Gde beše ono dugme za motivaciju?

bigstock-Super-Hero-Kid-91279805.jpg

Bilo bi idealno kada bi postojalo dugme koje bi nas, a i druge, pokretalo da nešto uradimo ili kada bi postojalo neko univerzalno pravilo motivisanja koje važi za sve! Dugmenceta nema, ali ima nečeg drugog!

Za roditelje tema motivacije uglavnom postaje aktuelna kada dete treba pokrenuti na neku aktivnost, a rezultat izostane. Tada je njihova prva reakcija strah – da je dete neposlušno, da je bez ambicija, da nemaju uticaj i kontrolu nad njim…

A, iz straha se rađaju razna, uglavnom neadekvatna, ponašanja i zahtevi koji na žalost, ne rešavaju „problem“, niti daju željeno ponašanje deteta.

I, zato, pre nego što upadnete u zamku nagrada i kažnjavanja (da motivisanje tako funkcioniše, onda niko nikada ne bi imao problem), saznajte kako ovaj proces funkcioniše iz ugla pozitivne komunikacije.

Svi se mi razlikujemo po mnogo karakteristika, pa tako i po tome šta koga motiviše. To važi i za decu. Ipak, postoji tajna veza za sve, a to su reči – i one izgovorene, ali i one koje ne kažemo! Pravilno poređane i u pravom trenutku izrečene mogu zaista da naprave čudo.

Hajde prvo da saznamo zašto nas motivišu različite stvari.

Sve informacije koje dolaze do nas prolaze kroz razne misaone filtere, a ogroman broj njih i ne stigne do našeg svesnog dela mozga (jednostavno su nam višak). Ti filteri oblikuju informacije koje su važne za nas, i ujedno ih prilagođavaju tako da nam one postaju razumljive. Svi imamo te filtere, ali nisu svi podjednako aktivni kod svake osobe, pa se zato dešava da istu informaciju potpuno drugačije razumemo i doživimo nego drugi ljudi. I to je sasvim u redu.

Kada je motivacija u pitanju postoji nekoliko filtera koji utiču na to da li će nas nešto pokrenuti ili ne.

Jedan od ključnih je da li nekoga motiviše ideja da će nešto dobiti ili da će bez nečeg ostati. Primetili ste možda da ne reaguju svi isto na pohvalu (čak ni deca iz iste porodice), da nekako ostanu ravnodušni, ali ako im se kaže da će nešto za njih imati „posledicu“, oni se pokrenu i odrade to što treba. To znači da je jedan od filtera za motivaciju „podešen“ da primeti bez čega će osoba ostati, za šta će biti uskraćena ako nešto ne uradi. Ovde je cilj formulisati rečenicu tako da se „pogodi“ filter motivacije, a ne da zaista nešto damo ili uskratimo.

AKO ŽELITE DA SAZNATE KAKO DA IZBEGNETE TIPIČNE GREŠKE U KOMUNIKACIJI SA DECOM, KLIKNITE OVDE.

Kako da znamo šta motiviše dete? 

Jednostavno pratite i testirajte. To će vam biti najbolji pokazatelji. Imajte u vidu da je potrebno vreme da uvežbate ovakav način govora. Kada uvidite koliko ćete se bolje razumeti sa detetom,  verujem da ćete biti motivisani da nastavite.

Dakle, želite da dete stavi igračke na mesto, i rekli ste mu to – Stavi igračke na mesto,- ali se ništa ne dešava.

Probajte – Kada vratiš igračke na mesto imaćemo više vremena za park (čitanje, crtać…).

Ako se ništa ne desi, drugi put recite – Kada odugovlačiš sa sklanjanjem igračaka nemamo vremena za park (čitanje, crtać…).

Isto je i sa domaćim ili spremanjem za odlazak u krevet:

1a. Kada uradiš domaći čim dođeš iz škole, imaš dovoljno slobodnog vremena za tvoje aktivnosti (ovde možete što konkretnije da nabrojite).

2a. Možete i da „obogatite“ rečenicu – Primetila si i sama da kada uradiš…. imaš više

3a. Kada se spremiš na vreme za krevet imaš više vremena da čitaš knjigu…

1b. Kada kasno počneš sa domaćim ostaje ti baš malo slobodnog vremena…

2b. Verujem da si primetila da nemaš vremena za igru kada kasno počneš da radiš domaći…

3b. Kada odlažeš odlazak na spavanje nemamo vremena za knjigu, maženje, razgovor…

Dakle, cilj je da dete primeti da će nešto imati kada to uradi ili da neće ako odugovlači.

Šta dobijamo ovim pristupom?

