzrok“ mojoj nesigurnosti. Nakon procesa osećam se bukvalno odblokirano jer smo raskinuli moja negativna uverenja. Sad imam potpuno drugi stav prema ovoj temi i nekako je sve došlo na svoje.

Milica, Beograd

 

Svako od nas jednom u životu doživi neprijatnost koja ostavi duboke ožiljke u našem biću, pa sam tako i ja imala situaciju koja je obeležila jedan emotivno težak period mog života. Nakon što sam okončala taj težak partnerski odnos ostali su ožiljci koji su se, i nakon puno ljubavi i fenomenalnog braka, javili u formi straha. Strah sam osećala svuda oko sebe, u svakoj sferi života.  Nakon radionice “Emotivni detoks” odlučila sam da probam ovu metodu. Moram da naglasim da sam po prirodi jaka žena koja sve svoje probleme stoički izdrži na nogama, ali sa strahovima jednostavno nisam mogla da se izborim.

Nakon sesije osetila sam veliko olakšanje. Tokom rada iz mene su „izašle“ razne emocije uz dosta suza. Sutradan su se strahovi smanjili i nakon dužeg vremena šetala sam se ulicom uzdignute glave bez straha, mada su još pomalo bili prisutni. Nakon nedelju dana bilo je bolje, a nakon dva meseca potpuno su nestali. Emotivni detoks preporučujem svima koje žele da ponovo dišu punim plućima.

Marina, Beograd

 

Već jedno godinu, dve radim na sebi.  Intenzivno.  Slušajući motivacione videe, čitajući knjige, prisustvujući seminarima, itd. Mogu reći da moj nivo svesti raste, kao i da sam otklonila razna uverenja, promenila mnoge navike, osvestila određene stvari i da mi je dosta lakše kada prolazim kroz određene izazovne periode.

Početkom prošle godine moja, tada trogodišnja, ćerka je završila u bolnici u veoma teškom stanju, gde smo zajedno provele mesec dana. Od tada je prošlo nešto više od godinu dana, ja sam se susretala u svojoj glavi sa tim i bila sam ubeđena da sam to prebolela.

A onda sam otišla na emotivni detoks i na pitanje na čemu želim da radim, koja je moja tema,  rekla sam – O poslu, tu imam najviše izazova i želim da ga promenim.

Ljudi dragi, ne da moja tema nije imala veze sa poslom nego je Dragana postavljanjem pravih pitanja i prateći mene, došla do toga da ja imam tonu zaglavljenih suza vezano za ovu situaciju sa ćerkom.  Samo mi je dala maramicu i ostavila me da se isplačem. A onda mi je to „odmahala“ (kako se u žargonu kaže za proces eliminisanja). Koliko mi je bilo lakše!  Kao da mi je neko pustio kočnicu.  Sledeći put smo pričale o odnosu sa mojom mamom.  Opet smo krenule od neke situacije na poslu koja je bila samo okidač i došli do pravog razloga. Nisam ni bila svesna koliko neka uverenja iz porodice, koja sam pokupila, duboko utiču na moj život i način ponašanja.  Može čak tim testom mišićnog odziva da se otkrije period života, tačnije godina u kojoj se desio određeni događaj u kom je nastala emocija i zbog koga je nastao čitav sistem uverenja i verovanja.

I dalje sam po utiskom.  Nakon svakog  našeg susreta odem kući smirenija.  Dragana širi pozitivnu energiju.  Ona nema čarobni štapić, ona „baci malo magije“ na nas, a na nama je da se održavamo i da radimo na sebi tako što ćemo u svakodnevnom životu postupati drugačije u identičnoj situaciji, s tim što je sada lakše jer više nema zaglavljenih emocija i blokada.

