Tag: koučing

Iskustva sa Emotivnog detoksa

1 Comment

to-do-start-emotional-detox

Spektar tema koje se mogu raditi metodom emotivnog detoksa je veoma širok. Od eliminisanja stresa, strahova, blokada, preko treme, nesigurnosti, do promene energije koju emitujemo i načina na koji nas drugi doživljavaju.

Više o ovim emotivnim saboterima pisala sam OVDE.

Ovo su samo neka iskustva koja su moji klijenti želeli da podele sa vama.

 

Posle godinu dana rada sa Draganom na Emotivnom detoksu, postala sam potpuno druga osoba, moj život se promenio na svim poljima. Osećaje straha, besa, tuge, krivice i stida zamenila je ogromna ljubav, pre svega, prema samoj sebi, neopisiva radost i mir u srcu, otvrenost ka novim saznanjima o životnim principima i samospoznaji.

Ipak, želim da kažem da Emotivni detoks nije čarobni štapić, radi se korak po korak, teme se nameću same, nižu se jedna na drugu. Posle svake seanse osešaš olakšanje, uviđas da u istim situacijama reagujes drugačije, slobodnije, pozitivnije, onako kako si želeo, a iz nekog razloga nisi mogao.  Neke blokade su odlazile same, bez posebnog rada na njima, jednostavno su iščezle. Bilo je i perioda  kada nisu postojale teme za rad i posle nekoliko meseci se ponovo pojave. Neke teme su bile teške i njihovo procesuiranje je trajalo dugo, druge su se procesuirale preko noći, jednostavno se probudis drugačiji 🙂

“Počistile” smo mnogobrojna loša uverenja koja su me kočila u životu i nisu mi dozvoljavala da živim život punim plućima.

Osećaj kad pobediš samog sebe je nešto neopisivo, posle svake seanse se više sviđaš samom sebi. Bude se tvoje nove, svetle strane ličnosti i tvoji kvaliteti koji su bili zakopani negde duboko i nisi bio svestan da ih poseduješ.

Naučila sam da preuzmem odgovornost za sve što mi se dešava u životu. Umesto da burno reagujem u određenim situacijama počela sam mudro da odgovaram, “dešifrujem” znakove pored puta, a u izazovnim situacijama sve češće bivam “iznad situacije”.

Sada se budim nasmejana, puna energije, u radosnom  iščekivanju svega što će mi se dogoditi u predstojećem danu. Ne opterećujem se planiranjem života kao ranije, nego puštam da život teče. Mir, radost i ljubav koju osećam se ne može porediti ni sa čim, to je nešto najvrednije što čovek može pokloniti sebi. Emotivni detoks i “buđenje duše” (kako sam ja ovaj proces doživela), preporučujem svima koji su hrabri da otkriju najbolju verziju sebe i trgnu se iz zimskog sna.

Marija, Novi Sad

Nakon sporadičnih napada stresa tokom javnih nastupa i povremenog gubljenja vazduha u grudima zbog previše obaveza, rešio sam da probam tehniku emotivnog detoksa i ublažim tegobe. Sam proces je zanimljiv, i iako prolazite kroz događaje iz prošlosti koji su najverovatnije izazvali sve ono neprijatno što vam se trenutno dešava, sama seansa je prijatna i opuštajuća, a ja sam se, priznajem, toliko opustio da je malo falilo da zaspim. Već posle jednog odlaska osetio sam pozitivnu promenu i u „kriznim situacijama“ počeo da primenjujem tehnike koje sam tokom sesije naučio.

Nenad, Beograd

 

Iako praktično celog života učim engleski, od osnovne škole, nikada nisam bila dovoljno sigurna i govorila ga opušteno. Svaki put kada sam donoslila odluku da „utvrdim“ znanje kretala sam od početka da ga učim, ali rezultati su uvek bili isti – nezadovoljavajući. Na putovanjima bih uvek „puštala“ druge da se sporazumeju, iako sam sve razumela. Nisam znala zašto mi se to dešava. Na emotivnom detoksu ovo je bila tema na kojoj sam htela da radim. U toku sesije otkrili smo događaj iz škole koji je bio „uzrok“ mojoj nesigurnosti. Nakon procesa osećam se bukvalno odblokirano jer smo raskinuli moja negativna uverenja. Sad imam potpuno drugi stav prema ovoj temi i nekako je sve došlo na svoje.

Milica, Beograd

 

Svako od nas jednom u životu doživi neprijatnost koja ostavi duboke ožiljke u našem biću, pa sam tako i ja imala situaciju koja je obeležila jedan emotivno težak period mog života. Nakon što sam okončala taj težak partnerski odnos ostali su ožiljci koji su se, i nakon puno ljubavi i fenomenalnog braka, javili u formi straha. Strah sam osećala svuda oko sebe, u svakoj sferi života.  Nakon radionice “Emotivni detoks” odlučila sam da probam ovu metodu. Moram da naglasim da sam po prirodi jaka žena koja sve svoje probleme stoički izdrži na nogama, ali sa strahovima jednostavno nisam mogla da se izborim.

Nakon sesije osetila sam veliko olakšanje. Tokom rada iz mene su „izašle“ razne emocije uz dosta suza. Sutradan su se strahovi smanjili i nakon dužeg vremena šetala sam se ulicom uzdignute glave bez straha, mada su još pomalo bili prisutni. Nakon nedelju dana bilo je bolje, a nakon dva meseca potpuno su nestali. Emotivni detoks preporučujem svima koje žele da ponovo dišu punim plućima.

Marina, Beograd

 

Već jedno godinu, dve radim na sebi.  Intenzivno.  Slušajući motivacione videe, čitajući knjige, prisustvujući seminarima, itd. Mogu reći da moj nivo svesti raste, kao i da sam otklonila razna uverenja, promenila mnoge navike, osvestila određene stvari i da mi je dosta lakše kada prolazim kroz određene izazovne periode.

Početkom prošle godine moja, tada trogodišnja, ćerka je završila u bolnici u veoma teškom stanju, gde smo zajedno provele mesec dana. Od tada je prošlo nešto više od godinu dana, ja sam se susretala u svojoj glavi sa tim i bila sam ubeđena da sam to prebolela.

A onda sam otišla na emotivni detoks i na pitanje na čemu želim da radim, koja je moja tema,  rekla sam – O poslu, tu imam najviše izazova i želim da ga promenim.

Ljudi dragi, ne da moja tema nije imala veze sa poslom nego je Dragana postavljanjem pravih pitanja i prateći mene, došla do toga da ja imam tonu zaglavljenih suza vezano za ovu situaciju sa ćerkom.  Samo mi je dala maramicu i ostavila me da se isplačem. A onda mi je to „odmahala“ (kako se u žargonu kaže za proces eliminisanja). Koliko mi je bilo lakše!  Kao da mi je neko pustio kočnicu.  Sledeći put smo pričale o odnosu sa mojom mamom.  Opet smo krenule od neke situacije na poslu koja je bila samo okidač i došli do pravog razloga. Nisam ni bila svesna koliko neka uverenja iz porodice, koja sam pokupila, duboko utiču na moj život i način ponašanja.  Može čak tim testom mišićnog odziva da se otkrije period života, tačnije godina u kojoj se desio određeni događaj u kom je nastala emocija i zbog koga je nastao čitav sistem uverenja i verovanja.

I dalje sam po utiskom.  Nakon svakog  našeg susreta odem kući smirenija.  Dragana širi pozitivnu energiju.  Ona nema čarobni štapić, ona „baci malo magije“ na nas, a na nama je da se održavamo i da radimo na sebi tako što ćemo u svakodnevnom životu postupati drugačije u identičnoj situaciji, s tim što je sada lakše jer više nema zaglavljenih emocija i blokada.

Jelena, Novi Sad

 

Na prvoj sesiji emotivnog detoksa bila sam u totalnom deficitu sa energijom. Osećala sam energetski oklop oko sebe, kao da me neko puškom naterao da dođem, bez poverenja u, meni tada nepoznat, proces, puna nekog besa, razočarenja, negativne energije. Osećala sam nezadovoljstvo na gotovo svim životnim poljima, a za temu sam izabrala posao. Posle tri uzastopna porodiljska odsustva, osećala sam strašnu nesigurnost i strah od povratka na posao. Dobila sam otkaz, a na putu pronalaženja novog posla su mi se ređali neuspesi i padovi. Na razgovore sam išla sa ogromnom tremom, bila manja od makovog zrna, i, zbog meni tad nepoznatih razloga svi su me odbijali na vrlo čudne načine. Malo je reći da sam bila razočarana… Prva sesija mi je na izgled bila “ništa posebno”. Ali, nakon tri dana sam se našla na razgovoru za posao (isti poslodavac, drugi krug), a treme uopste nije bilo. Ja sam zračila pozitivnom energijom koja je bila zarobljena u meni. Poveren mi je jedan projekat kao ulaznica za stalni posao kojim se trenutno bavim.

Marija, Novi Sad

Šta (sve) stoji iza roditeljskog “NE”?

pexels-photo-193035Činjenica je da se danas prečesto čuje kako roditelji, a i oni koji čuvaju decu, izgovaraju (samostalno ili ispred glagola) – NE!

Dok se sa jedne strane „osuđuje“ preterana upotreba, sa druge (od roditelja, naravno), stižu sasvim realna opravdanja.

 

Ono što niko ne kaže je – KAKO, ČIME i, što je najvažnije, KADA zameniti ovo “NE!” Jer, to najčešće zavisi od situacije.

HAJDE ZA POČETAK DA RAZUMEMO (NAS) RODITELJE!