Na ovaj način mi pomažemo detetu da poveže šta neka radnja ima za posledicu, odnosno da razume da od toga što radi ili ne radi nečeg ima ili nema. Navodimo ga na razmišljanje i procenjivanje. Sa druge strane, roditelji imaju veliki benefit jer ne gube nepotrebno energiju oko „ubeđivanja“ i „teranja“ deteta da nešto uradi, jer sad znaju da je razlog samo u nerazumevanju zahteva, a ne da je dete neposlušno. Ovim posebno oblikovanim rečenicama oni mu zapravo ukazuju poverenje da to nešto može samo da uradi, a usmeravanjem da od njegove odluke zavisi da li dobija ili gubi nešto, razvijaju mu osećaj lične odgovornosti.

Šta sigurno treba da izbegavamo ako želimo da motivišemo decu?

Svaka kritika, pretnja, kazna su u pozitivnoj komunikaciji višak, jer ne daju dugoročne rezultate. Kada kritikujemo dete mi ga zapravo usmeravamo da „vidi“ svoju grešku ili propust, i tako mu „gasimo“ onu prirodnu radoznalost, slobodu i želju za istraživanjem, otkrivanjem raznih načina da se nešto uradi i „ulivamo“ strah od greške. Takvi mališani često kasnije odbijaju da bilo šta rade, jer se plaše greške i roditeljskog neodobravanja, što je veliki teret za mala pleća. Kod dece kod koje se podstiče radoznalost, razvija se osećaj postignuća i samopouzdanja, a samim tim i motivacija i želja da i sledeći put nešto urade.

A to nam i jeste cilj!

Dragana Aleksić, family coach

Advertisements

Srećan roditelj = srećno dete

radionice-za-roditelje1-680x450

U saradnji sa portalom Detinjarije održala sam tematske radionice u  vrtiću Kinder Garden. Radionice su kreirane za roditelje dece od 1 do 10 godina, kao za i bake i deke, tetke, ujake, sve one koji žele da vreme provodeno sa decom bude što kvalitetnije.

kinder_druga-radionica

Prelep radni ambijent vrtića Kinder Garden u Takovskoj 45a

Program Srećan roditelj = srećno dete čine 4 radionice, a svaka je celina za sebe:

1.Kako razumeti dečje emocije i ponašanja 

(Teme: Kako deca osećaju pozitivne i negativne emocije? Kako razumeti vezu između ponašanja deteta i emocija (sa akcentom na bes)? Kako ostati smiren kada je dete u stanju besa? + efikasne tehnike za smirivanje i deteta i roditelja) 

2.Motivacija dece – između nagrade i kazne 

(Teme: Zašto nas motivišu različite stvari? U kojoj meri od roditelja zavisi da li će i koliko dete biti motivisano? Šta je konstruktivna kazna i zašto je ona bolja od „nagrade“? Kako efikasnom komunikacijom motivisati dete?)

3.Hajde da razumemo zašto se ne razumemo 

(Teme: Osnovne razlike između roditelja i dece u načinu komunikacije i uzroci međusobnog nerazumevanja. Kako premostiti ove razlike? Kako efikasno razgovarati sa detetom i napraviti odnos poverenja?…  + Test za prepoznavanje tipa deteta i roditelja u načinu primanja informacija)

4.Efikasni komunikacioni alati

(Teme: Kako pričati sa detetom, a da nas ono razume? Šta izbegavati u razgovorima, a šta primeniti? Zamke verbalne i neverbalne komunikacije…)

kinder-1Cilj programa Srećan roditelj = srećno dete je da ponudi roditeljima efikasne i odmah primenjive komunikacione alate, informacije o funkcionisanju misaonih procesa i razlikama između dece i roditelja, o vezi između dečjih emocija i ponašanja, kao i praktične tehnike za motivaciju.

Roditelj koji komunicira na efikasan način kod deteta razvija osećaj sigurnosti, poverenja i razumevanja, čime se pozitivno utiče na razvoj emocionalne i socijalne inteligencije, uspostavlja kvalitetna veza i preventivno deluje na izazove iz okruženja.

Način rada

* Svaka radionica je celina za sebe, tako da možete doći na jedan ili više termina po izboru.

* Radionice traju 90 minuta.

* Minimalna grupa za održavanje radionice je 10 učesnika.

Ukoliko i vi želite da se ovakav program održi u vašoj predškolskoj ustanovi sve informacije možete dobiti na: dragana.familycoach@gmail.com ili pozivom na 069 11 92 851.

