Tag: kako da me dete slusa

Šta (sve) stoji iza roditeljskog “NE”?

pexels-photo-193035Činjenica je da se danas prečesto čuje kako roditelji, a i oni koji čuvaju decu, izgovaraju (samostalno ili ispred glagola) – NE!

Dok se sa jedne strane „osuđuje“ preterana upotreba, sa druge (od roditelja, naravno), stižu sasvim realna opravdanja.

 

Ono što niko ne kaže je – KAKO, ČIME i, što je najvažnije, KADA zameniti ovo “NE!” Jer, to najčešće zavisi od situacije.

HAJDE ZA POČETAK DA RAZUMEMO (NAS) RODITELJE!

Iza svakog roditeljskog “ne” uglavnom stoji ili strah ili potreba da nešto bude drugačije. Pa tako, kada kažemo “ne” mi detetu nešto branimo:

  1. iz straha da se ne povredi,
  2. iz straha da ne povredi nekog drugog,
  3. da bi prestalo sa nekom radnjom i uradilo nešto drugo (za ovo je KLJUČNO da NAUČIMO DA KAŽEMO drugačije. Kliknite OVDE da saznate više kako to možete da naučite)

A SADA DA PRECIZIRAMO KADA JE OK REĆI „NE“, A KADA GA TREBA IZBEĆI.

Idemo redom…

1. Kada je u pitanju bezbednost deteta od presudnog značaja su brze reakcije roditelja, koje su tada impulsivne, instinktivne, iskonske i za cilj imaju da zaštite dete. To su one situacije kada dete hoće da istrči na ulicu, ili kada ne vidi (ili češće ne razume) da mu preti neposredna opasnost – da, na primer, nešto može da padne na njega (vrela kafa, pun tanjir, ili nešto teže kao pegla na primer), ili kada se “opasno” približi utičnici. Kada roditelj vikne “Ne!” dete se trgne, zaustavi se u trenutku jer se uplaši, neretko i zaplače, ali složićemo se da je manja “šteta” od suzica nego da se povredilo.

Ono što bi uvek trebalo da usledi, kada se dete smiri, je da mu se OBJASNI da je moglo da se povredi i pokaže kako da ubuduće bude pažljivije. Ukoliko je dete mlađe od tri godine verovatno neće razumeti posledice (bar ne onako kako ih mi vidimo), ali svakako mu treba reći zašto smo tako odreagovali. I, naravno, budite spremni da ćete ovo MNOGO PUTA PONAVLJATI, što je sasvim OK, jer je za dete to proces učenja.

AKO ŽELITE DA SAZNATE KAKO DA IZBEGNETE TIPIČNE GREŠKE U KOMUNIKACIJI SA DECOM ILI SU VAM POTREBNE IDEJE I SMERNICE KAKO DA VAS DETE BRŽE I LAKŠE POSLUŠA, A NEMATE VREMENA DA IDETE NA RADIONICE, NEMA KO DA ČUVA DETE… ONDA JE VIDEO PREDAVANJE DOBAR IZBOR ZA VAS! KLIKNITE  OVDE I OVDE I SAZNAJTE O ČEMU SE RADI.

2. Kada je u pitanju bezbednost i/ili povređivanje drugih od strane deteta treba napraviti razliku da li je dete nešto uradilo sa namerom ili slučajno. Verujte, kod male dece nema svesne namere da nekoga povrede. Više su u pitanju reakcije, koje su “posledica” ili intenzivnih  emocija koje dete u tom trenutku oseća ili razvojnog procesa  ili iskustvenog učenja.

Ovde su roditelji dece uzrasta do tri, četiri godine, često u nezavidnoj situaciji, jer to što oni znaju da je dete bez loše namere nešto uradilo, teško će razumeti i druga osoba, na primer roditelj drugog deteta.

U pozadini je uvek potreba roditelja da zaštiti dete (pa čak i od drugog deteta), i to ume da nam zamuti sliku, odnosno da stvari vidimo potpuno drugačije, što je sasvim u redu. Međutim, upravo to je i razlog što su roditelji u parkićima kao orlovi koji nadleću svoju decu sa jednim ciljem – preduprediti neprijatnu situaciju, što često ide na štetu dece. I tada kreće preterano “Ne, ne, ne!” koje ima za cilj ne samo da zaštiti drugo dete nego da spreči svaku eventualnu neprijatnost.

Mala deca uzimaju igračke jedna od drugih ne zato što su nevaljala i/ili nevaspitana (kako se često etiketiraju), već zato što je to za njih proces učenja i razvijanja motorike. Posmatraju sve(t) oko sebe, žele da dodirnu, isprobaju nešto, pa to nekada bude i nečiji obraščić, kosa i slično. Dete od godinu, dve, tri dodiruje stvari i ljude, pa i decu, sa potrebom da oseti u ručicama oblik, teksturu, težinu… Nekada je taj dodir “nekontrolisan” jer dete nije svesno u tolikoj meri prostora, tačnije razdaljine između sebe i nečijeg oka ili nosa, niti “snage” u ručicama kada stiska nečiji obraz. Ovo se dešava i kada je dete pod uticajem intenzivne emocije (sreće, straha ili besa). Slažem se da to ume da bude bolno i nelagodno, posebno drugom detetu, mada su česte i situacije da dete uopšte ne odreaguje, ali je roditelj taj kome to “zasmeta”.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

KAKO ODREAGOVATI, A NE NAPRAVITI “POBUNU” U PARKU (IGRAONICI, NA ROĐENDANU)?

Bilo bi idealno i svakako jednostavnije kada bi svi roditelji razumeli dobre namere svoje dece, jer verujte nijedan dvogodišnjak ne izađe iz kuće sa idejom da nekog namerno uštine, udari ili otme igračku! Ali, s obzirom da roditelji imaju “ugrađen sistem” zaštite potomaka i da ne želimo da baš naše dete bude uzrok prepirke i svađe, onda je rešenje da umesto da govorimo stalno “Ne!”, usmeravamo dete i govorimo mu šta DA radi. Na primer – “Pitaj da li možeš da uzmeš igračku”, “To batu boli, hoćeš da ga pomaziš da prođe?”, “Slučajno si ga udario u nos, to ga boli, hoćeš da mu se izviniš?”…

Računajte da će i posle ovoga neki roditelji jednostavno impulsivno reagovati (a možda ćete i vi u sličnoj situaciji!), ali probajte da ih razumete. Vama je važno da čak i u takvim situacijama usmeravate dete šta da uradi, jer će bolje razumeti od onog “Ne!”