Iza svakog roditeljskog “ne” uglavnom stoji ili strah ili potreba da nešto bude drugačije. Pa tako, kada kažemo “ne” mi detetu nešto branimo:

  1. iz straha da se ne povredi,
  2. iz straha da ne povredi nekog drugog,
  3. da bi prestalo sa nekom radnjom i uradilo nešto drugo (za ovo je KLJUČNO da NAUČIMO DA KAŽEMO drugačije. Kliknite OVDE da saznate više kako to možete da naučite)

A SADA DA PRECIZIRAMO KADA JE OK REĆI „NE“, A KADA GA TREBA IZBEĆI.

Idemo redom…

1. Kada je u pitanju bezbednost deteta od presudnog značaja su brze reakcije roditelja, koje su tada impulsivne, instinktivne, iskonske i za cilj imaju da zaštite dete. To su one situacije kada dete hoće da istrči na ulicu, ili kada ne vidi (ili češće ne razume) da mu preti neposredna opasnost – da, na primer, nešto može da padne na njega (vrela kafa, pun tanjir, ili nešto teže kao pegla na primer), ili kada se “opasno” približi utičnici. Kada roditelj vikne “Ne!” dete se trgne, zaustavi se u trenutku jer se uplaši, neretko i zaplače, ali složićemo se da je manja “šteta” od suzica nego da se povredilo.

Ono što bi uvek trebalo da usledi, kada se dete smiri, je da mu se OBJASNI da je moglo da se povredi i pokaže kako da ubuduće bude pažljivije. Ukoliko je dete mlađe od tri godine verovatno neće razumeti posledice (bar ne onako kako ih mi vidimo), ali svakako mu treba reći zašto smo tako odreagovali. I, naravno, budite spremni da ćete ovo MNOGO PUTA PONAVLJATI, što je sasvim OK, jer je za dete to proces učenja.

AKO ŽELITE DA SAZNATE KAKO DA IZBEGNETE TIPIČNE GREŠKE U KOMUNIKACIJI SA DECOM ILI SU VAM POTREBNE IDEJE I SMERNICE KAKO DA VAS DETE BRŽE I LAKŠE POSLUŠA, A NEMATE VREMENA DA IDETE NA RADIONICE, NEMA KO DA ČUVA DETE… ONDA JE VIDEO PREDAVANJE DOBAR IZBOR ZA VAS! KLIKNITE  OVDE I OVDE I SAZNAJTE O ČEMU SE RADI.

2. Kada je u pitanju bezbednost i/ili povređivanje drugih od strane deteta treba napraviti razliku da li je dete nešto uradilo sa namerom ili slučajno. Verujte, kod male dece nema svesne namere da nekoga povrede. Više su u pitanju reakcije, koje su “posledica” ili intenzivnih  emocija koje dete u tom trenutku oseća ili razvojnog procesa  ili iskustvenog učenja.

Ovde su roditelji dece uzrasta do tri, četiri godine, često u nezavidnoj situaciji, jer to što oni znaju da je dete bez loše namere nešto uradilo, teško će razumeti i druga osoba, na primer roditelj drugog deteta.

U pozadini je uvek potreba roditelja da zaštiti dete (pa čak i od drugog deteta), i to ume da nam zamuti sliku, odnosno da stvari vidimo potpuno drugačije, što je sasvim u redu. Međutim, upravo to je i razlog što su roditelji u parkićima kao orlovi koji nadleću svoju decu sa jednim ciljem – preduprediti neprijatnu situaciju, što često ide na štetu dece. I tada kreće preterano “Ne, ne, ne!” koje ima za cilj ne samo da zaštiti drugo dete nego da spreči svaku eventualnu neprijatnost.

Mala deca uzimaju igračke jedna od drugih ne zato što su nevaljala i/ili nevaspitana (kako se često etiketiraju), već zato što je to za njih proces učenja i razvijanja motorike. Posmatraju sve(t) oko sebe, žele da dodirnu, isprobaju nešto, pa to nekada bude i nečiji obraščić, kosa i slično. Dete od godinu, dve, tri dodiruje stvari i ljude, pa i decu, sa potrebom da oseti u ručicama oblik, teksturu, težinu… Nekada je taj dodir “nekontrolisan” jer dete nije svesno u tolikoj meri prostora, tačnije razdaljine između sebe i nečijeg oka ili nosa, niti “snage” u ručicama kada stiska nečiji obraz. Ovo se dešava i kada je dete pod uticajem intenzivne emocije (sreće, straha ili besa). Slažem se da to ume da bude bolno i nelagodno, posebno drugom detetu, mada su česte i situacije da dete uopšte ne odreaguje, ali je roditelj taj kome to “zasmeta”.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

KAKO ODREAGOVATI, A NE NAPRAVITI “POBUNU” U PARKU (IGRAONICI, NA ROĐENDANU)?

Bilo bi idealno i svakako jednostavnije kada bi svi roditelji razumeli dobre namere svoje dece, jer verujte nijedan dvogodišnjak ne izađe iz kuće sa idejom da nekog namerno uštine, udari ili otme igračku! Ali, s obzirom da roditelji imaju “ugrađen sistem” zaštite potomaka i da ne želimo da baš naše dete bude uzrok prepirke i svađe, onda je rešenje da umesto da govorimo stalno “Ne!”, usmeravamo dete i govorimo mu šta DA radi. Na primer – “Pitaj da li možeš da uzmeš igračku”, “To batu boli, hoćeš da ga pomaziš da prođe?”, “Slučajno si ga udario u nos, to ga boli, hoćeš da mu se izviniš?”…

Računajte da će i posle ovoga neki roditelji jednostavno impulsivno reagovati (a možda ćete i vi u sličnoj situaciji!), ali probajte da ih razumete. Vama je važno da čak i u takvim situacijama usmeravate dete šta da uradi, jer će bolje razumeti od onog “Ne!”

Naravno, ne očekujte da će mu odmah sve biti jasno, posebno ako je mlađe od dve godine, ali svakako treba da vam bude NAVIKA da mu uvek objasnite.

Ukoliko primetite da dete namerno udara i povređuje druge, važno je da kroz razgovor ili objektivno posmatranje trenutne porodične situacije (možda ste nedavno dobili bebu, pa detetu nedostaje pažnja, preselili ste se, dete je krenulo u vrtić…), nađete uzrok. Ako se sve svede na grdnju, kaznu i opet “ne!”, problem neće biti rešen nego se može očekivati da eskalira…

3. SADA dolazimo do NAJVAŽNIJEG dela na ovu temu 🙂

“Ne diraj to! Nemoj tu da sediš! Ne gledaj ceo dan u taj ekran! Ne stavlja se to tu!”, i slični zahtevi su potpuno beskorisni iz dva razloga. Prvo, mozak ne razume negaciju. Sve dok detetu govorimo da nešto ne radi, ono će ipak raditi, ali ne zato što nam tera inat, već zato što mu mi nesvesno dajemo takve instrukcije. Da bi mozak “razumeo” šta NE treba da se radi, prvo mora da zamisli tu radnju. Tako dolazimo do drugog razloga, odnosno posledice negacije, a to je usmeravanje pažnje upravo na ono što ne želimo da dete radi.

Pa, KAKO onda reći?

Prvo se zapitajte koji je vaš CILJ kada kažete detetu da nešto ne dira? Šta u stvari želite da mu poručite? Da bude pažljiv da se ne povredi? Da pazi da nešto ne padne i razbije se? Da će se isprljati?

Onda tako i recite!

“Budi pažljiv jer to može da te povredi. To je lomljivo, probaj da ga zaobiđeš. To se lako lomi, bolje ga gledaj iz daleka. Vidiš to je prljavo, ako priđeš preblizu isprljaćeš se…”

Umesto – “Ne gledaj ceo dan u ekran!” – recite (ja uvek predlažem i dozu šaljivosti i veselosti, u glasu, jer deca na to lepo reaguju) – “Za danas je dosta buljenja u TV, idemo sada u park da razmrdamo telo i vijuge! Dosta, bre čoveče tih igrica, umoriće ti se mozak! Nahrani ga nekom knjigom! Hoćeš da izaberemo zajedno?”

Na ovaj način mi zapravo USMERAVAMO dete na ono što treba, tačnije vodimo konstruktivnu komunikaciju koja daje bolje rezultate od pukog ponavljanja negativne rečce.

Sada je bar malo lakše da se razume kada je OK reći „ne“, a kada ga (i čime) treba zameniti. Kao i uvek, napominjem da je za sve potrebno vreme, pa tako i za usvajanje ovakvog načina govora.

Dragana Aleksić, family coach

 

 

Ja u medijima :)

Najava mog predavanja “Emotivni detoks za roditelje” u Zagrebu 17. novembra 2018. (tekstovi su OVDE i OVDE)

emdet_zg 2.png

Intervju za sajt Priče sa dušom, januar 2018. (tekst je OVDE)

14787653_10154567769854871_1487059908_o.jpg

Intervju za sajt Finjak, novembar 2017. (tekst je OVDE)

ja_fb

N1, oktobar 2016.

N1_okt 2016.jpg

http://rs.n1info.com/a201201/Video/Tri-tacke/U-Tri-tacke-sa-Draganom-Aleksic-savetnikom-za-porodicu.html

STUDIO B, avgust 2016.

stb

MALI DNEVNIK, april 2016.

1

https://www.youtube.com/watch?v=rriPpEqLZyU

Intervju za hrvatski portal Roditelji.hr, septembar 2016. (tekst je OVDE) 

img_20160827_070636

LJUBAV je kao KUĆA – gradite je da bude STABILNA i jaka

151014_RET_Tap401kHouse

Partnerstvo je veza koja se gradi kao kuća – vrednosti i stavovi su temelj, obostrano razumevanje i međusobno poznavanje su stubovi, a fleksibilnost i tolerancija krov.

Veštine komunikacije su važan alat kojim se ova „kuća“ održava, renovira, a kada zatreba i popravlja.

Ako se partnerski odnosi posmatraju sa ovog aspekta,  lako je zaključiti da na njima treba da se radi baš kao i na kući. U teoriji ovo zvuči logično i lako, međutim u praksi se često dešava suprotno.