5 MALIH I VAŽNIH PRAVILA u komunikaciji sa decom

vebinar 4

Komunikacija nije samo puko prenošenje informacija, već i važan element u vaspitanju, pomoću kojeg možemo da podstaknemo dete na aktivnost, na razmišljanje, pa i na motivaciju!

Pozitivna komunikacija sa decom pomaže im da grade samopouzdanje i zdrave navike u razgovorima sa roditeljima, vršnjacima i drugim odraslim osobama.

 

Deca su pametna mala bića, brzo i lako uče i pamte, što roditelje često ume da zavara, pa se prema njima ponašaju kao prema odraslima, a ne kao prema deci.

To se najbolje vidi kroz primere u komunikaciji kada roditelji pričaju sa mališanima kao sa sebi ravnim. Pri tom, ne mislim da roditelji treba da „tepaju”  i koriste „bebeći“ govor, već da pričaju tako da ih dete stvarno razume i da može da prati tok komunikacije.

Zato je korisno da se u razgovorima sa decom uzrasta dve, tri, četiri godine, pridržavamo ovih jednostavnh pravila.

PRAVILO BROJ 1.

mother-lie-their-kidObratite se detetu imenom i budite u istoj ravni. Deci najbolje skrećete pažnju kada prva rečenica počinje njihovim imenom i to kada ste u istoj visini sa njim, jer komunikacija ne može da počne sve dok se ne napravi kontakt očima sa sagovornikom.

To što vi pričate dok je dete pored vas uopšte ne znači da ste uspostavili komunikaciju i ne ljutite se na dete ako vas nije slušalo. Ono jednostavno nije moglo da razume da pričate njemu.

Zato se spustite na njegovu visinu i kažite – Marko, idemo kod bake na ručak. Dođi da se spremimo. Kada ste uspostavili ovakav kontakt možete da nastavite da pričate jer onda dete razume da govorite njemu. Ipak, što je dete mlađe to kontakt očima treba duže da traje, tj. da ga gledate sve vreme dok mu pričate.

PRAVILO BROJ 2.

Koristite reči koje koristi i dete. Nekada roditelji u želji da obogate detetov rečnik koriste reči koje su detetu, zbog uzrasta i verbalnih sposobnosti, komplikovane da ih izgovori i čije značenje mu je nepoznato.  Međutim, ovo dovodi do dve situacije – prva je da nas dete ne sluša jer nas ne razume, a druga je da dete uđe u frustraciju jer, i pored želje i volje, jednostavno ne može da ponovi neku reč.

Zato se držite one stare „sve u svoje vreme“, odnosno učite dete „težim i komplikovanijim“ rečima kada ono od vas traži da mu ih pojasnite. Naravno, vi možete postepeno uvoditi nove reči, ali ne kada su one u formi zahteva za dete, već samo na „nivou priče“, a ono će vas samo pitati kada želi da mu objasnite neku reč i tada je pravi trenutak da to uradite.

STO PUTA PONAVLJATE DETETU JEDNO TE ISTO? ŽELITE DA SE BRŽE SPORAZUMEVATE I OLAKŠATE SVAKODNEVNE RAZGOVORE? UZ VIDEO PREDAVANJA „OSNOVE EFIKASNE KOMUNIKACIJE 1 I 2“ LAKO ĆETE NAUČITI KAKO DA PRIČATE, A DA VAS DETE BOLJE RAZUME I POSLUŠA. SVE INFORMACIJE SU OVDE. 

PRAVILO BROJ 3.

Koristite reči koje želite da i dete koristi. Izvoli, hvala, molim, izvini, dobar dan, do viđenja…, su reči koje želimo da govore i naša deca. Ako znamo da deca najviše uče kroz posmatranje i oponašanje, onda je jasno da i mi roditelji treba da govorimo isto ono što od deteta očekujemo (i obrnuto, da izbegavamo reči koje ne želimo da naše dete govori).

Ne možemo očekivati da se dete izvini ili zahvali ako ono od nas to nikada ne čuje. Čak i kada mu kažete – Zahvali se, ukoliko to nije čulo ranije od vas, neće mu mnogo značiti kao zahtev, niti će biti motivisano da to uradi sledeći put.

ŽELITE DA UNAPREDITE KOMUNIKACIJU SA DETETOM? ZAKAŽITE INDIVIDUALNE KONSULTACIJE NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE NA OVOM LINKU.

PRAVILO BROJ 4.

Jedna stvar u jednom trenutku. Kada roditelj malom detetu daje informacije ili zadatke, ukoliko ih je više onda važi ovo pravilo.

Zašto?

Zato što postoji ograničen broj informacija koje u jednom trenutku možemo da primimo, obradimo i razumemo. Što je dete mlađe, to je broj informacija koje može da razume u jednom trenutku – manji.

