Tag: umetnost komunikacije sa decom

Zašto su EMOCIONALNI izlivi česti na LETOVANJU i šta da (u)radite?

13a2cff1658a76db962d1e85d757f602

Jedva ste dočekali godišnji odmor, pažljivo izabrali destinaciju i isplanirali sve detalje. Ostaje samo da narednih desetak dana uživate. Ali, iz nekog razloga vaše dete ne misli tako, niti vam svojim ponašanjem to dozvoljava…

Vaš dvoipogodišnji/trogodišnji mališan koji se inače sasvim lepo ponaša, ima usklađen ritam spavanja i hranjenja, već uveliko hoda, ume da se zaigra sa drugom decom… – na letovanju se potpuno promenio. Kenjkav je, a neće da odspava popodne, na plaži govori da mu je dosadno, a neće da bude sa drugom decom, možda ih čak i gura i udara, a kada ste u sobi udara vas (ili možda sebe) i plače…

Šta se desilo, zašto je postao tako “bezobrazan”, pitate se? Dobra vest je da deca koja se ovako ponašaju nisu bezobrazna i da roditelji ne treba tako da ih posmatraju. Jer, koje dete može preko noći stvarno da postane „bezobrazno“, a i zašto bi?

Sa druge strane, ovakvo ponašanje deteta i te kako utiče na roditelje, jer se ideja o odmoru i uživanju polako gubi u magli. Ograničen broj dana odmora i prevelika želja da to stvarno bude onako kako su zamislili, čine da ove situacije sa detetom deluju još dramatičnije, što roditelje polako, ali sigurno, uvodi u stres.

Što je tenzija veća to je prostor za razumevanje deteta i njegovog ponašanja manji, a načini za rešavanje svedeni na grdnje i kritike. Jasno je da je u ovom trenutku san o idealnom odmoru odleteo poput leptira na vetru…

MOŽE LI SE PREDUPREDITI OVAJ SCENARIO?

O ovakvim situacijama je korisno razmišljati bar nekoliko nedelja unapred, jer iz navedenog se vidi da kada neželjeni scenario već počne, smanjuju se opcije za konstruktivno rešenje. Dakle, pre odlaska na letovanje roditelji treba da budu upoznati sa razvojnom fazom u kojoj je dete trenutno, kao i šta ono u tom uzrastu može u zavisnosti od trenutnih razvojnih i posebno emocionalnih  kapaciteta, kao i motoričkih sposobnosti. Roditelji koji razmišljaju preventivno, često zakažu konsultaciju pre odlaska na put kako bi znali šta sve mogu da očekuju i što je još važnije KAKO tada da postupe. Svakako računajte da što je dete mlađe, to ćete morati više da prilagodite dnevni i noćni ritam, ali i očekivanja i zahteve…

DODATNI IZAZOV MOGU IMATI PORODICE KOJE PORED MALOG DETETA IMAJU I BEBU, NE SAMO ZBOG OBAVEZA I ORGANIZACIJE, VEĆ I ZBOG POJAVE RIVALITETA I POVEĆANE REAKTIVNOSTI STARIJEG DETETA.

Često od prevelike sreće što idu sa detetom na more roditelji žele baš, baš sve da mu pokažu, da ga svuda vode, da mu daju sve da proba, da mu kupe sve za plažu – od kofica, lopatica, guma, mišića, bazenčića… I to je divno i zabavno roditeljima, ali detetu ipak može biti previše…

I zato, ukoliko roditelji primete da dete menja ponašanje, prvo što treba da urade je da provere da li su zadovoljene osnovne fiziološke potrebe zbog kojih bi dete takođe moglo da bude uznemireno – glad, žeđ, umor, potreba za toaletom, ali i da li je temperatura vazduha previsoka, kao i emocionalne potrebe, potreba za fizičkim kontaktom…

IZLIVI BESA NISU LOŠE PONAŠANJE DETETA, NITI JE ONO BEZOBRAZNO. BURNO ISPOLJAVANJE BESA JE “POSLEDICA” PREINTENZIVNE EMOCIJE SA KOJOM DETETOV NEZRELI NERVNI SISTEM NE MOŽE DA SE “IZBORI” I TADA MU JE POTREBNO RAZUMEVANJE, SAOSEĆANJE, ZAGRLJAJ, OSEĆAJ SIGURNOSTI, LJUBAV…

Druga važna stvar je preterana čulna stimulacija.

Šta sad ovo znači?

Deca uče tako što posmatraju, slušaju, osećaju i stvaraju lično iskustvo, a sve informacije (baš kao i mi) primaju preko čula. Međutim, razlika između dece i odraslih je u tome što je prostor za primanje i obradu informacija kod njih veoma mali i, kada ih ima previše, dolazi do preterane stimulacije. Naime, detetov mozak zbog uzrasta, još uvek nema kapacitete da sve informacije i emocije istovremeno obradi, što mu izaziva uzbuđenje, uznemirenost, bespomoćnost i na kraju telesnu nelagodu.

Bez obzira da li je dete presrećno ili možda zbog nečega ljuto – i zbog jednog i zbog drugog emocionalnog stanja ono može doživeti preplavljivanja. Ovo zapravo govori da su mu čula prenadražena i da mozak jednostavno ne može da postigne da obradi sve to što do deteta stiže i to stvara uznemirenje kod njega. Tada usledi “neprimereno” ponašanje – vriska, plakanje, guranje, otimanje, bežanje, trčanje na sve strane, udaranje drugih ili sebe… Ovo nikako ne znači da je dete naprasno postalo bezobrazno, nego da je previše stimulisano.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, PREVAZILAŽENJU IZAZOVNIH SITUACIJA – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

ZAŠTO DO OVOGA DOLAZI I DA LI MOŽE DA SE SPREČI?

Dati istovremeno detetu bezbroj šarenih igračaka (čulo vida), prskati ga vodom (čulo dodira), zvati ga svaki čas (čulo sluha) da bismo mu nešto pokazali (opet čulo vida) ili da bismo mu dali sladoled (čulo ukusa) – je kao čulno “bombardovanje”. U jednom trenutku je svega previše i ono tada odreaguje onako kako je to u njegovom uzrastu jedino moguće – ponašanjem.

Za njega (tačnije za njegov mozak), to znači da je poslalo poruku STOP izazovima i nadražajima, ali roditelji iznenađeni – Čemu sada taj bes ili ljutnja kad su mu sve priuštili? – nastave da mu daju nešto drugo za šta pretpostavljaju da će ga „umiriti“. Paradoks!

Što više budu pokušavali da ga smire dodavanjem novih sadržaja i izazova to će ono biti uznemirenije, a što je dete uznemirenije to će stres kod roditelja biti veći, i tako ukrug.

Da bi se izbegla ovakva situacija prvi korak, pored razumevanja dečjih emocija i ponašanja, jeste pridržavanje pravila – jedna stvar u jednom trenutku. (o ovome sam detaljno pisala u e-knjizi “Umetnost komunikacije sa decom”, a o tome kako da razumete dečje emocije i podržite razvoj emocionalne inteligencije, pisala sam u e-priručniku “Budi najbolji roditelj svom detetu“.)

Šta to praktično znači?

Na primer, ako dete jede sladoled, onda treba da radi samo to. Nema potrebe skretati mu pažnju pričanjem (sem ako nešto pita), niti mu pokazivati sve što se nalazi oko njega. Njegovo čulo ukusa se susreće sa novim izazovom – hladnoćom sladoleda, slatkoćom, kapanjem hladnog na toplu nožicu… i to je dovoljno da zaokupi njegov mozak.

Ako je u bazenčiću ili u moru onda samo treba da uživa u tome – u kontaktu vode sa kožom, ako se igra peskom nema potreba da ga dozivate u vodu, ili da tražite da recituje pesmicu ili ga učite nečem novom…

Prilagođavajte aktivnosti – i vrstu i broj – raspoloženju deteta. Ako ste primetili da je uznemireno ili umorno, odložite neku aktivnost koju ste planirali za taj dan i “poštedite” i dete i sebe razdražljivosti i možda burne reakcije…

NE MOŽE I NE TREBA DETE DA SE PRILAGOĐAVA ŽELJAMA RODITELJA DA IM LETOVANJE BUDE ONAKVO KAKVO OČEKUJU. UPRAVO SUPROTNO – ONI SVE AKTIVNOSTI TREBA DA PRILAGODE DETETU U SKLADU SA UZRASTOM, EMOCIONALNIM KAPACITETIMA I MOTORIČKIM SPOSOBNOSTIMA.

I zato, kada se sledeći put dete ponaša drugačije nego inače, obratite pažnju na njegovo trenutno raspoloženje, a posebno na fiziološke potrebe (glad, žeđ, umor, ali i prevelika toplota mogu dovesti do stanja razdraženosti), kao i da li je prevelika gužva i buka, ili je možda imalo previše aktivnosti u toku dana. Svedite ih na minimum i pratite šta mu i u kojoj meri prija. To je mnogo lakše i za vas i za njega, nego da pomislite da je postalo nevaljalo. Jer i nije.

Dete besni, šta da (mu) radim?

gtg-parenting-probelms-listing-1

Kada mala deca imaju izlive besa roditelji vide samo posledicu u vidu ponašanja, a ustvari treba da se zapitaju kako se dete oseća pa se to manifestuje kroz reakcije besa.

Sa druge strane nije isključeno da odrasli misle da dete ne treba da oseća bes, jer mu je život lak i lep, sve mu je pruženo što je poželelo.

Ali, to nema nikakve veze sa tim…

Dakle, bez obzira što su mala, deca mogu da osete sve emocije –  i prijatne i neprijatne. Sa ovim prvim je lako, ali neprijatne poput besa, straha, ljutnje, tuge… su onaj pravi izazov za roditelje. Upravo kroz ponašanje roditelja, razgovore i podršku, dete uči da prepoznaje emocije i stanja, da ih prihvati i na kraju da upravlja njima. S obzirom da bes daje najburnije ponašanje, korisno je da se pozabavimo baš njim, jer kakve koristi imamo ako i mi „pobesnimo“ zajedno sa detetom?

Na prvom mestu, važno je da se razume da u pozadini besa najčešće stoji osećaj bespomoćnosti, pa je razumevanje i podrška roditelja u tim trenucima od velikog značaja. Zaboravite ideju da je dete nevaspitano, da traži pažnju, da vas izaziva… O ovome možete da razmišljate tek kada ste kao roditelj uradili sve što je opisano dalje u tekstu.

Slažem se da je neprijatno kada dete iznenada „pobesni“, posebno ako se to desi u gostima ili na javnom mestu. Međutim, od reakcije roditelja zavisi u kojoj meri će dete razumeti ovu emociju i kako će je kroz život nositi/savladavati.

Kada su mala deca u pitanju, do 5, 6, pa i 7 godina, najčešći uzrok za „napade besa“ je taj što njihove motoričke sposobnosti ne mogu da „isprate“ njihove želje da nešto urade. Posle više neuspelih pokušaja dete biva frustrirano, oseća se bespomoćno, emocija besa postaje sve jača… Jedino što u tom trenutku dete može  jeste da je ispolji kroz ponašanje. Zamislite da je ponašanje otpusni ventil za osećaj besa koji dete ima u tom trenutku. Kada roditelj reaguje mirno, pitanjem – Kako mogu da ti pomognem, ili predloži – Hajde da probamo to zajedno da uradimo, neko dete će se smiriti i nastaviti aktivnost. Ovde je važno napomenuti da roditelj treba da se uzdrži od toga da on uradi to nešto umesto deteta, jer postoji mogućnost da dete opet oseti frustraciju i bes.

Ali, ima dece koja će nastaviti da „besne“ jer je emocija i dalje prevelikog intenziteta i još je u njima (ventil je i dalje otvoren). Roditelj tada može da kaže – Razumem da si ljut, hoćeš da radiš nešto drugo? Ako dete odbija i nastavi da besni i baca sve oko sebe, roditelj PRVO treba da pazi da se dete ne povredi, da uspostavi kontakt očima sa detetom, da pokuša da ga zagrli (nekada mu to neće poći za rukom), da ga izvede iz prostorije i da smirenim glasom kaže – Proći će to što sada osećaš… Razumem da ti je teško, proći će…

VIKATI NA DETE, PRIČATI MU ILI GA KRITIKOVATI U TRENUTKU DOK PROLAZI KROZ OVU BURU EMOCIJA, NEMA NIKAKVOG EFEKTA. ONO TO JEDNOSTAVNO NE MOŽE DA RAZUME. UDARITI GA JE JOŠ BESMISLENIJE, JER PORED BESA KOJI OSEĆA MORA DA SE „BORI“ I SA RODITELJSKIM NEPRIHVATANJEM NJEGOVIH EMOCIJA I DA TRPI KAZNU I PONIŽENJE.

Ukoliko se ovakve situacije ponavljaju, spektar poruka koje dete dobije neadekvatnim reagovanjem roditelja je veoma širok  – „Mama (tata) je velika i ona može da bude besna i da viče na mene, a ja sam mali i ne mogu da budem besan. Biću besan kad porastem, a kada budem besan vikaću i ja na nekog ili ću ga udariti.“ Ili – „Kada sam dobar zaslužujem da me mama i tata vole, a kada se osećam loše oni se ljute. Ja ne želim da se oni ljute, pa im neću govoriti ili pokazivati kada se osećam loše…“ Ili – „Najzad obraćaju pažnju na mene, sad ću stalno da besnim da bi me primećivali.“

Iz ovakvih poruka nastaju duboka uverenja koja utiču na formiranje ličnosti i iz njih se razvijaju  raznovrsna ponašanja koja će dete ispoljavati kako bude odrastalo. Tako će od ćutljive i poslušne devojčice postati buntovna tinejdžerka koja će potisnuti bes, koji je ostao kao neprihvaćena emocija u porodici, usmeriti ka sebi (pirsing, tetovaže, rizične situacije…), ili ka drugima (fizički i verbalni konflikti). Od deteta koje je besom privlačilo pažnju postaće nesiguran čovek koji će se na razne načine dovijati kako da ga neko primeti i „prizna“ da on postoji. Od mirnog dečaka koji grize nokte i kontroliše se da ne pokaže bes pred roditeljima, postaće „opasan“ momak koji bije sve pred sobom, i slabije i jače, itd. Roditelji se tada iznenade, jer „njihovo dete nije takvo“, nisu ga tome učili… Naravno, nije takvo pred njima, jer mu nije bilo “dozvoljeno” da bude…

Upravo zbog ovakvih i sličnih situacija na vreme se treba „pozabaviti“ dečjim emocijama. Na prvom mestu ih treba razumeti, shvatiti da dete ponašanjem „govori“ kako se oseća, priznati emociju u smislu da je OK ponekad biti ljut, besan, tužan… Pružiti detetu podršku kada se oseća loše, za njega znači da je roditelj tu da mu pomogne.

Razgovorom o tome na koji način dete može još da pokaže kako se oseća usmeravamo ga da traži rešenja, a ne da vidi problem u svojim emocijama. Ovakvim stavom i ponašanjem mi gradimo odnos poverenja sa detetom i šaljemo nedvosmislenu poruku da uvek može da nam se obrati i da smo tu za njega. Jer i jesmo, zar ne?

Dragana Aleksić, Family coach

 

Konsultacije za RODITELJE

nature-3089907_1280.jpg

Konsultacije za roditelje su moj poseban program podrške roditeljstvu i unapređivanju odnosa na relaciji roditelj – dete, kreiran za savremenu porodicu i baziran na najnovijim metodama (NLP i koučing), saznanjima i pristupima vaspitanju.

KONSULTACIJE SE PREPORUČUJU AKO:

  • imate osećaj da se ne sporazumevate najbolje sa detetom
  • nemate rezultate kod davanja najjednostavnijih zahteva i zadataka
  • osećate tenziju i ulazite brzo u konflikte (vi ili dete, ili oboje)
  • osećate da se dete i vi udaljavate i gubite svoju ulogu
  • želite da gradite odnos zasnovan na uzajamnom poverenju i poštovanju
  • želite da naučite kako da primenjujete pozitivnu i konstruktivnu komunikaciju sa ciljem da se bolje razumete sa detetom, da lakše sarađujete, da ga ohrabrujete i motivišete
  • osećate da vam je potrebna podrška u roditeljskoj ulozi
  • imate bilo kakve nedoumice, dileme, pitanja u vezi sa komunikacijom sa detetom predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta
  • ste prepoznali da je vaše dete tip “buntovnika” (pročitajte karakteristike ovog tipa dece OVDE)

ŠTA SE RADI NA KONSULTACIJI?

Osnovni cilj je da se otkrije pravi razlog problema kroz razumevanje razvojnih faza deteta i onoga što se događa u interakciji sa roditeljima, posebno u komunikaciji. Veoma često zbog prevelikog emotivnog angažovanja roditelji jednostavno ne mogu da utvrde pravu prirodu i izvor problema. Takođe, neretko se dešava i da se roditelji i dete “zaglave” u nekorisnom obrascu ponašanja i da ga stalno ponavljaju (tzv. “ping-pong” efekat), što može da bude izvor frustracije za celu porodicu. Sa druge strane, osoba kojoj ste se obratili za pomoć, situaciju vidi objektivnije i iz potpuno drugačije perspektive, lakše uočava gde je tačno problem i šta je potrebno korigovati. Pored razgovora fokusiranog na određenu situaciju/problem koji vas trenutno muči, dobijate konkretne alate/tehnike koje možete odmah da primenite u komunikaciji sa detetom.

Cilj individualnog rada je da roditelja osnaži i ohrabri da napravi korak ka promeni i željenom cilju, kao i da mu pruži podršku u prevazilaženju izazovne situacije.

Važna napomena: Ovaj način rada pre svega podrazumeva vašu ličnu angažovanost u promeni načina komunikacije i pristupa izazovnim situacijama, kako biste te promene preneli na dete i dobili željene rezultate. Ukoliko osećate da bi vam bilo korisno da radite na ličnom rastu i razvoju ili da niste usaglašeni sa svojom roditeljskom ulogom u onoj meri u kojoj to očekujete, moja preporuka je da prođete kroz program “Emotivni detoks”. Više o Emotivnom detoksu pročitajte OVDE i OVDE.

KAKO SE REALIZUJU KONSULTACIJE?

Konsultacije su online u unapred dogovorenim terminima. Mogu prisustvovati oba roditelja ili samo jedan.

KAKVA JE DINAMIKA RADA?

Prvi razgovor podrazumeva razmenu informacija na konkretnu temu na kojoj se radi + konsultaciju u trajanju od jednog sata. Dinamika rada i praćenje situacije dogovara se po potrebi. U zavisnosti od konkretne teme/problema, kao i od spremnosti roditelja da aktivno primenjuju dogovorene korake zavisiće i broj konsultacija.

KAKO ZAKAZATI RAZGOVOR?

Opišite ukratko situaciju koja vam trenutno predstavlja problem, naznačite uzrast deteta (ako je više dece u porodici, navedite uzrast za svu decu), i pošaljite email na: dragana.familycoach@gmail.com. Odgovor na mejl i dodatna pitanja za pripremu za razgovor dobićete u narednih 48h. Važna napomena: ukoliko u ovom roku ne dobijete povratni mejl, to je znak da mi vaš mejl nije stigao ili da je moj mejl možda u vašem SPAM sandučetu. Proverite adresu na koju šaljete vaš mejl i vaše SPAM sanduče.

KADA MOŽETE DA OČEKUJETE DA ĆEMO ZAKAZATI TERMIN?

Po prijemu mejla i procene teme/problema i vremena za pripremu, zakazujemo termin u narednih dva do pet dana. Ako vam je ovo predugo da čekate, u prvom mejlu naznačite da je vaša tema/problem hitna, i tada će se vaš termin postaviti kao prioritet, cena konsultacije se tada uvećava. Redovni termini su radnim danima u intervalu od 11h-18h.

KAKO DA ZNATE DA LI SU KONSULTACIJE SA MNOM ONO ŠTO VAMA TREBA?

Kosultacije za roditelje su usklađene sa pozitivnim pristupom vaspitanju, svesnim roditeljstvom, bazirane su na najnovijim saznanjima o funkcionisanju misaonih procesa (i kod dece i kod odraslih), tipovima ličnosti (po PCM coaching metodologiji), kao i na efikasnoj komunikaciji kao osnovi za uspostavljanje saradnje sa detetom.

Ovako koncipirane konsultacije preporučuju se roditeljima koji žele da grade odnos poverenja sa detetom i koji su spremni da naprave promene u svom pristupu, ponašanju i komunikaciji sa detetom, posebno u situacijama u kojima do sada nisu imali željene rezultate.

Kada se upoznam sa vašom temom/problemom procenjujem da li je to u domenu onoga čime se ja bavim. Ukoliko procenim da bi vam bila korisnija pomoć neke druge stručne osobe, preusmeriću vas na nju.

DA LI JE VAŠE DETE TIP “BUNTOVNIKA” KOJI ZAHTEVA POTPUNO DRUGAČIJI PRISTUP VASPITANJU I KOMUNIKACIJI, PROVERITE OVDE

ZA KOGA NIJE OVAKVA VRSTA RADA?

Ako očekujete gotova rešenja, ako niste spremni da pravite promene u svom roditeljskom pristupu, ako očekujete da dete menja svoje ponašanje a da vi ne menjate vaše, ako očekujete da je odgovornost za rezultate na osobi sa kojom radite a ne na vama, ako ne želite da odustanete od vaspitnih metoda koje su nekorisne i štetne za dete, a posebno ako fizički kažnjavate dete – onda ovakve konsultacije NISU za vas.

Da li je STROGOST = POSLUŠNOST?

12006246_978704425528086_3586522093176457124_n

Smeh, šala, igra, razigranost, opuštenost su poželjne aktivnosti i stanja u odnosu roditelja i deteta. Nažalost, mnogi roditelji se plaše da će izgubiti autoritet ako se sa detetom šale na „ozbiljne teme“, ako mu njegove obaveze i zadatke predstave kao igru i zabavu, ako su opušteni u situacijama koje su zahtevne…

Ali, upravo je suprotno.

Radne navike kod deteta svakako treba da se uspostave, a jasna uputstva i doslednost roditelja su više od pola uspeha. Ako to još i kažemo na način koji je detetu prirodniji i prihvatljiviji, možemo da računamo da smo zaista„obavili dobar posao“.

NELAGODNE EMOCIJE STVARAJU OTPOR

Uspostavljanje radnih navika je važan zadatak i za roditelje i za decu, ali ozbiljnost ovog zadatka ne treba mešati sa načinom na koji im ga predstavljamo. Jer, strog glas, izričiti zahtevi, povišen ton, ozbiljan izraz lica stvaraju tenziju, napetost, otpor, tugu, strah ili bes kod deteta. Da li to stvarno želimo?

Kada se na ovaj način nešto predstavi detetu, kod njega se stvara nelagodno emotivno stanje, jer i glas i izraz lica to jasno poručuju – deca umeju da „čitaju“ naše lice i da „osete“ emociju u glasu. Kada ste previše ozbiljni, strogi, kada je vaš glas hladan, nijedno dete (a ni odrasla osoba) neće vam uzvratiti osmehom i radošću jer ste kod njega probudili neku nelagodu, neprijatnost.

Kako onda iz takvog stanja očekivati da će se dete rado prihvatiti onoga što mu je zadato? Zamislite sebe na poslu i da vam se neko obraća povišenim tonom, hladno, izričito, i da očekuje da ćete nešto brzo i sa elanom da obavite. Obratite pažnju kako se osećate i da li sa entuzijazmom pristupate zadatku? Isto je i kod dece.

U početku će dete obavljati zadato, ali vremenom sa sve manje volje, jer negativni osećaji ne mogu da nikoga da motivišu. I umesto da se navike uspostave i zadaci obavljaju, nailazićete na otpor.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, KAO I KAKO DA PRIMENITE EFIKASNU KOMUNIKACIJU SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

DECA VOLE IZAZOVE

Kada se detetu neki zahtev predstavi kao izazov i igra, kada se sa obavezama (koje su neminovne) povežu pozitivne, prijatne emocije, mnogo su veće šanse da će se navike održati godinama.

Primetili ste kako deci pažnju najpre privuku ljudi koji su opušteni, koji se zvonko smeju, koji ih „izazivaju“ zabavnim igrama, zagonetkama…? Primetili ste kako se deca rado uključuju u sve aktivnosti koje im predlože, kako bukvalno trče da urade to što se od njih traži. Zašto? Zato što su ih motivisali pozitivni osećaji koje je ta osoba kod njih izazvala svojim ponašanjem, glasom, vedrim izrazom lica.

Poenta je da, kada bilo koju aktivnost dete poveže sa zabavom, sa osećajem radosti, sa pozitivnom emocijom, ta aktivnost za njega postaje izvor zadovoljstva.  I obrnuto, ako se u vezi sa nečim oseća loše, svaki put će se tako osećati kada treba to da obavi. Nemoguće je bilo koga motivisati da nešto uradi ako ga to asocira na loše iskustvo i loš osećaj, bilo da je to sklanjanje igračaka, postavljanje stola, oblačenje, pranje zubića, učenje…

IGRAJTE SE, MAŠTAJTE, GLUMITE!

I zato, ne plašite se da će vaš autoritet popustiti ako se šalite sa detetom, ako mu čitate zadatak iz matematike kao da je mistična zagonetka, ako pričate kao čarobnjak Merlin dok mu pokazujete kako da postavi sto ili gde da skloni igračke. „Pospite“ mu  malo „čarobne prašine“ na glavu i glumite da je dobilo super moći da sredi sobu najlepše na svetu! Budite maštoviti, opustite se, glumite, pevajte, zabavljajte se. Isprobavajte razne načine, ono što ne deluje odbacite, ono čemu se dete raduje primenjujte.

Kada je neki zadatak pretežak za dete ili gradivo preobimno, ne “ohrabrujte” ga rečima „Potrudi se malo više, probaj sam to da rešiš…” To mu neće pomoći, pre će ga obeshrabriti što samo mora da se suoči sa nečim što je njemu tako veelikoo! Mnogo je korisnije da zasučete rukave (bukvalno) i kažete „Ma, daj da vidim šta te to muči!“ Pored toga što će imati osećaj da nije potpuno samo i bespomoćno ispred nerešivog zadatka, sam vaš gest će ga pokrenuti da i samo „zasuče“ rukave.

Ovde je fokus na osećaju rasterećenja pred zadatkom, jer čim padne tenzija on više neće izgledati nerešiv.

Kada dete uči neke nove pojmove probajte da kroz igru asocijacije napravite vezu sa tim novim kako bi lakše zapamtilo. Rezultati će vas prijatno iznenaditi!

I VI I DETE TREBA DA SE OSEĆATE DOBRO

Takođe, ima roditelja koji su prirodno opušteni, a čijoj deci ovakav „razigrani“ pristup neće biti zanimljiv niti motivišući. Ovim mališanima je važna „ozbiljnost“ koju nose jasna struktura, pravila, granice. I to treba poštovati!

Zato stalno napominjem i govorim o tome da se dete posmatra, osluškuje i prati, da se prate njegove potrebe, poštuju razlike. Na roditelju je da primeti šta njegovom detetu prija, čemu se raduje, a šta mu stvara otpor i da prilagođava način na koji mu predstavlja obaveze i zadatke.

Istovremeno, pratite i sebe, šta vama prija i do koje granice vam je OK da idete. Ne radite stvari po svaku cenu, jer i vi u svojoj roditeljskoj ulozi  treba da se osećate dobro. Deca nepogrešivo prepoznaju našu iskrenost, pa nema mnogo koristi da glumatamo da smo “veseli” ako u tom trenutku nismo. Dete će mnogo lakše “podneti” kada mu iskreno kažemo – Slušaj, sad baš i nisam raspoložena za igru. Šta misliš da sam sada skloniš igračke, verujem da ćeš se snaći, – nego da oseti našu tenziju i kako mu preko volje pomažemo.

Možete i da se „dogovarate“ sa detetom i da kažete – Sad ćemo sobu srediti na zabavan način, da bismo se ozbiljno bavili domaćim zadacima.

Šta god da radite i dete i vi treba da budete u pozitivnom stanju. Tada će i vama i njemu i one „ozbiljne“ aktivnosti biti izvor zadovoljstva.

Dragana Aleksić, Family coach

USPOSTAVITE SARADNJU SA DETETOM ZA SAMO 1 MINUT! POTREBNE SU VAM SAMO IDEJE DA TRENUTNI PROBLEM REŠITE GA BEZ VIKE, NERVOZE I STRESA! NA VIDEO PREDAVANJU  “TI HOĆEŠ, DETE NEĆE – ŠTA SAD?”  DOBIĆETE PREKO 50 IDEJA KOJE MOŽETE DA PRIMENITE ODMAH! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

NAČIN na koji razgovaramo sa decom, POSTAJE njihov MODEL komunikacije sa nama

parent-talking-to-his-kid

Ukoliko želite da ostvarite kvalitetnu vezu sa detetom i uspostavite most poverenja, najvažnije je da razumete da vi kao roditelj treba da prilagodite i, ako treba, potpuno promenite način na koji komunicirate sa njim.

Način na koji sada razgovaramo sa decom je način na koji će ona uskoro početi da razgovaraju sa nama. To je dvosmerna ulica u kojoj dobijamo ono što dajemo.

RAZMISLITE PRE NEGO ŠTO POČNETE DA KRITIKUJETE

Pre desetak godina počitala sam da, prema tadašnjem istraživanju, prosečan roditelj u Americi uputi detetu osam puta više kritika nego pohvala. Sećam se da sam se tada zapitala šta bi pokazalo istraživanje koje bi se sprovelo kod nas koliko se kritika, ali i ucena, pretnji kaznama, uslovljavanja izgovore deci. Neko će sada reći da to nije ništa strašno, pa i „naši roditelji su tako…“ Slažem se, jesu, ali to nikako ne znači da tako treba, naprotiv.

Ako nešto danas sigurno znamo, to je da, pored toga što kritike loše utiču na motivaciju i posebno na samopouzdanje, one mogu da postanu i duboka ograničavajuća uverenja koja dete kasnije živi (nisam dovoljno dobar, manje vredim, ne zaslužujem ništa, ništa ne umem da uradim kako treba…). Da li i dalje neko misli da nema „ničeg strašnog“ kada kritikuje? Na ovaj način detetu se usmerava pažnja da nešto što je uradilo ne valja, da ono nije dovoljno dobro. Iako je to često upućeno sa idejom da se ono podstakne da „bude bolje“, ovakve kritike nisu konstruktivne niti motivišuće.

Pored toga što kritika izaziva loš osećaj, često stid, bespomoćnost, tugu, ali i bes, kao i telesnu nelagodu, dete i dalje ne zna šta treba da uradi drugačije, jer odrasli „podrazumevaju“ da ako je iskritikovano, ono samo treba da zaključi šta i kako da uradi drugačije i bolje.

Deca koja su često kritikovana odrastaju sa osećajem nepravde, ali i ogorčenosti, i sklona su da isto tako kritikuju svoje roditelje i prebacuju im za razne propuste iz detinjstva.

ZABORAVITE NA NEGACIJU

Da bi naš um mogao da razume da nečeg nema, on prvo mora da zamisli da toga ima. Zato govor u negaciji nema smisla, jer se fokus uvek stavlja na ono što ne želimo. Na primer, kada kažete detetu – „Ne plaši se mraka.“, fokus je na rečima „plašiti“ i „mrak“, jer mozak ne prepoznaje negaciju. Kada kažete – „Ne trči, pašćeš!“, povezujete trčanje sa padanjem.

„Nemoj da bacaš stvari po podu, nemoj prljavim rukama da diraš hranu, ne radi to…“ – koliko puta ste izgovorili ove rečenice i kakav rezultat ste imali? Važno je da razumete da deca ne rade namerno stvari koje im branite, već ih vi, naravno potpuno nesvesno, na to usmeravate načinom na koji izgovarate zahteve. Trudite se da govorite detetu šta treba da radi i na šta da usmeri pažnju – „Budi pažljiv kada trčiš; Stvari stavljamo u orman; Ručice se peru kada se dođe kući; Ne voliš kada je mrak u sobi? Bez brige, ostavićemo uključenu lampu preko noći…“

Pored toga što ćete pričati u pozitivu i vi i dete ćete se navići da vidite rešenja i dobre stvari umesto da se fokusirate na ono što ne valja. Ovakav način govora treba da pređe u naviku, i neophodni su vreme i vežba. Svaki put kada primetite da ste počeli rečenicu negacijom, vratite se korak unazad i korigujte se. Vremenom će vam postati prirodno da tako pričate, a tu naviku ćete preneti i na dete.

Koliko je ovaj model komunikacije poželjan prepoznaćete ako obratite pažnju kako na vas deluju ove dve rečenice: „Ne bi bilo loše da sad uradiš zadatke“ i „Bilo bi dobro da sada uradiš zadatke“. Verujem da ste osetili potpuno drugačiju i energiju i poruku, i da možete da osetite kako na dete ovo utiče.

Kada je za dete sve “NE”, ono lako ulazi u frustraciju jer se oseća kao da su svuda oko njega zabrane. Ukoliko ne dođe do korekcije u komunikaciji, kako bude raslo njemu će ova rečca biti najlogičniji odgovor na sve.

ĆUTANJE (NI)JE ZLATO

Ćutanje je takođe oblik komunikacije i poželjno je samo kada detetu dajemo vreme da o nečemu razmisli. Međutim, ćutanje se često koristi i kao kazna. Odrasli je primenjuju kada su ljuti i umesto objašnjenja, dete „kažnjavaju“ tišinom. Kako to utiče na dete? Uglavnom se oseća kao krivac, da ne zaslužuje ljubav roditelja, da nije dovoljno vredno njihove pažnje… Mnogo je korisnije objasniti detetu koje njegovo ponašanje nije prihvatljivo, nego ga kažnjavati tišinom. Ne očekujte da će iz vašeg ćutanja dete samo moći da donosi zaključke koje njegovo ponašanje ne odobravate. Ono će vas zapitkivati – „Šta ti je mama, zašto ćutiš?“, a to što ćete ga uskratiti za odgovor u njemu će probuditi nelagodu, neprijatne emocije i/ili nesigurnost. Da li stvarno želite da se vaše dete tako oseća?

Ako se ovaj model „odomaći“, ono što se može očekivati je da dete počne da „kažnjava“ roditelje ćutanjem.

Konstruktivni razgovori i uvažavanje ličnosti deteta doneće mnogo bolje rezultate, a neće narušiti vaš odnos. Naprotiv, još će ga više učvrstiti.

Ako vam je ova tema zanimljiva i želite da izbegnete tipične greške u komunikaciji sa detetom i ujedno jačate vaš odnos, onda je e-knjiga “Umetnost komunikacije sa decom” dobar izbor za vas. Sve informacije o sadržaju, ceni, kao i odlomak su na linku https://aleksicdragana.com/2019/10/23/6852/.

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE ONLINE TERMIN NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA O INDIVIDUALNIM KONSULTACIJAMA PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

Deca su DETEKTORI za EMOCIJE

pexels-photo-220442Od deteta ne možemo sakriti emocije. I ne treba. Svako prikrivanje i drugačije imenovanje emocije koja se jasno vidi na našem licu zbunjuje dete.

Generacije dece pre nekih 30, 40, 50 godina, su vaspitavane pogledom ispod smrknutih obrva i odlično su razumela sve njihove varijacije i kombinacije.

I nisu imala dilemu, jer je verbalna poruka bila usklađena sa onim što su tako očigledno mogla da „pročitaju“ na licu roditelja.

Danas se sve češće deci šalju dvosmislene poruke –  sadržaj nije u skladu sa emocijom koja je na licu, govorom tela, niti sa visinom i bojom glasa.

Sasvim dovoljno da dete ne razume poruku, jer jedno vidi, a drugo čuje, i ne zna kome da veruje – sebi ili roditelju.

MAMA, ZAŠTO SI LJUTA?

Mi roditelji imamo prirodnu potrebu da zaštitimo dete od onoga što mislimo da će ga uznemiriti ili da neće razumeti. Jedan od razloga zašto uporno pokušavamo da poštedimo dete od negativnih osećanja je i griža savesti, koja se uglavnom javlja  kao posledica nedostatka vremena koje želimo da posvetimo detetu. I kada ugrabimo to vreme želimo da ono bude obojeno prijatnim osećanjima. Međutim, jasno je da nije uvek tako.

Znam, jer sam i ja jedna od mama koja je „zbunjivala“ svoje dete. Nedeljama me je sin dočekivao sa posla na vratima i postavljao uvek isto pitanje „Mama, zašto si ljuta?“ I svaki put sam se začudila i davala automatski odgovor „Nisam ljuta!“, jer na njega i nisam bila.

NA LICU SE SVE VIDI

Zapravo, bila sam ljuta što sam se zadržala na poslu, što sam sate provodila u autobusu jer se rekonstruišu ulice, što sam izgubila vreme u povratku kući umesto da budem sa njim, što će me obaveze u kući još više odvući od zajedničke igre…

U sebi sam bila ljuta, a potpuno nesvesna koliko je to očigledno na mom licu, sve dok se jednog dana posle istog njegovog pitanja nisam pogledala u ogledalo. Odraz me je porazio. Sa druge strane gledala me je ljutita žena. Uzdahnula sam, a suze su krenule bez ikakve šanse da se zaustave. On je prišao i zagrlio me u pokušaju da me uteši, što je naravno izazvalo vulkan emocija i još više suza.

Uspela sam da izgovorim „Bio si u pravu, jesam bila ljuta. Ljuta što ne mogu da budem više sa tobom, a to želim više od svega.“ Razumeo je, ali u ovoj priči sam ja ta koja je naučila lekciju i shvatila poruku.

VEŽBALA SAM SVAKODNEVNO

Od tada, svakog dana dok sam bila „zaglavljena“ u autobusu, čim bih osetila kako mi se skupljaju mišići između obrva, setila bih se svog odraza u ogledalu i svesno ih razdvajala. Čim bih osetila bes i nemoć kako mi rastu u grudima, disanjem sam ih ublažavala. Ako bih počela da stiskam vilicu prizvala bih sliku njegovih sjajnih očiju koje me gledaju i opuštala se.

Nisam mogla da učinim da ulice postanu prohodne, nisam mogla da preletim do kuće, nisam mogla da zaustavim vreme… Jedino što sam mogla to je da budem potpuno svesna kako se unutrašnje emocije utiskuju na moje lice i da im to ne dozvolim. Da „ljutnja“ bude blaža na mom licu, sve dok ne nestane. Vremenom sam naučila da umesto da budem ljuta zbog stvari na koje ne mogu da utičem, budem srećna zbog nečega što me čeka kod kuće. Trebalo mi je vreme, ali sam naučila. Ne da prikrijem emocije, ne da ih potisnem već da ih prihvatim i nazovem pravim imenom. I da kažem „Da, plašim se jer…, tužna sam zbog…, ljuta sam zato što…“

I onda je nekako sve postalo lakše.

PRAVI ODGOVOR JE ISKREN ODGOVOR

I zato kad vas dete pita „Šta ti je mama?“, a vi kažete „Ništa, sve je u redu.“, prisetite se da vas to ne pita bez razloga. Ono zna da je NEŠTO i želi da razume, da pomogne. Ne zanemarujmo da nas dete veoma jasno vidi, da „čita“ naš izraz lica, ne šaljimo mu dvosmislenu poruku, jer ga time mi zapravo nismo zaštitili već zbunili. Odgovor prilagodite uzrastu, važno je da zna da je u redu biti tužan i ljut, i da smo mi tu da ga razumemo i podržimo kada se ono tako bude osećalo.

I na kraju primer koji će razbiti svaku sumnju da li treba biti otvoren prema deci kada su emocije u pitanju. Zamislite da je vaše dete zbog nečeg presrećno, razdragano, da vidite da mu se nešto divno desilo i da ga pitate „Šta se desilo, zbog čega si tako srećan?“, a da vam ono odgovori „Ma, ništa, nisam srećan.“ Kako biste se osećali i u šta biste poverovali? U ono što vidite ili u ono što čujete?

Dragana Aleksić, Family coach

Neka 101. put bude DRUGAČIJI

1100_9_things_you_shouldnt_say_to_your_child

“Ja ti sto puta kažem, a ti me ne slušaš!” Verovatno ste bar jednom u životu izgovorili ovu rečenicu svom detetu.

A, koliko puta ste pokušali da to nešto, što ste sto puta ponovili, kažete drugačije?

Jer, ako ste nešto toliko puta rekli, a uvek imali isti  rezultat, šta očekujete da bude drugačije kada to isto kažete sto prvi put?

Verovatno sada mislite da ne postoji drugi način da kažete detetu to što želite – da ustane na vreme, da sedne da uči, da se obuče, da spakuje stvari za školu, da uveče spremi šta će da obuče, da počne na vreme da rasprema igračke…

Šta se, u stvari, dešava kada smo stalno izloženi istom načinu komunikacije?

Naviknemo se! Naviknemo se toliko da više i ne slušamo to šta nam se govori. Dakle, posle izvesnog broja ponavljanja istog zahteva na isti način (isti redosled reči, boja glasa, naglašavanje pojedinih reči, povišen ton, i sl), dete se navikne i više “ne čuje”, odnosno ne registruje šta mu govorite. Isto se dešava i nama odraslima da neke osobe više i ne slušamo, ne zato što nećemo, nego zato što već znamo šta će nam reći.

Znam da i dalje mislite da nema drugog načina, a ja vam predlažem da zahtev, na koji dete više ne reaguje, za promenu otpevate. Da, da otpevate! Primetićete kako će mu pažnja istog trenutka biti na vama, a vi je onda iskoristite, ali NE da opet ISTO kažete na ISTI način! Sad je prilika da budete malo kreativniji i da svoj zahtev prenesete tako da ga dete zaista “čuje”.

Takođe, možete da probate da uopšte ne koristite glas, nego pucketanje prstima, dodir, pokazivanje rukama i očima, namigivanje, osmeh – neverbalno predstavite zadatak i obratite pažnju na detetovu reakciju!

Naravno, ovo ne znači da ćete od sada tako komunicirati, da ćete svaki put pevati ili pokazivati. Ovo je samo primer da zaista sve možete da “kažete” drugačije, a da pritom izazovete pozitivnu reakciju i pažnju. Razumevanje vašeg zahteva je u direktnoj vezi sa NAČINOM na koji ga prenosite.

POSTOJI SJAJNA IZREKA – PRIČAJTE TAKO DA DETE ŽELI DA VAS SLUŠA, SLUŠAJTE TAKO DA DETE ŽELI DA VAM PRIČA.

Da bismo bili motivisani da nešto uradimo, komunikacija, tj. način na koji nam se to kaže, treba da je prijatna, da izazove pozitivne emocije. U suprotnom ćemo to raditi bez volje, samo zato što moramo, i “hvataćemo krivine” kad god možemo.

OK, čak i kada nešto “moramo” da uradimo, zašto to treba da bude propraćeno nekom tenzijom i negativnim emocijama? I, na kraju krajeva, kako se  vi osećate i kako reagujete kada vam se na poslu nadređeni obrati hladnim zapovednim tonom i kada je srdačan sa vama?

Sigurno osećate razliku!

Zašto bi sa decom bilo drugačije? Ona lakše i brže uče kroz igru, ono što je zabavno, novo i neobično. Decu je tako lako pokrenuti na akciju, pa što bismo taj prirodni žar gasili strogim zahtevom – “Sredi sobu i sedi da učiš!” Zamislite koliko bi bilo drugačije kada biste razdraganim glasom rekli – “Hajde da zajedno nađemo neko posebno, čarobno mesto za tvoje igračke!” Svaki sledeći put spremanje igračaka za dete bi bila igra, nešto što ga zabavlja, a vaš cilj bi bio ispunjen – sređena soba.

Naravno, imajte u vidu da je potrebno vreme da se usvoji novi način komunikacije, da je to proces koji zahteva posvećenost i vežbu. Ali, zato kada ovladate efikasnim komunikacionim alatima, kada vam to postane prirodno i spontano imaćete i željene rezultate.

Dragana Aleksić, family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE. 

Ja sam Dragana Aleksić, Family coach

sajt_draganaKao profesionalni Family coach fokusirana sam na rad sa najznačajnijom ćelijom društva – porodicom.

Oblasti rada kojima sam posvećena su pre svega lični rast i razvoj kroz moj posebno kreiran koučing program Emotivni detoks, prevazilaženje prepreka u roditeljstvu kroz program Emotivni detoks za roditelje, a posebno komunikacija roditelja sa decom – kroz individualni i grupni rad u okviru mog autorskog programa Umetnost komunikacije sa decom.

Moj cilj je, pre svega, podrška savremenoj porodici u uspostavljanju funkcionalnih odnosa, koji daju dugoročne rezultate, kako u okviru nje tako i u celokupnom  društvu.

Sertifikovani sam PCM coach* 2015. (Process Communication Model – akreditovan koučing program od strane vodeće koučing asocijacije International Coaching Federation  – ICF), Wingwave coach** 2010. (Besser-Siegmund Institut, Hamburg, Germany) sa dodatnom edukacijom za Wingwave coach-a za timske i porodične konstelacije i Magic Words 2014, NLP Master*** 2011. (NLP-IN, DV-NLP), kao i praktičar za razvojnu TA (transakcionu analizu) 2014.

Punih 16 godina provela sam u izdavaštvu kao deo uredničkog tima u porodičnim izdanjima, kao urednik magazina o trudnoći (Moja Trudnoća) i magazina o roditeljstvu (Mama). Od 2014. u potpunosti sam se posvetila koučingu.

Koučing, kao moje novo zanimanje i polje bezgraničnog interesovanja, donosi mi sjajna iskustva kroz individualan i timski rad, posebno sa roditeljima.

Autor sam individualnih i grupnih programa podrške:

Takođe, autor sam knjiga – Umetnost komunikacije sa decom, 200 igara za decu i roditelje i Budi najbolji roditelj svom detetu, kao i jedinstvene porodične društvene igre na našem tržištu – Igralice.

Svi programi, kao i knjige i porodična igra su u skladu sa pozitivnim pristupom deci i roditeljstvu.

Stručni sam saradnik brojnih portala posvećenih roditeljstvu u Srbiji i regionu Detinjarije, Najbolja mama na svetu, Moj pedijatar, Roditelji.hr, MissMama…

Član sam International Association of NLP Institutes (IN).

Mama sam jednog dvadesetsedmogodišnjaka 🙂

Ako želite da pročitate intervjue sa mnom na temu porodice i koučinga ili da pogledate moja gostovanja na TV, kliknite OVDE.

Detaljnije o programima edukacije koje sam prošla

* PCM (Process Communication Model®) je inovativni razvojni model koji omogućava razumevanje dubinske strukture ličnosti i efikasno se primenjuje kako u treninzima, tako i u koučingu. Ovaj model pruža pouzdane i validne metode za prepoznavanje i razumevanje strukture ličnosti, razumevanje uticaja različitih životnih događaja, kao i komunikacione dinamike između osoba. Temelji se na višestruko nagrađivanom kliničkom otkriću i do sada je primenjen u različitim oblastima u radu sa skoro milion ljudi na pet kontinenata. Neke od oblasti u kojima je primena ovog modela dala izuzetne rezultate su: poslovanje, obrazovanje, politika, medicina, privatni odnosi, porodični odnosi, itd.

http://pcm.rs/

** Wingwave®  je metoda koja na efikasan način otklanja stres, strahove, mentalne i emocionalne blokade i pomaže u postizanju uspeha na raznim poljima. Razvija kreativnost, samopouzdanje, mentalne sposobnosti i emocionalnu fleksibilnost putem ciljanog  razvoja ličnih resursa.

http://www.wingwave.com/

*** NLP je metodologija koja se bavi prepoznavanjem, opisivanjem i prenošenjem uspešnih strategija sa jedne osobe na drugu ili iz jedne oblasti života na druge, prepoznavanjem razlika u misaonim procesima između ljudi, kao i primenjivanjem brojnih tehnika za unapređivanje odnosa sa drugim ljudima i rad na ličnom rastu i razvoju.  NLP može biti primenjen u najrazličitijim životnim oblastima u poslu, sportu, porodici… www.nlpcentar.com