Naravno, ne očekujte da će mu odmah sve biti jasno, posebno ako je mlađe od dve godine, ali svakako treba da vam bude NAVIKA da mu uvek objasnite.

Ukoliko primetite da dete namerno udara i povređuje druge, važno je da kroz razgovor ili objektivno posmatranje trenutne porodične situacije (možda ste nedavno dobili bebu, pa detetu nedostaje pažnja, preselili ste se, dete je krenulo u vrtić…), nađete uzrok. Ako se sve svede na grdnju, kaznu i opet “ne!”, problem neće biti rešen nego se može očekivati da eskalira…

3. SADA dolazimo do NAJVAŽNIJEG dela na ovu temu 🙂

“Ne diraj to! Nemoj tu da sediš! Ne gledaj ceo dan u taj ekran! Ne stavlja se to tu!”, i slični zahtevi su potpuno beskorisni iz dva razloga. Prvo, mozak ne razume negaciju. Sve dok detetu govorimo da nešto ne radi, ono će ipak raditi, ali ne zato što nam tera inat, već zato što mu mi nesvesno dajemo takve instrukcije. Da bi mozak “razumeo” šta NE treba da se radi, prvo mora da zamisli tu radnju. Tako dolazimo do drugog razloga, odnosno posledice negacije, a to je usmeravanje pažnje upravo na ono što ne želimo da dete radi.

Pa, KAKO onda reći?

Prvo se zapitajte koji je vaš CILJ kada kažete detetu da nešto ne dira? Šta u stvari želite da mu poručite? Da bude pažljiv da se ne povredi? Da pazi da nešto ne padne i razbije se? Da će se isprljati?

Onda tako i recite!

“Budi pažljiv jer to može da te povredi. To je lomljivo, probaj da ga zaobiđeš. To se lako lomi, bolje ga gledaj iz daleka. Vidiš to je prljavo, ako priđeš preblizu isprljaćeš se…”

Umesto – “Ne gledaj ceo dan u ekran!” – recite (ja uvek predlažem i dozu šaljivosti i veselosti, u glasu, jer deca na to lepo reaguju) – “Za danas je dosta buljenja u TV, idemo sada u park da razmrdamo telo i vijuge! Dosta, bre čoveče tih igrica, umoriće ti se mozak! Nahrani ga nekom knjigom! Hoćeš da izaberemo zajedno?”

Na ovaj način mi zapravo USMERAVAMO dete na ono što treba, tačnije vodimo konstruktivnu komunikaciju koja daje bolje rezultate od pukog ponavljanja negativne rečce.

Sada je bar malo lakše da se razume kada je OK reći „ne“, a kada ga (i čime) treba zameniti. Kao i uvek, napominjem da je za sve potrebno vreme, pa tako i za usvajanje ovakvog načina govora.

Dragana Aleksić, family coach

 

 

Kakve PORUKE šaljemo DECI (i kako da ne upadnemo u sopstvenu zamku)

mom-scolding-toddler_1Deca stalno isprobavaju, testiraju i pokušavaju da pomeraju roditeljske granice. Za njih je to proces učenja i prilagođavanja svetu.

Od toga kako se roditelji postave, šta im je važno u vaspitanju, koliko su fleksibilni i koliko uspevaju da budu dosledni, zavisi da li i koliko će se te granice „razvući“.

Ovo je proces u kojem i roditelji uče – kako da nose svoju ulogu, odlučuju da rade ili ne rade ono što su radili njihovi roditelji, “razvlače ili stiskaju” svoje granice, donose odluke koje će oblikovati vrednosti i uverenja deteta koje će ono kasnije nositi kroz život. Jedan od bitnih faktora koji povezuje sve ovo jeste komunikacija sa detetom, tačnije šta i kako govorimo.

Kroz  naša ponašanja i govor, mi detetu prenosimo razne poruke na osnovu kojih ono kreira svoju sliku sveta, ali i sliku o sebi. S obzirom da način na koji pričamo postaje naša navika, često i ne razmišljamo kako to što (iz)govorimo utiče na dete, pa je zgodno pomenuti par situacija i roditeljskih ponašanja koja bi bilo dobro uočiti i promeniti.

„NE MOŽEŠ TI MENE DA UCENJUJEŠ!“

Ako ste ovo izgovorili, jasno je da vi već mislite da vas dete ucenjuje, tačnije da to tako doživljavate. Međutim, dete nema nikakvu svest ni ideju da to radi, a u ranom uzrastu nema ni takve sposobnosti – potrebna je jasna namera i razvijeno strateško razmišljanje. Kada roditelj imenuje neko detetovo ponašanje kao ucenu, to kod njega stvara nelagodu jer se iza ucene krije loša namera. A deca nemaju loše namere, već samo želju za učenjem i prirodnu upornost.

Dakle, dete ima neko ponašanje kojim želi da postigne nešto, ali još uvek ne zna da to može da se doživi kao ucena i da se tako zove. Ono zapravo samo testira šta će proći kod vas, gura vaše granice, uči da li i šta može i kako može. Za njega je ovo prirodan proces učenja i traženja mesta u svetu i ne treba da ima loš osećaj zbog toga.

U situacijama kada je dete uporno da dobije nešto što vi ne želite da mu date u tom trenutku, korisnije je da mu se objasni da njegovo ponašanje nije prihvatljivo nego da  se to stavlja u kontekst ucene.

Umesto – Ne možeš vikanjem da me ucenjuješ da ti kupim novu igračku! – recite – Ne mogu da razmišljam kada toliko vičeš, bole me uši od tolike galame. Hajde probaj to lepo da mi kažeš. Aha, razumela sam te, želiš “to” (čokoladu, igračku, knjigu…). Danas “to” nismo planirali. Sledeći put ćemo se bolje dogovoriti. Ili – Razumem da “to” želiš i da si sada ljut. Možeš se ljutiti, jednostavno nam to nije u planu za danas. 