Kako to prevazići?

Hajde da krenemo redom, od temelja…

OBOJE STE U PRAVU

Kada su partneri međusobno usklađeni sa stavovima i vrednostima, prostor za nerazumevanje je mali. Međutim, ako je jednom od njih važnije večernje opuštanje uz knjigu (npr. ovde je vrednost mir), a drugom izlazak sa društvom (npr. ovde je vrednost zabava),  ovaj prostor se povećava. Ako su partneri saglasni da ovako provode vreme, sve je OK. Ali, ako nisu, pre nego što uđu u raspravu „kako treba da se provodi zajedničko slobodno vreme“, važno je da razumeju da na naše odluke i ponašanja najviše utiču upravo naše unutrašnje vrednosti „začinjene“ stavovima.

Mi zapravo živimo naše vrednosti i one su veoma jake, to su naši temelji! To je ona esencija zbog koje smo u nečemu uspešni, istrajni, zbog koje pravimo selekciju šta ćemo da radimo, a šta ne, odnosno šta nam je mnogo a šta (ni)malo važno, pa i to kako ćemo i sa kim da provodimo vreme… Kada ne živimo u skladu sa našim vrednostima postajemo neraspoloženi, nekada i ljuti, a vremenom i nesrećni.

Kada smo u paru naravno da nam je partner važan i ako su nam vrednosti različite tada se prave kompromisi i dogovori. Jer nigde ne piše čija vrednost je važnija, koja ima prioritet. Za svaku osobu je njena vrednost važna! Da li kompromis znači da ćete jednom provesti mirno veče uz knjigu, a drugi put izaći zajedno? Možda.

Ključ je zapravo u međusobnom razumevanju ovih jakih životnih poriva i poštovanje istih.

Zaboravite na ideju ko je u pravu, jer oboje ste! Iako je ljudima teško da poveruju da je jednoj osobi mir važan koliko i zabava drugoj, tako je! Ovde je najvažnije naći aktivnost koja zadovoljava obe vrednosti. Kako? Tako što možete da nabrajate kako sve možete da  provodite zajedničko vreme i da svaku aktivnost ocenjujete na osnovu toga koliko zadovoljava vašu vrednost. Onda pričamo o konstruktivnom kompromisu. Možda će rešenje biti odlazak sa prijateljima na reku gde postoji mirno mesto za opuštanje i čitanje knjige. Iz ove perspektive jasno je da je mnogo korisnije uložiti trud i energiju u usaglašavanje vrednosti, nego u njihovo preispitivanje i kritikovanje.

Da, ovo zahteva rad, ali na početku smo rekli da je partnerstvo kao rad na zidanju i održavanju kuće.

Kao kouč često se susrećem sa ljudima koji kažu da imaju sve uslove da budu srećni, ali se ipak ne osećaju tako, pa dodatno počnu da osećaju krivicu i da misle da nešto sa njima “nije u redu”. Kroz koučing rad, a posebno kroz program emotivnog detoksa, otkrijemo da je pravi razlog u tome da su izgubili kontakt sa svojim vrednostima, tačnije da žive onako kako misle da treba, a ne kako žele. A to onda utiče na razne oblasti života, pa i na partnerski odnos. Korisno je da tada jedno od njih ili oboje potraže pomoć stručnjaka, a ne da čekaju da ih situacija toliko prevaziđe da ugrozi njihov odnos.

VIŠE O INDIVIDUALNOM RADU PROČITAJTE OVDE I OVDE.

VAŽNO JE KAKO NEŠTO KAŽEMO

Reči su veoma moćne i mogu ili da nas pokrenu ili da nas blokiraju. Od načina na koji nešto kažemo često zavisi da li i koliko će nas sagovornik razumeti. Ovde se ne radi samo o tome šta govorimo, već i kako to kažemo i kako izgledamo dok to govorimo. Jer komunikacija nije samo verbalna, mnogo toga „govorimo“ kroz izraz lica i položaj tela. Ove suptilne mimike i pokrete naš mozak registruje i tumači nepogrešivo! Zato, ako na partnerovo – “Idem na piće sa Markom i Jocom,” kažete – „Dobro, idi sa društvom,“ i pri tom imate ljut izraz lica, on će doneti zaključak šta o toj ideji (stvarno) mislite na osnovu vašeg izgleda, a ne na osnovu onog što ste rekli.

Treba li da glumite da ste OK? Ako želite da razvijete odnos poštovanja i poverenja odgovor je – NE! Sve dok jedno drugom ne kažete šta stvarno mislite, vaši stubovi na kući neće biti stabilni.

Kako onda da kažete šta mislite, a da ne uđete u konflikt?

Prvo pravilo je da se o temama koje su potencijalno „eksplozivne“ pričate kada ste oboje dobro raspoloženi ili bar u tzv. neutralnom stanju. Kada nema emotivnog naboja, ljutnje, mnogo se bolje „čujemo i razumemo“.

U tom kontekstu naš alat – efikasna komunikacija, mogao bi da se koristi ovako: „Znaš, kada mi uveče kažeš da ideš sa društvom, a ja sam planirala da večeramo zajedno, osetim se kao da sam ti na poslednjem mestu.“ „Ti si mi uvek na prvom mestu! Nisam znao da želiš da večeramo zajedno. Čitala si knjigu i mislio sam da želiš da budeš sama i da se opustiš, pa sam zato izašao.“ Vidite koliko ovde ima neizgovorenih stvari i pretpostavki, a ljudi još uvek ne mogu da čitaju misli jedni drugima!

Mi često pretpostavljamo i donosimo zaključke, a ne pitamo i ne govorimo drugoj osobi šta mislimo. Ipak, to je važno upravo da ne bi nepotrebno dolazilo do nesporazuma.

Otvoren razgovor u kojem povezujemo nečije ponašanje sa tim kako se osećamo daje dobre rezultate. Ovde je važno napomenuti da treba izbegavati takozvane „ti“ i „ja“ poruke, jer onda to nije efikasna komunikacija: „Ti uvek radiš šta i kako hoćeš! Ako ti se negde ide, ti ideš!“,  „Ja sam nevažan. Osećam se kao idiot zbog tebe. Ja sam ti na poslednjem mestu.“ …

DŽABA KUĆA BEZ KROVA!

Krov kuće – fleksibilnost i tolerancija zapravo nas podsećaju da smo tim, da smo zajedno jači, da se volimo i da ćemo učiniti sve za voljenu osobu. Jer, kada se ona oseća lepo zbog nas, i mi se osećamo lepo zbog nje.

Biti fleksibilan znači, da iako smo nešto isplanirali, to odložimo kada nam naš partner kaže da bi želeo da budemo zajedno, jer mu je možda potrebna neka pomoć za sutrašnji težak dan, podrška, ili samo osećaj da smo tu. Ili, kada mi osetimo da bi mu značilo da provedemo vreme zajedno, iako to nije ni rekao. I, naravno, kada je nama potrebno nešto od njega da to otvoreno kažemo, bez prebacivanja, kritike, osuđivanja i očekivanja da nam “pročita misli”.

Kao što biste brinuli o svojoj kući, pazili da se ne ošteti, popravljali je da šteta ne postane još veća, uređivali, ulepšavali… tako isto brinite i o odnosu sa partnerom. Ovo jeste „igra“ za dvoje, ali neko mora da je počne prvi. Potpuno je u redu da neko u početku vodi, a da ga ovaj drugi prati, sve dok ne zaigrate zajedno. *

Nekada će partneri uspeti da nađu rešenje koje je zadovoljavajuće za oboje, a nekada će im biti potrebna podrška nekog ko je neutralan – savetnika, kouča, terapeuta… I to je dobro rešenje! Bolje nego čekati da se uruše temelji, poljuljaju stubovi. Koliko ćete raditi na vašem partnerskom odnosu zavisi od toga koliko vam taj odnos vredi.

Dakle, koliko vam vredi vaša kuća?

Dragana Aleksić, family coach

Individualne konsultacije zakažite na dragana.familycoach@gmail.com.

*PROČITAJTE PRIČU KOJA FANTASTIČNO OPISUJE OVAJ PARTNERSKI PLES 

Motivacija dece – između nagrade i kazne

2 Comments

 

funny-wooden-balance-scale-montessori-education-wooden-font-b-toys-b-font-libra-pendulum-early-learningBilo bi idealno kada bi postojalo dugme koje bi nas pokretalo/motivisalo da nešto (u)radimo ili kada bi postojalo neko univerzalno pravilo motivisanja koje važi za sve!

U nedostatku ovih lakih rešenja, potrebno je naći realna. Svi se mi razlikujemo po mnogo karakteristika, pa tako i po tome šta koga motiviše. To važi i za decu.

Dakle, kako otkriti šta nas pokreće, a šta sputava?

Za roditelje ova tema uglavnom postaje aktuelna kada dete treba pokrenuti na neku aktivnost, a rezultat izostane. Tada je njihova prva reakcija strah – da je dete neposlušno, da je bez ambicija, da nemaju uticaj i kontrolu nad njim… Iz straha se rađaju razna, uglavnom neadekvatna, ponašanja i zahtevi koji na žalost, ne rešavaju “problem”niti daju željeno ponašanje deteta.

Pre nego što upadnete u zamku nagrada i kažnjavanja (da motivisanje tako funkcioniše, onda niko nikada ne bi imao problem), saznajte kako ovaj proces zaista funkcioniše i kako pozitivnom komunikacijom možete doći do cilja na obostranu radost!

Kome je radionica namenjena?

Namenjena je pre svega roditeljima dece uzrasta do 7  godina, kao i svima koji rade sa decom i imaju potrebu da saznaju kako da prevaziđu izazove i podstaknu motivaciju.