Rečenica tipa: „Kada budemo otišli na more za mesec dana, ti ćeš učiti da plivaš, i upoznaćeš mnogo novih drugara i svaki dan ćemo jesti sladoled!“, dete od dve godine će fokusirati samo na jednu stvar – onu koju najviše voli, a sve ostalo će „izbrisati“, jer ih je previše (ovo je misaoni proces koji se odvija podsvesno kod svih nas, ne samo kod dece).

U ovim situacijama jedino što roditelj dobija je bezbroj puta ponovljeno pitanje „Kada ćeš mi kupiti sladoled?“ I koliko god puta ponovite – Kad budemo na moru, – detetu to neće mnogo značiti, jer je njemu budućnost kao pojam nepoznata i previše daleka. Dakle, recite mu samo ono što je u tom trenutku važno i relevantno – sad idemo napolje, sada ćemo kupiti kokice, sada ćemo gledati crtać…

PRAVILO BROJ 5.

Miran ton je delotvorniji od strogog. Često se misli da se strogim tonom postiže da nas dete (po)sluša, međutim to nije istina. Strog ton unosi nelagodu i dete (ali i svaku drugu osobu) stavlja u podređenu poziciju i stvara otpor.

Sa druge strane, miran ton privlači pažnju, a blago spušten glas drugu osobu navodi da pažljivije sluša kako bi čula šta joj se govori. Takođe, miran ton „šalje“ poruku da poštujemo svog sagovornika, pa je samim tim verovatnoća da će nas slušati mnogo veća.

Dragana Aleksić, family coach

Ne tražite greške nego rešenja!

iStock_000012658025XSmallPa, ne mogu da verujem! Opet si prosuo sok! Vidi na šta ti liči soba, jel te nije sramota? Ništa to ne valja, sredi ponovo stvari u ormanu. Složi lepo te knjige i sveske!

Da li ste u detinjstvu dobijali ovakve kritike? Kako ste se tada osećali? Da li ih možda vi govorite svom detetu?

Na prvi pogled ovo su uobičajeni komentari na neku aktivnost i zaista nemaju nikakvu lošu nameru. Međutim, reakcije na njih nam govore kako one zapravo utiču na osobu kojoj su upućene. Hajde još jednom razmislite kako ste se osećali kada su vam roditelji ovo ili nešto slično govorili? Ukoliko vam se javljao bilo kakav loš osećaj, nelagoda, grč u stomaku, osećaj bunta i slično, a nije isključeno i da se sada tako osećate u istim ili sličnim situacijama, onda su ove kritike negativno uticale na vas.

Pa, šta, reći ćete, niko ne voli kritiku! E, upravo tu sam vas čekala! Ako niko ne voli kritiku zašto je onda upućujete detetu, kakav rezultat očekujete da imate i kako ćete to promeniti?

PRIJAVITE SE NA PREDAVANJE TAJNE EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DECOM! ODBACITE BESKORISNE FRAZE I VODITE RAZGOVORE SA SMISLOM!

Negativan komentar, kritika, zapravo ukazuje da je osoba nešto uradila pogrešno, međutim ako vidi samo grešku kako će onda znati šta je rešenje? Sa druge strane, kada komentarišete da je nešto loše, zapitajte se šta vi ustvari želite da bude rezultat? Da dete zna da je pogrešilo i da se zbog toga oseća loše ili da uradi kako treba to što od njega očekujete?

Kao prvo, dete koje je prosulo sok već zna da se desilo nešto „loše“, nešto što nije očekivalo i sada iščekuje vašu reakciju. Komentari tipa „Vidi kako si trapav, ajde pazi malo. E, sad ćeš sve to sam da obrišeš i nema više soka za tebe!“ i slični, od jedne obične situacije stvore mnogo ozbiljniji problem. Još ako se to ponovi par puta, dete će izgubiti sigurnost u sebe i svoje sposobnosti, počeće zaista da misli za sebe da je „trapavo“, i verovatno će početi da traži da mu roditelj sipa i dodaje sok. Da li stvarno to hoćemo? Ok, imaćemo čist pod, ali i nesigurno dete. Kad roditelju dosadi da stalno sipa i dodaje čašu sa sokom, na red će doći novi komentari „Pa, jel ne možeš ništa sam? Neću ja da te služim. Sipaj sam ili nema soka!“ I što roditelj više navaljuje na dete, to će se ono osećati još nesigurnije i istrajnije da mu neko drugi da sok.

Ovo je jedan banalan i svakodnevan primer koji jasno oslikava zašto treba umesto negativne dati konstruktivnu kritiku.