Važno je da vaš glas bude smiren i da ostanete dosledni. Na ovaj način vi šaljete poruku detetu da razumete kako se ono oseća, prihvatate to, ne kritikujete ga i ujedno ga usmeravate na rešenje. Budite spremni da više puta ponovite ovaj pristup u raznim situacijama, a ako uspete da budete istrajni, dete će kroz iskustvo shvatiti da se ta granica ne „razvlači“ i jednostavno će odustati.

Takođe bi bilo dobro da, ako se ovakve situacije ponavljaju, pravite dogovore pre odlaska u kupovinu. O tome kako se uspostavljaju pravila i dogovori pisala sam OVDE. 

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA ZA IZAZOVNE SITUACIJE SA DETETOM ZAKAŽITE INDIVIDUALNE KONSULTACIJE NA MEJL – DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE. 

„NE RADI SE TO TAKO!“

Stalno ispravljate to što je dete uradilo? Čak i da ne kažete ovu rečenicu, ako idete za njim i „popravljate“ to kako je nešto uradilo opet šaljete poruku da šta god da uradi nije dovoljno dobro. Dete koje dobija ovakve poruke, kasnije kao odrasla osoba uglavnom udovoljava drugima, jer ostaje „gladno“ za pohvalom, potvrdom…

Ili će postati nesigurno i stalno proveravati i poravljati to što radi. Postoji velika verovatnoća da nikada neće imati osećaj da je dovoljno dobro niti osećaj postignuća. U radu sa odraslim osobama  kroz “Emotivni detoks” često otkrijemo da su negativna uverenja koja imaju o sebi stvorena baš u detinjstvu. O tome sam pisala OVDE.

Zato, kada „poželite“ da popravite to što je dete uradilo, uradite nešto drugo! Pohvalite njegov trud, a ako je baš nešto toliko pogrešno pokažite mu i objasnite kako ste želeli da uradi.  O tome kako da detetu date konstruktivnu kritiku pisala sam OVDE.

„NEKA, PUSTI, JA ĆU“ i „HAJDE, POŽURI!“

Hroničan nedostatak vremena, nestrpljivost, žurba, razlog su zbog kog pribegavamo „bržem rešenju“, da mi nešto uradimo umesto deteta ili da ga stalno požurujemo. I nekada stvarno moramo ako hoćemo da stignemo na vreme.

Ovde je najveća zamka da nam ovo ponašanje ne pređe u naviku. Naravno da ćemo mi kao odrasle osobe uvek uraditi nešto brže od deteta, jer smo tom radnjom ovladali, ali takvim ponašanjem mi mu uskraćujemo iskustvo da nauči to nešto, a usput mu i „šaljemo poruku“ da ono to ne može da uradi dovoljno dobro i/ili brzo kao mi.

To za posledicu može da ima stvaranje nesigurnosti i uverenja da nikada neće dostići naše sposobnosti, i tada ćemo se naći u situaciji da dete neće više ni hteti da pokušava da ovlada nekom radnjom nego će čekati da mi to uradimo umesto njega.

Šta možete da uradite? Prvo da primetite koliko često ponavljate ove rečenice i radite nešto umesto deteta, a onda da to prestanete, postepeno, sve dok dete samo ne počne da ih radi.

Ključna reč je strpljenje.  Ako ste hronično u deficitu sa vremenom tokom radne nedelje, probajte da prvo vikendom “uvežbavate” strpljenje dok dete usvaja novu radnju. Tako ćete lakše promeniti svoju naviku da ga ubrzavate, opustićete se i vi i dete, a ono će imati i novo iskustvo i osećaj postignuća 🙂 Onda radnim danima počnite sa spremanjem desetak minuta ranije.

Vežba i vreme su preduslov za promenu starih navika. Zato uvek sebi dajte dovoljno vremena u ovom procesu promena i usvajanja novih ponašanja.

POTREBNE SU VAM IDEJE I SMERNICE KAKO DA VAS DETE BRŽE I LAKŠE POSLUŠA? NEMATE VREMENA DA IDETE NA RADIONICE I PREDAVANJA, NEMA KO DA VAM ČUVA DETE? ONDA JE VIDEO PREDAVANJE DOBAR IZBOR ZA VAS! GLEDAJTE OD KUĆE, NA KOMPJUTERU, TABLETU ILI TELEFONU! KLIKNITE OVDE I SAZNAJTE O ČEMU SE RADI.

Dragana Aleksić, Family coach

Zašto su EMOCIONALNI izlivi česti na LETOVANJU i šta da (u)radite?

13a2cff1658a76db962d1e85d757f602

Jedva ste dočekali godišnji odmor, pažljivo izabrali destinaciju i isplanirali sve detalje. Ostaje samo da narednih desetak dana uživate. Ali, iz nekog razloga vaše dete ne misli tako, niti vam svojim ponašanjem to dozvoljava…

Vaš dvoipogodišnji/trogodišnji mališan koji se inače sasvim lepo ponaša, ima usklađen ritam spavanja i hranjenja, već uveliko hoda, ume da se zaigra sa drugom decom… – na letovanju se potpuno promenio. Kenjkav je, a neće da odspava popodne, na plaži govori da mu je dosadno, a neće da bude sa drugom decom, možda ih čak i gura i udara, a kada ste u sobi udara vas (ili možda sebe) i plače…

Šta se desilo, zašto je postao tako “bezobrazan”, pitate se? Dobra vest je da deca koja se ovako ponašaju nisu bezobrazna i da roditelji ne treba tako da ih posmatraju. Jer, koje dete može preko noći stvarno da postane „bezobrazno“, a i zašto bi?

Sa druge strane, ovakvo ponašanje deteta i te kako utiče na roditelje, jer se ideja o odmoru i uživanju polako gubi u magli. Ograničen broj dana odmora i prevelika želja da to stvarno bude onako kako su zamislili, čine da ove situacije sa detetom deluju još dramatičnije, što roditelje polako, ali sigurno, uvodi u stres.

Što je tenzija veća to je prostor za razumevanje deteta i njegovog ponašanja manji, a načini za rešavanje svedeni na grdnje i kritike. Jasno je da je u ovom trenutku san o idealnom odmoru odleteo poput leptira na vetru…

MOŽE LI SE PREDUPREDITI OVAJ SCENARIO?