Učesnici će biti u prilici da saznaju:

  • Zašto nas motivišu različite stvari
  • Kako podsticati unutrašnju, a ne spoljašnju motivaciju?
  • Zašto je bolje ohrabrivati umesto pohvaljivati i nagrađivati?
  • Kako da “kaznu” zamene konstruktivnim ponašanjem i otkriju zašto je to bolje od “nagrade”
  • Koji efikasni komunikacioni alati pokreću “točkiće” kod dece
  • Kako da izgrade odnos poverenja i podrške sa detetom kroz razumevanje procesa

Termin: prijave su otvorene 

Napomena: radionica će se održati kada bude 10 prijavljenih učesnika

Prijave na:  dragana.familycoach@gmail.com

 

Dete besni, šta da (mu) radim?

gtg-parenting-probelms-listing-1

Kada mala deca imaju izlive besa roditelji vide samo posledicu u vidu ponašanja, a ustvari treba da se zapitaju kako se dete oseća pa se to manifestuje kroz reakcije besa.

Sa druge strane nije isključeno da odrasli misle da dete ne treba da oseća bes, jer mu je život lak i lep, sve mu je pruženo što je poželelo.

Ali, to nema nikakve veze sa tim…

Dakle, bez obzira što su mala, deca mogu da osete sve emocije –  i prijatne i neprijatne. Sa ovim prvim je lako, ali neprijatne poput besa, straha, ljutnje, tuge… su onaj pravi izazov za roditelje. Upravo kroz ponašanje roditelja, razgovore i podršku, dete uči da prepoznaje emocije i stanja, da ih prihvati i na kraju da upravlja njima. S obzirom da bes daje najburnije ponašanje, korisno je da se pozabavimo baš njim, jer kakve koristi imamo ako i mi „pobesnimo“ zajedno sa detetom?

Na prvom mestu, važno je da se razume da u pozadini besa najčešće stoji osećaj bespomoćnosti, pa je razumevanje i podrška roditelja u tim trenucima od velikog značaja. Zaboravite ideju da je dete nevaspitano, da traži pažnju, da vas izaziva… O ovome možete da razmišljate tek kada ste kao roditelj uradili sve što je opisano dalje u tekstu.

Slažem se da je neprijatno kada dete iznenada „pobesni“, posebno ako se to desi u gostima ili na javnom mestu. Međutim, od reakcije roditelja zavisi u kojoj meri će dete razumeti ovu emociju i kako će je kroz život nositi/savladavati.

Kada su mala deca u pitanju, do 5, 6, pa i 7 godina, najčešći uzrok za „napade besa“ je taj što njihove motoričke sposobnosti ne mogu da „isprate“ njihove želje da nešto urade. Posle više neuspelih pokušaja dete biva frustrirano, oseća se bespomoćno, emocija besa postaje sve jača… Jedino što u tom trenutku dete može  jeste da je ispolji kroz ponašanje. Zamislite da je ponašanje otpusni ventil za osećaj besa koji dete ima u tom trenutku. Kada roditelj reaguje mirno, pitanjem – Kako mogu da ti pomognem, ili predloži – Hajde da probamo to zajedno da uradimo, neko dete će se smiriti i nastaviti aktivnost. Ovde je važno napomenuti da roditelj treba da se uzdrži od toga da on uradi to nešto umesto deteta, jer postoji mogućnost da dete opet oseti frustraciju i bes.

Ali, ima dece koja će nastaviti da „besne“ jer je emocija i dalje prevelikog intenziteta i još je u njima (ventil je i dalje otvoren). Roditelj tada može da kaže – Razumem da si ljut, hoćeš da radiš nešto drugo? Ako dete odbija i nastavi da besni i baca sve oko sebe, roditelj PRVO treba da pazi da se dete ne povredi, da uspostavi kontakt očima sa detetom, da pokuša da ga zagrli (nekada mu to neće poći za rukom), da ga izvede iz prostorije i da smirenim glasom kaže – Proći će to što sada osećaš… Razumem da ti je teško, proći će…

VIKATI NA DETE, PRIČATI MU ILI GA KRITIKOVATI U TRENUTKU DOK PROLAZI KROZ OVU BURU EMOCIJA, NEMA NIKAKVOG EFEKTA. ONO TO JEDNOSTAVNO NE MOŽE DA RAZUME. UDARITI GA JE JOŠ BESMISLENIJE, JER PORED BESA KOJI OSEĆA MORA DA SE „BORI“ I SA RODITELJSKIM NEPRIHVATANJEM NJEGOVIH EMOCIJA I DA TRPI KAZNU I PONIŽENJE.

Ukoliko se ovakve situacije ponavljaju, spektar poruka koje dete dobije neadekvatnim reagovanjem roditelja je veoma širok  – „Mama (tata) je velika i ona može da bude besna i da viče na mene, a ja sam mali i ne mogu da budem besan. Biću besan kad porastem, a kada budem besan vikaću i ja na nekog ili ću ga udariti.“ Ili – „Kada sam dobar zaslužujem da me mama i tata vole, a kada se osećam loše oni se ljute. Ja ne želim da se oni ljute, pa im neću govoriti ili pokazivati kada se osećam loše…“ Ili – „Najzad obraćaju pažnju na mene, sad ću stalno da besnim da bi me primećivali.“

Iz ovakvih poruka nastaju duboka uverenja koja utiču na formiranje ličnosti i iz njih se razvijaju  raznovrsna ponašanja koja će dete ispoljavati kako bude odrastalo. Tako će od ćutljive i poslušne devojčice postati buntovna tinejdžerka koja će potisnuti bes, koji je ostao kao neprihvaćena emocija u porodici, usmeriti ka sebi (pirsing, tetovaže, rizične situacije…), ili ka drugima (fizički i verbalni konflikti). Od deteta koje je besom privlačilo pažnju postaće nesiguran čovek koji će se na razne načine dovijati kako da ga neko primeti i „prizna“ da on postoji. Od mirnog dečaka koji grize nokte i kontroliše se da ne pokaže bes pred roditeljima, postaće „opasan“ momak koji bije sve pred sobom, i slabije i jače, itd. Roditelji se tada iznenade, jer „njihovo dete nije takvo“, nisu ga tome učili… Naravno, nije takvo pred njima, jer mu nije bilo “dozvoljeno” da bude…

Upravo zbog ovakvih i sličnih situacija na vreme se treba „pozabaviti“ dečjim emocijama. Na prvom mestu ih treba razumeti, shvatiti da dete ponašanjem „govori“ kako se oseća, priznati emociju u smislu da je OK ponekad biti ljut, besan, tužan… Pružiti detetu podršku kada se oseća loše, za njega znači da je roditelj tu da mu pomogne.

Razgovorom o tome na koji način dete može još da pokaže kako se oseća usmeravamo ga da traži rešenja, a ne da vidi problem u svojim emocijama. Ovakvim stavom i ponašanjem mi gradimo odnos poverenja sa detetom i šaljemo nedvosmislenu poruku da uvek može da nam se obrati i da smo tu za njega. Jer i jesmo, zar ne?

Dragana Aleksić, Family coach

 

Adrenalinski ping-pong

1 Comment

table-tennis_G-Lavrov-56a2c9b15f9b58b7d0ce88d0

Stres je neprijatno stanje, sve više prisutno među odraslima, ali i među decom. Kada su u pitanju roditelji i deca  ulazak u stres može da bude sličan igranju ping-ponga, jer se ovo stanje veoma lako prenosi sa jedne osobe na drugu i vraća natrag…

Što smo duže pod stresom, to su mirni periodi između reakcija sve kraći, a okidači vremenom od onih krupnih postaju sitnice. Kada prođe talas tenzije često se pitamo zašto smo tako odreagovali na neku sitnicu, a odgovor je zato što smo pod stresom.

Povećan obim posla, brojne dodatne obaveze i aktivnosti u porodici, umeju da izazovu tenziju kod svih članova. Ali, ako se to stanje ne prepozna kao prvi stepenik ka stresu, može se očekivati da ono postane stalni „gost“ porodice. Neko na stres reaguje burno, a neko se povlači pred pritiskom. Nažalost, dešava se da se ti signali pogrešno protumače, pa umesto da dete dobije pažnju, podršku i pomoć od roditelja, ono se „proglasi“ za bezobrazno, nemirno, drsko, ili pak „isključeno“, nedovoljno angažovano… Ovo može da bude stresno i za roditelje, jer se osećaju „iznevereno“ od strane deteta s obzirom da mu „toliko pružaju i čine“.

Ali, hajde da se vratimo korak unazad!

Roditelji i dete su tim i važno je da sarađuju, a ne da se suprotstavljaju. Da bi to bilo izvodljivo neophodno je graditi odnos razumevanja i poverenja, kako u onim lepim situacijama tako i u onim stresnim. Dete pretrpano obavezama i očekivanjima, posebno sad pred kraj školske godine, može da oseća tenziju i da je ispolji kroz neko ponašanje koje mu inače nije svojstveno. To roditelje zbuni ili iznenadi, oni odreaguju na detetovo ponašanje i okrakterišu ga kao neprihvatljivo, što automatski „ping-pong lopticu“, odnosno stres vraća nazad detetu. Negativne emocije koje dete oseća sada postaju intenzivnije, jer od roditelja nije dobilo razumevanje i pomoć, nego kritiku. Oseća još jaču nelagodu, tenziju, stres, i s obzirom da ne ume i ne može samo da se nosi sa tim pritiskom, ono ponašanjem to nastavlja da pokazuje. „Ping-pong loptica“ je vraćena roditelju i on ulazi u burnije stanje stresa, jer ne prihvata detetovo ponašanje… I tako nastaje začarani krug…

Kako da ga prekinemo?