Jelena, Novi Sad

 

Na prvoj sesiji emotivnog detoksa bila sam u totalnom deficitu sa energijom. Osećala sam energetski oklop oko sebe, kao da me neko puškom naterao da dođem, bez poverenja u, meni tada nepoznat, proces, puna nekog besa, razočarenja, negativne energije. Osećala sam nezadovoljstvo na gotovo svim životnim poljima, a za temu sam izabrala posao. Posle tri uzastopna porodiljska odsustva, osećala sam strašnu nesigurnost i strah od povratka na posao. Dobila sam otkaz, a na putu pronalaženja novog posla su mi se ređali neuspesi i padovi. Na razgovore sam išla sa ogromnom tremom, bila manja od makovog zrna, i, zbog meni tad nepoznatih razloga svi su me odbijali na vrlo čudne načine. Malo je reći da sam bila razočarana… Prva sesija mi je na izgled bila “ništa posebno”. Ali, nakon tri dana sam se našla na razgovoru za posao (isti poslodavac, drugi krug), a treme uopste nije bilo. Ja sam zračila pozitivnom energijom koja je bila zarobljena u meni. Poveren mi je jedan projekat kao ulaznica za stalni posao kojim se trenutno bavim.

Marija, Novi Sad

Back to office – povratak na posao posle porodiljskog odsustva

business-woman-papersPovratak na posao nakon porodiljskog odsustva za ženu može da bude veoma stresan.

Pored velikih promena kroz koje žena prolazi (emotivnih, mentalnih i fizičkih), menjaju se i prioriteti, a nekada i samo poslovno okruženje i zahtevi.

Sve ovo može da utiče da se žena po povratku oseća nesigurno, a neretko nosi i osećaj krivice, što utiče na njen subjektivni doživljaj spremnosti da se posveti novim poslovnim izazovima.

Efikasno upravljanje vremenom je dodatni izazov za zaposlene mame, jer se čini da je 24 sata u toku jednog dana premalo za uklapanje svih poslovnih, porodičnih i ličnih obaveza i očekivanja.

projectm-working-mums

Back to office je posebno kreiran koučing program, koji za cilj ima, pre svega, pružanje podrške zaposlenoj mami da se ponovo uklopi u poslovno okruženje i to na način koji će redukovati stres, pritisak i osećaj griže savesti, posebno u prvim danima nakon povratka na posao.

KOME JE NAMENJEN PROGRAM BACK TO OFFICE?

Mamama koje se vraćaju sa porodiljskog (ili nekog drugog) odsustva, kao i svim zaposlenim mamama kojima je potreban ovaj vid podrške.

Realizuje se kroz individualni rad – kombinovanjem koučinga i Emotivnog detoksa. Teme na kojima se radi su: eliminisanje stresa, osećaja griže savesti ili drugih blokirajućih emocija i negativnih uverenja, prevazilaženje izazovnih stanja i emocija u vezi sa majčinstvom, kao i postavljanje ciljeva, efikasno upravljanje vremenom i prioritetima…

Cilj je  smanjenje stresa zbog promena u privatnom i poslovnom životu, postavljanje realnih očekivanja, emotivna stabilnost, bolja organizacija vremena, određivanje prioriteta…

Tri sesije su preporučeni minimum za početak lične promene.

Sesije su online.

ZAKAŽITE INDIVIDUALNU SESIJU  NA dragana.familycoach@gmail.com

Kako da vaš RODITELJSKI INSTINKT bude JAČI od pritiska okruženja

appreciate.jpgRoditeljstvo je proces i samim tim nije ni statično niti ograničeno vremenom u kojem će se stvoriti željeni rezultati.

Aktivnosti i odgovornosti roditelja, ali i sami roditelji, menjaju se i razvijaju zajedno sa njihovom decom, a ovaj proces promena i prilagođavanja traje celog života.

Međutim, iako su nam mnoga saznanja dostupnija nego pre samo par decenija ranije, utisak je da je danas sve teže biti roditelj. Zašto?

