Back to office – povratak na posao posle porodiljskog odsustva

business-woman-papers

Povratak na posao nakon porodiljskog odsustva za ženu može da bude veoma stresan. Pored velikih promena kroz koje žena prolazi (emotivnih, mentalnih i fizičkih), menjaju se i prioriteti, a nekada i samo poslovno okruženje i zahtevi.

Sve ovo može da utiče da se žena po povratku oseća nesigurno, a neretko nosi i osećaj krivice, što utiče na njen subjektivni doživljaj spremnosti da se posveti novim poslovnim izazovima.

Efikasno upravljanje vremenom je dodatni izazov za zaposlene mame, jer se čini da je 24 sata u toku jednog dana premalo za uklapanje svih poslovnih, porodičnih i ličnih obaveza i očekivanja.

projectm-working-mums

Back to office je posebno kreiran koučing program, koji za cilj ima, pre svega, pružanje podrške zaposlenoj mami da se ponovo uklopi u poslovno okruženje i to na način koji će redukovati stres, pritisak i osećaj griže savesti, posebno u prvim danima nakon povratka na posao.

 

KOME JE NAMENJEN PROGRAM BACK TO OFFICE?

Mamama koje se vraćaju sa porodiljskog (ili nekog drugog) odsustva, kao i svim zaposlenim mamama kojima je potreban ovaj vid podrške.

Realizuje se kroz individualni rad – koučing sesije. Na njima se obrađuju teme: eliminisanje stresa, usklađivanje želja i očekivanja, prevazilaženje izazovnih stanja i emocija u vezi sa majčinstvom, kao i postavljanje ciljeva, efikasno upravljanje vremenom i prioritetima, jasan fokus.

Takođe, rade se i sve druge teme koje su ženi važne da uspostavi željeni osećaj zadovoljstva, na primer otklanjanje negativnih uverenja, kao i blokirajućih emocija i stanja.

Cilj je  smanjenje stresa zbog promena u privatnom i poslovnom životu,  povećanje osećaja zadovoljstva, poslovne efikasnosti, lično zadovoljstvo i organizacija privatnog života.

Tri sesije su preporučeni minimum za ličnu promenu i vidljive rezultate.

ZAKAŽITE INDIVIDUALNU SESIJU  NA: 069 11 92 851

Advertisements

Ja u medijima :)

Intervju za blog Mamin svet, februar 2017.

Ceo tekst na linku http://www.maminsvet.rs/2017/02/27/gubimo-se-u-pokusajima-da-budemo-savrseni-roditeljia-deci-to-uopste-nije-vazno/#.WL0yIPkrK71 

d17.JPG

 

N1, oktobar 2016.

N1_okt 2016.jpg

http://rs.n1info.com/a201201/Video/Tri-tacke/U-Tri-tacke-sa-Draganom-Aleksic-savetnikom-za-porodicu.html

 

 

GRAND MAGAZIN, avgust 2016. 

STUDIO B, avgust 2016.

stb

GRAND MAGAZIN, jul 2016.

Untitle.jpg

https://www.youtube.com/watch?v=sXDwQz9U-kU

MALI DNEVNIK, april 2016.

1

https://www.youtube.com/watch?v=rriPpEqLZyU

PREPOZNAVANJE, januar 2016.

Untitled

https://www.youtube.com/watch?v=kLWsJVwdFmE

BAZAR, jun 2015.

sajt_dragana

http://www.bazar.co.rs/public/magazini/1307#page/52

PORTAL Roditelji.hr

img_20160827_070636

http://www.roditelji.hr/obitelj/intervju-s-draganom-aleksic-roditelji-su-prva-linija-podrske-svojoj-djeci/

Efikasna priprema za porođaj

013116-Tennis-Serbia-Novak-Djokovic-PI-JE.vresize.1200.675.high.89

Pored fizičke spremnosti, mentalna spremnost je od presudnog značaja za postizanje cilja!

 

Efikasna priprema za porođaj podrazumeva informativnu, fizičku i mentalnu spremnost.

Da „dan D“ ne bi bio „obavijen maglom“ veoma je važno da buduća mama ima sve važne informacije o fiziologiji porođaja, i da u odnosu na njih ima jasnu sliku, kao i pozitivno emotivno stanje.