O ovakvim situacijama je korisno razmišljati bar nekoliko nedelja unapred, jer iz navedenog se vidi da kada neželjeni scenario već počne, smanjuju se opcije za konstruktivno rešenje. Dakle, pre odlaska na letovanje roditelji treba da budu upoznati sa razvojnom fazom u kojoj je dete trenutno, kao i šta ono u tom uzrastu može u zavisnosti od trenutnih razvojnih i posebno emocionalnih  kapaciteta, kao i motoričkih sposobnosti. Roditelji koji razmišljaju preventivno, često zakažu konsultaciju pre odlaska na put kako bi znali šta sve mogu da očekuju i što je još važnije KAKO tada da postupe. Svakako računajte da što je dete mlađe, to ćete morati više da prilagodite dnevni i noćni ritam, ali i očekivanja i zahteve…

DODATNI IZAZOV MOGU IMATI PORODICE KOJE PORED MALOG DETETA IMAJU I BEBU, NE SAMO ZBOG OBAVEZA I ORGANIZACIJE, VEĆ I ZBOG POJAVE RIVALITETA I POVEĆANE REAKTIVNOSTI STARIJEG DETETA.

Često od prevelike sreće što idu sa detetom na more roditelji žele baš, baš sve da mu pokažu, da ga svuda vode, da mu daju sve da proba, da mu kupe sve za plažu – od kofica, lopatica, guma, mišića, bazenčića… I to je divno i zabavno roditeljima, ali detetu ipak može biti previše…

I zato, ukoliko roditelji primete da dete menja ponašanje, prvo što treba da urade je da provere da li su zadovoljene osnovne fiziološke potrebe zbog kojih bi dete takođe moglo da bude uznemireno – glad, žeđ, umor, potreba za toaletom, ali i da li je temperatura vazduha previsoka, kao i emocionalne potrebe, potreba za fizičkim kontaktom…

IZLIVI BESA NISU LOŠE PONAŠANJE DETETA, NITI JE ONO BEZOBRAZNO. BURNO ISPOLJAVANJE BESA JE “POSLEDICA” PREINTENZIVNE EMOCIJE SA KOJOM DETETOV NEZRELI NERVNI SISTEM NE MOŽE DA SE “IZBORI” I TADA MU JE POTREBNO RAZUMEVANJE, SAOSEĆANJE, ZAGRLJAJ, OSEĆAJ SIGURNOSTI, LJUBAV…

Druga važna stvar je preterana čulna stimulacija.

Šta sad ovo znači?

Deca uče tako što posmatraju, slušaju, osećaju i stvaraju lično iskustvo, a sve informacije (baš kao i mi) primaju preko čula. Međutim, razlika između dece i odraslih je u tome što je prostor za primanje i obradu informacija kod njih veoma mali i, kada ih ima previše, dolazi do preterane stimulacije. Naime, detetov mozak zbog uzrasta, još uvek nema kapacitete da sve informacije i emocije istovremeno obradi, što mu izaziva uzbuđenje, uznemirenost, bespomoćnost i na kraju telesnu nelagodu.

Bez obzira da li je dete presrećno ili možda zbog nečega ljuto – i zbog jednog i zbog drugog emocionalnog stanja ono može doživeti preplavljivanja. Ovo zapravo govori da su mu čula prenadražena i da mozak jednostavno ne može da postigne da obradi sve to što do deteta stiže i to stvara uznemirenje kod njega. Tada usledi “neprimereno” ponašanje – vriska, plakanje, guranje, otimanje, bežanje, trčanje na sve strane, udaranje drugih ili sebe… Ovo nikako ne znači da je dete naprasno postalo bezobrazno, nego da je previše stimulisano.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, PREVAZILAŽENJU IZAZOVNIH SITUACIJA – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

ZAŠTO DO OVOGA DOLAZI I DA LI MOŽE DA SE SPREČI?

Dati istovremeno detetu bezbroj šarenih igračaka (čulo vida), prskati ga vodom (čulo dodira), zvati ga svaki čas (čulo sluha) da bismo mu nešto pokazali (opet čulo vida) ili da bismo mu dali sladoled (čulo ukusa) – je kao čulno “bombardovanje”. U jednom trenutku je svega previše i ono tada odreaguje onako kako je to u njegovom uzrastu jedino moguće – ponašanjem.

Za njega (tačnije za njegov mozak), to znači da je poslalo poruku STOP izazovima i nadražajima, ali roditelji iznenađeni – Čemu sada taj bes ili ljutnja kad su mu sve priuštili? – nastave da mu daju nešto drugo za šta pretpostavljaju da će ga „umiriti“. Paradoks!

Što više budu pokušavali da ga smire dodavanjem novih sadržaja i izazova to će ono biti uznemirenije, a što je dete uznemirenije to će stres kod roditelja biti veći, i tako ukrug.

Da bi se izbegla ovakva situacija prvi korak, pored razumevanja dečjih emocija i ponašanja, jeste pridržavanje pravila – jedna stvar u jednom trenutku. (o ovome sam detaljno pisala u e-knjizi “Umetnost komunikacije sa decom”, a o tome kako da razumete dečje emocije i podržite razvoj emocionalne inteligencije, pisala sam u e-priručniku “Budi najbolji roditelj svom detetu“.)

Šta to praktično znači?

Na primer, ako dete jede sladoled, onda treba da radi samo to. Nema potrebe skretati mu pažnju pričanjem (sem ako nešto pita), niti mu pokazivati sve što se nalazi oko njega. Njegovo čulo ukusa se susreće sa novim izazovom – hladnoćom sladoleda, slatkoćom, kapanjem hladnog na toplu nožicu… i to je dovoljno da zaokupi njegov mozak.

Ako je u bazenčiću ili u moru onda samo treba da uživa u tome – u kontaktu vode sa kožom, ako se igra peskom nema potreba da ga dozivate u vodu, ili da tražite da recituje pesmicu ili ga učite nečem novom…

Prilagođavajte aktivnosti – i vrstu i broj – raspoloženju deteta. Ako ste primetili da je uznemireno ili umorno, odložite neku aktivnost koju ste planirali za taj dan i “poštedite” i dete i sebe razdražljivosti i možda burne reakcije…

NE MOŽE I NE TREBA DETE DA SE PRILAGOĐAVA ŽELJAMA RODITELJA DA IM LETOVANJE BUDE ONAKVO KAKVO OČEKUJU. UPRAVO SUPROTNO – ONI SVE AKTIVNOSTI TREBA DA PRILAGODE DETETU U SKLADU SA UZRASTOM, EMOCIONALNIM KAPACITETIMA I MOTORIČKIM SPOSOBNOSTIMA.