Ako prihvatimo činjenicu da dete uči tako što nas posmatra i oponaša, onda treba da mu budemo model, uzor. Roditelji neretko očekuju da ih deca bespogovorno slušaju, da ih poštuju, ali ne razumeju da baš oni sami moraju to detetu da pokažu svojim primerom.

Upravo ovde roditelji često negoduju ili imaju nedoumice, jer misle da treba i mora obrnuto, i da će izgubiti autoritet i kontrolu ako promene pristup detetu. Svi mi, a posebno deca, mnogo više naučimo kada smo u stanju pozitivnih emocija, nego kada nam se nameće strogoća i neki krut odnos. Treniranje stogoće daje kratkoročno rešenje, a izaziva negativna stanja – osećaj neraspoloženja, nerazumevanja, neprihvatanja.

Kada je autoritet u pitanju treba znati da on NE MOŽE da se gradi iz osećaja straha, tenzije, negativnih stanja, već iz osećaja sigurnosti. 

Pa, zašto se roditelji ponašaju potpuno suprotno od onoga što bi dalo bolje rezultate?

Pritisak koji stvara okruženje (često su to bake, deke, rođaci, prijatelji, pa čak i vaspitači, ali i komšije, slučajni prolaznici, a posebno mediji), nekada je toliko veliki da se roditelji osećaju bespomoćno i izgubljeno, čak i u nekim svakodnevnim situacijama. Strah od gubitka kontrole i autoriteta nad detetom, ali i strah od greške, navodi ih da postupaju onako kako misle da je društveno prihvatljivo i očekivano, a ne kako u dubini duše osećaju da bi trebalo ili kako je korisnije za dete i njihov odnos.

Drugi važan činilac koji roditelja udaljava od njegove suštine (i čini ovu ulogu težom), je pretrpanost informacijama koje stižu do nas kroz razne kanale i u raznim oblicima. Nove tehnologije su svakako doprinele bržoj i većoj razmeni informacija, sve je dostupno brzo i lako, ali ovaj napredak je generacije mladih roditelja uskratio za veštinu koja je u roditeljstvu od ogromnog značaja, a to je – STRPLJENJE! Tako da je obilje informacija za neke roditelje više „medveđa usluga“ nego korist.

Jer, u tom moru ideja, predloga, tuđih iskustava (sa svih krajeva sveta), mnogo toga zvuči primamljivo. Čini se da bi baš „ovo ili ono“ lako i brzo rešilo „problem“, i taman kad roditelji pomisle da su našli dobar model, evo već stižu novi predlozi i tako u nedogled.

Jasno je da kada nema strpljenja nema ni doslednosti, a onda nema ni rezultata, jer deci su potrebne granice i smernice. Bez strpljenja da se „izgura“ do kraja bilo koji vaspitni model, i roditelje i decu stavlja u nezavidnu situaciju. Kada se stalno nešto isprobava, testira, menja… deca nemaju jasno uspostavljena pravila, a roditelji sigurnost u sebe jer rezultati stalno izostaju.

RAZMEVANJE RAZVOJNIH FAZA, PREPOZNAVANJE I PRIHVATANJE RAZLIKA IZMEĐU RODITELJA I DETETA, KAO I DECE MEĐUSOBNO, POZNAVANJE ELEMENATA KOJI UTIČU NA RAZVOJ EMOCIONALNE INTELIGENCIJE, KONSTRUKTIVNA KOMUNIKACIJA – OSNOV SU ZA POZITIVNO RODITELJSTVO I STVARANJE ODNOSA POVERENJA. 

Biti funkcionalan roditelj znači da možete da pomognete detetu da se razvija sa punim potencijalom, da se oseća voljeno, prihvaćeno, podržano, sigurno, poštovano, da je važan deo porodice… Da bi roditelji ovo mogli da sprovedu, važno je da prvo stvore osećaj sigurnosti i vere u sebe i svoje sposobnosti, da uspostave pravila kojih će se pridržavati u vaspitanju i da budu usmereni ka detetu, sebi i ka razvoju njihovog odnosa. Znači, moraju odoleti pritisku okruženja.