Kako? Jednostavno, promenićete način na koji je kažete.

U zavisnosti od uzrasta deteta i motoričkih sposobnosti upotrebite neki od sledećih primera:

  1. Prosuo ti se sok? Sad ću ti pokazati kako da obrišeš pod (sto), pa onda pažljivo sipaj ponovo.
  2. Jednom rukom drži čašu, a drugom sok i sipaj polako.
  3. Ti drži čašu, a ja ću ti sipati jer je flaša teška.

Svi primeri ukazuju na rešenje, nema lošeg osećaja i dete uči kroz iskustvo.

Isto je i sa spremanjem sobe i ormana. Recite detetu šta tačno očekujete da uradi, jer verujte vaša i detetova ideja kako soba treba da izgleda su veoma različite. Takođe, uvek uzmite u obzir uzrast deteta i sposobnosti. Obratite pažnju i na to da ste, ako vas dete pita gde šta da stavi a vi odgovorite „Nemam pojma, sredi to kako znaš.“, dali zeleno svetlo da zaista sredi sobu onako kako ono hoće!

Roditeljske rečenice poput –  Šta misliš da majice staviš na jednu policu, a pantalone na drugu? Možda bi ti bilo lakše da prvo skloniš sve sa poda, pa onda da sređuješ police. Kako bi bilo da ove sitne igračke ipak držiš u kutiji? – dete motivišu i navode na razmišljanje u pravcu rešenja, jačaju motivaciju i samopouzdanje.

A, valjda nam to i jeste cilj 🙂

Dragana Aleksić, family coach

 

Šta (sve) stoji iza roditeljskog „NE“?

pexels-photo-193035Činjenica je da se danas prečesto čuje kako roditelji, a i oni koji čuvaju decu, izgovaraju (samostalno ili ispred glagola) – NE!

Dok se sa jedne strane „osuđuje“ preterana upotreba, sa druge (od roditelja, naravno), stižu sasvim realna opravdanja.

 

Ono što niko ne kaže je – KAKO, ČIME i, što je najvažnije, KADA zameniti ovo „NE!“ Jer, to najčešće zavisi od situacije.

HAJDE ZA POČETAK DA RAZUMEMO (NAS) RODITELJE!

Iza svakog roditeljskog „ne“ uglavnom stoji ili strah ili potreba da nešto bude drugačije. Pa tako, kada kažemo „ne“ mi detetu nešto branimo:

  1. iz straha da se ne povredi,
  2. iz straha da ne povredi nekog drugog,
  3. da bi prestalo sa nekom radnjom i uradilo nešto drugo (za ovo je KLJUČNO da NAUČIMO DA KAŽEMO drugačije. Kliknite OVDE da saznate više kako to možete da naučite)

A SADA DA PRECIZIRAMO KADA JE OK REĆI „NE“, A KADA GA TREBA IZBEĆI.

Idemo redom…

1. Kada je u pitanju bezbednost deteta od presudnog značaja su brze reakcije roditelja, koje su tada impulsivne, instinktivne, iskonske i za cilj imaju da zaštite dete. To su one situacije kada dete hoće da istrči na ulicu, ili kada ne vidi (ili češće ne razume) da mu preti neposredna opasnost – da, na primer, nešto može da padne na njega (vrela kafa, pun tanjir, ili nešto teže kao pegla na primer), ili kada se „opasno“ približi utičnici. Kada roditelj vikne „Ne!“ dete se trgne, zaustavi se u trenutku jer se uplaši, neretko i zaplače, ali složićemo se da je manja „šteta“ od suzica nego da se povredilo.

Ono što bi uvek trebalo da usledi, kada se dete smiri, je da mu se OBJASNI da je moglo da se povredi i pokaže kako da ubuduće bude pažljivije. Ukoliko je dete mlađe od tri godine verovatno neće razumeti posledice (bar ne onako kako ih mi vidimo), ali svakako mu treba reći zašto smo tako odreagovali. I, naravno, budite spremni da ćete ovo MNOGO PUTA PONAVLJATI, što je sasvim OK, jer je za dete to proces učenja.

AKO ŽELITE DA SAZNATE KAKO DA IZBEGNETE TIPIČNE GREŠKE U KOMUNIKACIJI SA DECOM, KLIKNITE OVDE.

2. Kada je u pitanju bezbednost i/ili povređivanje drugih od strane deteta treba napraviti razliku da li je dete nešto uradilo sa namerom ili slučajno. Verujte, kod male dece nema svesne namere da nekoga povrede. Više su u pitanju reakcije, koje su „posledica“ ili intenzivnih  emocija koje dete u tom trenutku oseća ili razvojnog procesa  ili iskustvenog učenja.

