Šta (sve) stoji iza roditeljskog “NE”?

pexels-photo-193035Činjenica je da se danas prečesto čuje kako roditelji, a i oni koji čuvaju decu, izgovaraju (samostalno ili ispred glagola) – NE!

Dok se sa jedne strane „osuđuje“ preterana upotreba, sa druge (od roditelja, naravno), stižu sasvim realna opravdanja.

 

Ono što niko ne kaže je – KAKO, ČIME i, što je najvažnije, KADA zameniti ovo “NE!” Jer, to najčešće zavisi od situacije.

HAJDE ZA POČETAK DA RAZUMEMO (NAS) RODITELJE!

Iza svakog roditeljskog “ne” uglavnom stoji ili strah ili potreba da nešto bude drugačije. Pa tako, kada kažemo “ne” mi detetu nešto branimo:

  1. iz straha da se ne povredi,
  2. iz straha da ne povredi nekog drugog,
  3. da bi prestalo sa nekom radnjom i uradilo nešto drugo (za ovo je KLJUČNO da NAUČIMO DA KAŽEMO drugačije. Kliknite OVDE da saznate više kako to možete da naučite)

A SADA DA PRECIZIRAMO KADA JE OK REĆI „NE“, A KADA GA TREBA IZBEĆI.

Idemo redom…

1. Kada je u pitanju bezbednost deteta od presudnog značaja su brze reakcije roditelja, koje su tada impulsivne, instinktivne, iskonske i za cilj imaju da zaštite dete. To su one situacije kada dete hoće da istrči na ulicu, ili kada ne vidi (ili češće ne razume) da mu preti neposredna opasnost – da, na primer, nešto može da padne na njega (vrela kafa, pun tanjir, ili nešto teže kao pegla na primer), ili kada se “opasno” približi utičnici. Kada roditelj vikne “Ne!” dete se trgne, zaustavi se u trenutku jer se uplaši, neretko i zaplače, ali složićemo se da je manja “šteta” od suzica nego da se povredilo.

Ono što bi uvek trebalo da usledi, kada se dete smiri, je da mu se OBJASNI da je moglo da se povredi i pokaže kako da ubuduće bude pažljivije. Ukoliko je dete mlađe od tri godine verovatno neće razumeti posledice (bar ne onako kako ih mi vidimo), ali svakako mu treba reći zašto smo tako odreagovali. I, naravno, budite spremni da ćete ovo MNOGO PUTA PONAVLJATI, što je sasvim OK, jer je za dete to proces učenja.

AKO ŽELITE DA SAZNATE KAKO DA IZBEGNETE TIPIČNE GREŠKE U KOMUNIKACIJI SA DECOM ILI SU VAM POTREBNE IDEJE I SMERNICE KAKO DA VAS DETE BRŽE I LAKŠE POSLUŠA, A NEMATE VREMENA DA IDETE NA RADIONICE, NEMA KO DA ČUVA DETE… ONDA JE VIDEO PREDAVANJE DOBAR IZBOR ZA VAS! KLIKNITE  OVDE I OVDE I SAZNAJTE O ČEMU SE RADI.

2. Kada je u pitanju bezbednost i/ili povređivanje drugih od strane deteta treba napraviti razliku da li je dete nešto uradilo sa namerom ili slučajno. Verujte, kod male dece nema svesne namere da nekoga povrede. Više su u pitanju reakcije, koje su “posledica” ili intenzivnih  emocija koje dete u tom trenutku oseća ili razvojnog procesa  ili iskustvenog učenja.

Ovde su roditelji dece uzrasta do tri, četiri godine, često u nezavidnoj situaciji, jer to što oni znaju da je dete bez loše namere nešto uradilo, teško će razumeti i druga osoba, na primer roditelj drugog deteta.

U pozadini je uvek potreba roditelja da zaštiti dete (pa čak i od drugog deteta), i to ume da nam zamuti sliku, odnosno da stvari vidimo potpuno drugačije, što je sasvim u redu. Međutim, upravo to je i razlog što su roditelji u parkićima kao orlovi koji nadleću svoju decu sa jednim ciljem – preduprediti neprijatnu situaciju, što često ide na štetu dece. I tada kreće preterano “Ne, ne, ne!” koje ima za cilj ne samo da zaštiti drugo dete nego da spreči svaku eventualnu neprijatnost.

Mala deca uzimaju igračke jedna od drugih ne zato što su nevaljala i/ili nevaspitana (kako se često etiketiraju), već zato što je to za njih proces učenja i razvijanja motorike. Posmatraju sve(t) oko sebe, žele da dodirnu, isprobaju nešto, pa to nekada bude i nečiji obraščić, kosa i slično. Dete od godinu, dve, tri dodiruje stvari i ljude, pa i decu, sa potrebom da oseti u ručicama oblik, teksturu, težinu… Nekada je taj dodir “nekontrolisan” jer dete nije svesno u tolikoj meri prostora, tačnije razdaljine između sebe i nečijeg oka ili nosa, niti “snage” u ručicama kada stiska nečiji obraz. Ovo se dešava i kada je dete pod uticajem intenzivne emocije (sreće, straha ili besa). Slažem se da to ume da bude bolno i nelagodno, posebno drugom detetu, mada su česte i situacije da dete uopšte ne odreaguje, ali je roditelj taj kome to “zasmeta”.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

KAKO ODREAGOVATI, A NE NAPRAVITI “POBUNU” U PARKU (IGRAONICI, NA ROĐENDANU)?