Kako?

Sa rođenjem deteta rodili ste se i vi kao roditelj i upravo tada ste dobili fantastične moći – roditeljski instinkt i bezuslovnu ljubav. I jedno i drugo vas usmeravaju kako da detetu pružite najbolje. Kada pratite vaš osećaj, kada slušate svoj unutrašnji glas, vi nepogrešivo znate šta treba da radite. Ipak, ovo mnogima ne polazi za rukom i to je znak da je tada potrebno da rade na sebi, da otkriju šta ih to tačno ometa da urade to što osećaju da je najbolje za dete i njihov odnos. Često su u pozadini emotivne blokade, negativna uverenja i slika o sebi, kao i nekorisni obrasci ponašanja koje su poneli iz svog detinjstva.

Ne dozvolite da vas spoljašnja buka nadglasa!

Iako roditeljstvo nema rok trajanja, vreme za postavljanje temelja je vrlo ograničeno, tek nekoliko prvih godina života. Prostor za promenu možda jos narednih 7-8, a onda “iks” godina živimo u odnosu koji smo kreirali. Sve što želimo da promenimo kod deteta, prvo treba da promenimo kod sebe. Rad na sebi, preispitivanje ličnih uverenja kao i doživljaja roditeljstva kao uloge, uočavanje i promena šablonskih i nekorisnih ponašanja… su važni elementi za pozitivnu promenu i krajnji cilj – odnos poverenja, razumevanja i poštovanja.

UKOLIKO OSEĆATE DA BI VAM BILA KORISNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. PROČITAJTE VIŠE INFO O KONSULTACIJAMA OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

Ne TRAŽITE greške nego REŠENJA!

iStock_000012658025XSmall-Pa, ne mogu da verujem! Opet si prosuo sok!

-Vidi na šta ti liči soba, jel te nije sramota?

-Ništa to ne valja, sredi ponovo stvari u ormanu.

Da li ste u detinjstvu dobijali ovakve kritike? Kako ste se tada osećali? Da li ih možda vi govorite vašem detetu?

Kao i mnoge druge stvari, tako i komunikacija vremenom postaje navika – govorimo uvek iste rečenice, kritke, zahteve… I, često mislimo da nešto ne može da se kaže drugačije. Međutim, ovakvi kometari najčešće izazivaju otpor kod deteta, koji će vremenom biti sve veći ukoliko nešto ne promenimo.

Hajde da vidimo kako to možemo da uradimo.

Probajte da se setite kako ste se osećali kada su vam roditelji govorili ovo ili nešto slično? Ukoliko vam se javljao bilo kakav loš osećaj, nelagoda, grč u stomaku, osećaj bunta, besa, inata… (a nije isključeno da se i sada tako osećate u istim ili sličnim situacijama), onda možemo reći da su ove kritike negativno uticale na vas. (O tome kako iskustva iz detinjstva utiču na naše roditeljstvo, pisala sam OVDE).

Pa, šta, reći ćete, niko ne voli kritiku! E, upravo tu sam vas čekala!

Ako niko ne voli kritiku zašto je onda upućujete detetu i kakav rezultat očekujete da imate?

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Negativan komentar, kritika, nosi pretpostavku da je dete nešto uradilo pogrešno. Međutim, ako dete vidi samo grešku kako će onda znati šta je rešenje, tačnije – kako će znati šta treba da uradi? Sa druge strane, kada komentarišete da nešto “ne valja, nije dobro”, zapitajte se šta u stvari želite da bude rezultat? Da dete zna da je pogrešilo i da se zbog toga oseća loše ili da uradi kako treba to što od njega očekujete i ima osećaj postignuća?

Kao prvo, dete koje je prosulo sok već zna da se desilo nešto „loše“, nešto što nije očekivalo (i svakako nije planiralo), i sada iščekuje vašu reakciju. Komentari tipa – Vidi kako si trapav, hajde pazi malo. E, sad ćeš sve to sam da obrišeš i nema više soka za tebe! – od jedne obične situacije stvore mnogo ozbiljniji problem, stvaraju lošu energiju i svima kvare raspoloženje.