Ovde su roditelji dece uzrasta do tri, četiri godine, često u nezavidnoj situaciji, jer to što oni znaju da je dete bez loše namere nešto uradilo, teško će razumeti i druga osoba, na primer roditelj drugog deteta.

U pozadini je uvek potreba roditelja da zaštiti dete (pa čak i od drugog deteta), i to ume da nam zamuti sliku, odnosno da stvari vidimo potpuno drugačije, što je sasvim u redu. Međutim, upravo to je i razlog što su roditelji u parkićima kao orlovi koji nadleću svoju decu sa jednim ciljem – preduprediti neprijatnu situaciju, što često ide na štetu dece. I tada kreće preterano „Ne, ne, ne!“ koje ima za cilj ne samo da zaštiti drugo dete nego da spreči svaku eventualnu neprijatnost.

Mala deca uzimaju igračke jedna od drugih ne zato što su nevaljala i/ili nevaspitana (kako se često etiketiraju), već zato što je to za njih proces učenja i razvijanja motorike. Posmatraju sve(t) oko sebe, žele da dodirnu, isprobaju nešto, pa to nekada bude i nečiji obraščić, kosa i slično. Dete od godinu, dve, tri dodiruje stvari i ljude, pa i decu, sa potrebom da oseti u ručicama oblik, teksturu, težinu… Nekada je taj dodir „nekontrolisan“ jer dete nije svesno u tolikoj meri prostora, tačnije razdaljine između sebe i nečijeg oka ili nosa, niti „snage“ u ručicama kada stiska nečiji obraz. Ovo se dešava i kada je dete pod uticajem intenzivne emocije (sreće, straha ili besa). Slažem se da to ume da bude bolno i nelagodno, posebno drugom detetu, mada su česte i situacije da dete uopšte ne odreaguje, ali je roditelj taj kome to „zasmeta“.

POTREBNE SU VAM IDEJE I SMERNICE KAKO DA VAS DETE BRŽE I LAKŠE POSLUŠA? NEMATE VREMENA DA IDETE NA RADIONICE, NEMA KO DA ČUVA DETE? ONDA JE VIDEO PREDAVANJE DOBAR IZBOR ZA VAS! KLIKNITE OVDE I SAZNAJTE O ČEMU SE RADI.

KAKO ODREAGOVATI, A NE NAPRAVITI „POBUNU“ U PARKU (IGRAONICI, NA ROĐENDANU)?

Bilo bi idealno i svakako jednostavnije kada bi svi roditelji razumeli dobre namere svoje dece, jer verujte nijedan dvogodišnjak ne izađe iz kuće sa idejom da nekog namerno uštine, udari ili otme igračku! Ali, s obzirom da roditelji imaju „ugrađen sistem“ zaštite potomaka i da ne želimo da baš naše dete bude uzrok prepirke i svađe, onda je rešenje da umesto da govorimo stalno „Ne!“, usmeravamo dete i govorimo mu šta DA radi. Na primer – „Pitaj da li možeš da uzmeš igračku“, „To batu boli, hoćeš da ga pomaziš da prođe?“, „Slučajno si ga udario u nos, to ga boli, hoćeš da mu se izviniš?“…

Računajte da će i posle ovoga neki roditelji jednostavno impulsivno reagovati (a možda ćete i vi u sličnoj situaciji!), ali probajte da ih razumete. Vama je važno da čak i u takvim situacijama usmeravate dete šta da uradi, jer će bolje razumeti od onog „Ne!“

Naravno, ne očekujte da će mu odmah sve biti jasno, posebno ako je mlađe od dve godine, ali svakako treba da vam bude NAVIKA da mu uvek objasnite.

Ukoliko primetite da dete namerno udara i povređuje druge, važno je da kroz razgovor ili objektivno posmatranje trenutne porodične situacije (možda ste nedavno dobili bebu, pa detetu nedostaje pažnja, preselili ste se, dete je krenulo u vrtić…), nađete uzrok. Ako se sve svede na grdnju, kaznu i opet „ne!“, problem neće biti rešen nego se može očekivati da eskalira…

3. SADA dolazimo do NAJVAŽNIJEG dela na ovu temu 🙂

„Ne diraj to! Nemoj tu da sediš! Ne gledaj ceo dan u taj ekran! Ne stavlja se to tu!“, i slični zahtevi su potpuno beskorisni iz dva razloga. Prvo, mozak ne razume negaciju. Sve dok detetu govorimo da nešto ne radi, ono će ipak raditi, ali ne zato što nam tera inat, već zato što mu mi nesvesno dajemo takve instrukcije. Da bi mozak „razumeo“ šta NE treba da se radi, prvo mora da zamisli tu radnju. Tako dolazimo do drugog razloga, odnosno posledice negacije, a to je usmeravanje pažnje upravo na ono što ne želimo da dete radi.