Bilo bi idealno i svakako jednostavnije kada bi svi roditelji razumeli dobre namere svoje dece, jer verujte nijedan dvogodišnjak ne izađe iz kuće sa idejom da nekog namerno uštine, udari ili otme igračku! Ali, s obzirom da roditelji imaju “ugrađen sistem” zaštite potomaka i da ne želimo da baš naše dete bude uzrok prepirke i svađe, onda je rešenje da umesto da govorimo stalno “Ne!”, usmeravamo dete i govorimo mu šta DA radi. Na primer – “Pitaj da li možeš da uzmeš igračku”, “To batu boli, hoćeš da ga pomaziš da prođe?”, “Slučajno si ga udario u nos, to ga boli, hoćeš da mu se izviniš?”…

Računajte da će i posle ovoga neki roditelji jednostavno impulsivno reagovati (a možda ćete i vi u sličnoj situaciji!), ali probajte da ih razumete. Vama je važno da čak i u takvim situacijama usmeravate dete šta da uradi, jer će bolje razumeti od onog “Ne!”

Naravno, ne očekujte da će mu odmah sve biti jasno, posebno ako je mlađe od dve godine, ali svakako treba da vam bude NAVIKA da mu uvek objasnite.

Ukoliko primetite da dete namerno udara i povređuje druge, važno je da kroz razgovor ili objektivno posmatranje trenutne porodične situacije (možda ste nedavno dobili bebu, pa detetu nedostaje pažnja, preselili ste se, dete je krenulo u vrtić…), nađete uzrok. Ako se sve svede na grdnju, kaznu i opet “ne!”, problem neće biti rešen nego se može očekivati da eskalira…

3. SADA dolazimo do NAJVAŽNIJEG dela na ovu temu 🙂

“Ne diraj to! Nemoj tu da sediš! Ne gledaj ceo dan u taj ekran! Ne stavlja se to tu!”, i slični zahtevi su potpuno beskorisni iz dva razloga. Prvo, mozak ne razume negaciju. Sve dok detetu govorimo da nešto ne radi, ono će ipak raditi, ali ne zato što nam tera inat, već zato što mu mi nesvesno dajemo takve instrukcije. Da bi mozak “razumeo” šta NE treba da se radi, prvo mora da zamisli tu radnju. Tako dolazimo do drugog razloga, odnosno posledice negacije, a to je usmeravanje pažnje upravo na ono što ne želimo da dete radi.

Pa, KAKO onda reći?

Prvo se zapitajte koji je vaš CILJ kada kažete detetu da nešto ne dira? Šta u stvari želite da mu poručite? Da bude pažljiv da se ne povredi? Da pazi da nešto ne padne i razbije se? Da će se isprljati?

Onda tako i recite!

“Budi pažljiv jer to može da te povredi. To je lomljivo, probaj da ga zaobiđeš. To se lako lomi, bolje ga gledaj iz daleka. Vidiš to je prljavo, ako priđeš preblizu isprljaćeš se…”

Umesto – “Ne gledaj ceo dan u ekran!” – recite (ja uvek predlažem i dozu šaljivosti i veselosti, u glasu, jer deca na to lepo reaguju) – “Za danas je dosta buljenja u TV, idemo sada u park da razmrdamo telo i vijuge! Dosta, bre čoveče tih igrica, umoriće ti se mozak! Nahrani ga nekom knjigom! Hoćeš da izaberemo zajedno?”

Na ovaj način mi zapravo USMERAVAMO dete na ono što treba, tačnije vodimo konstruktivnu komunikaciju koja daje bolje rezultate od pukog ponavljanja negativne rečce.

Sada je bar malo lakše da se razume kada je OK reći „ne“, a kada ga (i čime) treba zameniti. Kao i uvek, napominjem da je za sve potrebno vreme, pa tako i za usvajanje ovakvog načina govora.

Dragana Aleksić, family coach

 

 

Ja u medijima :)

Najava mog predavanja “Emotivni detoks za roditelje” u Zagrebu 17. novembra 2018. (tekstovi su OVDE, OVDE, OVDE i OVDE)

emdet_zg 2.png

Intervju za sajt Priče sa dušom, januar 2018. (tekst je OVDE)

14787653_10154567769854871_1487059908_o.jpg

Intervju za sajt Finjak, novembar 2017. (tekst je OVDE)

ja_fb

 

Intervju za sajt Mamino vreme, oktobar 2017. (tekst je OVDE)

NEF_1502

Intervju za blog Mamin svet, februar 2017. (tekst je OVDE)

d17.JPG

 

N1, oktobar 2016.

