Iskustva sa Emotivnog detoksa

to-do-start-emotional-detox

Spektar tema koje se mogu raditi metodom emotivnog detoksa je veoma širok. Od eliminisanja stresa, strahova, blokada, preko treme, nesigurnosti, do promene energije koju emitujemo i načina na koji nas drugi doživljavaju.

Više o ovim emotivnim saboterima pisala sam OVDE.

Ovo su samo neka iskustva koja su moji klijenti želeli da podele sa vama.

 


Posle godinu dana rada sa Draganom na Emotivnom detoksu, postala sam potpuno druga osoba, moj život se promenio na svim poljima. Osećaje straha, besa, tuge, krivice i stida zamenila je ogromna ljubav, pre svega, prema samoj sebi, neopisiva radost i mir u srcu, otvrenost ka novim saznanjima o životnim principima i samospoznaji.

Ipak, želim da kažem da Emotivni detoks nije čarobni štapić, radi se korak po korak, teme se nameću same, nižu se jedna na drugu. Posle svake seanse osešaš olakšanje, uviđas da u istim situacijama reagujes drugačije, slobodnije, pozitivnije, onako kako si želeo, a iz nekog razloga nisi mogao.  Neke blokade su odlazile same, bez posebnog rada na njima, jednostavno su iščezle. Bilo je i perioda  kada nisu postojale teme za rad i posle nekoliko meseci se ponovo pojave. Neke teme su bile teške i njihovo procesuiranje je trajalo dugo, druge su se procesuirale preko noći, jednostavno se probudis drugačiji 🙂

„Počistile“ smo mnogobrojna loša uverenja koja su me kočila u životu i nisu mi dozvoljavala da živim život punim plućima.

Osećaj kad pobediš samog sebe je nešto neopisivo, posle svake seanse se više sviđaš samom sebi. Bude se tvoje nove, svetle strane ličnosti i tvoji kvaliteti koji su bili zakopani negde duboko i nisi bio svestan da ih poseduješ.

Naučila sam da preuzmem odgovornost za sve što mi se dešava u životu. Umesto da burno reagujem u određenim situacijama počela sam mudro da odgovaram, „dešifrujem“ znakove pored puta, a u izazovnim situacijama sve češće bivam “iznad situacije”.

Sada se budim nasmejana, puna energije, u radosnom  iščekivanju svega što će mi se dogoditi u predstojećem danu. Ne opterećujem se planiranjem života kao ranije, nego puštam da život teče. Mir, radost i ljubav koju osećam se ne može porediti ni sa čim, to je nešto najvrednije što čovek može pokloniti sebi. Emotivni detoks i „buđenje duše“ (kako sam ja ovaj proces doživela), preporučujem svima koji su hrabri da otkriju najbolju verziju sebe i trgnu se iz zimskog sna.

Marija, Novi Sad


Nakon sporadičnih napada stresa tokom javnih nastupa i povremenog gubljenja vazduha u grudima zbog previše obaveza, rešio sam da probam tehniku emotivnog detoksa i ublažim tegobe. Sam proces je zanimljiv, i iako prolazite kroz događaje iz prošlosti koji su najverovatnije izazvali sve ono neprijatno što vam se trenutno dešava, sama seansa je prijatna i opuštajuća, a ja sam se, priznajem, toliko opustio da je malo falilo da zaspim. Već posle jednog odlaska osetio sam pozitivnu promenu i u „kriznim situacijama“ počeo da primenjujem tehnike koje sam tokom sesije naučio.

Nenad, Beograd

 


Iako praktično celog života učim engleski, od osnovne škole, nikada nisam bila dovoljno sigurna i govorila ga opušteno. Svaki put kada sam donoslila odluku da „utvrdim“ znanje kretala sam od početka da ga učim, ali rezultati su uvek bili isti – nezadovoljavajući. Na putovanjima bih uvek „puštala“ druge da se sporazumeju, iako sam sve razumela. Nisam znala zašto mi se to dešava. Na emotivnom detoksu ovo je bila tema na kojoj sam htela da radim. U toku sesije otkrili smo događaj iz škole koji je bio „uzrok“ mojoj nesigurnosti. Nakon procesa osećam se bukvalno odblokirano jer smo raskinuli moja negativna uverenja. Sad imam potpuno drugi stav prema ovoj temi i nekako je sve došlo na svoje.

Milica, Beograd

 


Svako od nas jednom u životu doživi neprijatnost koja ostavi duboke ožiljke u našem biću, pa sam tako i ja imala situaciju koja je obeležila jedan emotivno težak period mog života. Nakon što sam okončala taj težak partnerski odnos ostali su ožiljci koji su se, i nakon puno ljubavi i fenomenalnog braka, javili u formi straha. Strah sam osećala svuda oko sebe, u svakoj sferi života.  Nakon radionice „Emotivni detoks“ odlučila sam da probam ovu metodu. Moram da naglasim da sam po prirodi jaka žena koja sve svoje probleme stoički izdrži na nogama, ali sa strahovima jednostavno nisam mogla da se izborim.

Nakon sesije osetila sam veliko olakšanje. Tokom rada iz mene su „izašle“ razne emocije uz dosta suza. Sutradan su se strahovi smanjili i nakon dužeg vremena šetala sam se ulicom uzdignute glave bez straha, mada su još pomalo bili prisutni. Nakon nedelju dana bilo je bolje, a nakon dva meseca potpuno su nestali. Emotivni detoks preporučujem svima koje žele da ponovo dišu punim plućima.

Marina, Beograd

 


Već jedno godinu, dve radim na sebi.  Intenzivno.  Slušajući motivacione videe, čitajući knjige, prisustvujući seminarima, itd. Mogu reći da moj nivo svesti raste, kao i da sam otklonila razna uverenja, promenila mnoge navike, osvestila određene stvari i da mi je dosta lakše kada prolazim kroz određene izazovne periode.