Drugo, ako se ovaj scenario ponovi više puta (a obično to desi kada dete još ovladava motoričkim veštinama), ono će izgubiti sigurnost u sebe i svoje sposobnosti, počeće zaista da misli da je „trapavo“, i vrlo je verovatno da će početi da traži da mu roditelj sipa i dodaje sok.

Ok, imaćemo čist pod, ali i nesigurno dete.

Da li stvarno to hoćemo?

Kad roditelju dosadi da stalno sipa i dodaje čašu sa sokom, na red će doći novi komentari – Pa, jel ne možeš ništa sam? Već si veliki, neću ja da te služim. Sipaj sam ili nema soka! – I što roditelj više navaljuje na dete, to će se ono osećati još nesigurnije i upornije u zahtevu da mu neko drugi da sok.

Ovo je jedan banalan i svakodnevan primer koji jasno oslikava zašto treba umesto negativne dati konstruktivnu kritiku.

Kako? Jednostavno, promenićete način na koji je kažete. To kako mi pričamo (sa detetom, ali i sa drugim ljudima), je zapravo navika – previše puta smo ponovili nešto na isti način i usvojili to kao model komunikacije. Kao i svaka druga navika, tako i ova može da se promeni. Naravno potrebno je da prvo primetimo KAKO pričamo i da onda uvežbamo da to kažemo drugačije.

U zavisnosti od uzrasta deteta i motoričkih sposobnosti upotrebite neki od sledećih primera:

  1. Prosuo ti se sok? Sad ću ti pokazati kako da obrišeš pod (sto), pa onda pažljivo sipaj ponovo.
  2. Jednom rukom drži čašu, a drugom sok i sipaj polako.
  3. Ti drži čašu, a ja ću ti sipati, jer je flaša teška. Baš si vešt pomoćnik!
  4. U redu je, svakom se ovo može desiti. Hoćeš da ja držim čašu, a ti da sipaš?
  5. Kada nešto prospemo onda ovom krpicom to obrišemo, vidiš ovako. Hajde probaj ti da obrišeš, pa ćemo ponovo sipati sok.

Svi primeri ukazuju na rešenje, nema lošeg osećaja i dete uči kroz iskustvo, ne samo da treba da bude pažljivo, nego i šta se radi kada se nešto neplanirano desi.

Isto je i sa spremanjem sobe i ormana. Recite detetu šta tačno očekujete da uradi, jer verujte vaša i detetova ideja kako soba treba da izgleda su veoma različite (posebno kada su tinejdžeri u pitanju).

Takođe, uvek uzmite u obzir uzrast deteta i njegove trenutne sposobnosti. Obratite pažnju i na to da, ako vas dete pita gde šta da stavi a vi odgovorite – Nemam pojma, sredi to kako znaš, snađi se! – dajete zeleno svetlo da zaista sredi sobu onako kako ono misli da je najbolje.

Rečenice –  Šta misliš da majice staviš na jednu policu, a pantalone na drugu? Možda bi ti bilo lakše da prvo skloniš sve sa poda, pa onda da sređuješ police. Kako bi bilo da ove sitne igračke ipak držiš u kutiji? Možda ti imaš neku bolju ideju! – dete motivišu i navode na razmišljanje u pravcu rešenja, jačaju motivaciju i samopouzdanje.

A, valjda nam to i jeste cilj 🙂

Dragana Aleksić, family coach

Kakve PORUKE šaljemo DECI (i kako da ne upadnemo u sopstvenu zamku)

mom-scolding-toddler_1Deca stalno isprobavaju, testiraju i pokušavaju da pomeraju roditeljske granice. Za njih je to proces učenja i prilagođavanja svetu.