N1_okt 2016.jpg

http://rs.n1info.com/a201201/Video/Tri-tacke/U-Tri-tacke-sa-Draganom-Aleksic-savetnikom-za-porodicu.html

GRAND MAGAZIN, avgust 2016. 

 

STUDIO B, avgust 2016.

stb

 

GRAND MAGAZIN, jul 2016.

Untitle.jpg

https://www.youtube.com/watch?v=sXDwQz9U-kU

MALI DNEVNIK, april 2016.

1

https://www.youtube.com/watch?v=rriPpEqLZyU

Intervju za hrvatski portal Roditelji.hr, septembar 2016. (tekst je OVDE

img_20160827_070636

 

Motivacija dece – između nagrade i kazne

 

funny-wooden-balance-scale-montessori-education-wooden-font-b-toys-b-font-libra-pendulum-early-learningBilo bi idealno kada bi postojalo dugme koje bi nas pokretalo/motivisalo da nešto (u)radimo ili kada bi postojalo neko univerzalno pravilo motivisanja koje važi za sve!

U nedostatku ovih lakih rešenja, potrebno je naći realna. Svi se mi razlikujemo po mnogo karakteristika, pa tako i po tome šta koga motiviše. To važi i za decu.

Dakle, kako otkriti šta nas pokreće, a šta sputava?

Za roditelje ova tema uglavnom postaje aktuelna kada dete treba pokrenuti na neku aktivnost, a rezultat izostane. Tada je njihova prva reakcija strah – da je dete neposlušno, da je bez ambicija, da nemaju uticaj i kontrolu nad njim… Iz straha se rađaju razna, uglavnom neadekvatna, ponašanja i zahtevi koji na žalost, ne rešavaju “problem”niti daju željeno ponašanje deteta.

Pre nego što upadnete u zamku nagrada i kažnjavanja (da motivisanje tako funkcioniše, onda niko nikada ne bi imao problem), saznajte kako ovaj proces zaista funkcioniše i kako pozitivnom komunikacijom možete doći do cilja na obostranu radost!

Kome je radionica namenjena?

Namenjena je pre svega roditeljima dece uzrasta do 7  godina, kao i svima koji rade sa decom i imaju potrebu da saznaju kako da prevaziđu izazove i podstaknu motivaciju.

Učesnici će biti u prilici da saznaju:

  • Zašto nas motivišu različite stvari
  • Kako podsticati unutrašnju, a ne spoljašnju motivaciju?
  • Zašto je bolje ohrabrivati umesto pohvaljivati i nagrađivati?
  • Kako da “kaznu” zamene konstruktivnim ponašanjem i otkriju zašto je to bolje od “nagrade”
  • Koji efikasni komunikacioni alati pokreću “točkiće” kod dece
  • Kako da izgrade odnos poverenja i podrške sa detetom kroz razumevanje procesa

Termin: prijave su otvorene 

Napomena: radionica će se održati kada bude 10 prijavljenih učesnika

Prijave na:  dragana.familycoach@gmail.com

 

PREDAVANJE: Dečji bes – sprečavati ili podsticati razvoj EQ?

Možemo li da „predvidimo“ ulazak u stanje besa?

bes_najava 2

Roditelji primete da se sa detetom nešto dešava tek kada ga emocija besa potpuno preplavi i kada ono burno odreaguje. Međutim, postoji nekoliko znakova koji ukazuju da će doći do izliva besa i korisno je da roditelji obrate pažnju na njih.

Ako ste u prodavnici ili tržnom centru i primetite da se dete vrpolji, postaje kenjkavo, da se propinje u kolicima, da stiska ručice u pesnice ili stiska vas, da se zacrvenelo u licu… ponudite mu vodu, odlazak u toalet i obavezno mu skinite jedan sloj odeće.

Pretopljenost je čest razlog za ispoljavanje besa, jer dete oseća nelagodu zbog vrućine, ali to ne ume da kaže. Fiziološke potrebe takođe mogu biti uzrok za osećaj neprijatnosti u telu, a ukoliko ovaj signal roditeljima promakne dete se oseća bespomoćno i tada organizam počinje da luči hormone stresa – adrenalin i kortizol. Kada se njihov nivo podigne, dete ulazi u stanje besa iz osećaja bespomoćnosti zbog nezadovoljenja fizioloških potreba. Roditeljima se tada sva pažnja usmeri na ponašanje i njegovo suzbijanje, a ne na otkrivanje pravog razloga.

Drugi razlog može biti preterana stimulacija – previše ljudi, buke, svetlosnih signala (reklame u izlozima). Kada se dete uzvrpolji roditelji pokušavaju da ga „smire“ davanjem telefona, igračaka, grickalica, međutim za dete je to samo dodatna (i svakako nepotrebna), stimulacija. Rešenje je da se dete izvede iz ovog okruženja, da mu se ne priča mnogo (jer ga to dodatno razdražuje), i to na prvi znak, dakle, pre nego što ga preplavi bes. Ako se to ipak desi, postupak je isti – izvedite ga napolje i dajte mu vremena da se smiri.