Početkom prošle godine moja, tada trogodišnja, ćerka je završila u bolnici u veoma teškom stanju, gde smo zajedno provele mesec dana. Od tada je prošlo nešto više od godinu dana, ja sam se susretala u svojoj glavi sa tim i bila sam ubeđena da sam to prebolela.

A onda sam otišla na emotivni detoks i na pitanje na čemu želim da radim, koja je moja tema,  rekla sam – O poslu, tu imam najviše izazova i želim da ga promenim.

Ljudi dragi, ne da moja tema nije imala veze sa poslom nego je Dragana postavljanjem pravih pitanja i prateći mene, došla do toga da ja imam tonu zaglavljenih suza vezano za ovu situaciju sa ćerkom.  Samo mi je dala maramicu i ostavila me da se isplačem. A onda mi je to „odmahala“ (kako se u žargonu kaže za proces eliminisanja). Koliko mi je bilo lakše!  Kao da mi je neko pustio kočnicu.  Sledeći put smo pričale o odnosu sa mojom mamom.  Opet smo krenule od neke situacije na poslu koja je bila samo okidač i došli do pravog razloga. Nisam ni bila svesna koliko neka uverenja iz porodice, koja sam pokupila, duboko utiču na moj život i način ponašanja.  Može čak tim testom mišićnog odziva da se otkrije period života, tačnije godina u kojoj se desio određeni događaj u kom je nastala emocija i zbog koga je nastao čitav sistem uverenja i verovanja.

I dalje sam po utiskom.  Nakon svakog  našeg susreta odem kući smirenija.  Dragana širi pozitivnu energiju.  Ona nema čarobni štapić, ona „baci malo magije“ na nas, a na nama je da se održavamo i da radimo na sebi tako što ćemo u svakodnevnom životu postupati drugačije u identičnoj situaciji, s tim što je sada lakše jer više nema zaglavljenih emocija i blokada.

Jelena, Novi Sad

 


Na prvoj sesiji emotivnog detoksa bila sam u totalnom deficitu sa energijom. Osećala sam energetski oklop oko sebe, kao da me neko puškom naterao da dođem, bez poverenja u, meni tada nepoznat, proces, puna nekog besa, razočarenja, negativne energije. Osećala sam nezadovoljstvo na gotovo svim životnim poljima, a za temu sam izabrala posao. Posle tri uzastopna porodiljska odsustva, osećala sam strašnu nesigurnost i strah od povratka na posao. Dobila sam otkaz, a na putu pronalaženja novog posla su mi se ređali neuspesi i padovi. Na razgovore sam išla sa ogromnom tremom, bila manja od makovog zrna, i, zbog meni tad nepoznatih razloga svi su me odbijali na vrlo čudne načine. Malo je reći da sam bila razočarana… Prva sesija mi je na izgled bila „ništa posebno“. Ali, nakon tri dana sam se našla na razgovoru za posao (isti poslodavac, drugi krug), a treme uopste nije bilo. Ja sam zračila pozitivnom energijom koja je bila zarobljena u meni. Poveren mi je jedan projekat kao ulaznica za stalni posao kojim se trenutno bavim.

Marija, Novi Sad

Zašto je važno da PRESTANETE da govorite detetu da je BEZOBRAZNO?

mom-scolding-toddler_1Imate osećaj da ste stalno u disharmoniji sa detetom? Vi jedno ono drugo, vi branite nešto, ono nastavi baš to da radi i izgleda kao da vas ignoriše.

Na kraju ste živaca i govorite mu da je bezobrazno. Pročitajte zašto treba da prestanete sa tim.

Sada se verovatno pitate kako da to izvedete kada se dete ponaša na vama nedopustiv način? Evo, već ste dali odgovor, a ključna reč je „ponašanje“. Dakle, nije dete bezobrazno nego vi tako doživljavate njegovo ponašanje i ogromna je razlika između ove dve stvari.

  1. Kada kažemo detetu (ili bilo kome) da je bezobrazno to je etiketa na njegov identitet. Što više puta to ponovimo i mi i dete ćemo sve više početi da verujemo u to. Primetili ste možda da deca na pitanje zašto rade to što im se brani, umeju da kažu – Zato jer sam bezobrazan. Zato što sam nevaljao. To znači da su i sama poverovala u to. Da li  stvarno želimo da dete to veruje za sebe?
  2. Druga važna stvar je da, kada stalno mislite da je dete bezobrazno, vi se nesvesno fokusirate da zaista vidite sve ono što je „pogrešno“. Da ste upali u ovu zamku primetićete po tome što na svakih pet minuta govorite – nemoj to, pusti, šta radiš, bezobrazan si…
  3. Treće, ako svoje dete vidite kao bezobrazno onda sve što radi  vi  doživljavate lično i vidite samo posledicu, a ne poruku koju dete šalje. Dakle, vi se osećate loše zbog toga i svu svoju pažnju usmeravate upravo na to – ja se osećam loše jer je dete bezobrazno. A kada je pažnja na nama često nam promiču signali šta zapravo dete ponašanjem poručuje.

Razlika između ponašanja i identifikovanja sa nekom osobinom je zaista velika. OK, shvatili ste, ali šta sad? Problem je i dalje tu. Pa nećemo valjda dopustiti detetu da nastavi da se ponaša onako kako ne želimo!?

Naravno da ne. Evo koja su roditeljska ponašanja korisnija u rešavanju ovih situacija.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

PRVO PRAVILO JE DA ZNAMO PRAVILA!