ŠTA TO ZAPRAVO ZNAČI?

Ukoliko buduću mamu bilo šta uznemirava na temu porođaja i oseća neke fizičke senzacije u telu – nelagodu u stomaku, knedlu u grlu, tremor, to je znak da bi joj mentalna priprema bila od velike koristi.

Na taj način žena gradi i jača samopouzdanje, čime se mogućnost nepoželjne emotivne reakcije na porođaju svodi na minimum.

ZAŠTO JE OVO VAŽNO?

Naš racionalni deo se povlači pred jakim emocijama i tada je smanjena mogućnost da žena na porođaju sarađuje i prati uputstva osoblja koje je tu da joj pomogne da se beba rodi.

Ljudi imaju burne emotivne reakcije kada su izloženi stresu. Situacije koje su nam nepoznate – kao na primer kada je u pitanju porođaj, ili situacije koje smo već iskusili kao neprijatne, izazivaju blagu nelagodu koja je više na nivou uzbuđenja i sa njom možemo da izađemo na kraj. Međutim, ukoliko i sama pomisao na porođaj ili neku specifičnu situaciju u vezi sa njim izaziva osećaj tenzije i/ili fizičku manifestaciju, onda govorimo o stresu.

ŠTA SVE MOŽE DA BUDE STRESNO ZA TRUDNICU?

1

Nekada priče iz okruženja više opterete nego što informišu buduću mamu.

 

Na prvom mestu slušanje priča o porođaju sa raznim ishodima, koje osobe iz okruženja rado dele ne razmišljajući kako to utiče na buduću mamu.

Zatim, pomisao da će porođaj biti bolno iskustvo, da neće biti mesta u porodilištu, da lekar neće stići na vreme da da epidural, i slično. Ovo su sve situacije koje se „odvijaju u glavi“, jer niti su se desile, niti znamo da li će se desiti.

Kreiranje ovakvih scenarija iscrpljuje trudnicu emotivno, ona unapred stvara negativnu sliku svog porođaja i provede nekoliko nedelja, pa i meseci pod tenzijom.

Što više razmišlja na ovakav način to je negativni emotivni naboj jači i ona ulazi u stanje stresa koji se vremenom akumulira da bi u trenutku, kada porođaj krene, kulminirao.

Veoma je važno da buduća mama razume da je, kada je njen fokus na svemu što ne želi da se desi na porođaju, iz tog stanja nemoguće probuditi motivaciju i pozitivnu emociju, a to je i za pripremu i za sam porođaj itekako potrebno! Kada se fokusiramo na nešto negativno usmerimo svu pažnju na to, mi ne možemo da vidimo sve one lepe i pozitivne stvari oko nas. U trudnoći treba uživati, u činjenici da smo stvorili život, a za porođaj se treba pripremati kao za najlepše iskustvo. Jer, on to i jeste – rađamo svoje dete!

Ali, kako prebaciti fokus na pozitivno, kako izaći iz začaranog kruga negativnog razmišljanja?

Vežbom!

Sve stvari koje smo u životu postigli uspeli smo jer smo vežbali. Mi veoma malo koristimo naše mentalne kapacitete, zapostavljamo snagu našeg uma, a upravo kroz razne koučing tehnike možemo da „naučimo“ da buduće situacije predstavljamo sebi kroz pozitvnu prizmu. Kada neki naši ustaljeni obrasci ponašanja i razmišljanja ne daju korist, već nas opterećuju i stvaraju neprijatan osećaj, tada ih treba menjati. Dovoljno je da se trudnica zapita – Kako mi tačno koristi da se opterećujem razmišljanjem na ovaj način?

Zaista, ima li svrhe provesti nedelje brinući se ili je korisnije da se žena mentalno pripremi za porođaj?

ŠTA SE DOBIJA MENTALNOM PRIPREMOM?

Na prvom mestu, žena razume kako  misaoni procesi funkcionišu i prepoznaje ograničavajuće misli, emocije i uverenja koja ima u vezi sa trudnoćom i porođajem. Zatim kroz koučing tehnike uči kako da određene šablone razmišljanja preokrene tako da joj oni budu korisni i da se oseća dobro. Tek iz tog tzv. „plus“ stanja može da kreira novu sliku svog porođaja, koja joj daje osećaj samopouzdanja i unutrašnje sigurnosti. Ovakva priprema je svojevrstan rad na sebi, i pored odluke da to želi potrebno je i da buduća mama uvežbava naučeno.