Ovo je samo deo sadržaja predavanja za roditelje, koje vam je od sad dostupno kao video predavanje, koje gledate na kompjuteru, tabletu, telefonu… od kuće iz bilo kog grada ili zemlje. Sve info kako do predavanja su OVDE.

Predavanje je namenjeno svima vama koji imate dete do 7 godina, koji se često susrećete sa ovim osećanjem,  želite da saznate koji su uzroci izliva besa, kako na njih možete odgovoriti bez grdnje i slanja u drugu sobu.

Na predavanju ćete:

  • Saznati zašto bes daje tako burnu reakciju i koji su njegovi uzroci?
  • Naučiti kako se nositi sa izlivima dečijeg besa na konstruktivan način
  • Uvideti zašto potiskivanje besa ne pomaže jačanju emocionalne inteligencije (EQ)
  • Razbiti najčešće zablude okruženja u vezi sa ponašanjem deteta u besu
  • Dobiti odgovore na najčešća pitanja i situacije u kojima se roditelji nađu

Predavanje vode: Sanja Rista Popić, pedagoškinja i Dragana Aleksić, family coach

Kome je predavanje namenjeno?

Predavanje je namenjeno prevashodno roditeljima dece uzrasta do 7 godina ali i svima vama koji imate stariju decu, a zanima vas ova tema.

Utisci dosadašnjih učesnika

Ovo su  neki od njih, pristigli nakon predavanja na temu “napada besa” u Novom Sadu i Beogradu.

…”Sve učestaliji izlivi besa kod mog deteta i moje neadekvatno reagovanje na njih navelo me je da obratim pažnju na ovu temu. Seminar je  odgovorio na sva moja početna pitanja i nedoumice.” (Kristina, Beograd)

…”Apsolutno nismo razumeli u čemu je problem, zašto dete ima česte ispade besa i ljutnje. Sada imamo mnogo manje nervozno dete koje se stvarno nasmeje 40 puta a izbesni 0 puta dnevno 🙂 (Gordana, Beograd)

…”Sanjina i Draganina predavanja su me učinila boljim i veštijim roditeljem, spremnim na izazove roditeljstva.” (Lidija, Novi Sad)

Više o tome kako nam je bilo na nekim susretima na ovu temu, pogledajte ovde.

Verujte u sebe kao roditelja!

Parinti-3Čini mi se da smo danas, više nego ikad pre, spremniji da poverujemo u „nove i raznovrsne metode vaspitanja“ koje dolaze do nas iz svih krajeva sveta, nego sebi i svom osećaju?

Ko nam je poljuljao veru u roditeljske sposobnosti? Zašto mislimo da su tuđe metode bolje od naših? I ko to bolje poznaje dete od njegovih roditelja?

Da je danas teže vaspitavati i odgajati decu, složiće se mnogi, pa i ja. Uglavnom zato što smo izgubili dodir sa samim sobom, svojim uverenjima, samopouzdanjem, zato što smo zatrpani savetima i „savetima“ sa svih strana, zato što smo dozvolili svakome da nam govori šta je najbolje za naše dete i da nam poljulja osnovne vrednosti i sigurnost u sebe i svoje odluke.

Kako i zašto se to desilo?

Nove, ali i stare metode koje se „izvlače“ iz naftalina, kojima su roditelji preplavljeni, u trenutku zaista deluju zanimljivo i spremni su da ih isprobaju, ne bi li brzo i lako našli uspešnu vaspitnu formulu za dete. Međutim, stalnim isprobavanjem zapravo se gubi tako važna doslednost, a usput se i „zaboravi“ da dete treba posmatrati i pratiti njegove potrebe i razvojne faze. Jer, ako ta formula sada i daje neke rezultate, imajte na umu da se deca menjaju kako rastu, pa će vam opet trebati nova!

I da se razumemo, nema ničeg lošeg u novinama i promenama, sve dok su one u skladu sa našim vrednostima i uverenjima, i što je najvažnije u skladu sa potrebama našeg deteta i krajnjim ciljem koji želimo da ostvarimo – trajnu i jaku vezu sa njim. Ono što nije dobro je, što mi pod „pritiskom“ trendova, zanemarimo svoje roditeljske vrednosti i testiramo vaspitne modele sa kojima se ni sami u dubini duše ne slažemo. Primer za to je i knjiga koja je pre par godina „uzdrmala“ svet od toga da su se jedni zgražavali, a drugi podržavali primenu metode „majke tigra“ („Bojni poklič majke tigra“, autor Ejmi Čua).  U njoj je detaljno opisano, za mnoge veoma surovo, vaspitanje koje je ova autorka kineskog porekla primenjivala na svojim ćerkama.

Ovo je samo jedna u nizu knjiga koja „preporučuje“ određeni stil vaspitanja i eto prostora za silne dileme i rasprave da li je ovo bolje ili ono, kao da su sva deca napravljena po istom šablonu i kao da je moguće na sve njih primeniti istu formulu. Pritom, nije zanemarljiv komentar autorke na kraju knjige da sa starijom ćerkom nije uspostavila kvalitetnu vezu roditelj – dete i da danas, kada je ona odrasla, nisu u prisnom odnosu!

