Tag: zašto se dete ponaša bezobrazno

Zašto su PRETPOSTAVKE “majka svih PROBLEMA”?

2IceCream.jpg

Zna ona da se sladoled ne jede pre ručka! Stvarno?

U radu sa roditeljima često se susrećem sa njihovom konstatacijom da dete neće da uradi to što se od njega očekuje i da je to okidač koji pokreće niz „problema“.

Na moje pitanje – A, da li ste rekli naglas to što očekujete?, odgovor je najčešće – Pa, nema potrebe, podrazumeva se da zna da treba TO da uradi!

Hm, dragi roditelji, imam jednu važnu stvar da vam kažem – ništa se ne podrazumeva ako se to jasno ne kaže i ako nije uspostavljeno kao pravilo!

Evo za početak jedne kratke priče koja će vam slikovito predstaviti šta se desi kada se nešto ne kaže jasno, nego se pretpostavlja:

„BILA JEDNOM ČETIRI ČOVEKA PO IMENU SVAKO, NEKO, BILO KO I NIKO. TREBALO JE OBAVITI JEDAN VRLO VAŽAN POSAO I SVAKO JE MISLIO DA ĆE GA NEKO OBAVITI. BILO KO JE TO MOGAO UČINITI, A NIKO NIJE HTEO. NEKO SE ZBOG TOGA NALJUTIO JER JE TO BIO POSAO ZA SVAKOGA. SVAKO JE OPET MISLIO DA BI GA BILO KO MOGAO OBAVITI, ALI NIKO NIJE SHVATIO DA GA NEKO NE ŽELI OBAVITI. NA KRAJU JE SVAKO KRIVIO NEKOGA, JER NIKO NIJE UČINIO ONO ŠTO JE MOGAO URADITI BILO KO.“

Verujem da vam se bar jednom u radnom okruženju desila ova situacija. Ne kaže se uzalud da su pretpostavke i očekivanja “majka svih problema”. A sad se vratite korak unazad i još jednom se podsetite vaših pretpostavki i očekivanja od deteta.

Najbanalniji, a veoma čest, primer je da roditelji pretpostavljaju da se podrazumeva da dete zna da ga oni vole. Ali, ako mu to ne govore – a dete ih otvoreno pita “Mama (tata) da li me voliš?” – znači da mu je VAŽNO da to čuje, a ne da samo donosi zaključak. Moguće je da se u njemu stvorila druga pretpostavka, jer su možda u poslednje vreme roditelji prezauzeti i dete oseća da ima manje njihove pažnje i želi to da “proveri” vrlo konkretnim pitanjem.

Ili, roditelji (bake, deke, vaspitači, učitelji…), očekuju da dete opere ruke pre jela, jer se podrazumeva da je dovoljno što su mu jednom to već rekli, ili “svi to rade pa i dete treba da zna”, ali ako to nije uspostavljeno kao pravilo, i dalje je samo očekivanje – “Pa, zna se da se ruke peru pre jela.”

Ili, kada odu u goste (igraonicu, bioskop, pozorište…), kažu – “Zna se kako se ponaša u gostima.” Ali, ako nisu unapred uspostavili pravila i dogovor sa detetom, onda jednostavno moraju da ZABORAVE na ovo “zna se/podrazumeva se“. O tome kako da u tri koraka naučite dete pravilima, pisala sam OVDE.

MI STALNO KOMUNICIRAMO, ALI JE PITANJE KAKO

Mnogi nesporazumi i nesuglasice, rasprave, pa i kritike na račun deteta, mogu se jednostavno preduprediti efikasnom i ciljanom komunikacijom. Koji god vaspitni model da imamo mi moramo da komuniciramo, i to radimo verbalno i neverbalno, ali često se dešava da upravo ovih neverbalnih poruka nismo ni svesni – izraza lica, gestikulacije, govora tela…

A, verovali ili ne čak 93% svake informacije se prenosi neverbalno – 55% mimikom i govorom tela, 38% preko glasa (način na koji smo nešto rekli – boja, ton i visina glasa), dok samo 7% čini njen sadržaj, odnosno ono što smo izgovorili!

Šta to znači?