Od toga kako se roditelji postave, šta im je važno u vaspitanju, koliko su fleksibilni i koliko uspevaju da budu dosledni, zavisi da li i koliko će se te granice „razvući“.

Ovo je proces u kojem i roditelji uče – kako da nose svoju ulogu, odlučuju da rade ili ne rade ono što su radili njihovi roditelji, “razvlače ili stiskaju” svoje granice, donose odluke koje će oblikovati vrednosti i uverenja deteta koje će ono kasnije nositi kroz život. Jedan od bitnih faktora koji povezuje sve ovo jeste komunikacija sa detetom, tačnije šta i kako govorimo.

Kroz  naša ponašanja i govor, mi detetu prenosimo razne poruke na osnovu kojih ono kreira svoju sliku sveta, ali i sliku o sebi. S obzirom da način na koji pričamo postaje naša navika, često i ne razmišljamo kako to što (iz)govorimo utiče na dete, pa je zgodno pomenuti par situacija i roditeljskih ponašanja koja bi bilo dobro uočiti i promeniti.

„NE MOŽEŠ TI MENE DA UCENJUJEŠ!“

Ako ste ovo izgovorili, jasno je da vi već mislite da vas dete ucenjuje, tačnije da to tako doživljavate. Međutim, dete nema nikakvu svest ni ideju da to radi, a u ranom uzrastu nema ni takve sposobnosti – potrebna je jasna namera i razvijeno strateško razmišljanje. Kada roditelj imenuje neko detetovo ponašanje kao ucenu, to kod njega stvara nelagodu jer se iza ucene krije loša namera. A deca nemaju loše namere, već samo želju za učenjem i prirodnu upornost.

Dakle, dete ima neko ponašanje kojim želi da postigne nešto, ali još uvek ne zna da to može da se doživi kao ucena i da se tako zove. Ono zapravo samo testira šta će proći kod vas, gura vaše granice, uči da li i šta može i kako može. Za njega je ovo prirodan proces učenja i traženja mesta u svetu i ne treba da ima loš osećaj zbog toga.

U situacijama kada je dete uporno da dobije nešto što vi ne želite da mu date u tom trenutku, korisnije je da mu se objasni da njegovo ponašanje nije prihvatljivo nego da  se to stavlja u kontekst ucene.

Umesto – Ne možeš vikanjem da me ucenjuješ da ti kupim novu igračku! – recite – Ne mogu da razmišljam kada toliko vičeš, bole me uši od tolike galame. Hajde probaj to lepo da mi kažeš. Aha, razumela sam te, želiš “to” (čokoladu, igračku, knjigu…). Danas “to” nismo planirali. Sledeći put ćemo se bolje dogovoriti. Ili – Razumem da “to” želiš i da si sada ljut. Možeš se ljutiti, jednostavno nam to nije u planu za danas. 

Važno je da vaš glas bude smiren i da ostanete dosledni. Na ovaj način vi šaljete poruku detetu da razumete kako se ono oseća, prihvatate to, ne kritikujete ga i ujedno ga usmeravate na rešenje. Budite spremni da više puta ponovite ovaj pristup u raznim situacijama, a ako uspete da budete istrajni, dete će kroz iskustvo shvatiti da se ta granica ne „razvlači“ i jednostavno će odustati.

Takođe bi bilo dobro da, ako se ovakve situacije ponavljaju, pravite dogovore pre odlaska u kupovinu. O tome kako se uspostavljaju pravila i dogovori pisala sam OVDE. 

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA ZA IZAZOVNE SITUACIJE SA DETETOM ZAKAŽITE INDIVIDUALNE KONSULTACIJE NA MEJL – DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE. 