Hm, da li je to ono što želimo? Vaspitanje koje nije usaglašeno sa našim uverenjima, emocijama, detetovim potrebama, senzibilitetom, vaspitanje koje će nas otuđiti od rođenog deteta? Ne verujem da je ijednom roditelju to cilj.

Ovo je veoma ekstreman primer, a naravno da uvek postoji i ona druga strana medalje, druga krajnost – popustljivo roditeljstvo, koje je pak previše „rastegljivo“, proširenih granica. Ali, ni to nije OK, jer deci su potrebne i smernice i granice.

Da li je onda bolje da se vratimo „svojim korenima“? Da li je ipak bolje (po)slušati naše roditelje kako su oni „to radili u njihovo vreme…“?

I šta sad izabrati?

A, zašto ste uopšte u dilemi? Umesto da biramo, hajde da kreiramo! Šta je deci najpotrebnije da dobiju od roditelja? Ljubav, poštovanje, razumevanje… Nekako se zaboravi da su deca mali ljudi, da imaju svoje misli i osećanja, potrebe i želje, i znaju to na nedvosmislen način da nam pokažu. Ali, mi to nećemo da vidimo, jer se kruto držimo onog što smo zacrtali.

Deca su  iskonski i suštinski dobra, takva se rađaju, a kada se ponašaju na nama neprihvatljiv način, zapravo nam šalju poruku da im nešto od nas nedostaje, da smo nešto prevideli pod teretom problema i ubrzanog života. Zato, vratite se korak unazad i gledajte ih, osluškujte… Ponašanjem nam „pokazuju“ kako se osećaju zbog nas, njihovo ponašanje je samo odraz našeg.

Nema razloga da se ljutimo na njih, jednostavno treba da pogledamo sebe i promenimo način na koji nešto radimo ili govorimo. Tako im pokazujemo da ih razumemo i poštujemo i to je jedini  način da isto to dobijemo zauzvrat. Nemojte dozvoliti da se ove jednostavne stvari poljuljaju pod idejom neke novosmišljene metode.

Imajte vi vašu, onu koja je prilagođena vašem detetu. Duboko u srcu svaki roditelj zna i oseća da li i šta radi dobro. Samo nastavite tako i verujte sebi. Jer, dete veruje vama.

Dragana Aleksić, Family Coach

Podržavajuća i konstruktivna komunikacija

parents-talking-to-teens1.jpg

Koji god vaspitni model roditelji primenjuju, važno je da znaju da je komunikacija osnov u svakom, jer mi ne možemo da ne komuniciramo. Komunikacija nije samo izgovorena reč, već je to i pogled, grimasa, gestikulacija, uzdah, tišina, dodir…

Razlika u odnosu na pre dve, tri decenije je ta što sve više imamo osećaj da se vreme ubrzalo i da ništa ne možemo da stignemo da uradimo. Ustvari nam se povećao obim obaveza, a u želji da sve postignemo često ne obraćamo pažnju kako razgovaramo sa decom. Na žalost, danas se to svodi na razmenu informacija koje su na površini – šta si jeo, šta imaš za domaći, kad krećeš na trening?

Da bismo uspostavili most poverenja neophodno je da razgovor bude konstruktivan i podržavajući. To praktično znači da dete može da kaže roditeljima sve, pa i kada uradi nešto što nije uredu ili kada nešto ne uradi uopšte (domaći na primer), a da za to ne bude kažnjeno. Roditelji su tu da ga nauče, da mu pomognu i podrže. Kada pogreši i to kaže, roditelji treba da prihvate i poštuju iskrenost, da mu objasne zašto to što je uradilo nije dobro. Dete iz ovake konverzacije izlazi sa jednom pozitivnom emocijom, zna da može da se osloni na roditelje i zna šta nije prihvatljivo. Stvara se osećaj uzajamnog poverenja koje nijedna strana ne želi da naruši.

Nerazumevanje između roditelja i dece posledica je nedostatka uvida da sve počinje upravo od nas odraslih. Mi smo primer svojoj deci i ukoliko želimo da komunikacija bude uspešna mi treba da je prilagodimo njima. Ovde roditelji često negoduju jer misle da treba obrnuto, da će izgubiti autoritet i kontrolu ako promene pristup detetu. Činjenica je da više naučimo kada smo u stanju pozitivnih emocija, nego kada nam se nameće strogoća. Samo se zapitajte da li želite da strogoćom održavate svoj autoritet ili da razvijete dugoročan odnos poverenja.

Treniranje stogoće je kratkoročno rešenje, a izaziva negativna stanja – osećaj neraspoloženja, nerazumevanja, neprihvatanja. Strah od gubitka kontrole i autoriteta navodi roditelje da postupaju onako kako misle da je društveno prihvatljivo, a ne kako u dubini duše osećaju da bi trebalo ili kako je korisnije za dete i njihov odnos.