Često je to mnogo lakše reći nego učiniti, međutim sama svest da smo mi ili dete u stresu olakšava korigovanje ponašanja. Šta to znači? Ako osetimo u sebi (često to ide iz stomaka ili grudi), da kreće neka negativna emocija koja nas uvodi u stanje stresa i osvestimo to  – Aha, ovo je nervoza zbog… Osećam ovo jer dete radi…, – bićemo u stanju da iskontrolišemo našu reakciju, odnosno da se zaustavimo i obratimo pažnju šta dete pokušava da nam kaže kroz to ponašanje. Kada mi „spustimo loptu“ lakše ćemo da otkrijemo šta dete oseća i zbog čega. Nekada je to samo umor koji vodi u razdražljivost, nekada je strah jer misli da neće ispuniti očekivanja roditelja ili nastavnika, ili je izostala pohvala za njegov rad, uspeh… pa oseća nepravdu. Kroz miran i otvoren razgovor o tome šta ga tačno muči pokazujemo detetu da razumemo i prihvatamo njegova osećanja i indirektno ga učimo da prepoznaje svoje emocije i da su one sasvim u redu, kao i da smo mu oslonac i u teškim situacijama. Kada razgovori ovog tipa postanu navika u porodici, roditelji mogu da očekuju da će im se dete obratiti za pomoć jer ima poverenje u njih da mogu da ga razumeju i pomognu mu, i da će reakcije, koje su posledica tenzije i stresa, biti svedene na minimum.

I zato sledeći put kada „dobijete“ od deteta ping-pong lopticu, svesno donesite odluku da je spustite umesto da je vraćate nazad. Onda će u ovoj igri svi biti pobednici.

Ukoliko vam je potrebna podrška da prepoznate stres kod deteta i saznate kako možete da mu pomognete, pridružite se radionici ili zakažite individualnu konsultaciju.

Dragana Aleksić, Family coach

Tekst napisan za portal Detinjarije

 

Sprečite pregorevanje (burnout)

20160404130402-burnout

Danas se o stresu priča kao o normalnom, pa čak i očekivanom stanju, jer, svi smo pod stresom, zar ne? Međutim, iza tog neprijatnog osećaja tenzije krije se mnogo ozbiljnija priča.

Stres stvara disbalans u našem telu, koji posle izvesnog vremena dovodi do toga da se telo „pobuni“ i počne da nam šalje vrlo očigledne fizičke znake da nešto nije uredu –  osećaj knedle u grlu, glavobolja, napetost u vratu i ramenima, bol u želucu, potpuno odsustvo ili prenaglašene reakcije, kratak dah, parališući strah…

Jedan broj ljudi će ih svesno ignorisati, pa čak i opravdavati rečima „To je od stresa…“  sve dok se stanje ne pogorša i preraste u anksioznost, napade panike, osećaj bezvoljnosti, depresiju i na kraju burnout – pregorevanje!

Drugi će pak otići na detaljan lekarski pregled  štitne žlezde, uradiće EKG, snimiće pluća… U najvećem broju slučajeva svi rezultati će biti uredni, a lekar će onda postaviti pitanje „Da li ste možda pod stresom u poslednje vreme?“ Na potvrdan odgovor dobićete savet da  morate da brinete o sebi, da se „malo sklonite“ iz stresnog okruženja, da se više opuštate, da smanjite stres, što je sasvim uredu ako biste dobili i savet kako to tačno da uradite!

KADA POTRAŽITI POMOĆ KOUČA?

Kada ste konstantno izloženi tenzionim i stresnim situacijama, akutni stres prerasta u hroničan, a on u ozbiljne zdravstvene probleme. Čim prepoznate da imate bilo kakvu fizičku manifestaciju, prenaglašenu reakciju ili odsustvo reakcije (povlačenje), vreme je da potražite podršku kouča. Vodite se onom starom – bolje sprečiti nego lečiti!

ŠTA MOŽETE DA OČEKUJETE OD MENE?

Posebnom koučing metodologijom pomoći ću vam da eliminišete nagomilani stres.

Naučiću vas tehnikama kojima ćete moći da pomognete sebi u izazovnim situacijama i tako sprečite da se stres ponovo akumulira, kako ne bi prerastao u hroničan.

Zakažite individualnu sesiju na dragana.familycoach@gmail.com

Emotivni detoks – kako ELIMINISATI unutrašnje SABOTERE

pablo (6).png“Emotivno raspremanje” je otkrivanje i eliminisanje podsvesnih obrazaca koji utiču na naš život bez naše svesne volje i koje ne možemo sami da promenimo iako to želimo.

Određena životna iskustva, koja smo doživeli kao neprijatna (u detinjstvu ili odraslom dobu),  ili koja su bila nabijena jakim emocijama, mogu da naprave emotivnu blokadu. 

Najčešće su to strahovi, ali i bes, tuga, stid, bespomoćnost… kao i negativna uverenja o sebi.

Unutrašnji saboteri – emotivne blokade i negativna uverenja – u velikoj meri utiču na to KAKO SEBE VIDIMO i DOŽIVLJAVAMO. Od slike koju osoba ima o sebi zavisi da li i u kojoj meri će biti zadovoljna životom, da li i koliko se dobro oseća u nekoj životnoj ulozi, da li postiže to što želi ili samo posmatra tuđe uspehe i sebi “potvrđuje” da ona to ne može, ne ume… Često se dešava i da ljudi rade ono što uopšte ne žele, jer su neki unutrašnji obrasci previše jaki i ne znaju kako da ih se oslobode.

VIŠE O UNUTRAŠNJIM SABOTERIMA PROČITAJTE OVDE.

Na osnovu brojnih koučing edukacija i iskustva u radu sa pojedincima i grupama, kreirala sam moj autorski program – Emotivni detoks, kojim se efikasno otkrivaju i eliminišu blokirane emocije, negativna uverenja i nekorisni obrasci ponašanja.

OVOM JEDINSTVENOM METODOM SE PRECIZNO OTKRIVAJU I USPEŠNO ELIMINIŠU ZAROBLJENE, POTISNUTE, PODSVESNE EMOCIJE I NEGATIVNA UVERENJA, KAO I NAŠ DOŽIVLJAJ NEKIH KONKRETNIH DOGAĐAJA I/ILI OSOBA KOJE SU, NA PRIMER, IZVOR NELAGODE ILI STRESA ZA NAS.

KAKO NASTAJU OVE BLOKADE?

EMOCIJE

Preintenzivne emocije doživljene u ranom detinjstvu (strah, stid, tuga, krivica, bespomoćnost, bes…) mogu ostati neobrađene (“neprocesuirane”), jer mozak, koji je tada još uvek u fazi intenzivnog razvoja, nije imao dovoljno kapaciteta da ih obradi. Takođe, bilo koja životna situacija koja je bila emotivno “jaka”, može stvoriti blokadu.

Ove blokirane emocije ostaju duboko u podsvesti i kada se pojavi neki “okidač” spolja, na primer neki stresan događaj, one se “aktiviraju” i počnu da ometaju osobu u aktivnostima sa kojima do tada nije imala problema.

Ove promene u doživljaju neke novonastale situacije mogu da budu toliko jake da počnu da ograničavaju osobu da ostvari svoje ciljeve, životne snove, da se odjednom oseća kao da „živi tuđ život“, da “nema dozvolu” da živi kako želi, a da ne zna pravi razlog.

Ako ste roditelj i imate burne reakcije kada dete neće da jede, obavezno pročitajte ovaj TEKST!

UVERENJA

U zavisnosti od toga kakve je poruke neko dobijao u detinjstvu (od roditelja i/ili drugih bliskih osoba), zavisi i kakvu je sliku o sebi i svetu oko sebe stvorio, kao i kako se sada kao odrasla osoba oseća u nekim situacijama, u kojoj meri ume da sa njima izađe na kraj.

OTEŽAVAJUĆA OKOLNOST JE ŠTO MI ČESTO NISMO NI SVESNI KOJA NAS TO UVERENJA SPUTAVAJU, NITI KADA SU NASTALA, ALI ONO ŠTO JE SIGURNO JESTE DA TA UVERENJA U VELIKOJ MERI UTIČU NA NAŠ OSEĆAJ SAMOPOUZDANJA I LIČNE VREDNOSTI, A SAMIM TIM I NA KVALITET NAŠEG ŽIVOTA.

Ova duboka, podsvesna uverenja, nastaju kao kombinacija ličnog iskustva i verbalnih i neverbalnih poruka (pogled neodobravanja, prezira, pa čak i tišina kao “odgovor” na pitanje), koje smo dobijali u detinjstvu, najčešće od roditelja.

Ona su uglavnom duboko u nama i predstavljaju jake kočnice i lična ograničenja. Prepoznaju se u situacijama kada osoba ima sve kapacitete za ostvarivanje nekog cilja, ali joj to ne polazi za rukom ili i ne pokušava.

O negativnim uverenjima u vezi NOVCA pisala sam OVDE.

“EMOTIVNO RASPREMANJE” JE ZAPRAVO OTKRIVANJE I ELIMINISANJE PODSVESNIH OBRAZACA KOJI UTIČU NA NAŠ ŽIVOT BEZ NAŠE SVESNE VOLJE I ODLUKE, I KOJE NE MOŽEMO SAMI DA PROMENIMO IAKO TO ŽELIMO. PROČITAJTE NAJČEŠĆE PROBLEME ZBOG KOJIH LJUDI DOLAZE NA EMOTIVNI DETOKS – OVDE.

KOME SE PREPORUČUJE I KADA TREBA “URADITI” EMOTIVNI DETOKS?