„NE RADI SE TO TAKO!“

Stalno ispravljate to što je dete uradilo? Čak i da ne kažete ovu rečenicu, ako idete za njim i „popravljate“ to kako je nešto uradilo opet šaljete poruku da šta god da uradi nije dovoljno dobro. Dete koje dobija ovakve poruke, kasnije kao odrasla osoba uglavnom udovoljava drugima, jer ostaje „gladno“ za pohvalom, potvrdom…

Ili će postati nesigurno i stalno proveravati i poravljati to što radi. Postoji velika verovatnoća da nikada neće imati osećaj da je dovoljno dobro niti osećaj postignuća. U radu sa odraslim osobama  kroz “Emotivni detoks” često otkrijemo da su negativna uverenja koja imaju o sebi stvorena baš u detinjstvu. O tome sam pisala OVDE.

Zato, kada „poželite“ da popravite to što je dete uradilo, uradite nešto drugo! Pohvalite njegov trud, a ako je baš nešto toliko pogrešno pokažite mu i objasnite kako ste želeli da uradi.  O tome kako da detetu date konstruktivnu kritiku pisala sam OVDE.

„NEKA, PUSTI, JA ĆU“ i „HAJDE, POŽURI!“

Hroničan nedostatak vremena, nestrpljivost, žurba, razlog su zbog kog pribegavamo „bržem rešenju“, da mi nešto uradimo umesto deteta ili da ga stalno požurujemo. I nekada stvarno moramo ako hoćemo da stignemo na vreme.

Ovde je najveća zamka da nam ovo ponašanje ne pređe u naviku. Naravno da ćemo mi kao odrasle osobe uvek uraditi nešto brže od deteta, jer smo tom radnjom ovladali, ali takvim ponašanjem mi mu uskraćujemo iskustvo da nauči to nešto, a usput mu i „šaljemo poruku“ da ono to ne može da uradi dovoljno dobro i/ili brzo kao mi.

To za posledicu može da ima stvaranje nesigurnosti i uverenja da nikada neće dostići naše sposobnosti, i tada ćemo se naći u situaciji da dete neće više ni hteti da pokušava da ovlada nekom radnjom nego će čekati da mi to uradimo umesto njega.

Šta možete da uradite? Prvo da primetite koliko često ponavljate ove rečenice i radite nešto umesto deteta, a onda da to prestanete, postepeno, sve dok dete samo ne počne da ih radi.

Ključna reč je strpljenje.  Ako ste hronično u deficitu sa vremenom tokom radne nedelje, probajte da prvo vikendom “uvežbavate” strpljenje dok dete usvaja novu radnju. Tako ćete lakše promeniti svoju naviku da ga ubrzavate, opustićete se i vi i dete, a ono će imati i novo iskustvo i osećaj postignuća 🙂 Onda radnim danima počnite sa spremanjem desetak minuta ranije.

Vežba i vreme su preduslov za promenu starih navika. Zato uvek sebi dajte dovoljno vremena u ovom procesu promena i usvajanja novih ponašanja.

POTREBNE SU VAM IDEJE I SMERNICE KAKO DA VAS DETE BRŽE I LAKŠE POSLUŠA? NEMATE VREMENA DA IDETE NA RADIONICE I PREDAVANJA, NEMA KO DA VAM ČUVA DETE? ONDA JE VIDEO PREDAVANJE DOBAR IZBOR ZA VAS! GLEDAJTE OD KUĆE, NA KOMPJUTERU, TABLETU ILI TELEFONU! KLIKNITE OVDE I SAZNAJTE O ČEMU SE RADI.

Dragana Aleksić, Family coach

Dugotrajni STRES vodi u BURNOUT!

stress-3

Konstantna fizička iscrpljenost, razdražljivost, burne reakcije, osećaj „davljenja“ u grlu, pritisak u grudima, nagli pad raspoloženja, anksioznost, osećaj životne nepravde, bezvoljnost, pad imuniteta… simptomi su koji upozoravaju na sindrom modernog doba – pregorevanje!