Često kritikuju dete, a ne pojašnjavaju koje je to njegovo ponašanje za njih neprihvatljivo i „lepe“ etikete koje su na nivou identiteta – smotan si, neuredan, lenj, trapav …, da bi pred drugima „opravdali“ neko detetovo ponašanje. Ovo kasnije može da preraste u negativna uverenja, odnosno lošu sliku koju dete ima o sebi, a nijednom roditelju to nije cilj.

Ako želimo da nas dete poštuje onda i mi njega treba da poštujemo, ako želimo da nas sluša i mi to isto treba da radimo. Dete nije robot koji bespogovorno radi ono što mu kažemo, to je „mali čovek“ koji ima osećanja i potrebe isto kao i „veliki čovek“. U Americi su rađena istraživanja koja su pokazala da prosečan roditelj uputi osam kritika na jednu pohvalu. Zapitajte se kako biste se vi osećali da neko koga volite najviše na svetu razgovara sa vama tako i nećete imati dilemu da li je to u redu ili ne.

Kada sam kreirala program „Umetnost komunikacije sa decom“ moj cilj je bio da roditelji, kao i svi oni koji se bave decom, na prvom mestu razumeju da malom promenom u načinu kako razgovaraju sa njima, mogu da naprave veliku razliku, veliki pomak. Komunikacija je divan alat kojim možemo da podstaknemo dete na neku aktivnost, da ga motivišemo, da mu razvijemo osećaj vrednosti i samopoštovanja.

Za mene je to prava umetnost. A za vas?

Dragana Aleksić, Family coach

Previše aktivnosti i stres u porodici

Stress Mother Running Late with Kids on White

Brzina života, vrsta, količina i dostupnost informacija, fokus roditelja na egzistenciju, neusklađenost njihovog radnog vremena sa vremenom u vrtićima i školama, kao i bezbroj dodatnih dečjih aktivnosti – razlog su što su danas, manje ili više, svi članovi porodice izloženi stresu.

 

Deca zbog previše aktivnosti, a roditelji najčešće zbog osećaja griže savesti. U radu sa roditeljima prva stvar koju mi navode kao problem je nedostatak vremena da se kvalitetno bave svojom decom, osećaj da su kao na traci i da obavljaju samo one „površne radnje“, kao što su odvođenje i dovođenje deteta iz vrtića ili škole, zatim muzičke, sportske, jezičke školice, na rođendane i sa njih, do bake i deke…. I pitaju se kada su to postali vozači svojoj deci i zašto, pored svega što im „pružaju“, ipak nemaju zadovoljavajući odnos sa njima?

KVANTITET NIJE I KVALITET

Ako ste „upali“ u ovu zamku, imajte u vidu ne žele sva deca da imaju popunjen svaki sat u danu i nametanje tog užurbanog ritma može da izazove stres kod mališana. Ona će to jasno pokazati kroz ponašanje – ili će pokazivati otpor ili će postati mrzovoljna, a nekad i bezvoljna, pa čak i umorna. Nažalost, ova ponašanja se često etiketiraju kao nevaspitanje, nepoštovanje i lenjost, pa roditelji ne traže uzrok nego uslovljavaju decu – Pa, ti si to hteo i sad ima da ideš!

Zapitajte se  da li su sve aktivnosti želja i potreba deteta ili ste ih vi izabrali za njega. Čak i kada dete izrazi želju da ide i na sport i u muzičku školu i na strani jezik i na folklor, preispitajte tu odluku. Možda ono to hoće zato što je neko od njegovih drugova  krenuo na te aktivnosti ili jednostavno želi da isproba. I to je sasvim u redu! Neka isproba i proceni šta mu odgovara. Ali, to nikako ne znači da treba da ide na sve!

PITAJTE I (PO)SLUŠAJTE ODGOVOR

Roditelji nekada slepo poštuju zahteve deteta, u potrebi da nedostatak zajednički provedenog vremena nadomeste ispunjavanjem želja. Međutim, to ih uvodi u začarani krug – i dalje ne provode vreme sa detetom, a povećao se broj obaveza.

Da biste saznali šta dete zaista želi pitajte ga – Zašto ti je važno da ideš i na fudbal i da sviraš violinu? I pažljivo slušajte odgovor! Ako kaže da na fudbal ide zato što je nekoliko drugova počelo da trenira, a da želi da svira violinu zato što u tome uživa (lepo se oseća, voli muziku…), pitajte ga – kada bi morao da biraš jednu od ove dve stvari, na koju bi radije išao? Možda će odgovoriti odmah, a ako ćuti pustite ga da razmisli. Posle nekoliko dana ponovite razgovor, pa ako dete i dalje želi i jedno i drugo ispoštujte ga, ali mu i ostavite prostor da vam kaže ako se predomisli ili ako mu postane naporno da ide na obe aktivnosti.