1. ELIMINISANJE BLOKADA

  • Jedan od prvih znakova koji ukazuju da bi bilo korisno da se uradi emotivni detoks je način na koji osoba doživljava sebe i svoje uloge – partnersku, roditeljsku, ulogu zaposlenog ili poslodavca, šefa, menadžera… jer to može biti u direktnoj vezi sa potisnutim emocijama i uverenjima. Ukoliko osoba nije usaglašena sa svojom ulogom, oseća da nešto „ne štima“, ima stalno osećaj nedovršenosti, nesigurnosti, krivice, bespomoćnosti pred zadacima, preispituje se… znači da bi bilo korisno da se „proveri“ šta se krije ispod toga.
  • Kada osoba ima osećaj da je stalno nešto “iznutra” blokira, da nikako ne može da završi ono započeto, da se “ne usuđuje” da uradi ili čak i poželi nešto, da ne govori “Ne” kada ne želi nešto da uradi, kada oseća fizičke manifestacije  u telu kada hoće da napravi neku promenu (treperenje u telu, bol u stomaku, pritisak u grudima, pulsiranje u glavi…) – znaci su da postoje “zaglavljene” emocije koje deluju kao blokade.
  • Ograničavajuća uverenja takođe mogu biti prepreka u ostvarivanju ciljeva, bilo privatnih bilo poslovnih. Na primer, ako osoba o sebi podsvesno misli nešto poput – “Ja sam bezvredan, ne zaslužujem ništa, niko me ne voli, ja ne mogu, drugi su bolji od mene…” – moguće je da dugo stagnira, stoji u mestu i ni sama ne zna šta bi je pokrenulo. Takođe, ako osoba duže vreme radi nešto, iako je potpuno svesna da to ne želi i ne voli, a nema snage ili načina da to prestane – znak je da postoji ili jako ograničavajuće uverenje ili obrazac ponašanja koji se preneo iz porodice (takozvane “moraš” poruke koje su stvorile jak osećaj da osoba radi i ono što ne želi jer “mora”). Ova stanja često prati osećaj bezvoljnosti, ali i frustracije jer osoba i pored želje jednostavno ne može da se pokrene ili zaustavi u nekoj aktivnosti.
  • Ukoliko je osoba stalno izložena stresu, i počinje da ga oseća fizički u nekom delu tela – knedla u grlu, “presecanje” u stomaku, tremor, pritisak u grudima, glavobolje, bol u ramenom predelu… – znači da su njene granice podnošljivosti stresa ozbiljno ugrožene. Stres je često uzrok loših emotivnih stanja, ali i OKIDAČ, odnosno pokretač “zaglavljenih” emocija i uverenja.
  • Emotivni detoks je takođe efikasan i kod napada panike, aksioznosti, nesanice, iracionalnih strahova (od aviona, buba…), osećaja pritiska i tenzije…

2. JAČANJE UNUTRAŠNJIH SNAGA 

Sa druge strane, Emotivni detoks ima primenu i u jačanju svih naših potencijala, unutrašnjih resursa, ličnih snaga. Na “jačanju” osobe se radi kada su pred njom neke bitne i izazovne buduće situacije u kojima je važno da se pokaže u što boljem svetlu – sastanak, razgovor za posao, držanje govora pred većom grupom ljudi, polaganje ispita…

Emotivni detoks se radi individualno, a tri sesije u kontinuitetu su preporučeni minimum za početak ličnog rasta i razvoja. Nakon sesija, kada se eliminišu ograničenja, neophodno je lično angažovanje i promena dotadašnjih navika i konkretna akcija kako bi osoba imala maksimalni benefit.

ZA KOGA OVA METODA NIJE?

Iako je veoma efikasan, Emotivni detoks nije “čarobni štapić” koji će “odneti” sve probleme, pa samim tim nije za osobe koje očekuju gotova rešenja od kouča, ne žele da se aktivno uključe u proces, ne preuzimaju odgovornost za sebe i ne realizuju  dogovorene akcione korake. Emotivni detoks je prevashodno namenjen osobama koje žele promenu, lični rast i razvoj i žele da se aktivno bave sobom, preuzimaju odgovornost za sebe, preduzimaju akcione korake, sarađuju sa koučem oko strategija za željene promene i primenjuju predložene tehnike.

Emotivni detoks NIJE dijagnostička metoda, niti terapijska i ne primenjuje se kod osoba koje imaju bilo kakav oblik depresije.

“EMOTIVNI DETOKS” SE RADI ONLINE, TERMIN MOŽETE ZAKAZATI NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

OVDE MOŽETE PROČITATI ISKUSTVA KLIJENATA KOJI SU PROŠLI KROZ INDIVIDUALNI RAD I EMOTIVNI DETOKS

Dragana Aleksić, Family coach

Koje cipele ćete danas obuti?

comfort-zoneZona komfora je jedna od mojih omiljenih tema i za priču i za pisanje, verovatno zato što sam se poduže zadržala u njoj.

Zato sad, čim osetim da me uljuljkava, ili da imam izgovore za sve što (ne) radim, počinjem da izmičem preko njenih granica.

 

A zašto kad je u njoj tako lepo i udobno, tako poznato i rasterećujuće?

Pa, zato što u sigurnoj zoni nema promena, nema izazova, nema rizika, nema angažovanja fizičkog, ni mentalnog, nema rasta i ravoja, zato što uspavljuje sive ćelije… A posebno zato što vreme odlazi nepovratno ni na šta konkretno, i, kad dan ispari u zoni poznatog, ostaje onaj neprijatan osećaj nedovršenosti, neispunjenosti, praznine.

A, koliko je “opasna”, i kako ume da se maskira, i da vam se zavuče pod kožu, to je čudo jedno. Od posla koji vam je dojadio još pre deset godina (al’ i dalje svakog dana predano idete tamo, jer, reći ćete – nigde nema posla, znam!), preko veze u kojoj više nema žara (al’ navikli ste jedno na drugo, znam!), druženja sa istim ljudima sa kojima više i nemate teme za razgovor… do kupovine iste štampe, gledanja istih kanala, serija…

Pa, to su sve navike, primetićete! Pa, da,  navike koje možete da “odradite” žmureći ili levom nogom, ali baš za svaku od njih imate razlog, da ne kažem izgovor…

I, dok trepnete, eto vas u zoni bez dešavanja, bez rizika, bez života kakvog priželjkujete… Jer, nema ga tu gde ste sada…

To znaju oni koji su se odrekli sigurnosti, oni koji znaju da je sigurnost samo privid.

Očekujte da je svet van nje nepoznat, ali je isto tako i zanimljiv! Pun je izazova, ali i napora, razočarenja, pun lepih iznenađenja, ali i grešaka i poraza. A, upravo to nas uči životu, to nam  daje priliku da kažemo – “Aha, e, pa ovo hoću, a ovo neću. Probala sam – sviđa mi se ili probala sam –hvala, ne bih više!”

I, jasno je sad da je ova zona prilično moćna stvar, da je jača od svakog superheroja i da zahteva stalnu “borbu” sa našim najvećim (ne)prijateljem – sa samim sobom. E, pa zato sam ja pre izvesnog vremena napisala kratku priču, koja mi je uvek na dohvat ruke, da ne kažem oka, da me podseti, trgne, cimne, jer niko drugi neće.

Pročitajte je samo ako želite lične promene, ako vas privlače izazovi, ako vas zanima gde su vaše granice, ako želite da širite svoje vidike, ako ste spremni da radite nešto potpuno drugačije od onog što inače radite. Bilo šta, makar i sitnicu.

Jedna priča o cipelamatumblr_m0oeev6au41qh03gho1_500

Zamislite da godinama nosite iste cipele. Da, one su udobne, i slažu vam se uz većinu stvari, i ne žuljaju vas, i baš ste se navikli na njih.

Jeste da su se malo izgulile, i izborale i ofucale, i malo su demodirane, al’ u njima možete baš dugo da hodate, a da vas ne zabole noge.

Gledate u izlogu ove nove, deluju nekako tvrdo, mislite – sigurno su neudobne. Ajde, dobro, moderne su, imaju sjaj kakav samo nova obuća ima, a i boja bi vam se slagala uz novu garderobu.

Ali, šta ako vas nažuljaju!?

Šta ako se ne razgaze ni posle nedelju dana? Ma, radije ćete izgurati još jednu sezonu u svojim dobrim, starim cipelama…

Ali, doći će dan kada će se stare pocepati i nećete više moći da uživate u dobro poznatom kalupu. Doći će dan kada ćete ipak morati da kupite druge – NOVE.

Da, obućete nove, sjajne, moderne cipele. Da, nažuljaće vas, i, da, žulj će proći – tako je bilo i sa starim kada su bile nove, samo ste to zaboravili. I, da, obućete ih ponovo posle kraće pauze, i da, nažuljaće vas opet, samo ovog puta ste bili spremni i stavili flaster, pa je žulj manji.

Da, dobijaćete žuljeve izvesno vreme  – dobijaćete vaša nova iskustva. I kada bol prođe, a žuljevi zarastu, uživaćete u novim cipelama, i čudićete se sebi zašto ste tako dugo nosili one ofucane stare cipele?

Dakle, koje cipele ćete danas obuti – nove ili stare? Izbor je vaš.

Dragana Aleksić, family coach

Verujte u sebe kao roditelja!

Parinti-3Čini mi se da smo danas, više nego ikad pre, spremniji da poverujemo u „nove i raznovrsne metode vaspitanja“ koje dolaze do nas iz svih krajeva sveta, nego sebi i svom osećaju?

Ko nam je poljuljao veru u roditeljske sposobnosti? Zašto mislimo da su tuđe metode bolje od naših? I ko to bolje poznaje dete od njegovih roditelja?

Da je danas teže vaspitavati i odgajati decu, složiće se mnogi, pa i ja. Uglavnom zato što smo izgubili dodir sa samim sobom, svojim uverenjima, samopouzdanjem, zato što smo zatrpani savetima i „savetima“ sa svih strana, zato što smo dozvolili svakome da nam govori šta je najbolje za naše dete i da nam poljulja osnovne vrednosti i sigurnost u sebe i svoje odluke.

Kako i zašto se to desilo?