Znači da mi uglavnom „pričamo u prazno“ našoj deci, dajući im bezbroj nepotrebnih informacija, dok ona najviše primećuju način na koji smo nešto rekli (glas) i kako izgledamo dok govorimo (lice i telo). Sad vam je verovatno jasnije zašto nas deca stalno posmatraju – zato što tako zaista uče i donose zaključke.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Na svojim predavanjima stalno naglašavam da deca žele da uče, samo taj proces učenja treba da bude u skladu sa njihovim trenutnim kapacitetima (što zavisi od uzrasta), principima prenošenja informacija (govor tela i glas) i vrlo konkretnim i jasnim uputstvima (setite se – 7%).

NIKO NE MOŽE DA (NAM) ČITA MISLI, PA NI DETE!

143-99525-kid-asking-why-1429599810

Jednostavno ne razumem!

Stalno pričamo i čitamo da su deca u ranom uzrastu kao sunđeri koji upijaju sve što vide i čuju, pa verovatno otud i roditeljska očekivanja da onda isto tako treba da „upiju” i njihova očekivanja.

Međutim, problem sa pretpostavkama i očekivanjima je taj što su ona NEIZGOVORENA! To su bukvalno ideje u našim glavama, što zapravo znači da dete treba da nam čita misli!

Ali, ako želimo da dete nešto uradi onda to treba i da mu kažemo i ujedno pokažemo kako tačno treba. Zadatak „Sredi sobu!“ u vašim očekivanjima može da znači da vaš školarac stavi svaku stvar na mesto, obriše prašinu, usisa, a prljav veš ubaci u korpu. Za njega to može da znači da skloni igračke sa poda i soba je sređena! Vaša i njegova očekivanja su potpuno različita i zato je potrebno da se jasno kaže šta znači zahtev „sredi sobu“.

Isto je i sa pravilima.

Ako očekujete da dete pere ruke pre obroka neophodno je da to uspostavite kao pravilo tako što ćete prvo verbalizovati – Uvek peremo ruke pre jela – a zatim i pokazati – otići ćete zajedno u kupatilo i oprati ruke. Što je dete mlađe to određenu radnju treba ponoviti više puta uz pokazivanje i kratko objašnjavanje. Kasnije sledi podsećanje – Sećaš se šta radimo pre jela? Peremo ruke, tako je! – A na kraju i usvajanje pravila koje dete spontano radi.

S obzirom da sam napomenula da glas igra veliku ulogu u komunikaciji, važno je da imamo miran ton, a za još bolje rezultate ja bih dodala i veseo, pa čak i šaljiv, jer to budi prijatne emocije. Kada se neka radnja obavlja uz dobar osećaj, ona za tu osobu postaje izvor zadovoljstva. Ako dete zaboravi da uradi nešto, uzdržite se od kritike, dovoljno je da ga uz osmeh podsetite – A ručice? – Po njegovoj reakciji će vam biti jasno da to daje bolje rezultate od podignute obrve, stisnutih usta i kritike „Opet nisi oprao ruke!“

Naravno da je potrebno vreme da se svaka radnja/pravilo usvoji, što podrazumeva strpljenje, kao i doslednost. Međutim, ako razumemo da na ovaj način dete uči, to je dovoljan motiv da svoja očekivanja iz misli „prebacimo u etar“ i da im budemo dobar, pozitivan model.

To je zaista mala promena koja pravi veliku razliku u međusobnim razgovorima, a što je još važnije smanjuje prostor za nerazumevanje.

Dragana Aleksić, Family coach

5 MALIH I VAŽNIH PRAVILA u komunikaciji sa decom

pablo

Komunikacija nije samo puko prenošenje informacija, već i važan element u vaspitanju, pomoću kojeg možemo da podstaknemo dete na aktivnost, na razmišljanje, pa i na motivaciju!

Pozitivna komunikacija sa decom pomaže im da grade samopouzdanje i zdrave navike u razgovorima sa roditeljima (i drugim odraslim osobama),  i sa vršnjacima.

 

Deca su pametna mala bića, brzo i lako uče i pamte, što roditelje često ume da zavara, pa se prema njima ponašaju kao prema odraslima, a ne kao prema deci.