Na kraju krajeva i roditeljima će biti lakše kada saznaju šta dete zaista želi i tako bar malo rasterete svoj raspored. Takođe, imajte u vidu da deca žele da budu i sa roditeljima i da to ne moraju da budu nikakve spektakularne aktivnosti zbog kojih će postati buduće Tesle ili Đokovići. Njima treba samo malo mira u vašem zagrljaju, maženje, golicanje, potvrda da ste tu i da vam je lepo sa njima i kada ništa posebno ne radite.

Dragana Aleksić, family coach

Koučing priprema za porođaj

blissful birth

Pored važnih informacija o fiziologiji trudnoće i porođaja, budućim mamama danas su na raspolaganju i efikasne koučing tehnike kojima se prevazilaze razna emotivna stanja koja su česta u trudnoći – strahovi, stres, nervoza, ali i nesanica, povećana briga…

Stres i strah su najčešći pratioci drugog stanja. Stres kao posledica nekih spoljnih uticaja, a najčešće straha, izaziva razne promene u telu – ubrzano disanje, lupanje srca, ali i lučenje hormona stresa, kortizola, koji stiže i do bebe.

Istraživanje sprovedeno u SAD, pokazalo je da se, kada je trudnica pod stresom, stvara velika količina kortizola (hormona stresa), i preko posteljice stiže direktno do bebe. Ukoliko je buduća mama izložena stresnim situacijama duži vremenski period, nivo kortizola u njenom telu, a samim tim i u bebinom je stalno visok, što za posledicu ima konstantnu uznemirenost bebe, koja se nastavlja i po rođenju. To se manifestuje kratkim isprekidanim snom, čestim noćnim buđenjima, intenzivnim plakanjem, težim povezivanjem sa majkom, odbijanjem dojke…

Mentalna priprema za porođaj zapravo znači da trudnica kroz koučing na prvom mestu sazna šta je to što u njoj izaziva nelagodu, tenziju i stres, a onda da specifičnim tehnikama to eliminiše kako bi i ona i beba što manje bile pod delovanjem kortizola.

Relaksacija je stanje fizičke i mentalne opuštenosti, koja je značajna kako u trudnoći tako i u prvoj fazi porođaja. Naime, u stanju relaksacije manja je potrošnja kiseonika na telo, odnosno mišiće buduće mame, tako da sav dragoceni kiseonik ide bebi i materici. Dok su trudne, primenjujući ovu tehniku, buduće mame mogu lako i brzo da uđu u san, a još je važnija primena u prvoj fazi porođaja, kada je potrebno štedeti kiseonik i snagu. Uloga koučing rada je upravo u tome da trudnica nauči efikasnu tehniku za brz ulazak u stanje mentalne i fizičke relaksacije.

Vizuelizacija porođaja je posebno koristan koučing alat koji se uspešno primenjuje u pripremi za porođaj. Kada se trudnica kroz psihofizičku pripremu, upozna sa tokom i fazama porođaja, kao i procedurama u porodilištu, tada ima veoma jasnu sliku kako će se porođaj zapravo odvijati. Tada je korisno da „kreira film“, tj. vizuelizuje svoj porođaj i primeni sve naučene tehnike. Uvežbavanjem vizuelizacije jača se osećaj samopouzdanja, a kada stigne u porodilište buduća mama ima osećaj da joj je sve poznato, čime se efekat iznenađenja svodi na minimum, a samim tim i strah i stres.

Sve naučene tehnike se kasnije mogu primeniti u bilo kojoj životnoj situaciji, kada je potrebno biti u tzv. OK stanju, sa pozitivnim emocijama, oslobođeni stresa, tenzije, strepnje…

ZAKAŽITE INDIVIDUALNU SESIJU NA 069 11 92 851.

 

Temelji komunikacije se postavljaju sad

10981514_950240985033816_6325348383949220057_n

Komunikacija je dvosmerna ulica u kojoj dobijamo ono što dajemo. Način na koji pričamo sa decom je način na koji ona pričaju sa nama.

Što pre počnemo da koristimo konstruktivnu komunikaciju, to su veće šanse za uspostavljanje odnosa u kojem vlada uzajamno poverenje.

Pozitivan govor uvek počinje od roditelja i to je model koji je poželjno preneti detetu.

Mi smo navikli da koristimo šablone u razgovorima, pa često ne slušamo, ne pratimo i ne razumemo dete, a od njega očekujemo da bude poslušno i da nas bespogovorno sluša. Što pre prihvatimo činjenicu da smo zapravo MI detetu model i uzor, pre ćemo uneti korisne promene u naše ponašanje i način na koji razgovaramo sa njim.

Zašto?

Zato što je to korisno za obe strane, zato što tako prevazilazimo prepreke u svakodnevnim razgovorima i uspostavljamo most poverenja sa detetom. Zato što smo svi na istoj strani i zato što ćemo održati dobre odnose i kada dođe period pun izazova i za decu i za roditelje -pubertet. I, zato što ne želimo da budemo kao roditelj na ovoj slici!