Tada će rezultati biti dugoročniji, a promena načina razmišljanja, odnosno korišćenje mentalnih sposbnosti kroz razne tehnike uticaće i na sve ostale aspekte života, ne samo na trudnoću i porođaj.

ZAKAŽITE INDIVIDUALNU SESIJU NA 069 11 92 851.

Dragana Aleksić, Family coach

Motivacija dece – između nagrade i kazne

 

funny-wooden-balance-scale-montessori-education-wooden-font-b-toys-b-font-libra-pendulum-early-learningBilo bi idealno kada bi postojalo dugme koje bi nas pokretalo/motivisalo da nešto (u)radimo ili kada bi postojalo neko univerzalno pravilo motivisanja koje važi za sve!

U nedostatku ovih lakih rešenja, potrebno je naći realna. Svi se mi razlikujemo po mnogo karakteristika, pa tako i po tome šta koga motiviše. To važi i za decu.

Dakle, kako otkriti šta nas pokreće, a šta sputava?

Za roditelje ova tema uglavnom postaje aktuelna kada dete treba pokrenuti na neku aktivnost, a rezultat izostane. Tada je njihova prva reakcija strah – da je dete neposlušno, da je bez ambicija, da nemaju uticaj i kontrolu nad njim… Iz straha se rađaju razna, uglavnom neadekvatna, ponašanja i zahtevi koji na žalost, ne rešavaju „problem“niti daju željeno ponašanje deteta.

Pre nego što upadnete u zamku nagrada i kažnjavanja (da motivisanje tako funkcioniše, onda niko nikada ne bi imao problem), saznajte kako ovaj proces zaista funkcioniše i kako pozitivnom komunikacijom možete doći do cilja na obostranu radost!

Kome je radionica namenjena?

Namenjena je pre svega roditeljima dece uzrasta do 7  godina, kao i svima koji rade sa decom i imaju potrebu da saznaju kako da prevaziđu izazove i podstaknu motivaciju.

Učesnici će biti u prilici da saznaju:

  • Zašto nas motivišu različite stvari
  • Kako podsticati unutrašnju, a ne spoljašnju motivaciju?
  • Zašto je bolje ohrabrivati umesto pohvaljivati i nagrađivati?
  • Kako da „kaznu“ zamene konstruktivnim ponašanjem i otkriju zašto je to bolje od „nagrade“
  • Koji efikasni komunikacioni alati pokreću „točkiće“ kod dece
  • Kako da izgrade odnos poverenja i podrške sa detetom kroz razumevanje procesa

Termin: prijave su otvorene 

Napomena: radionica će se održati kada bude 10 prijavljenih učesnika

Prijave na:  dragana.familycoach@gmail.com

 

Zašto deca imaju tantrume na letovanju i šta da (u)radite?

13a2cff1658a76db962d1e85d757f602Jedva ste dočekali godišnji odmor, pažljivo izabrali destinaciju i isplanirali sve detalje. Ostaje samo da narednih desetak dana uživate. Ali, iz nekog razloga vaše dete ne misli tako, niti vam svojim ponašanjem to dozvoljava…

Vaš trogodišnji mališan koji se inače sasvim lepo ponaša, ima usklađen ritam spavanja i hranjenja, već uveliko hoda, ume da se zaigra sa drugom decom, na letovanju se potpuno promenio. Kenjkav je, a neće da odspava popodne, na plaži neće da bude sa drugom decom, možda ih čak i gura i udara, u sobi udara glavom u zid i plače…

Šta se desilo, kada je postao tako bezobrazan, pitate se? Dobra vest je da deca koja se ovako ponašaju nisu bezobrazna i da roditelji ne treba tako da ih posmatraju. Jer, koje dete može preko noći stvarno da postane „bezobrazno“, a i zašto bi?

Sa druge strane, ovakvo ponašanje deteta i te kako utiče na roditelje, jer se ideja o odmoru i uživanju polako gubi u magli. Ograničen broj dana odmora i prevelika želja da to stvarno bude onako kako su zamislili, čine da ove situacije sa detetom deluju još drastičnije, što ih polako, ali sigurno uvodi u stres.

Što je tenzija veća to je prostor za razumevanje deteta i njegovog ponašanja manji, a načini za rešavanje svedeni na grdnje i kritike. Jasno je da je u ovom trenutku san o idealnom odmoru odleteo poput leptira na vetru…

MOŽE LI SE PREDUPREDITI OVAJ SCENARIO?

O ovakvim situacijama je korisno razmišljati bar nekoliko nedelja unapred, jer iz primera se vidi da kada smo direktno „uključeni“ u neželjeno dešavanje, smanjuju se opcije za konstruktivno rešenje. Dakle, pre odlaska na letovanje roditelji treba da budu upoznati sa razvojnom fazom svog deteta, šta ono u tom uzrastu može, koji su mentalni kapaciteti i motoričke sposobnosti. Što je dete mlađe, to će roditelji morati da povedu više računa šta i kada će raditi sa njim, kakva očekivanja i zahteve će imati…

Često od prevelike sreće što idu sa detetom na more roditelji žele baš, baš, sve da mu pokažu, da ga svuda vode, da mu daju sve da proba, da mu kupe sve za plažu – od kofica, loptica, guma, mišića, bazenčića… I to je divno i zabavno roditeljima,  ali detetu ipak nepotrebno…

Ukoliko roditelji primete da dete menja ponašanje, prvo što treba da urade je da provere da li su zadovoljene osnovne fiziološke potrebe zbog kojih bi dete takođe moglo da bude uznemireno – glad, žeđ, toplota, umor, potreba za toaletom…

Napadi besa (tantrumi) nisu loše ponašanje deteta, niti je ono bezobrazno. Tantrumi su „posledica“ emocije sa kojom dete ne može da se izbori jer je preintenzivna za njega. Detetu koje ima napad besa potrebno je saosećanje, zagrljaj, ljubav, razumevanje.

Deca uče tako što posmatraju, slušaju, osećaju i stvaraju lično iskustvo, a sve informacije (baš kao i mi) primaju preko čula. Međutim, razlika između dece i odraslih je u tome što je prostor za primanje i obradu informacija kod njih veoma skučen i kada ih ima previše, dolazi do preterane stimulacije. Deca tada postaju previše uzbuđena, uznemirena, a emocije koje osećaju su za njih preintenzivne.

Ove emocije dete bukvalno oseća u telu i mora nekako da ih ispolji, „izbaci“ jer njegov mozak nema kapacitete da ih sve istovremeno obradi. I onda usledi „neprimereno“ ponašanje – vriska, guranje, otimanje, udaranje glavom o pesak ili zid, i slično. Ovo nikako ne znači da je dete naprasno postalo bezobrazno, nego da su mu čula previše stimulisana.

ZAŠTO DO TOGA DOLAZI?

Dati istovremeno detetu bezbroj šarenih igračaka (čulo vida), prskati ga vodom (čulo dodira), zvati ga svaki čas (čulo sluha) da bismo mu nešto pokazali (opet čulo vida) ili da bismo mu dali sladoled (čulo ukusa) – je kao čulno „bombardovanje“. Svaka od ovih stimulacija izaziva i neku emociju u detetu i u jednom trenutku je  svega previše. Ono  tada odreaguje onako kako je to u njegovom uzrastu jedino moguće – ponašanjem.

Za njega (tačnije za njegov mozak) to znači da je poslalo poruku STOP, ali roditelji iznenađeni čemu sada taj bes ili ljutnja  kad su mu sve priuštili, nastave da mu daju nešto drugo za šta pretpostavljaju da će ga „umiriti“. Paradoks. Što više budu pokušavali da ga smire na ovaj način, to će ono biti uznemirenije, što je dete uznemirenije to će stres kod roditelja biti veći, i tako u krug.

Da bi se izbegla ovakva situacija prvi korak, pored razumevanja dečjih emocija i ponašanja, jeste pridržavanje pravila  – jedna stvar u jednom trenutku. Šta to praktično znači? Ako dete jede sladoled, onda treba da radi samo to. Nema potrebe pričati mu nešto (sem ako ne pita) niti mu pokazivati. Njegovo čulo ukusa se susreće sa novim izazovom – hladnoćom sladoleda, slatkoćom, kapanjem hladnog na toplu nožicu… i to je dovoljno da zaokupi njegov mozak. Ako je u bazenčiću ili moru onda samo treba da uživa u tome – u kontaktu vode sa kožom, ako se igra peskom nema potreba da ga dozivate u vodu, ili da tražite da recituje pesmicu ili ga učite nečem novom, i slično.

Prilagođavajte svoje aktivnosti raspoloženju deteta. Ako ste primetili da je uznemireno, odložite neku aktivnost koju ste planirali za taj dan i „poštedite“ i dete i sebe razdražljivosti i možda burne reakcije…

I zato, kada se sledeći put dete ponaša drugačije nego inače, obratite pažnju na njegove fiziološke potrebe, da li je prevelika gužva i buka, ili možda ima previše aktivnosti. Svedite ih na minimum i pratite šta mu i u kojoj meri prija. To je mnogo lakše i za vas i za njega, nego da ga neopravdano „optužite“ da je postalo nevaljalo.  Jer i nije!

Na ovom linku pročitajte koje sve promene još možete da očekujete na letovanju.

Dragana Aleksić, Family coach

Ukoliko vam je potrebna podrška da razumete dečje emocije i ponašanja, prijavite se na neko od predavanja ili zakažite individualnu konsultaciju.

Dete besni, šta da (mu) radim?

gtg-parenting-probelms-listing-1

Kada mala deca imaju izlive besa roditelji vide samo posledicu u vidu ponašanja, a ustvari treba da se zapitaju kako se dete oseća pa se to manifestuje kroz reakcije besa.

Sa druge strane nije isključeno da odrasli misle da dete ne treba da oseća bes, jer mu je život lak i lep, sve mu je pruženo što je poželelo.

Ali, to nema nikakve veze sa tim…

Dakle, bez obzira što su mala, deca mogu da osete sve emocije –  i prijatne i neprijatne. Sa ovim prvim je lako, ali neprijatne poput besa, straha, ljutnje, tuge… su onaj pravi izazov za roditelje. Upravo kroz ponašanje roditelja, razgovore i podršku, dete uči da prepoznaje emocije i stanja, da ih prihvati i na kraju da upravlja njima. S obzirom da bes daje najburnije ponašanje, korisno je da se pozabavimo baš njim, jer kakve koristi imamo ako i mi „pobesnimo“ zajedno sa detetom?

Na prvom mestu, važno je da se razume da u pozadini besa najčešće stoji osećaj bespomoćnosti, pa je razumevanje i podrška roditelja u tim trenucima od velikog značaja. Zaboravite ideju da je dete nevaspitano, da traži pažnju, da vas izaziva… O ovome možete da razmišljate tek kada ste kao roditelj uradili sve što je opisano dalje u tekstu.

Slažem se da je neprijatno kada dete iznenada „pobesni“, posebno ako se to desi u gostima ili na javnom mestu. Međutim, od reakcije roditelja zavisi u kojoj meri će dete razumeti ovu emociju i kako će je kroz život nositi/savladavati.

Kada su mala deca u pitanju, do 5, 6, pa i 7 godina, najčešći uzrok za „napade besa“ je taj što njihove motoričke sposobnosti ne mogu da „isprate“ njihove želje da nešto urade. Posle više neuspelih pokušaja dete biva frustrirano, oseća se bespomoćno, emocija besa postaje sve jača… Jedino što u tom trenutku dete može  jeste da je ispolji kroz ponašanje. Zamislite da je ponašanje otpusni ventil za osećaj besa koji dete ima u tom trenutku. Kada roditelj reaguje mirno, pitanjem – Kako mogu da ti pomognem, ili predloži – Hajde da probamo to zajedno da uradimo, neko dete će se smiriti i nastaviti aktivnost. Ovde je važno napomenuti da roditelj treba da se uzdrži od toga da on uradi to nešto umesto deteta, jer postoji mogućnost da dete opet oseti frustraciju i bes.

Ali, ima dece koja će nastaviti da „besne“ jer je emocija i dalje prevelikog intenziteta i još je u njima (ventil je i dalje otvoren). Roditelj tada može da kaže – Razumem da si ljut, hoćeš da radiš nešto drugo? Ako dete odbija i nastavi da besni i baca sve oko sebe, roditelj PRVO treba da pazi da se dete ne povredi, da uspostavi kontakt očima sa detetom, da pokuša da ga zagrli (nekada mu to neće poći za rukom), da ga izvede iz prostorije i da smirenim glasom kaže – Proći će to što sada osećaš… Razumem da ti je teško, proći će…

VIKATI NA DETE, PRIČATI MU ILI GA KRITIKOVATI U TRENUTKU DOK PROLAZI KROZ OVU BURU EMOCIJA, NEMA NIKAKVOG EFEKTA. ONO TO JEDNOSTAVNO NE MOŽE DA RAZUME. UDARITI GA JE JOŠ BESMISLENIJE, JER PORED BESA KOJI OSEĆA MORA DA SE „BORI“ I SA RODITELJSKIM NEPRIHVATANJEM NJEGOVIH EMOCIJA I DA TRPI KAZNU I PONIŽENJE.

Ukoliko se ovakve situacije ponavljaju, spektar poruka koje dete dobije neadekvatnim reagovanjem roditelja je veoma širok  – „Mama (tata) je velika i ona može da bude besna i da viče na mene, a ja sam mali i ne mogu da budem besan. Biću besan kad porastem, a kada budem besan vikaću i ja na nekog ili ću ga udariti.“ Ili – „Kada sam dobar zaslužujem da me mama i tata vole, a kada se osećam loše oni se ljute. Ja ne želim da se oni ljute, pa im neću govoriti ili pokazivati kada se osećam loše…“ Ili – „Najzad obraćaju pažnju na mene, sad ću stalno da besnim da bi me primećivali.“

Iz ovakvih poruka nastaju duboka uverenja koja utiču na formiranje ličnosti i iz njih se razvijaju  raznovrsna ponašanja koja će dete ispoljavati kako bude odrastalo. Tako će od ćutljive i poslušne devojčice postati buntovna tinejdžerka koja će potisnuti bes, koji je ostao kao neprihvaćena emocija u porodici, usmeriti ka sebi (pirsing, tetovaže, rizične situacije…), ili ka drugima (fizički i verbalni konflikti). Od deteta koje je besom privlačilo pažnju postaće nesiguran čovek koji će se na razne načine dovijati kako da ga neko primeti i „prizna“ da on postoji. Od mirnog dečaka koji grize nokte i kontroliše se da ne pokaže bes pred roditeljima, postaće „opasan“ momak koji bije sve pred sobom, i slabije i jače, itd. Roditelji se tada iznenade, jer „njihovo dete nije takvo“, nisu ga tome učili… Naravno, nije takvo pred njima, jer mu nije bilo „dozvoljeno“ da bude…

Upravo zbog ovakvih i sličnih situacija na vreme se treba „pozabaviti“ dečjim emocijama. Na prvom mestu ih treba razumeti, shvatiti da dete ponašanjem „govori“ kako se oseća, priznati emociju u smislu da je OK ponekad biti ljut, besan, tužan… Pružiti detetu podršku kada se oseća loše, za njega znači da je roditelj tu da mu pomogne.

Razgovorom o tome na koji način dete može još da pokaže kako se oseća usmeravamo ga da traži rešenja, a ne da vidi problem u svojim emocijama. Ovakvim stavom i ponašanjem mi gradimo odnos poverenja sa detetom i šaljemo nedvosmislenu poruku da uvek može da nam se obrati i da smo tu za njega. Jer i jesmo, zar ne?

Dragana Aleksić, Family coach

 

Adrenalinski ping-pong

table-tennis_G-Lavrov-56a2c9b15f9b58b7d0ce88d0

Stres je neprijatno stanje, sve više prisutno među odraslima, ali i među decom. Kada su u pitanju roditelji i deca  ulazak u stres može da bude sličan igranju ping-ponga, jer se ovo stanje veoma lako prenosi sa jedne osobe na drugu i vraća natrag…

 

Što smo duže pod stresom, to su mirni periodi između reakcija sve kraći, a okidači vremenom od onih krupnih postaju sitnice. Kada prođe talas tenzije često se pitamo zašto smo tako odreagovali na neku sitnicu, a odgovor je zato što smo pod stresom.