I zato, kada se sledeći put dete ponaša drugačije nego inače, obratite pažnju na njegovo trenutno raspoloženje, a posebno na fiziološke potrebe (glad, žeđ, umor, ali i prevelika toplota mogu dovesti do stanja razdraženosti), kao i da li je prevelika gužva i buka, ili je možda imalo previše aktivnosti u toku dana. Svedite ih na minimum i pratite šta mu i u kojoj meri prija. To je mnogo lakše i za vas i za njega, nego da pomislite da je postalo nevaljalo. Jer i nije.

Konsultacije za RODITELJE

nature-3089907_1280.jpg

Konsultacije za roditelje su moj poseban program podrške roditeljstvu i unapređivanju odnosa na relaciji roditelj – dete, kreiran za savremenu porodicu i baziran na najnovijim metodama (NLP i koučing), saznanjima i pristupima vaspitanju.

KONSULTACIJE SE PREPORUČUJU AKO:

  • imate osećaj da se ne sporazumevate najbolje sa detetom
  • nemate rezultate kod davanja najjednostavnijih zahteva i zadataka
  • osećate tenziju i ulazite brzo u konflikte (vi ili dete, ili oboje)
  • osećate da se dete i vi udaljavate i gubite svoju ulogu
  • želite da gradite odnos zasnovan na uzajamnom poverenju i poštovanju
  • želite da naučite kako da primenjujete pozitivnu i konstruktivnu komunikaciju sa ciljem da se bolje razumete sa detetom, da lakše sarađujete, da ga ohrabrujete i motivišete
  • osećate da vam je potrebna podrška u roditeljskoj ulozi
  • imate bilo kakve nedoumice, dileme, pitanja u vezi sa komunikacijom sa detetom predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta
  • ste prepoznali da je vaše dete tip “buntovnika” (pročitajte karakteristike ovog tipa dece OVDE)

ŠTA SE RADI NA KONSULTACIJI?

Osnovni cilj je da se otkrije pravi razlog problema kroz razumevanje razvojnih faza deteta i onoga što se događa u interakciji sa roditeljima, posebno u komunikaciji. Veoma često zbog prevelikog emotivnog angažovanja roditelji jednostavno ne mogu da utvrde pravu prirodu i izvor problema. Takođe, neretko se dešava i da se roditelji i dete “zaglave” u nekorisnom obrascu ponašanja i da ga stalno ponavljaju (tzv. “ping-pong” efekat), što može da bude izvor frustracije za celu porodicu. Sa druge strane, osoba kojoj ste se obratili za pomoć, situaciju vidi objektivnije i iz potpuno drugačije perspektive, lakše uočava gde je tačno problem i šta je potrebno korigovati. Pored razgovora fokusiranog na određenu situaciju/problem koji vas trenutno muči, dobijate konkretne alate/tehnike koje možete odmah da primenite u komunikaciji sa detetom.

Cilj individualnog rada je da roditelja osnaži i ohrabri da napravi korak ka promeni i željenom cilju, kao i da mu pruži podršku u prevazilaženju izazovne situacije.

Važna napomena: Ovaj način rada pre svega podrazumeva vašu ličnu angažovanost u promeni načina komunikacije i pristupa izazovnim situacijama, kako biste te promene preneli na dete i dobili željene rezultate. Ukoliko osećate da bi vam bilo korisno da radite na ličnom rastu i razvoju ili da niste usaglašeni sa svojom roditeljskom ulogom u onoj meri u kojoj to očekujete, moja preporuka je da prođete kroz program “Emotivni detoks”. Više o Emotivnom detoksu pročitajte OVDE i OVDE.

KAKO SE REALIZUJU KONSULTACIJE?

Konsultacije su online u unapred dogovorenim terminima. Mogu prisustvovati oba roditelja ili samo jedan.

KAKVA JE DINAMIKA RADA?

Prvi razgovor podrazumeva razmenu informacija na konkretnu temu na kojoj se radi + konsultaciju u trajanju od jednog sata. Dinamika rada i praćenje situacije dogovara se po potrebi. U zavisnosti od konkretne teme/problema, kao i od spremnosti roditelja da aktivno primenjuju dogovorene korake zavisiće i broj konsultacija.

KAKO ZAKAZATI RAZGOVOR?

Opišite ukratko situaciju koja vam trenutno predstavlja problem, naznačite uzrast deteta (ako je više dece u porodici, navedite uzrast za svu decu), i pošaljite email na: dragana.familycoach@gmail.com. Odgovor na mejl i dodatna pitanja za pripremu za razgovor dobićete u narednih 48h. Važna napomena: ukoliko u ovom roku ne dobijete povratni mejl, to je znak da mi vaš mejl nije stigao ili da je moj mejl možda u vašem SPAM sandučetu. Proverite adresu na koju šaljete vaš mejl i vaše SPAM sanduče.

KADA MOŽETE DA OČEKUJETE DA ĆEMO ZAKAZATI TERMIN?

Po prijemu mejla i procene teme/problema i vremena za pripremu, zakazujemo termin u narednih dva do pet dana. Ako vam je ovo predugo da čekate, u prvom mejlu naznačite da je vaša tema/problem hitna, i tada će se vaš termin postaviti kao prioritet, cena konsultacije se tada uvećava. Redovni termini su radnim danima u intervalu od 11h-18h.

KAKO DA ZNATE DA LI SU KONSULTACIJE SA MNOM ONO ŠTO VAMA TREBA?

Kosultacije za roditelje su usklađene sa pozitivnim pristupom vaspitanju, svesnim roditeljstvom, bazirane su na najnovijim saznanjima o funkcionisanju misaonih procesa (i kod dece i kod odraslih), tipovima ličnosti (po PCM coaching metodologiji), kao i na efikasnoj komunikaciji kao osnovi za uspostavljanje saradnje sa detetom.

Ovako koncipirane konsultacije preporučuju se roditeljima koji žele da grade odnos poverenja sa detetom i koji su spremni da naprave promene u svom pristupu, ponašanju i komunikaciji sa detetom, posebno u situacijama u kojima do sada nisu imali željene rezultate.

Kada se upoznam sa vašom temom/problemom procenjujem da li je to u domenu onoga čime se ja bavim. Ukoliko procenim da bi vam bila korisnija pomoć neke druge stručne osobe, preusmeriću vas na nju.

DA LI JE VAŠE DETE TIP “BUNTOVNIKA” KOJI ZAHTEVA POTPUNO DRUGAČIJI PRISTUP VASPITANJU I KOMUNIKACIJI, PROVERITE OVDE

ZA KOGA NIJE OVAKVA VRSTA RADA?

Ako očekujete gotova rešenja, ako niste spremni da pravite promene u svom roditeljskom pristupu, ako očekujete da dete menja svoje ponašanje a da vi ne menjate vaše, ako očekujete da je odgovornost za rezultate na osobi sa kojom radite a ne na vama, ako ne želite da odustanete od vaspitnih metoda koje su nekorisne i štetne za dete, a posebno ako fizički kažnjavate dete – onda ovakve konsultacije NISU za vas.

Da li je STROGOST = POSLUŠNOST?

12006246_978704425528086_3586522093176457124_n

Smeh, šala, igra, razigranost, opuštenost su poželjne aktivnosti i stanja u odnosu roditelja i deteta. Nažalost, mnogi roditelji se plaše da će izgubiti autoritet ako se sa detetom šale na „ozbiljne teme“, ako mu njegove obaveze i zadatke predstave kao igru i zabavu, ako su opušteni u situacijama koje su zahtevne…

Ali, upravo je suprotno.

Radne navike kod deteta svakako treba da se uspostave, a jasna uputstva i doslednost roditelja su više od pola uspeha. Ako to još i kažemo na način koji je detetu prirodniji i prihvatljiviji, možemo da računamo da smo zaista„obavili dobar posao“.

NELAGODNE EMOCIJE STVARAJU OTPOR

Uspostavljanje radnih navika je važan zadatak i za roditelje i za decu, ali ozbiljnost ovog zadatka ne treba mešati sa načinom na koji im ga predstavljamo. Jer, strog glas, izričiti zahtevi, povišen ton, ozbiljan izraz lica stvaraju tenziju, napetost, otpor, tugu, strah ili bes kod deteta. Da li to stvarno želimo?

Kada se na ovaj način nešto predstavi detetu, kod njega se stvara nelagodno emotivno stanje, jer i glas i izraz lica to jasno poručuju – deca umeju da „čitaju“ naše lice i da „osete“ emociju u glasu. Kada ste previše ozbiljni, strogi, kada je vaš glas hladan, nijedno dete (a ni odrasla osoba) neće vam uzvratiti osmehom i radošću jer ste kod njega probudili neku nelagodu, neprijatnost.

Kako onda iz takvog stanja očekivati da će se dete rado prihvatiti onoga što mu je zadato? Zamislite sebe na poslu i da vam se neko obraća povišenim tonom, hladno, izričito, i da očekuje da ćete nešto brzo i sa elanom da obavite. Obratite pažnju kako se osećate i da li sa entuzijazmom pristupate zadatku? Isto je i kod dece.

U početku će dete obavljati zadato, ali vremenom sa sve manje volje, jer negativni osećaji ne mogu da nikoga da motivišu. I umesto da se navike uspostave i zadaci obavljaju, nailazićete na otpor.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, KAO I KAKO DA PRIMENITE EFIKASNU KOMUNIKACIJU SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

DECA VOLE IZAZOVE

Kada se detetu neki zahtev predstavi kao izazov i igra, kada se sa obavezama (koje su neminovne) povežu pozitivne, prijatne emocije, mnogo su veće šanse da će se navike održati godinama.

Primetili ste kako deci pažnju najpre privuku ljudi koji su opušteni, koji se zvonko smeju, koji ih „izazivaju“ zabavnim igrama, zagonetkama…? Primetili ste kako se deca rado uključuju u sve aktivnosti koje im predlože, kako bukvalno trče da urade to što se od njih traži. Zašto? Zato što su ih motivisali pozitivni osećaji koje je ta osoba kod njih izazvala svojim ponašanjem, glasom, vedrim izrazom lica.

Poenta je da, kada bilo koju aktivnost dete poveže sa zabavom, sa osećajem radosti, sa pozitivnom emocijom, ta aktivnost za njega postaje izvor zadovoljstva.  I obrnuto, ako se u vezi sa nečim oseća loše, svaki put će se tako osećati kada treba to da obavi. Nemoguće je bilo koga motivisati da nešto uradi ako ga to asocira na loše iskustvo i loš osećaj, bilo da je to sklanjanje igračaka, postavljanje stola, oblačenje, pranje zubića, učenje…

IGRAJTE SE, MAŠTAJTE, GLUMITE!

I zato, ne plašite se da će vaš autoritet popustiti ako se šalite sa detetom, ako mu čitate zadatak iz matematike kao da je mistična zagonetka, ako pričate kao čarobnjak Merlin dok mu pokazujete kako da postavi sto ili gde da skloni igračke. „Pospite“ mu  malo „čarobne prašine“ na glavu i glumite da je dobilo super moći da sredi sobu najlepše na svetu! Budite maštoviti, opustite se, glumite, pevajte, zabavljajte se. Isprobavajte razne načine, ono što ne deluje odbacite, ono čemu se dete raduje primenjujte.

Kada je neki zadatak pretežak za dete ili gradivo preobimno, ne “ohrabrujte” ga rečima „Potrudi se malo više, probaj sam to da rešiš…” To mu neće pomoći, pre će ga obeshrabriti što samo mora da se suoči sa nečim što je njemu tako veelikoo! Mnogo je korisnije da zasučete rukave (bukvalno) i kažete „Ma, daj da vidim šta te to muči!“ Pored toga što će imati osećaj da nije potpuno samo i bespomoćno ispred nerešivog zadatka, sam vaš gest će ga pokrenuti da i samo „zasuče“ rukave.

Ovde je fokus na osećaju rasterećenja pred zadatkom, jer čim padne tenzija on više neće izgledati nerešiv.

Kada dete uči neke nove pojmove probajte da kroz igru asocijacije napravite vezu sa tim novim kako bi lakše zapamtilo. Rezultati će vas prijatno iznenaditi!

I VI I DETE TREBA DA SE OSEĆATE DOBRO

Takođe, ima roditelja koji su prirodno opušteni, a čijoj deci ovakav „razigrani“ pristup neće biti zanimljiv niti motivišući. Ovim mališanima je važna „ozbiljnost“ koju nose jasna struktura, pravila, granice. I to treba poštovati!