Odrasli često nisu svesni koliko je važan način na koji nešto izgovaraju i kako to utiče na decu. Zato, prevaziđite zamke verbalne i neverbalne komunikacije, ovladajte tehnikama motivišuće komunikacije sa decom, naučite da koristite glas kao moćan alat…

Više o seminaru potražite na Umetnost komunikacije sa decom.

Umetnost komunikacije sa decom

Screen-shot-2014-07-16-at-2.29.48-PM-719x400

Komunikacija je složen proces koji može da nas pokrene, ali i blokira. Često nismo ni svesni koliko je važan način na koji nešto izgovaramo i kako to utiče na one koji nas slušaju, posebno na one najmlađe.

Svako dete je individua za sebe, i različito reaguje na zahteve, predloge, pohvale, kritike, bilo da one stižu od roditelja bilo od vaspitača, učitelja, trenera…

Prepoznavanje ovih razlika, kao i njihovih uzroka, pomaže u unapređivanju komunikacije sa decom, i dobijanju boljih rezultata u učenju, sportu, kreativnosti…

“Umetnost komunikacije sa decom” je autorski program kreiran kao podrška roditeljima u uspostavljanju kvalitetnog odnosa sa detetom kroz efikasnu komunikaciju.

Koje teme se obrađuju?

Kako pričati sa detetom, a da nas ono razume? Šta primenjivati, a šta izbegavati u razgovorima? Kako efikasno razgovarati sa detetom i napraviti odnos poverenja? Koliko je važan neverbalni govor?

Učesnici seminara će biti u prilici da:
– sagledaju od čega sve zavisi uspešna komunikacija,
– prepoznaju zamke verbalne i neverbalne komunikacije,
– koriste govor preciznosti,
– prepoznaju šta da primenjuju, a šta da izbegavaju kako bi ih deca bolje razumela

KROZ PRAKTIČAN RAD I KONKRETNE PRIMERE NAUČITE KAKO DA SE BOLJE (SPO)RAZUMETE, POSTAVITE TEMELJE USPEŠNE KOMUNIKACIJE I USPOSTAVITE MOST POVERENJA SA DETETOM.

Kome je program namenjen?

Roditeljima dece od 1 do 12 godina kao i svima koji rade sa decom, a žele da unaprede svoju komunikaciju sa najmlađima, ovladaju korisnim komunikacionim alatima i njihovom primenom motivišu dete i angažuju ga na razmišljanje i aktivnost.

Informacije o individualnom radu potražite OVDE.

Business Wingwave Coaching

stress-3

Wingwave (vingvejv) je efikasna koučing metoda koja se uspešno primenjuje u poslovnim situacijama koje su povezane sa stresom (osećajem tenzije, straha…), lošim prošlim iskustvima ili negativnim osećajem i stresom u vezi budućih događaja.

Glavne oblasti primene Wingwave koučinga u biznisu:

1.Regulisanje stresa

Najčešći uzroci akutnog i hroničnog stresa u radnom okruženju su:

  • strah od javnog nastupa (pred grupom ili u medijima),
  • reorganizacija i otpuštanje,
  • smanjenje/povećanje plate,
  • delegiranje,
  • davanje lošeg feedback-a…

Ukoliko vaš posao podrazumeva česta putovanja, kolima ili avionom, možda se suočavate sa stresom usled:

  • straha od putovanja,
  • nesanice,
  • vremenske razlike…

Da biste bili efikasni i uspešni u svom poslu, veoma je važno da prepoznate kada ste pod uticajem stresa i da ga što pre eliminišete.

Wingwave koučingom spušta se nivo stresa, straha, kao i subjektivni osećaj nelagode, tenzije, uznemirenosti… bez obzira da li je uzrok interni (nerealna očekivanja, nemogućnost završavanja posla u roku…) ili eksterni (sukob u radnoj sredini, razočarenja…).

 2.Jačanje unutrašnjih resursa

Povećanje:

  • kreativnosti,
  • harizme,
  • motivacije,
  • istrajnosti…

Jačanjem „unutrašnjeg tima“ i poboljšanjem jasne slike (vizuelizacije) ciljeva mentalno se pripremate za vrhunske rezultate. 

3.Promena negativnih uverenja

Iako osoba ima resurse, iskustvo i znanje, negativna lična uverenja mogu da je sabotiraju u ostvarivanju poslovnih ciljeva, bilo da je u pitanju:

– apliciranje za posao,

– apliciranje za višu poziciju,

– traženje povišice,

– delegiranje i upravljanje ljudima….

Wingwave koučingom se otkrivaju i eliminišu lična ograničavajuća uverenja:

  • “ja ne zaslužujem” (… menadžersku poziciju),
  • “ja ne vredim dovoljno” (… da bih imao veliku platu),
  • “niko me ne poštuje” (… da bih delegirao, pa moram sve da radim sam)

Wingwave koučing pomaže da se izgradi emotivno stabilna baza uverenja koja omogućava osobi da izdrži najizazovnije situacije, i da se u njima lako snađe. Takođe, uz svog wingwave kouča naučićete kako da efikasno pristupite unutrašnjim resursima kad god vam je to potrebno.

%d bloggers like this: