“Ja ti sto puta kažem, a ti me ne slušaš!” Verovatno ste bar jednom u životu izgovorili ovu rečenicu svom detetu.
A, koliko puta ste pokušali da to nešto, što ste sto puta ponovili, kažete drugačije?
Jer, ako ste nešto toliko puta rekli, a uvek imali isti rezultat, šta očekujete da bude drugačije kada to isto kažete sto prvi put?
Verovatno sada mislite da ne postoji drugi način da kažete detetu to što želite – da ustane na vreme, da sedne da uči, da se obuče, da spakuje stvari za školu, da uveče spremi šta će da obuče, da počne na vreme da rasprema igračke…
Šta se, u stvari, dešava kada smo stalno izloženi istom načinu komunikacije?
Naviknemo se! Naviknemo se toliko da više i ne slušamo to šta nam se govori. Dakle, posle izvesnog broja ponavljanja istog zahteva na isti način (isti redosled reči, boja glasa, naglašavanje pojedinih reči, povišen ton, i sl), dete se navikne i više “ne čuje”, odnosno ne registruje šta mu govorite. Isto se dešava i nama odraslima da neke osobe više i ne slušamo, ne zato što nećemo, nego zato što već znamo šta će nam reći.
Znam da i dalje mislite da nema drugog načina, a ja vam predlažem da zahtev, na koji dete više ne reaguje, za promenu otpevate. Da, da otpevate! Primetićete kako će mu pažnja istog trenutka biti na vama, a vi je onda iskoristite, ali NE da opet ISTO kažete na ISTI način! Sad je prilika da budete malo kreativniji i da svoj zahtev prenesete tako da ga dete zaista “čuje”.
Takođe, možete da probate da uopšte ne koristite glas, nego pucketanje prstima, dodir, pokazivanje rukama i očima, namigivanje, osmeh – neverbalno predstavite zadatak i obratite pažnju na detetovu reakciju!
Naravno, ovo ne znači da ćete od sada tako komunicirati, da ćete svaki put pevati ili pokazivati. Ovo je samo primer da zaista sve možete da “kažete” drugačije, a da pritom izazovete pozitivnu reakciju i pažnju. Razumevanje vašeg zahteva je u direktnoj vezi sa NAČINOM na koji ga prenosite.
POSTOJI SJAJNA IZREKA – PRIČAJTE TAKO DA DETE ŽELI DA VAS SLUŠA, SLUŠAJTE TAKO DA DETE ŽELI DA VAM PRIČA.
Da bismo bili motivisani da nešto uradimo, komunikacija, tj. način na koji nam se to kaže, treba da je prijatna, da izazove pozitivne emocije. U suprotnom ćemo to raditi bez volje, samo zato što moramo, i “hvataćemo krivine” kad god možemo.
OK, čak i kada nešto “moramo” da uradimo, zašto to treba da bude propraćeno nekom tenzijom i negativnim emocijama? I, na kraju krajeva, kako se vi osećate i kako reagujete kada vam se na poslu nadređeni obrati hladnim zapovednim tonom i kada je srdačan sa vama?
Sigurno osećate razliku!
Zašto bi sa decom bilo drugačije? Ona lakše i brže uče kroz igru, ono što je zabavno, novo i neobično. Decu je tako lako pokrenuti na akciju, pa što bismo taj prirodni žar gasili strogim zahtevom – “Sredi sobu i sedi da učiš!” Zamislite koliko bi bilo drugačije kada biste razdraganim glasom rekli – “Hajde da zajedno nađemo neko posebno, čarobno mesto za tvoje igračke!” Svaki sledeći put spremanje igračaka za dete bi bila igra, nešto što ga zabavlja, a vaš cilj bi bio ispunjen – sređena soba.
Naravno, imajte u vidu da je potrebno vreme da se usvoji novi način komunikacije, da je to proces koji zahteva posvećenost i vežbu. Ali, zato kada ovladate efikasnim komunikacionim alatima, kada vam to postane prirodno i spontano imaćete i željene rezultate.
Dragana Aleksić, family coach
AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.
Kao profesionalni Family coach fokusirana sam na rad sa najznačajnijom ćelijom društva – porodicom.
Dragana Aleksić 
You must be logged in to post a comment.