Zato stalno napominjem i govorim o tome da se dete posmatra, osluškuje i prati, da se prate njegove potrebe, poštuju razlike. Na roditelju je da primeti šta njegovom detetu prija, čemu se raduje, a šta mu stvara otpor i da prilagođava način na koji mu predstavlja obaveze i zadatke.

Istovremeno, pratite i sebe, šta vama prija i do koje granice vam je OK da idete. Ne radite stvari po svaku cenu, jer i vi u svojoj roditeljskoj ulozi  treba da se osećate dobro. Deca nepogrešivo prepoznaju našu iskrenost, pa nema mnogo koristi da glumatamo da smo “veseli” ako u tom trenutku nismo. Dete će mnogo lakše “podneti” kada mu iskreno kažemo – Slušaj, sad baš i nisam raspoložena za igru. Šta misliš da sam sada skloniš igračke, verujem da ćeš se snaći, – nego da oseti našu tenziju i kako mu preko volje pomažemo.

Možete i da se „dogovarate“ sa detetom i da kažete – Sad ćemo sobu srediti na zabavan način, da bismo se ozbiljno bavili domaćim zadacima.

Šta god da radite i dete i vi treba da budete u pozitivnom stanju. Tada će i vama i njemu i one „ozbiljne“ aktivnosti biti izvor zadovoljstva.

Dragana Aleksić, Family coach

USPOSTAVITE SARADNJU SA DETETOM ZA SAMO 1 MINUT! POTREBNE SU VAM SAMO IDEJE DA TRENUTNI PROBLEM REŠITE GA BEZ VIKE, NERVOZE I STRESA! NA VIDEO PREDAVANJU  “TI HOĆEŠ, DETE NEĆE – ŠTA SAD?”  DOBIĆETE PREKO 50 IDEJA KOJE MOŽETE DA PRIMENITE ODMAH! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

NAČIN na koji razgovaramo sa decom, POSTAJE njihov MODEL komunikacije sa nama

parent-talking-to-his-kid

Ukoliko želite da ostvarite kvalitetnu vezu sa detetom i uspostavite most poverenja, najvažnije je da razumete da vi kao roditelj treba da prilagodite i, ako treba, potpuno promenite način na koji komunicirate sa njim.

Način na koji sada razgovaramo sa decom je način na koji će ona uskoro početi da razgovaraju sa nama. To je dvosmerna ulica u kojoj dobijamo ono što dajemo.

RAZMISLITE PRE NEGO ŠTO POČNETE DA KRITIKUJETE

Pre desetak godina počitala sam da, prema tadašnjem istraživanju, prosečan roditelj u Americi uputi detetu osam puta više kritika nego pohvala. Sećam se da sam se tada zapitala šta bi pokazalo istraživanje koje bi se sprovelo kod nas koliko se kritika, ali i ucena, pretnji kaznama, uslovljavanja izgovore deci. Neko će sada reći da to nije ništa strašno, pa i „naši roditelji su tako…“ Slažem se, jesu, ali to nikako ne znači da tako treba, naprotiv.

Ako nešto danas sigurno znamo, to je da, pored toga što kritike loše utiču na motivaciju i posebno na samopouzdanje, one mogu da postanu i duboka ograničavajuća uverenja koja dete kasnije živi (nisam dovoljno dobar, manje vredim, ne zaslužujem ništa, ništa ne umem da uradim kako treba…). Da li i dalje neko misli da nema „ničeg strašnog“ kada kritikuje? Na ovaj način detetu se usmerava pažnja da nešto što je uradilo ne valja, da ono nije dovoljno dobro. Iako je to često upućeno sa idejom da se ono podstakne da „bude bolje“, ovakve kritike nisu konstruktivne niti motivišuće.

Pored toga što kritika izaziva loš osećaj, često stid, bespomoćnost, tugu, ali i bes, kao i telesnu nelagodu, dete i dalje ne zna šta treba da uradi drugačije, jer odrasli „podrazumevaju“ da ako je iskritikovano, ono samo treba da zaključi šta i kako da uradi drugačije i bolje.

Deca koja su često kritikovana odrastaju sa osećajem nepravde, ali i ogorčenosti, i sklona su da isto tako kritikuju svoje roditelje i prebacuju im za razne propuste iz detinjstva.

ZABORAVITE NA NEGACIJU

Da bi naš um mogao da razume da nečeg nema, on prvo mora da zamisli da toga ima. Zato govor u negaciji nema smisla, jer se fokus uvek stavlja na ono što ne želimo. Na primer, kada kažete detetu – „Ne plaši se mraka.“, fokus je na rečima „plašiti“ i „mrak“, jer mozak ne prepoznaje negaciju. Kada kažete – „Ne trči, pašćeš!“, povezujete trčanje sa padanjem.

„Nemoj da bacaš stvari po podu, nemoj prljavim rukama da diraš hranu, ne radi to…“ – koliko puta ste izgovorili ove rečenice i kakav rezultat ste imali? Važno je da razumete da deca ne rade namerno stvari koje im branite, već ih vi, naravno potpuno nesvesno, na to usmeravate načinom na koji izgovarate zahteve. Trudite se da govorite detetu šta treba da radi i na šta da usmeri pažnju – „Budi pažljiv kada trčiš; Stvari stavljamo u orman; Ručice se peru kada se dođe kući; Ne voliš kada je mrak u sobi? Bez brige, ostavićemo uključenu lampu preko noći…“

Pored toga što ćete pričati u pozitivu i vi i dete ćete se navići da vidite rešenja i dobre stvari umesto da se fokusirate na ono što ne valja. Ovakav način govora treba da pređe u naviku, i neophodni su vreme i vežba. Svaki put kada primetite da ste počeli rečenicu negacijom, vratite se korak unazad i korigujte se. Vremenom će vam postati prirodno da tako pričate, a tu naviku ćete preneti i na dete.

Koliko je ovaj model komunikacije poželjan prepoznaćete ako obratite pažnju kako na vas deluju ove dve rečenice: „Ne bi bilo loše da sad uradiš zadatke“ i „Bilo bi dobro da sada uradiš zadatke“. Verujem da ste osetili potpuno drugačiju i energiju i poruku, i da možete da osetite kako na dete ovo utiče.

Kada je za dete sve “NE”, ono lako ulazi u frustraciju jer se oseća kao da su svuda oko njega zabrane. Ukoliko ne dođe do korekcije u komunikaciji, kako bude raslo njemu će ova rečca biti najlogičniji odgovor na sve.

ĆUTANJE (NI)JE ZLATO

Ćutanje je takođe oblik komunikacije i poželjno je samo kada detetu dajemo vreme da o nečemu razmisli. Međutim, ćutanje se često koristi i kao kazna. Odrasli je primenjuju kada su ljuti i umesto objašnjenja, dete „kažnjavaju“ tišinom. Kako to utiče na dete? Uglavnom se oseća kao krivac, da ne zaslužuje ljubav roditelja, da nije dovoljno vredno njihove pažnje… Mnogo je korisnije objasniti detetu koje njegovo ponašanje nije prihvatljivo, nego ga kažnjavati tišinom. Ne očekujte da će iz vašeg ćutanja dete samo moći da donosi zaključke koje njegovo ponašanje ne odobravate. Ono će vas zapitkivati – „Šta ti je mama, zašto ćutiš?“, a to što ćete ga uskratiti za odgovor u njemu će probuditi nelagodu, neprijatne emocije i/ili nesigurnost. Da li stvarno želite da se vaše dete tako oseća?

Ako se ovaj model „odomaći“, ono što se može očekivati je da dete počne da „kažnjava“ roditelje ćutanjem.

Konstruktivni razgovori i uvažavanje ličnosti deteta doneće mnogo bolje rezultate, a neće narušiti vaš odnos. Naprotiv, još će ga više učvrstiti.

Ako vam je ova tema zanimljiva i želite da izbegnete tipične greške u komunikaciji sa detetom i ujedno jačate vaš odnos, onda je e-knjiga “Umetnost komunikacije sa decom” dobar izbor za vas. Sve informacije o sadržaju, ceni, kao i odlomak su na linku https://aleksicdragana.com/2019/10/23/6852/.

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE ONLINE TERMIN NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

Ja sam Dragana Aleksić, Family coach

sajt_draganaKao profesionalni Family coach fokusirana sam na rad sa najznačajnijom ćelijom društva – porodicom.

Oblasti rada kojima sam posvećena su pre svega lični rast i razvoj kroz moj posebno kreiran koučing program Emotivni detoks, prevazilaženje prepreka u roditeljstvu kroz program Emotivni detoks za roditelje, a posebno komunikacija roditelja sa decom – kroz individualni i grupni rad u okviru mog autorskog programa Umetnost komunikacije sa decom.

Moj cilj je, pre svega, podrška savremenoj porodici u uspostavljanju funkcionalnih odnosa, koji daju dugoročne rezultate, kako u okviru nje tako i u celokupnom  društvu.

Sertifikovani sam PCM coach* 2015. (Process Communication Model – akreditovan koučing program od strane vodeće koučing asocijacije International Coaching Federation  – ICF), Wingwave coach** 2010. (Besser-Siegmund Institut, Hamburg, Germany) sa dodatnom edukacijom za Wingwave coach-a za timske i porodične konstelacije i Magic Words 2014, NLP Master*** 2011. (NLP-IN, DV-NLP), kao i praktičar za razvojnu TA (transakcionu analizu) 2014.

Punih 16 godina provela sam u izdavaštvu kao deo uredničkog tima u porodičnim izdanjima, kao urednik magazina o trudnoći (Moja Trudnoća) i magazina o roditeljstvu (Mama). Od 2014. u potpunosti sam se posvetila koučingu.

Koučing, kao moje novo zanimanje i polje bezgraničnog interesovanja, donosi mi sjajna iskustva kroz individualan i timski rad, posebno sa roditeljima.

Autor sam individualnih i grupnih programa podrške:

Takođe, autor sam knjiga – Umetnost komunikacije sa decom, 200 igara za decu i roditelje i Budi najbolji roditelj svom detetu, kao i jedinstvene porodične društvene igre na našem tržištu – Igralice.

Svi programi, kao i knjige i porodična igra su u skladu sa pozitivnim pristupom deci i roditeljstvu.

Stručni sam saradnik brojnih portala posvećenih roditeljstvu u Srbiji i regionu Detinjarije, Najbolja mama na svetu, Moj pedijatar, Roditelji.hr, MissMama…

Član sam International Association of NLP Institutes (IN).

Mama sam jednog dvadesetsedmogodišnjaka 🙂

Ako želite da pročitate intervjue sa mnom na temu porodice i koučinga ili da pogledate moja gostovanja na TV, kliknite OVDE.

Detaljnije o programima edukacije koje sam prošla

* PCM (Process Communication Model®) je inovativni razvojni model koji omogućava razumevanje dubinske strukture ličnosti i efikasno se primenjuje kako u treninzima, tako i u koučingu. Ovaj model pruža pouzdane i validne metode za prepoznavanje i razumevanje strukture ličnosti, razumevanje uticaja različitih životnih događaja, kao i komunikacione dinamike između osoba. Temelji se na višestruko nagrađivanom kliničkom otkriću i do sada je primenjen u različitim oblastima u radu sa skoro milion ljudi na pet kontinenata. Neke od oblasti u kojima je primena ovog modela dala izuzetne rezultate su: poslovanje, obrazovanje, politika, medicina, privatni odnosi, porodični odnosi, itd.

http://pcm.rs/

** Wingwave®  je metoda koja na efikasan način otklanja stres, strahove, mentalne i emocionalne blokade i pomaže u postizanju uspeha na raznim poljima. Razvija kreativnost, samopouzdanje, mentalne sposobnosti i emocionalnu fleksibilnost putem ciljanog  razvoja ličnih resursa.

http://www.wingwave.com/

*** NLP je metodologija koja se bavi prepoznavanjem, opisivanjem i prenošenjem uspešnih strategija sa jedne osobe na drugu ili iz jedne oblasti života na druge, prepoznavanjem razlika u misaonim procesima između ljudi, kao i primenjivanjem brojnih tehnika za unapređivanje odnosa sa drugim ljudima i rad na ličnom rastu i razvoju.  NLP može biti primenjen u najrazličitijim životnim oblastima u poslu, sportu, porodici… www.nlpcentar.com