Nove, ali i stare metode koje se „izvlače“ iz naftalina, kojima su roditelji preplavljeni, u trenutku zaista deluju zanimljivo i spremni su da ih isprobaju, ne bi li brzo i lako našli uspešnu vaspitnu formulu za dete. Međutim, stalnim isprobavanjem zapravo se gubi tako važna doslednost, a usput se i „zaboravi“ da dete treba posmatrati i pratiti njegove potrebe i razvojne faze. Jer, ako ta formula sada i daje neke rezultate, imajte na umu da se deca menjaju kako rastu, pa će vam opet trebati nova!

I da se razumemo, nema ničeg lošeg u novinama i promenama, sve dok su one u skladu sa našim vrednostima i uverenjima, i što je najvažnije u skladu sa potrebama našeg deteta i krajnjim ciljem koji želimo da ostvarimo – trajnu i jaku vezu sa njim. Ono što nije dobro je, što mi pod „pritiskom“ trendova, zanemarimo svoje roditeljske vrednosti i testiramo vaspitne modele sa kojima se ni sami u dubini duše ne slažemo. Primer za to je i knjiga koja je pre par godina „uzdrmala“ svet od toga da su se jedni zgražavali, a drugi podržavali primenu metode „majke tigra“ („Bojni poklič majke tigra“, autor Ejmi Čua).  U njoj je detaljno opisano, za mnoge veoma surovo, vaspitanje koje je ova autorka kineskog porekla primenjivala na svojim ćerkama.

Ovo je samo jedna u nizu knjiga koja „preporučuje“ određeni stil vaspitanja i eto prostora za silne dileme i rasprave da li je ovo bolje ili ono, kao da su sva deca napravljena po istom šablonu i kao da je moguće na sve njih primeniti istu formulu. Pritom, nije zanemarljiv komentar autorke na kraju knjige da sa starijom ćerkom nije uspostavila kvalitetnu vezu roditelj – dete i da danas, kada je ona odrasla, nisu u prisnom odnosu!

Hm, da li je to ono što želimo? Vaspitanje koje nije usaglašeno sa našim uverenjima, emocijama, detetovim potrebama, senzibilitetom, vaspitanje koje će nas otuđiti od rođenog deteta? Ne verujem da je ijednom roditelju to cilj.

Ovo je veoma ekstreman primer, a naravno da uvek postoji i ona druga strana medalje, druga krajnost – popustljivo roditeljstvo, koje je pak previše „rastegljivo“, proširenih granica. Ali, ni to nije OK, jer deci su potrebne i smernice i granice.

Da li je onda bolje da se vratimo „svojim korenima“? Da li je ipak bolje (po)slušati naše roditelje kako su oni „to radili u njihovo vreme…“?

I šta sad izabrati?

A, zašto ste uopšte u dilemi? Umesto da biramo, hajde da kreiramo! Šta je deci najpotrebnije da dobiju od roditelja? Ljubav, poštovanje, razumevanje… Nekako se zaboravi da su deca mali ljudi, da imaju svoje misli i osećanja, potrebe i želje, i znaju to na nedvosmislen način da nam pokažu. Ali, mi to nećemo da vidimo, jer se kruto držimo onog što smo zacrtali.

Deca su  iskonski i suštinski dobra, takva se rađaju, a kada se ponašaju na nama neprihvatljiv način, zapravo nam šalju poruku da im nešto od nas nedostaje, da smo nešto prevideli pod teretom problema i ubrzanog života. Zato, vratite se korak unazad i gledajte ih, osluškujte… Ponašanjem nam „pokazuju“ kako se osećaju zbog nas, njihovo ponašanje je samo odraz našeg.

Nema razloga da se ljutimo na njih, jednostavno treba da pogledamo sebe i promenimo način na koji nešto radimo ili govorimo. Tako im pokazujemo da ih razumemo i poštujemo i to je jedini  način da isto to dobijemo zauzvrat. Nemojte dozvoliti da se ove jednostavne stvari poljuljaju pod idejom neke novosmišljene metode.

Imajte vi vašu, onu koja je prilagođena vašem detetu. Duboko u srcu svaki roditelj zna i oseća da li i šta radi dobro. Samo nastavite tako i verujte sebi. Jer, dete veruje vama.

Dragana Aleksić, Family Coach

Podržavajuća i konstruktivna komunikacija

parents-talking-to-teens1.jpg

Koji god vaspitni model roditelji primenjuju, važno je da znaju da je komunikacija osnov u svakom, jer mi ne možemo da ne komuniciramo. Komunikacija nije samo izgovorena reč, već je to i pogled, grimasa, gestikulacija, uzdah, tišina, dodir…

Razlika u odnosu na pre dve, tri decenije je ta što sve više imamo osećaj da se vreme ubrzalo i da ništa ne možemo da stignemo da uradimo. Ustvari nam se povećao obim obaveza, a u želji da sve postignemo često ne obraćamo pažnju kako razgovaramo sa decom. Na žalost, danas se to svodi na razmenu informacija koje su na površini – šta si jeo, šta imaš za domaći, kad krećeš na trening?

Da bismo uspostavili most poverenja neophodno je da razgovor bude konstruktivan i podržavajući. To praktično znači da dete može da kaže roditeljima sve, pa i kada uradi nešto što nije uredu ili kada nešto ne uradi uopšte (domaći na primer), a da za to ne bude kažnjeno. Roditelji su tu da ga nauče, da mu pomognu i podrže. Kada pogreši i to kaže, roditelji treba da prihvate i poštuju iskrenost, da mu objasne zašto to što je uradilo nije dobro. Dete iz ovake konverzacije izlazi sa jednom pozitivnom emocijom, zna da može da se osloni na roditelje i zna šta nije prihvatljivo. Stvara se osećaj uzajamnog poverenja koje nijedna strana ne želi da naruši.

Nerazumevanje između roditelja i dece posledica je nedostatka uvida da sve počinje upravo od nas odraslih. Mi smo primer svojoj deci i ukoliko želimo da komunikacija bude uspešna mi treba da je prilagodimo njima. Ovde roditelji često negoduju jer misle da treba obrnuto, da će izgubiti autoritet i kontrolu ako promene pristup detetu. Činjenica je da više naučimo kada smo u stanju pozitivnih emocija, nego kada nam se nameće strogoća. Samo se zapitajte da li želite da strogoćom održavate svoj autoritet ili da razvijete dugoročan odnos poverenja.

Treniranje stogoće je kratkoročno rešenje, a izaziva negativna stanja – osećaj neraspoloženja, nerazumevanja, neprihvatanja. Strah od gubitka kontrole i autoriteta navodi roditelje da postupaju onako kako misle da je društveno prihvatljivo, a ne kako u dubini duše osećaju da bi trebalo ili kako je korisnije za dete i njihov odnos.

Često kritikuju dete, a ne pojašnjavaju koje je to njegovo ponašanje za njih neprihvatljivo i „lepe“ etikete koje su na nivou identiteta – smotan si, neuredan, lenj, trapav …, da bi pred drugima „opravdali“ neko detetovo ponašanje. Ovo kasnije može da preraste u negativna uverenja, odnosno lošu sliku koju dete ima o sebi, a nijednom roditelju to nije cilj.

Ako želimo da nas dete poštuje onda i mi njega treba da poštujemo, ako želimo da nas sluša i mi to isto treba da radimo. Dete nije robot koji bespogovorno radi ono što mu kažemo, to je „mali čovek“ koji ima osećanja i potrebe isto kao i „veliki čovek“. U Americi su rađena istraživanja koja su pokazala da prosečan roditelj uputi osam kritika na jednu pohvalu. Zapitajte se kako biste se vi osećali da neko koga volite najviše na svetu razgovara sa vama tako i nećete imati dilemu da li je to u redu ili ne.

Kada sam kreirala program „Umetnost komunikacije sa decom“ moj cilj je bio da roditelji, kao i svi oni koji se bave decom, na prvom mestu razumeju da malom promenom u načinu kako razgovaraju sa njima, mogu da naprave veliku razliku, veliki pomak. Komunikacija je divan alat kojim možemo da podstaknemo dete na neku aktivnost, da ga motivišemo, da mu razvijemo osećaj vrednosti i samopoštovanja.

Za mene je to prava umetnost. A za vas?

Dragana Aleksić, Family coach

Previše aktivnosti i stres u porodici

Stress Mother Running Late with Kids on White

Brzina života, vrsta, količina i dostupnost informacija, fokus roditelja na egzistenciju, neusklađenost njihovog radnog vremena sa vremenom u vrtićima i školama, kao i bezbroj dodatnih dečjih aktivnosti – razlog su što su danas, manje ili više, svi članovi porodice izloženi stresu.

 

Deca zbog previše aktivnosti, a roditelji najčešće zbog osećaja griže savesti. U radu sa roditeljima prva stvar koju mi navode kao problem je nedostatak vremena da se kvalitetno bave svojom decom, osećaj da su kao na traci i da obavljaju samo one „površne radnje“, kao što su odvođenje i dovođenje deteta iz vrtića ili škole, zatim muzičke, sportske, jezičke školice, na rođendane i sa njih, do bake i deke…. I pitaju se kada su to postali vozači svojoj deci i zašto, pored svega što im „pružaju“, ipak nemaju zadovoljavajući odnos sa njima?

KVANTITET NIJE I KVALITET

Ako ste „upali“ u ovu zamku, imajte u vidu ne žele sva deca da imaju popunjen svaki sat u danu i nametanje tog užurbanog ritma može da izazove stres kod mališana. Ona će to jasno pokazati kroz ponašanje – ili će pokazivati otpor ili će postati mrzovoljna, a nekad i bezvoljna, pa čak i umorna. Nažalost, ova ponašanja se često etiketiraju kao nevaspitanje, nepoštovanje i lenjost, pa roditelji ne traže uzrok nego uslovljavaju decu – Pa, ti si to hteo i sad ima da ideš!