Pa, KAKO onda reći?

Prvo se zapitajte koji je vaš CILJ kada kažete detetu da nešto ne dira? Šta u stvari želite da mu poručite? Da bude pažljiv da se ne povredi? Da pazi da nešto ne padne i razbije se? Da će se isprljati?

Onda tako i recite!

„Budi pažljiv jer to može da te povredi. To je lomljivo, probaj da ga zaobiđeš. To se lako lomi, bolje ga gledaj iz daleka. Vidiš to je prljavo, ako priđeš preblizu isprljaćeš se…“

Umesto – „Ne gledaj ceo dan u ekran!“ – recite (ja uvek predlažem i dozu šaljivosti i veselosti, u glasu, jer deca na to lepo reaguju) – „Za danas je dosta buljenja u TV, idemo sada u park da razmrdamo telo i vijuge! Dosta, bre čoveče tih igrica, umoriće ti se mozak! Nahrani ga nekom knjigom! Hoćeš da izaberemo zajedno?“

Na ovaj način mi zapravo USMERAVAMO dete na ono što treba, tačnije vodimo konstruktivnu komunikaciju koja daje bolje rezultate od pukog ponavljanja negativne rečce.

Sada je bar malo lakše da se razume kada je OK reći „ne“, a kada ga (i čime) treba zameniti. Kao i uvek, napominjem da je za sve potrebno vreme, pa tako i za usvajanje ovakvog načina govora.

UZ VIDEO PREDAVANJA IMATE PRILIKU DA NAUČITE KAKO DA GOVORITE DA BI DETE BRŽE I LAKŠE SARAĐIVALO. ZA INFORMACIJE KLIKNITE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

 

 

Ja u medijima :)

Intervju za blog Mamin svet, februar 2017.

Ceo tekst na linku http://www.maminsvet.rs/2017/02/27/gubimo-se-u-pokusajima-da-budemo-savrseni-roditeljia-deci-to-uopste-nije-vazno/#.WL0yIPkrK71 

d17.JPG

 

N1, oktobar 2016.

N1_okt 2016.jpg

http://rs.n1info.com/a201201/Video/Tri-tacke/U-Tri-tacke-sa-Draganom-Aleksic-savetnikom-za-porodicu.html

 

 

GRAND MAGAZIN, avgust 2016. 

STUDIO B, avgust 2016.

stb

GRAND MAGAZIN, jul 2016.

Untitle.jpg

https://www.youtube.com/watch?v=sXDwQz9U-kU

MALI DNEVNIK, april 2016.

1

https://www.youtube.com/watch?v=rriPpEqLZyU

PREPOZNAVANJE, januar 2016.

Untitled

https://www.youtube.com/watch?v=kLWsJVwdFmE

BAZAR, jun 2015.

sajt_dragana

http://www.bazar.co.rs/public/magazini/1307#page/52

PORTAL Roditelji.hr

img_20160827_070636

http://www.roditelji.hr/obitelj/intervju-s-draganom-aleksic-roditelji-su-prva-linija-podrske-svojoj-djeci/

Šta GOVORIMO i kakve PORUKE šaljemo DECI?

mom-scolding-toddler_1Deca stalno isprobavaju, testiraju i pomeraju i svoje i roditeljske granice.

Za njih je to proces učenja i prilagođavanja svetu.

Od toga kako se roditelji postave, šta im je važno, šta mogu da prihvate i tolerišu, koliko su fleksibilni i koliko uspevaju da budu dosledni, zavisi koliko će se te granice „razvući“.

Ovo je proces u kojem i roditelji uče kako da nose svoju ulogu, odlučuju da rade ili ne rade ono što su radili njihovi roditelji, „razvlače ili stiskaju“ svoje granice, donose odluke koje će oblikovati vrednosti i uverenja deteta koje će ono kasnije nositi kroz život.

S obzirom da u školi nismo učili važan životni predmet „kako biti roditelj“, ovo je zaista veliki i ozbiljan zadatak koji svako od nas obavlja na najbolji mogući način.

Kroz  naša ponašanja i govor, mi deci prenosimo važne poruke na osnovu kojih ona kreiraju svoju sliku sveta, ali i ličnu sliku. Često ne razmišljamo kako ono što govorimo utiče na njih, pa je zgodno pomenuti par situacija i roditeljskih ponašanja koja bi bilo dobro uočiti i promeniti.