Kada uspostavljate pravila važno je da su vaša očekivanja prilagođena uzrastu deteta i da su rečena tako da ih ono zaista razume. Dakle, pravila moraju detetu da budu potpuno jasna. Na primer – kada smo u kolima sediš u auto sedištu, kada smo u pozorištu i bioskopu šapućemo, kada želiš tuđu igračku pitaš da li možeš da je uzmeš, kada smo na ulici držimo se za ruke, kada dođeš kući skineš cipele, pre ručka peremo ruke, pre spavanja peremo zubiće, pre čitanja skloni igračke… Naravno, nećete sve ovo odjednom izdeklamovati detetu. Posebno naglašavam da se o pravilima priča mnogo pre neke konkretne situacije, zgodno je i kroz poučne pričice.

Tek kada verbalno „povežemo“ situaciju sa željenim ponašanjem, onda možemo da kažemo da je to naše pravilo. Ako tek kada ste u bioskopu kažete detetu da priča tiše, već je kasno jer neće razumeti zašto. Međutim, ako ste ga ranije pripremili onda će biti dovoljno da ga u bioskopu samo podsetite „Sećaš se da smo se dogovorili da u bioskopu šapućemo.“ Računajte da ćete u početku više puta podsetiti dete, što je sasvim očekivano, posebno ako je mlađe od pet godina.

Trudite se da uvek zadržite smirenost i da ne ulazite u previše objašnjavanja ili raspravu, a posebno se oslobodite „ideje“ da je dete bezobrazno i da vam to radi namerno. Jer ne radi, ono tako uči. Dakle, u bioskopu ga samo podsetite, a kada dođete kući još jednom prođite pravilo – Sećaš se kako smo se dogovorili da u bioskopu šapućemo? Hajde da sledeći put pričamo još tiše…

I bilo bi sjajno kada bi sve bilo ovako lako. Ali, šta ako nas dete iznenadi nekim ponašanjem ili nastavi sa onim  neprihvatljivim?

OTKRIJTE SKRIVENE PORUKE – ČITAJTE IZMEĐU REDOVA

Prvo i najvažnije – pokušajte da ne upadnete u zamku da vam sva pažnja bude na posledici – ružnom ponašanju i prvom osećaju koji se u vama javio. Probajte da otkrijete šta vam ustvari dete ponašanjem govori, jer nešto se dešava u njemu, ali to ne ume da kaže.

backtalkingboy-1

Sagledajte situaciju objektivno – da li ste možda došli kod bake a onda, umesto da baka priča ili se igra sa detetom, ona sa vama prepričava doživljaje sa porodičnog ručka (iz prodavnice, pošte…).

Ako dete na primer počne da gura vas ili baku, ili možda čak i šutne, vaša prva reakcija može da bude – Šta radiš to!? Zašto si bezobrazan prema baki?

Međutim, u ovoj situaciji dete je zapravo želelo pažnju za sebe, ali to nije umelo da kaže i zato je pokazalo na način koji je siguno privukao pažnju, ali na njegovu žalost, negativnu. I umesto da ima baku za sebe dete sada sluša kritike i pretnje kaznom i oseća se loše.

Da li ste uspeli bar na kratko da „uđete u detetove cipele“?

Ako se složimo da ne želimo da se ovakvo ponašanje nastavi ili još gore „ukoreni“, šta možemo da uradimo? Kritikom i „napadanjem“ nećemo saznati razlog i zato pitajte dete ovako  – Šta si u stvari hteo pa si udario baku? Možda će sagnuti glavu jer oseća da to nije trebalo da uradi, možda će pokušati još jednom da vas udari (jer „ne razumete“ pa „mora“ da ponovi – ovo često rade deca mlađa od dve godine), a možda će i reći nešto – Hteo sam da baki pokažem… , a ona me ne gleda!

ONO ŠTO OVIM PRIMEROM ŽELIM DA VAM KAŽEM JE DA KADA VIDITE SAMO POSLEDICU VI NE MOŽETE DOĆI DO UZROKA, PA SAMIM TIM NI DO KOREKCIJE PONAŠANJA. POSLEDICU ĆETE MOŽDA KAZNITI, KRITIKOVATI, ŠTO ĆE DATI TRENUTNO REŠENJE, ALI DETE NEĆE SPREČITI (TJ. NAUČITI) DA TO PONOVI SLEDEĆI PUT. NE ZATO ŠTO JE BEZOBRAZNO NEGO ZATO ŠTO GA „NE RAZUMETE“.

Sada se možda pitate – Pobogu, pa jel moram da budem stalno detektiv i da čitam tajne signale!? Odgovor je – da. Posebno ako dete odjednom počne da se ponaša potpuno drugačije nego inače. Umesto da potiskujete njegova ponašanja i osećanja (koja su zapravo pravi razlog neprimerenog ponašanja), tražite odgovor (na adekvatan način) da biste ga usmerili kako treba i naučili šta ne treba da radi. To daje dugoročne rezultate i gradi most poverenja. U suprotnom, čim malo odraste možete očekivati da neće deliti sa vama ništa što će ga dovoditi u situaciju ponavljanja istog scenarija – kritike, grdnje, kazne…

U opisanoj situaciji sa bakom, možete da ga usmeravate na sledeći način (ili još bolje napravite pravilo) – Kada nešto želiš da kažeš ili pokažeš baki dok priča sa nekim, povuci je dva puta za ruku/rukav/haljinu… Naravno, dogovorite se sa bakom da je ovaj znak pravilo i da tada zaista usmeri pažnju na dete.

Zašto je važno da sebe naučimo da ovako reagujemo?

Ideja da nam je dete bezobrazno nosi veliki teret jer mislimo da nešto nismo uradili dobro u procesu vaspitanja, da smo negde silno pogrešili i da će dete zauvek biti nevaljalo. Kada svoje dete prestanete da posmatrate kroz osobine (koje ste mu „zalepili“ na identitet) i kada njegovo ponašanje doživljavate kao proces učenja, prolazak kroz neku razvojnu fazu ili pokušaj da vam nešto „kaže“, vi zapravo razvijate sposobnost da ga zaista razumete i pomognete mu da izražava na adekvatan način to što oseća. 

Ključ je u ponavljanju i strpljenju. Biti strpljiv znači i razumeti da ćete neke stvari ponoviti više puta (verovatno bezbroj 🙂 ), jer ne možete očekivati da će dete baš odmah sve shvatiti, povezati, poslušati vas i promeniti ponašanje. Ali, vremenom svakako hoće! Davanjem podrške osiguraćete da vaš odnos bude kvalitetan i pun poverenja.

Dragana Aleksić, family coach

„KAKO DA PRIČAŠ DA TE DETE RAZUME I POSLUŠA“ SU VIDEO PREDAVANJA O EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI SA DECOM. AKO ŽELITE DA UNAPREDITE SVOJU KOMUNIKACIJU SVE INFO O PRISTUPU PREDAVANJIMA SU OVDE.

ZA DODATNE INFORMACIJE PIŠITE MI NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

Pokrenite REČIMA točkiće za RAZMIŠLJANJE      

pexels-photo-207653Komunikacija je fantastičan alat za pokretanje misaonih procesa!

Malom promenom u formulisanju rečenica i pitanja, možemo da pokrenemo lavinu ideja u dečjim glavicama…

Kao i mnoge druge stvari u životu, tako i način na koji razgovaramo sa decom može da upadne u kolosek i naviku.

Ako neke zahteve deci stalno govorimo na isti način, može se desiti da što više puta ponovimo to manje rezultata imamo. Sigurno ste više puta čuli da ako hoćemo drugačiji rezultat u vezi nečega treba da promenimo način na koji smo do tada radili.

Pa, hajde da promenimo način na koji pričamo sa decom i pokrenemo točkiće!

1.SVAKO PITANJE POČINJETE SA – ZAŠTO?

Navikli ste da sva pitanja upućena detetu počinju sa „zašto“ – Zašto si to uradio? Zašto to već jednom ne uradiš? Zašto se tako ponašaš? Zašto ne skloniš igračke kad ti sto puta kažem? Zašto uvek kasniš? Zašto ne pojedeš sve iz tanjira?… Treba da znate da se tzv. „zašto“ pitanja (posebno ako idu u nizu) doživljavaju kao napad, jer osoba, u ovom slučaju dete, stalno mora da traži opravdanja za neko ponašanje. To praktično znači da će mu sva pažnja biti usmerena na „napad i odbranu“, tako da ne možemo da očekujemo da će se točkići pokrenuti i da će dete misliti svojom glavom, o motivaciji i kreativnosti da ne pričamo!

Sad se sigurno pitate kako ćete saznati to što vas zanima ako ne pitate – Zašto?

Probajte da počnete pitanje sa „kako, kada, koji ili šta“ – Šta te sprečava da počneš da radiš domaći? Koji je razlog što ovoliko odugovlačiš? Kako bi ti ovo rešio? Šta je po tebi bolje da prvo uradiš – da spremiš sobu ili da uradiš domaći? Kada planiraš da počneš da se spremaš? Šta predlažeš kako sve možeš da mi pomogneš oko ručka?

Naravno, nećete postaviti sva pitanja odjednom (niti je to cilj), a formulacija samog pitanja će zavisiti i od uzrasta deteta. Ako je dete mlađe uvek mu nakon pitanja ponudite svoju pomoć.

Kada počnete da postavljate ovakva pitanja videćete kako dete počinje da razmišlja. Dajte mu prostor, tj. vreme da da odgovor. I naravno (po)slušajte ga! Ovakvom komunikacijom mi detetu dajemo mogućnost da izrazi svoje mišljenje, ne sputavamo ga u davanju predloga i rešenja. I što je najvažnije motivišemo ga i ujedno mu ukazujemo poverenje da nešto može samo da reši. Nema veze ako vam se učini da je to što je dete reklo ili predložilo neizvodljivo, ono će naći način da to sprovede u delo kada je motivisano.

I još jedna važna napomena – cilj je da se dete pokrene na razmišljanje i akciju (da se spremi, počne da radi zadatak…), a ne da po svaku cenu dođemo do odgovora!

Nedavno mi je jedan tata na seminaru o komunikaciji, nakon što je njegov sin uradio nešto za šta je on procenio da je nemoguće, rekao – Ko sam ja da stajem na put njegovim idejama!? Bio je iskreno iznenađen šta sve njegov sin može da smisli i uradi kada ga podstakne pravim pitanjima i da mu dovoljno vremena.

mother-lie-their-kid

2. GOVORITE – AKO…, ONDA…

Kada su u pitanju zahtevi roditelja da dete nešto uradi, rečenice u formi „Ako…, onda…“ praktično znače da je dete uslovljeno na to – Ako uradiš domaći onda ćemo ići u park. Ako se ne smiriš nećeš dobiti sladoled. Ako budeš dobar dobićeš…

Kada je uslovljavanje u pitanju postoje dva puta – prvi je da će zbog onoga što sledi dete uraditi to što zahtevamo (a ne zato što je motivisano), a drugi je otpor.

Šta to znači?

U prvom slučaju stalno ćemo morati da imamo „keca u rukavu“, uloge koje ćemo povećavati, tačnije šargarepu na štapu i da bukvalno „mamimo“ dete da nešto uradi. Još veći problem nastaje kada se na ovakav način razgovara o svakodnevnim situacijama – oblačenju, hranjenju, sklanjanju igračaka, kupanju, pranju zubića… Sa druge strane kada je dete u otporu ono tada razmišlja kako da izbegne to nešto, a ne kako da ga uradi. U oba slučaja izostaje unutrašnja motivacija, ona pokretačka želja da dete nešto uradi i ima osećaj ličnog postignuća.

Ima još jedna začkoljica kada govorimo rečenice „ako, onda“, a to je da postoji pretpostavka da se to i ne mora uraditi, što se vrlo često i potvrdi u praksi. Jer šta će se desiti ako dete ne uradi? Ostaće bez nečega? Ili ipak neće? Ovo je „igra“ u kojoj su oni koji gube uglavnom roditelji, jer na kraju ipak popuste, i to najčešće jer nemaju izbora kada na primer ujutru žure na posao, a dete se nije obuklo za vrtić ili školu. Onda sva obećanja i/ili pretnje padaju u vodu.

Da ne biste sebe više stavljali u zamku, a dete pokušavali da „motivišete“ uslovljavanjem (to je spoljašnja motivacija koja je kratkog daha), jednostavno prestanite da koristite ovaj model.

A kako onda da govorim?

Koristite reč „kada“ – Kada uradiš domaći ići ćemo napolje. Kada spremiš sobu imaćeš vremena za igru. Kada mi pomogneš oko pospremanja stola ješćemo sladoled i čitati knjigu…

Primećujete da reč „kada“ usmerava pažnju ka izvršenju radnje, tj. ne dovodi u pitanje da li će dete nešto uraditi već stoji smernica da će se to svakako obaviti i posle toga nešto drugo sledi. Ovde nema uslovljavanja jer se navode činjenice – kada se nešto uradi, uslediće nova radnja. Kada nema uslovljavanja nema ni otpora ni lošeg osećaja u vezi radnje koja treba da se obavi.

NARAVNO, NAPOMINJEM DA TO ŠTO KAŽETE DA ĆE USLEDITI I URADITE.

I u ovom tekstu naglašavam da sve promene koje očekujemo od naše dece moraju da krenu od nas. Mi treba da promenimo naše navike u razgovorima, a svaka promena zahteva i vreme za vežbu. Preporučujem da uvek prvo probate samo sa jednom i da je primenjujete najmanje desetak dana, da pratite kako dete reaguje i kako se vi osećate. Kada u procesu vežbanja „pogrešite“, samo se ispravite i recite na nov način.

Strpljenje + vežba = željeni rezultat

Dragana Aleksić, family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Kako bi bilo kada bi se u škole uveo PREDMET O RODITELJSTVU?

16176981_1180806178634958_1085535981_nIako je roditeljska uloga jedna od najvažnijih u životu čoveka, njom se, kakav paradoks, bavimo tek kada dobijemo dete. Tada smo kao na ubrzanom kursu na kojem treba da savladamo sve – od prepoznavanja i zadovoljavanja fizioloških i emotivnih potreba deteta, preko brige o zdravlju, do vaspitavanja.

Zapravo, tek tada po principu pokušaja i rezultata učimo da brinemo o drugom živom biću – sopstvenom detetu.

Ovaj tekst je nastao kao rezultat iskustava i povratnih informacija roditelja koji su prethodnih godina bili na mojim predavanjima i radionicama, ili imali individualne konsultacije, na temu komunikacije sa decom, uspostavljanja saradnje i prevazilaženja trenutnih problema.

Sve navedeno u njemu je ono što su roditelji naglasili da bi voleli da su znali pre nego što su dobili decu, ili bar pre nego što je dete ušlo u neku specifičnu i izazovnu razvojnu fazu.

ČINJENICA JE DA SVAKI RODITELJ DAJE NAJBOLJE OD SEBE U DATIM OKOLNOSTIMA I SA RESURSIMA KOJIMA RASPOLAŽE U ODREĐENOM TRENUTKU.

I ISTINA JE DA BI MNOGI OD NAS BILI JOŠ BOLJI U SVOJOJ ULOZI I DA BISMO SEBE POŠTEDELI MNOGIH NEDOUMICA I NEPROSPAVANIH NOĆI ZBOG GRIŽE SAVESTI, SAMO DA SMO ZNALI JOŠ PONEŠTO…

Hajde da malo maštamo i da zamislimo kako bi bilo da postoji predmet u školama na kojem bi se (na)učile neke osnovne stvari o roditeljstvu i razvoju deteta.

Zamislite kako bi bilo kada bi mladi učili kako se razvija mozak deteta i znali koje su primarne potrebe bebe. I kada bi već tada znali da beba koja plače nije razmažena, već samo traži dodir i toplinu tela svoje mame na – za nju jedini mogući način – plakanjem. Traži osećaj sigurnosti koji je imala prethodnih devet meseci u njenom stomaku.143-99525-kid-asking-why-1429599810.jpg

Zamislite da ljudi i pre nego što postanu roditelji znaju da dete od godinu, dve, tri ne može da bude bezobrazno, manipulativno niti da svesno tera inat.

Koliko bi proces vaspitavanja deteta bio lakši i zaista nešto u čemu se uživa, kada bi roditelji bili rasterećeni balasta da svoje dete posmatraju kao da njima nešto namerno radi,  kada ne bi svaki postupak deteta doživljavali lično i mislili da su negde mnogo pogrešili.

Zamislite kada bi već tada znali da je u prvim godinama detetovog života za njega sve proces učenja kroz istraživanje i igru.

Detetu je ponašanje način na koji izražava kako se oseća i šta mu je potrebno. A roditelje tom „jeziku ponašanja“ niko nije naučio. 

Kada bi postojao taj predmet u školama, ljudi bi znali da dete posmatranjem roditeljskih reakcija na njegovo ponašanje, prvenstveno uči o sebi, a zatim i o svom odnosu sa njima i sa drugim ljudima. Tada stvara uverenja o svojoj vrednosti, što će u toku života biti ključno kada bude trebalo da se zauzme za sebe.

Znali bi da je detetu važnija podrška, poverenje, razumevanje, vreme i ljubav od bilo koje igračke na svetu.