Zapitajte se  da li su sve aktivnosti želja i potreba deteta ili ste ih vi izabrali za njega. Čak i kada dete izrazi želju da ide i na sport i u muzičku školu i na strani jezik i na folklor, preispitajte tu odluku. Možda ono to hoće zato što je neko od njegovih drugova  krenuo na te aktivnosti ili jednostavno želi da isproba. I to je sasvim u redu! Neka isproba i proceni šta mu odgovara. Ali, to nikako ne znači da treba da ide na sve!

PITAJTE I (PO)SLUŠAJTE ODGOVOR

Roditelji nekada slepo poštuju zahteve deteta, u potrebi da nedostatak zajednički provedenog vremena nadomeste ispunjavanjem želja. Međutim, to ih uvodi u začarani krug – i dalje ne provode vreme sa detetom, a povećao se broj obaveza.

Da biste saznali šta dete zaista želi pitajte ga – Zašto ti je važno da ideš i na fudbal i da sviraš violinu? I pažljivo slušajte odgovor! Ako kaže da na fudbal ide zato što je nekoliko drugova počelo da trenira, a da želi da svira violinu zato što u tome uživa (lepo se oseća, voli muziku…), pitajte ga – kada bi morao da biraš jednu od ove dve stvari, na koju bi radije išao? Možda će odgovoriti odmah, a ako ćuti pustite ga da razmisli. Posle nekoliko dana ponovite razgovor, pa ako dete i dalje želi i jedno i drugo ispoštujte ga, ali mu i ostavite prostor da vam kaže ako se predomisli ili ako mu postane naporno da ide na obe aktivnosti.

Na kraju krajeva i roditeljima će biti lakše kada saznaju šta dete zaista želi i tako bar malo rasterete svoj raspored. Takođe, imajte u vidu da deca žele da budu i sa roditeljima i da to ne moraju da budu nikakve spektakularne aktivnosti zbog kojih će postati buduće Tesle ili Đokovići. Njima treba samo malo mira u vašem zagrljaju, maženje, golicanje, potvrda da ste tu i da vam je lepo sa njima i kada ništa posebno ne radite.

Dragana Aleksić, family coach

Koučing priprema za porođaj

blissful birth

Pored važnih informacija o fiziologiji trudnoće i porođaja, budućim mamama danas su na raspolaganju i efikasne koučing tehnike kojima se prevazilaze razna emotivna stanja koja su česta u trudnoći – strahovi, stres, nervoza, ali i nesanica, povećana briga…

Stres i strah su najčešći pratioci drugog stanja. Stres kao posledica nekih spoljnih uticaja, a najčešće straha, izaziva razne promene u telu – ubrzano disanje, lupanje srca, ali i lučenje hormona stresa, kortizola, koji stiže i do bebe.

Istraživanje sprovedeno u SAD, pokazalo je da se, kada je trudnica pod stresom, stvara velika količina kortizola (hormona stresa), i preko posteljice stiže direktno do bebe. Ukoliko je buduća mama izložena stresnim situacijama duži vremenski period, nivo kortizola u njenom telu, a samim tim i u bebinom je stalno visok, što za posledicu ima konstantnu uznemirenost bebe, koja se nastavlja i po rođenju. To se manifestuje kratkim isprekidanim snom, čestim noćnim buđenjima, intenzivnim plakanjem, težim povezivanjem sa majkom, odbijanjem dojke…

Mentalna priprema za porođaj zapravo znači da trudnica kroz koučing na prvom mestu sazna šta je to što u njoj izaziva nelagodu, tenziju i stres, a onda da specifičnim tehnikama to eliminiše kako bi i ona i beba što manje bile pod delovanjem kortizola.

Relaksacija je stanje fizičke i mentalne opuštenosti, koja je značajna kako u trudnoći tako i u prvoj fazi porođaja. Naime, u stanju relaksacije manja je potrošnja kiseonika na telo, odnosno mišiće buduće mame, tako da sav dragoceni kiseonik ide bebi i materici. Dok su trudne, primenjujući ovu tehniku, buduće mame mogu lako i brzo da uđu u san, a još je važnija primena u prvoj fazi porođaja, kada je potrebno štedeti kiseonik i snagu. Uloga koučing rada je upravo u tome da trudnica nauči efikasnu tehniku za brz ulazak u stanje mentalne i fizičke relaksacije.

Vizuelizacija porođaja je posebno koristan koučing alat koji se uspešno primenjuje u pripremi za porođaj. Kada se trudnica kroz psihofizičku pripremu, upozna sa tokom i fazama porođaja, kao i procedurama u porodilištu, tada ima veoma jasnu sliku kako će se porođaj zapravo odvijati. Tada je korisno da „kreira film“, tj. vizuelizuje svoj porođaj i primeni sve naučene tehnike. Uvežbavanjem vizuelizacije jača se osećaj samopouzdanja, a kada stigne u porodilište buduća mama ima osećaj da joj je sve poznato, čime se efekat iznenađenja svodi na minimum, a samim tim i strah i stres.

Sve naučene tehnike se kasnije mogu primeniti u bilo kojoj životnoj situaciji, kada je potrebno biti u tzv. OK stanju, sa pozitivnim emocijama, oslobođeni stresa, tenzije, strepnje…

ZAKAŽITE INDIVIDUALNU SESIJU NA 069 11 92 851.

 

Upravljanje vremenom

feature1aDanas kada je vreme postalo deficit sve veću vrednost ima upravo ekonomisanje njim. Vreme ne može da se akumulira, ne možete ga zaustaviti i uštedeti da biste ga “trošili” kasnije.

Ljudi koji su dobro organizovani uspevaju da ga maksimalno iskoriste, i ostavljaju utisak da sve rade sa lakoćom i bez nervoze. To je zato što su ovladali veštinom upravljanja vremenom.

Prezauzetost nije i produktivnost

To što je neko prezauzet na poslu ne znači i da je produktivan. Verujem da ćete se prepoznati u ovoj izjavi – želite da obavite previše stvari u toku dana ili nedelje, bukvalno se zatrpate njima, a onda na kraju nedelje shvatite da niste uradili ni trećinu! Naravno da ste frustrirani i verovatno mislite da imate previše posla. Ipak, u pitanju je nešto drugo – nemaju svi zadaci isti značaj, niti su svi hitni.

Da li znate da se najviše vremena, čak 80%, potroši na najnebitnije stvari, a samo 20% na one krucijalne.

Haos VS. organizacija

Gomila papira, bezbroj lepljivaca na monitoru, dva, tri rokovnika – vaš radni sto izgleda kao da je bomba pala na njega. Reći ćete da se vi odlično snalazite u tom haosu, ali prvi pogled za vaš mozak je to upravo to – HAOS.

“Zbunjen” je, ne zna na šta tačno treba da usmeri pažnju, i to su one situacije kada započnete nešto, pa se prebacite na drugo, počinjete treće, a sve vreme imate osećaj da vam nešto nedostaje ili još gore da ste nešto zaboravili. Poznato? Da biste imali jasan fokus šta treba da radite treba da organizujete prostor tako da je na prvom mestu uredan, jer će tako biti funkcionalan. Naviknite se da na kraju radnog vremena pripremite svoje radno mesto za ujutru – da prvo što vidite bude red.

Kradljivci vremena

Kradljivci vremena remete radnu rutinu. Na neke od njih ne možete da utičete, na primer, problem na mreži zbog kojeg vam ne radi internet, problem sa kompjuterom, odsustvo kolege, iznenadni sastanak… Ono što vam preostaje je da to vreme iskoristite da pregledate svoju listu obaveza, možda obavite neki telefonski razgovor koji ste ostavili za kasnije, odete na pauzu dok se ne reši problem sa kompjuterom i udahnete svež vazduh…

Kradljivci vremena koji jesu pod našom kontrolom su privatni mejl, društvene mreže, ali i multitasking, nesposobnost da kažete “Ne”… Sasvim je OK što želite da proverite privatni mejl i da budete na fejsbuku, ali ako vam prijatelji šalju na svakih par minuta mejlove sa vicevima ili imate notifikacije koje svaki čas proveravate, rizikujete da izgubite koncentraciju i fokus. Sigurno ste primetili da vreme bukvalno proleti kada ste na društvenim mrežama, dok se okrenete vreme je da se ide kući, a posao neobavljen. Zato, donesite odluku da proverite ujutru i popodne mejl i FB, ali ne više od toga.

Multitasking ima isti efekat, jer vam ne dozvoljava da se fokusirate. Ova osobina više nije poželjna kod poslodavaca jer su shvatili da takve osobe skaču sa jednog na drugi zadatak, ali nijedan ne završavaju, bar ne u roku.

Ako ne umete da kažete “Ne” nego prihvatate sve što vam se da, bićete zatrpani poslovima koji možda čak i ne “pripadaju” vama, izgubićete mnogo vremena da ih završite dok će vaš posao trpeti. Zato je sasvim u redu (i mnogo poštenije) da nešto ne prihvatite ukoliko će to uticati na vašu produktivnost.

Savršenstvo?!

Naravno da želimo da obavimo posao na najbolji mogući način, ali perfekcionizam nije osobina koja će nam biti korisna na tom putu. Kako, pitate se? Jednostavno, prevelika očekivanja kod ljudi koji su perfekcionisti mogu da frustriraju, parališu, često su nerealna, stvaraju preveliki pritisak…

Osećaj da ništa nije dovoljno dobro “primorava” ih da rade više puta istu stvar, samim tim troše više vremena, a onda više ne možemo da govorimo o produktivnosti. Sa druge strane, kada ste odlični ili izuzetni, radite maksimalno dobro, zadovoljni ste i imate osećaj postignuća. Znate da ste dali sve od sebe i da je rezultat najbolji mogući.

Naravno, postoji još mnogo načina za upravljanje vremenom, ovo su neka osnovna i jednostavna pravila. Ukoliko ne možete sami da procenite šta je prioritet, ili vam teško pada pravljenje plana, postavljanje pravih ciljeva, pomoć kouča je dragocena!