„NE MOŽEŠ TI MENE DA UCENJUJEŠ!“

Ako ste ovo izgovorili, jasno je da vi već mislite da vas dete ucenjuje, tačnije da to tako doživljavate. Jer ono nema nikakvu svest ni ideju da to radi, a u ranom uzrastu nema ni takve sposobnosti. Kada roditelj to izgovori, tj. imenuje neko detetovo ponašanje kao ucenu, to nosi loš osećaj kod obe strane, jer iza ucene se krije loša namera. A deca nemaju loše namere, već samo želju za učenjem.

Dakle, dete ima neko ponašanje kojim želi da postigne nešto, ali još uvek ne zna da to može da bude ucena i da se tako zove. Ono zapravo samo testira šta će proći kod vas, gura vaše granice, uči da li i šta može i kako može. Za njega je ovo prirodan proces učenja i traženja mesta u svetu i ne treba da ima loš osećaj zbog toga.

U situacijama kada je dete uporno da dobije nešto što vi ne želite da mu date u tom trenutku, korisnije je da mu se objasni da njegovo ponašanje nije prihvatljivo nego da mu se to stavlja u kontekst ucene.  Umesto – Ne možeš vikanjem da me ucenjuješ da ti kupim novu igračku!, recite – Ne mogu da razmišljam kada toliko vičeš, bole me i uši i glava. Probaj to lepo da mi kažeš. Ili – Danas to nismo planirali. Razumem da želiš, jednostavno nam to nije u planu. Sledeći put ćemo se bolje dogovoriti.

Važno je da dete gledate u oči, da budete u istom nivou, i da vaš glas bude smiren. Budite spremni da više puta ponovite ovaj pristup u raznim situacijama, a ako uspete da budete istrajni, dete će shvatiti da se ta granica ne „razvlači“ i jednostavno će odustati.

POTREBNE SU VAM IDEJE I SMERNICE KAKO DA VAS DETE BRŽE I LAKŠE POSLUŠA? NEMATE VREMENA DA IDETE NA RADIONICE I PREDAVANJA, NEMA KO DA VAM ČUVA DETE? ONDA JE INTERNET PREDAVANJE DOBAR IZBOR ZA VAS! GLEDAJTE OD KUĆE, NA KOMPJUTERU, TABLETU ILI TELEFONU! KLIKNITE OVDE I SAZNAJTE O ČEMU SE RADI.

„NEKA, PUSTI, JA ĆU“ i „HAJDE, POŽURI!“

Stress Mother Running Late with Kids on White

Hroničan nedostatak vremena, nestrpljivost, žurba, razlog su zbog kog pribegavamo „bržem rešenju“, da mi nešto uradimo umesto deteta ili da ga stalno požurujemo. I nekad jednostavno moramo ako hoćemo da stignemo na vreme.

Ovde je najveća zamka da nam ovo ponašanje ne pređe u naviku. Jer, naravno da ćemo mi kao odrasle osobe uvek uraditi nešto brže od deteta, jer smo tom radnjom ovladali, ali takvim ponašanjem mi mu uskraćujemo iskustvo da nauči to nešto, a usput mu i „šaljemo poruku“ da ono to ne može da uradi dovoljno dobro i/ili brzo kao mi.

To za posledicu ima stvaranje nesigurnosti i uverenja da nikada neće dostići naše sposobnosti, da ne ume dovoljno dobro ili brzo da radi nešto što će ga učiniti prihvaćenim, a nas zadovoljnim…  Varijacije su brojne.

Šta možete da uradite? Prvo da primetite koliko često ponavljate ove rečenice i radite nešto umesto deteta, a onda da to prestanete, postepeno, sve dok dete samo ne počne da ih radi.

Ključna reč je strpljenje, a ako ste i dalje u deficitu sa vremenom, promenite navike i počnite pet minuta ranije da se spremate, ustajete… Sigurno nije dete (uvek) „krivo“ što se kasni…

Naravno, ima još razloga zbog kojih dete odugovlači sa ustajanjem, spremanjem, polaskom na vreme… Jedan od njih može biti da mu nedostajete jer ste preko dana razdvojeni i samo želi da što duže budete zajedno ujutru 🙂 Iza svakog ponašanja se krije neka dobra namera. Veština čitanja između redova kao i poznavanje efikasne komunikacije, mogu vam pomoći da bolje razumete dete.

UKOLIKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA ZA IZAZOVNE SITUACIJE SA DETETOM ZAKAŽITE INDIVIDUALNE KONSULTACIJE NA 069 11 92 851 ILI NA MEJL: DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM 

Dragana Aleksić, Family coach