Ovi simptomi uglavnom su povezani sa poslom i poslovnim okruženjem, jer upravo tu su očekivanja i pritisak najveći, a ljudi se na različite načine suočavaju sa tim. Zanimljivo je i to da nekada obim posla i zahtevi nadređenih nisu zaista onakvi kakvim ih osoba doživljava, pa se neretko ispostavi da je sama sebi stvorila tenziju i brzi ritam, jer ima prevelika očekivanja od sebe.

Ipak, bez obzira šta je uzrok pregorevanja, on se ne sme ignorisati, jer ako se ništa ne preduzme velika je verovatnoća, a i rizik, da osoba uđe u duboko stanje stresa koje zahteva terapiju i lečenje.

UKOLIKO OSEĆATE NEKE OD NAVEDENIH SIMPTOMA POVREMENO ILI PRIMEĆUJETE DA SU SVE UČESTALIJI, PREDUZMITE NA VREME MERE ZAŠTITE. ZAKAŽITE INDIVIDUALNU SESIJU EMOTIVNOG DETOKSA NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE O OVOJ EFIKASNOJ METODI ZA ELIMINISANJE STRESA PROČITAJTE OVDE.

Simptomi koji se javljaju zapravo upozoravaju osobu da je došla do svojih granica izdržljivosti i ukoliko ona ne odreaguje promenom, oni će postati još intenzivniji, a ishodi su razni. Ljudi se obično „trgnu“ kada čuju tužnu vest da je neko iz njihovog okruženja naprasno umro od srca. Tada najčešće komentarišu da je sve to posledica stresa. Uspore par dana, a onda nastave po starom, jer su unutrašnji mehanizmi koji su stvorili naviku da se bude pod tenzijom izuzetno jaki. Da bi im se osoba oduprla potrebno je da pored svesti da joj je potrebna pomoć, donese čvrstu odluku da želi da promeni navike i vodi kvalitetan život.

Nažalost, danas poslovno okruženje čak opravdava, pa i podržava postojanje stresa povezujući to stanje sa nivoom posvećenosti poslu, što je najblaže rečeno velika zabluda. Radnici koji su u ovom stanju, nisu produktivni jer su prešli svoje fizičke i mentalne granice, i svesni su toga. Međutim, upravo zbog tog saznanja kod njih se javlja strah od gubitka posla, što ih vraća na početak ovog začaranog kruga gde se oni iznova naprežu preko svake mere ne bi li dokazali da su i dalje posvećeni. Ali, baš tada dolazi do pucanja – pregorevanja. Kome je ovo korisno? Kom poslodavcu je u interesu da ima ljude pred pucanjem?

To što se neko trenutno ne oseća dobro ne znači da je preko noći postao loš radnik! Naprotiv! Upravo to što je još uvek tu, iako se ne oseća dobro, govori mnogo o njegovoj posvećenosti. Bilo bi divno kada bi se u svim kompanijama prepoznavalo koje situacije dovode ljude u stanje stresa i organizovao sistem podrške i pomoći. Međutim, najčešće ova podrška izostaje, pa su ljudi prepušteni sami sebi.

Najčešća zabluda je očekivanje da će neko od kolega ili nadređenih primetiti šta se dešava sa osobom i da će odreagovati promenom svog ponašanja. Neće! I taj kolega se bori sa svojim demonima i suludo je očekivati da se bavi tuđim mukama.

Zato, da bi zaštitila sebe i svoje zdravlje, osoba mora da prepozna da je došla do granice kada je potrebno da nešto uradi za sebe. To mora da bude njena odluka i odgovornost.

Svakako se preporučuju sve aktivnosti koje opuštaju i rasterećuju – šetnja, izlazak u prirodu, čitanje, trčanje, plivanje… Ukoliko je stanje ozbiljnije, što se prepoznaje po tome da osoba ne može nikako da se opusti kada je van posla, onda bi bilo korisno otići na neku od brojnih radionica podrške protiv stresa ili potražiti pomoć kouča, terapeuta i sl. Šta god, samo da se zaustavi taj začarani krug konstantne tenzije i pritiska.

Dragana Aleksić, family coach