To se najbolje vidi kroz primere u komunikaciji kada roditelji pričaju sa mališanima kao sa sebi ravnim. Pri tom, ne mislim da roditelji treba da „tepaju”  i koriste „bebeći“ govor, već da pričaju tako da ih dete stvarno razume i da može da prati tok komunikacije.

Zato je korisno da se u razgovorima sa decom pridržavamo ovih jednostavnh pravila.

PRAVILO BROJ 1.

mother-lie-their-kidObratite se detetu imenom i budite u istoj ravni. Deci najbolje skrećete pažnju kada prva rečenica počinje njihovim imenom i to kada ste u istoj visini sa njim, jer komunikacija ne može da počne sve dok se ne napravi kontakt očima sa sagovornikom.

To što vi pričate dok je dete pored vas uopšte ne znači da ste uspostavili komunikaciju i ne ljutite se na dete ako vas nije slušalo. Ono jednostavno nije moglo da zna da govorite njemu.

Zato se spustite na njegovu visinu, pogledajte ga u oči i kažite – Marko, idemo kod bake na ručak. Dođi da se spremimo. – Kada uspostavite kontakt možete da nastavite da pričate, jer dete sada zna da govorite njemu. Ipak, što je dete mlađe to kontakt očima treba malo duže da traje.

PRAVILO BROJ 2.

Koristite reči koje koristi i dete. Nekada roditelji u želji da obogate detetov rečnik koriste reči koje su detetu, zbog uzrasta i verbalnih sposobnosti, komplikovane da ih izgovori i čije značenje mu je nepoznato.  Međutim, ovo dovodi do dve situacije – prva je da nas dete ne sluša jer nas ne razume, a druga je da dete uđe u frustraciju jer, i pored želje i volje, jednostavno ne može da ponovi neku reč.

Zato se držite one stare „sve u svoje vreme“, odnosno učite dete „težim i komplikovanijim“ rečima kada ono od vas traži da mu ih pojasnite. Naravno, vi možete postepeno uvoditi nove reči, ali ne kada su one u formi zahteva za dete, već samo na „nivou priče“, a ono će vas samo pitati kada želi da mu objasnite neku reč i tada je pravi trenutak da to uradite.

PRAVILO BROJ 3.

Koristite reči koje želite da i dete koristi. – Izvoli, hvala, molim, izvini, dobar dan, do viđenja… – su reči koje želimo da govore i naša deca. Ako znamo da deca najviše uče kroz posmatranje i oponašanje, onda je jasno da i mi roditelji treba da govorimo isto ono što od deteta očekujemo (i obrnuto, da izbegavamo reči koje ne želimo da naše dete govori).

Ne možemo očekivati da se dete izvini ili zahvali ako ono od nas to nikada ne čuje. Čak i kada mu kažete – Zahvali se, – ukoliko to nije čulo ranije od vas, neće mu mnogo značiti kao zahtev, niti će biti motivisano da to uradi sledeći put.

UKOLIKO VAM VIŠE ODGOVARA INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, ZAKAŽITE ONLINE KONSULTACIJU ILI SUSRET UŽIVO. ZAKAZIVANJE I INFORMACIJE NA MEJL DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFO O KONSULTACIJAMA KLIKNITE OVDE.

PRAVILO BROJ 4.

Jedna stvar u jednom trenutku. Kada roditelj malom detetu daje informacije ili zadatke, ukoliko ih je više onda važi ovo pravilo.

Zašto?

Zato što postoji ograničen broj informacija koje u jednom trenutku možemo da primimo, obradimo i razumemo. Što je dete mlađe, to je broj informacija koje može da razume u jednom trenutku – manji.

Rečenica poput: „Kada budemo otišli na more za mesec dana, ti ćeš učiti da plivaš, i upoznaćeš mnogo novih drugara i svaki dan ćemo jesti sladoled!“, dete od dve godine će fokusirati samo na jednu stvar – onu koju najviše voli, a sve ostalo će „izbrisati“, jer ih je previše (ovo je misaoni proces koji se odvija podsvesno kod svih nas, ne samo kod dece).