Znali bi da dete mora da prođe „ne“ fazu jer tako uči da postavlja svoje granice i da to nema veze sa tim da nije dobro vaspitano.

child-ignoring-parentKada bi postojao predmet o roditeljstvu u školama, ljudi bi, mnogo pre nego što postanu roditelji znali da kazna, kritika, vikanje, batine, uslovljavanje, pretnje, stvaraju lažan autoritet i da iz tih ponašanja dete ustvari uči kako da „hvata krivine“, a ne kako da poštuje mamu i tatu.

Znali bi da je detetovo ponašanje samo refleksija njihovog i da, ako žele da se dete drugačije ponaša, onda i oni treba da se ponašaju drugačije.

Eto, kada bi postojao taj predmet mnogo bismo toga znali na vreme.

Na primer, da treba da slušamo sebe, svoj roditeljski instinkt koji nam je urođen i ne bismo ga gušili pod pritiskom raznih „dobronamernih“ saveta.

Slušali bismo sebe, pratili svoje dete i prilagođavali se, jer bismo znali da dete prolazi kroz prirodne razvojne faze. Postavljali bismo razumne granice sa ciljem da ga nečemu naučimo, a ne da sputavamo njegovu prirodu.

Znali bismo još mnogo toga, bili sigurniji u sebe i podizali isto tako sigurno dete.

Ovako su danas roditelji zbunjeni, pod velikim pritiskom i stalnim balansiranjem između onoga što osećaju da treba i onoga što im drugi govore. Nije fer ni prema njima ni prema deci, al’ verovatno postoje mnogo važnije stvari koje se uče u školama, pa eto nema mesta za ovaj predmet.

Ili možda jednog dana ipak bude…?

Dragana Aleksić, Family coach

Back to office – povratak na posao posle porodiljskog odsustva

business-woman-papersPovratak na posao nakon porodiljskog odsustva za ženu može da bude veoma stresan.

Pored velikih promena kroz koje žena prolazi (emotivnih, mentalnih i fizičkih), menjaju se i prioriteti, a nekada i samo poslovno okruženje i zahtevi.

Sve ovo može da utiče da se žena po povratku oseća nesigurno, a neretko nosi i osećaj krivice, što utiče na njen subjektivni doživljaj spremnosti da se posveti novim poslovnim izazovima.

Efikasno upravljanje vremenom je dodatni izazov za zaposlene mame, jer se čini da je 24 sata u toku jednog dana premalo za uklapanje svih poslovnih, porodičnih i ličnih obaveza i očekivanja.

projectm-working-mums

Back to office je posebno kreiran koučing program, koji za cilj ima, pre svega, pružanje podrške zaposlenoj mami da se ponovo uklopi u poslovno okruženje i to na način koji će redukovati stres, pritisak i osećaj griže savesti, posebno u prvim danima nakon povratka na posao.

 

KOME JE NAMENJEN PROGRAM BACK TO OFFICE?

Mamama koje se vraćaju sa porodiljskog (ili nekog drugog) odsustva, kao i svim zaposlenim mamama kojima je potreban ovaj vid podrške.

Realizuje se kroz individualni rad – kombinovanjem koučinga i Emotivnog detoksa. Teme na kojima se radi su: eliminisanje stresa, osećaja griže savesti ili drugih blokirajućih emocija i negativnih uverenja, prevazilaženje izazovnih stanja i emocija u vezi sa majčinstvom, kao i postavljanje ciljeva, efikasno upravljanje vremenom i prioritetima…

Cilj je  smanjenje stresa zbog promena u privatnom i poslovnom životu, postavljanje realnih očekivanja, emotivna stabilnost, bolja organizacija vremena, određivanje prioriteta…

Tri sesije su preporučeni minimum za početak lične promene.

ZAKAŽITE INDIVIDUALNU SESIJU  NA dragana.familycoach@gmail.com

Kako da vaš RODITELJSKI INSTINKT bude JAČI od pritiska okruženja

appreciate.jpgRoditeljstvo je proces i samim tim nije ni statično niti ograničeno vremenom u kojem će se stvoriti željeni rezultati.

Aktivnosti i odgovornosti roditelja, ali i sami roditelji, menjaju se i razvijaju zajedno sa njihovom decom, a ovaj proces promena i prilagođavanja traje celog života.

Međutim, iako su nam mnoga saznanja dostupnija nego pre samo par decenija ranije, utisak je da je danas sve teže biti roditelj. Zašto?

Ako prihvatimo činjenicu da dete uči tako što nas posmatra i oponaša, onda treba da mu budemo model, uzor. Roditelji neretko očekuju da ih deca bespogovorno slušaju, da ih poštuju, ali ne razumeju da baš oni sami moraju to detetu da pokažu svojim primerom.

Upravo ovde roditelji često negoduju ili imaju nedoumice, jer misle da treba i mora obrnuto, i da će izgubiti autoritet i kontrolu ako promene pristup detetu. Svi mi, a posebno deca, mnogo više naučimo kada smo u stanju pozitivnih emocija, nego kada nam se nameće strogoća i neki krut odnos. Treniranje stogoće daje kratkoročno rešenje, a izaziva negativna stanja – osećaj neraspoloženja, nerazumevanja, neprihvatanja.

Kada je autoritet u pitanju treba znati da on NE MOŽE da se gradi iz osećaja straha, tenzije, negativnih stanja, već iz osećaja sigurnosti. 

Pa, zašto se roditelji ponašaju potpuno suprotno od onoga što bi dalo bolje rezultate?

Pritisak koji stvara okruženje (često su to bake, deke, rođaci, prijatelji, pa čak i vaspitači, ali i komšije, slučajni prolaznici, a posebno mediji), nekada je toliko veliki da se roditelji osećaju bespomoćno i izgubljeno, čak i u nekim svakodnevnim situacijama. Strah od gubitka kontrole i autoriteta nad detetom, ali i strah od greške, navodi ih da postupaju onako kako misle da je društveno prihvatljivo i očekivano, a ne kako u dubini duše osećaju da bi trebalo ili kako je korisnije za dete i njihov odnos.