Povećan obim posla, brojne dodatne obaveze i aktivnosti u porodici, umeju da izazovu tenziju kod svih članova. Ali, ako se to stanje ne prepozna kao prvi stepenik ka stresu, može se očekivati da ono postane stalni „gost“ porodice. Neko na stres reaguje burno, a neko se povlači pred pritiskom. Nažalost, dešava se da se ti signali pogrešno protumače, pa umesto da dete dobije pažnju, podršku i pomoć od roditelja, ono se „proglasi“ za bezobrazno, nemirno, drsko, ili pak „isključeno“, nedovoljno angažovano… Ovo može da bude stresno i za roditelje, jer se osećaju „iznevereno“ od strane deteta s obzirom da mu „toliko pružaju i čine“.

Ali, hajde da se vratimo korak unazad!

Roditelji i dete su tim i važno je da sarađuju, a ne da se suprotstavljaju. Da bi to bilo izvodljivo neophodno je graditi odnos razumevanja i poverenja, kako u onim lepim situacijama tako i u onim stresnim. Dete pretrpano obavezama i očekivanjima, posebno sad pred kraj školske godine, može da oseća tenziju i da je ispolji kroz neko ponašanje koje mu inače nije svojstveno. To roditelje zbuni ili iznenadi, oni odreaguju na detetovo ponašanje i okrakterišu ga kao neprihvatljivo, što automatski „ping-pong lopticu“, odnosno stres vraća nazad detetu. Negativne emocije koje dete oseća sada postaju intenzivnije, jer od roditelja nije dobilo razumevanje i pomoć, nego kritiku. Oseća još jaču nelagodu, tenziju, stres, i s obzirom da ne ume i ne može samo da se nosi sa tim pritiskom, ono ponašanjem to nastavlja da pokazuje. „Ping-pong loptica“ je vraćena roditelju i on ulazi u burnije stanje stresa, jer ne prihvata detetovo ponašanje… I tako nastaje začarani krug…

Kako da ga prekinemo?

Često je to mnogo lakše reći nego učiniti, međutim sama svest da smo mi ili dete u stresu olakšava korigovanje ponašanja. Šta to znači? Ako osetimo u sebi (često to ide iz stomaka ili grudi), da kreće neka negativna emocija koja nas uvodi u stanje stresa i osvestimo to  – Aha, ovo je nervoza zbog… Osećam ovo jer dete radi…, – bićemo u stanju da iskontrolišemo našu reakciju, odnosno da se zaustavimo i obratimo pažnju šta dete pokušava da nam kaže kroz to ponašanje. Kada mi „spustimo loptu“ lakše ćemo da otkrijemo šta dete oseća i zbog čega. Nekada je to samo umor koji vodi u razdražljivost, nekada je strah jer misli da neće ispuniti očekivanja roditelja ili nastavnika, ili je izostala pohvala za njegov rad, uspeh… pa oseća nepravdu. Kroz miran i otvoren razgovor o tome šta ga tačno muči pokazujemo detetu da razumemo i prihvatamo njegova osećanja i indirektno ga učimo da prepoznaje svoje emocije i da su one sasvim u redu, kao i da smo mu oslonac i u teškim situacijama. Kada razgovori ovog tipa postanu navika u porodici, roditelji mogu da očekuju da će im se dete obratiti za pomoć jer ima poverenje u njih da mogu da ga razumeju i pomognu mu, i da će reakcije, koje su posledica tenzije i stresa, biti svedene na minimum.

I zato sledeći put kada „dobijete“ od deteta ping-pong lopticu, svesno donesite odluku da je spustite umesto da je vraćate nazad. Onda će u ovoj igri svi biti pobednici.

Ukoliko vam je potrebna podrška da prepoznate stres kod deteta i saznate kako možete da mu pomognete, pridružite se radionici ili zakažite individualnu konsultaciju.

Dragana Aleksić, Family coach

Tekst napisan za portal Detinjarije