PREDAVANJE „UMETNOST KOMUNIKACIJE SA DECOM“, ODRŽAĆU U BEOGRADU 31. AVGUSTA 2019. NAMENJENO JE RODITELJIMA I SVIMA KOJI RADE SA DECOM, A ŽELE DA OVLADAJU EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM. 

CILJ PREDAVANJA JE DA VEŠTOM KOMUNIKACIJOM OLAKŠAJU SVAKODNEVNE IZAZOVE I UJEDNO GRADE AUTORITET NA ZDRAVIM OSNOVAMA I TO BEZ PRIMENE KAZNE I PRETNJI. INFORMACIJE O PREDAVANJU I PRIJAVI PROČITAJTE OVDE.

Drugi važan činilac koji roditelja udaljava od njegove suštine (i čini ovu ulogu težom), je pretrpanost informacijama koje stižu do nas kroz razne kanale i u raznim oblicima. Nove tehnologije su svakako doprinele bržoj i većoj razmeni informacija, sve je dostupno brzo i lako, ali ovaj napredak je generacije mladih roditelja uskratio za veštinu koja je u roditeljstvu od ogromnog značaja, a to je – STRPLJENJE! Tako da je obilje informacija za neke roditelje više „medveđa usluga“ nego korist.

Jer, u tom moru ideja, predloga, tuđih iskustava (sa svih krajeva sveta), mnogo toga zvuči primamljivo. Čini se da bi baš „ovo ili ono“ lako i brzo rešilo „problem“, i taman kad roditelji pomisle da su našli dobar model, evo već stižu novi predlozi i tako u nedogled.

Jasno je da kada nema strpljenja nema ni doslednosti, a onda nema ni rezultata, jer deci su potrebne smernice i granice. Bez strpljenja da se „izgura“ do kraja bilo koji vaspitni model, i roditelje i decu stavlja u nezavidnu situaciju. Kada se stalno nešto isprobava, testira, menja… deca nemaju jasno uspostavljena pravila, a roditelji sigurnost u sebe jer rezultati stalno izostaju.

RAZMEVANJE RAZVOJNIH FAZA, PREPOZNAVANJE I PRIHVATANJE RAZLIKA IZMEĐU RODITELJA I DETETA, KAO I DECE MEĐUSOBNO, POZNAVANJE ELEMENATA KOJI UTIČU NA RAZVOJ EMOCIONALNE INTELIGENCIJE, KONSTRUKTIVNA KOMUNIKACIJA – OSNOV SU ZA POZITIVNO RODITELJSTVO I STVARANJE ODNOSA POVERENJA. 

 

Biti funkcionalan roditelj znači da možete da pomognete detetu da se razvija sa punim potencijalom, da se oseća voljeno, prihvaćeno, podržano, sigurno, poštovano, da je važan deo porodice… Da bi roditelji ovo mogli da sprovedu, važno je da prvo stvore osećaj sigurnosti i vere u sebe i svoje sposobnosti, da uspostave pravila kojih će se pridržavati u vaspitanju i da budu usmereni ka detetu, sebi i ka razvoju njihovog odnosa. Znači, moraju odoleti pritisku okruženja.

Kako?

Sa rođenjem deteta rodili ste se i vi kao roditelj i upravo tada ste dobili fantastične moći – roditeljski instinkt i bezuslovnu ljubav. I jedno i drugo vas usmeravaju kako da detetu pružite najbolje. Kada pratite vaš osećaj, kada slušate svoj unutrašnji glas, vi nepogrešivo znate šta treba da radite.

Ne dozvolite da vas spoljašnja buka nadglasa!

Iako roditeljstvo nema rok trajanja, vreme za postavljanje temelja je vrlo ograničeno, tek nekoliko prvih godina života. Prostor za promenu možda jos narednih 7-8, a onda X godina živimo u odnosu koji smo kreirali. Sve što želimo da promenimo kod deteta, prvo treba da promenimo kod sebe. Rad na sebi, preispitivanje ličnih uverenja kao i doživljaja roditeljstva kao uloge, uočavanje i promena šablonskih i nekorisnih ponašanja… su važni elementi za pozitivnu promenu i krajnji cilj – odnos poverenja, razumevanja i poštovanja.

Zato, kad god vam se učini da je danas teško biti roditelj preispitajte sebe i slušajte šta vam osećaj ili unutrašnji glas govore. Osećaj nelagode kada radite nešto što su vam drugi rekli da treba, je u stvari prvi „znak“ da to nešto nije u skladu sa vama i vašim doživljajem roditeljske uloge. Probajte tada da postupite drugačije nego što biste inače i vidite da li i kakav rezultat imate. Možda se prijatno iznenadite!

UKOLIKO OSEĆATE DA BI VAM BILA KORISNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. PROČITAJTE VIŠE INFO O KONSULTACIJAMA OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

Gde beše ono DUGME za MOTIVACIJU DECE?

bigstock-Super-Hero-Kid-91279805.jpg

Bilo bi idealno kada bi postojalo dugme koje bi nas, a i druge, pokretalo da nešto uradimo ili kada bi postojalo neko univerzalno pravilo motivisanja koje važi za sve!

Dugmenceta nema, ali ima nečeg drugog!

 

Za roditelje tema motivacije uglavnom postaje aktuelna kada dete treba pokrenuti na neku aktivnost, a rezultat izostane. Tada je njihova prva reakcija strah – da je dete neposlušno, da je bez ambicija, da nemaju uticaj i kontrolu nad njim…

A, iz straha se rađaju razna, uglavnom neadekvatna, ponašanja i zahtevi koji na žalost, ne rešavaju „problem“, niti daju željeno ponašanje deteta.

I, zato, pre nego što upadnete u zamku nagrada i kažnjavanja (da motivisanje tako funkcioniše, onda niko nikada ne bi imao problem), saznajte kako ovaj proces funkcioniše iz ugla pozitivne komunikacije.

Svi se mi razlikujemo po mnogo karakteristika, pa tako i po tome šta koga motiviše. To važi i za decu. Ipak, postoji tajna veza za sve, a to su reči – i one izgovorene, ali i one koje ne kažemo! Pravilno poređane i u pravom trenutku izrečene mogu zaista da naprave čudo.

Hajde prvo da saznamo zašto nas motivišu različite stvari.

Sve informacije koje dolaze do nas prolaze kroz razne misaone filtere, a ogroman broj njih i ne stigne do našeg svesnog dela mozga (jednostavno su nam višak). Ti filteri oblikuju informacije koje su važne za nas i ujedno ih prilagođavaju tako da nam one postaju razumljive. Svi imamo te filtere, ali nisu svi podjednako aktivni kod svake osobe, pa se zato dešava da istu informaciju potpuno drugačije razumemo i doživimo nego drugi ljudi. I to je sasvim u redu.

Kada je motivacija u pitanju postoji nekoliko filtera koji utiču na to da li će nas nešto pokrenuti ili ne.

Jedan od ključnih je da li nekoga motiviše ideja da će nešto dobiti ili da će bez nečeg ostati.

Primetili ste možda da ne reaguju svi isto na pohvalu (čak ni deca iz iste porodice), da nekako ostanu ravnodušni, ali ako im se kaže da će bez nečega ostati ili da će nečega biti manje, oni se pokrenu i odrade to što treba. To znači da je jedan od filtera za motivaciju „podešen“ da primeti za šta će osoba biti „uskraćena“ ako nešto ne uradi. Ovde je cilj formulisati rečenicu tako da se „pogodi“ filter motivacije, a ne da zaista nešto damo ili uskratimo.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, EFIKASNOJ KOMUNIKACIJI SA DETETOM ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Kako da znamo šta motiviše dete? 

Jednostavno pratite i testirajte. To će vam biti najbolji pokazatelji. Imajte u vidu da je potrebno vreme da uvežbate ovakav način govora. Kada uvidite koliko ćete se bolje razumeti sa detetom,  verujem da ćete biti ohrabreni da nastavite.

Dakle, želite da dete stavi igračke na mesto, i rekli ste mu to – Stavi igračke na mesto – ali se ništa ne dešava.

Probajte – Kada vratiš igračke na mesto imaćemo više vremena za park (čitanje, crtać…).

Ako se ništa ne desi, drugi put recite – Kada odugovlačiš sa sklanjanjem igračaka nemamo vremena za park (čitanje, crtać…).

Isto je i sa domaćim ili spremanjem za odlazak u krevet:

1a. Kada uradiš domaći čim dođeš iz škole, imaš dovoljno slobodnog vremena za tvoje aktivnosti (ovde možete što konkretnije da nabrojite).

2a. Možete i da „obogatite“ rečenicu – Primetila si i sama da kada uradiš…. imaš više

3a. Kada se spremiš na vreme za krevet imaš više vremena da čitaš knjigu…

Ili:

1b. Kada kasno počneš sa domaćim, ostaje ti baš malo slobodnog vremena…

2b. Verujem da si primetila da nemaš vremena za igru kada kasno počneš da radiš domaći…

3b. Kada odlažeš odlazak na spavanje/kupanje/večeru… nemamo vremena za knjigu, maženje, razgovor…

Šta dobijamo ovim pristupom?

Na ovaj način mi pomažemo detetu da poveže šta neka radnja ima za prirodnu posledicu, odnosno da razume da od toga što radi ili ne radi nečeg ima ili nema. Navodimo ga na razmišljanje i procenjivanje. Sa druge strane, roditelji imaju veliki benefit jer ne gube nepotrebno energiju i vreme na „ubeđivanje“ i „teranje“ deteta da nešto uradi. Takođe, lakše je održati pozitivan stav prema roditeljstvu kada znate da je razlog „nerazumevanje“ zahteva (zbog podsvesnih misaonih filtera), a ne da je dete neposlušno.

Ovim posebno oblikovanim rečenicama, između ostalog, ukazujete poverenje detetu da može samo proceni šta je za njega bolje, a usmeravanjem da od njegove odluke zavisi da li dobija ili gubi nešto, razvija mu se i osećaj lične odgovornosti.

Naravno, potrebno je uvežbati ovaj način komunikacije, i imati dovoljno strpljenja da on počne da daje rezultate.

Šta sigurno treba da izbegavamo ako želimo da motivišemo decu?

Svaka kritika, pretnja, kazna su u pozitivnoj komunikaciji višak, jer ne daju dugoročne rezultate. Kada kritikujemo dete mi ga zapravo usmeravamo da „vidi“ svoju grešku ili propust, i tako mu „gasimo“ onu prirodnu radoznalost, slobodu i želju za istraživanjem, otkrivanjem raznih načina da se nešto uradi i „ulivamo“ strah od greške. Takvi mališani često kasnije odbijaju da bilo šta rade, jer se plaše greške i roditeljskog neodobravanja, što je veliki teret za mala pleća. Kod dece kod koje se podstiče radoznalost, razvija se osećaj postignuća i samopouzdanja, a samim tim i motivacija i želja da i sledeći put nešto urade.

A to nam i jeste cilj!

Dragana Aleksić, family coach

AKO ŽELITE DA SAZNATE KAKO DA IZBEGNETE TIPIČNE GREŠKE U KOMUNIKACIJI SA DECOM, KLIKNITE OVDE.