U ovim situacijama jedino što roditelj dobija je bezbroj puta ponovljeno pitanje „Kada ćeš mi kupiti sladoled?“ I koliko god puta ponovite – Kad budemo na moru, – detetu to neće mnogo značiti, jer je njemu budućnost kao pojam nepoznata i previše daleka. Dakle, recite mu samo ono što je u tom trenutku važno i relevantno – sad idemo napolje, sada ćemo kupiti kokice, sada ćemo gledati crtać…

PRAVILO BROJ 5.

Miran ton je delotvorniji od strogog. Često se misli da se strogim tonom postiže da nas dete (po)sluša, međutim to nije istina. Strog ton unosi nelagodu i dete (ali i svaku drugu osobu) stavlja u podređenu poziciju i stvara otpor.

Sa druge strane, miran ton privlači pažnju, a blago spušten glas drugu osobu navodi da pažljivije sluša kako bi čula šta joj se govori. Takođe, miran ton „šalje“ poruku da poštujemo svog sagovornika, pa je samim tim verovatnoća da će nas slušati mnogo veća.

Dragana Aleksić, family coach

STO PUTA PONAVLJATE DETETU JEDNO TE ISTO? ŽELITE DA SE BRŽE SPORAZUMEVATE I OLAKŠATE SVAKODNEVNE RAZGOVORE? UZ VIDEO PREDAVANJA “OSNOVE EFIKASNE KOMUNIKACIJE 1 I 2” LAKO ĆETE NAUČITI KAKO DA PRIČATE, A DA VAS DETE BOLJE RAZUME I POSLUŠA. INFORMACIJE O VIDEO PREDAVANJU 1. DEO  SU OVDE, A O 2. DELU SU OVDE.

Ne TRAŽITE greške nego REŠENJA!

iStock_000012658025XSmall-Pa, ne mogu da verujem! Opet si prosuo sok!

-Vidi na šta ti liči soba, jel te nije sramota?

-Ništa to ne valja, sredi ponovo stvari u ormanu.

Da li ste u detinjstvu dobijali ovakve kritike? Kako ste se tada osećali? Da li ih možda vi govorite vašem detetu?

Kao i mnoge druge stvari, tako i komunikacija vremenom postaje navika – govorimo uvek iste rečenice, kritke, zahteve… I, često mislimo da nešto ne može da se kaže drugačije. Međutim, ovakvi kometari najčešće izazivaju otpor kod deteta, koji će vremenom biti sve veći ukoliko nešto ne promenimo.

Hajde da vidimo kako to možemo da uradimo.

Probajte da se setite kako ste se osećali kada su vam roditelji govorili ovo ili nešto slično? Ukoliko vam se javljao bilo kakav loš osećaj, nelagoda, grč u stomaku, osećaj bunta, besa, inata… (a nije isključeno da se i sada tako osećate u istim ili sličnim situacijama), onda možemo reći da su ove kritike negativno uticale na vas. (O tome kako iskustva iz detinjstva utiču na naše roditeljstvo, pisala sam OVDE).

Pa, šta, reći ćete, niko ne voli kritiku! E, upravo tu sam vas čekala!

Ako niko ne voli kritiku zašto je onda upućujete detetu i kakav rezultat očekujete da imate?

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Negativan komentar, kritika, nosi pretpostavku da je dete nešto uradilo pogrešno. Međutim, ako dete vidi samo grešku kako će onda znati šta je rešenje, tačnije – kako će znati šta treba da uradi? Sa druge strane, kada komentarišete da nešto “ne valja, nije dobro”, zapitajte se šta u stvari želite da bude rezultat? Da dete zna da je pogrešilo i da se zbog toga oseća loše ili da uradi kako treba to što od njega očekujete i ima osećaj postignuća?

Kao prvo, dete koje je prosulo sok već zna da se desilo nešto „loše“, nešto što nije očekivalo (i svakako nije planiralo), i sada iščekuje vašu reakciju. Komentari tipa – Vidi kako si trapav, hajde pazi malo. E, sad ćeš sve to sam da obrišeš i nema više soka za tebe! – od jedne obične situacije stvore mnogo ozbiljniji problem, stvaraju lošu energiju i svima kvare raspoloženje.

Drugo, ako se ovaj scenario ponovi više puta (a obično to desi kada dete još ovladava motoričkim veštinama), ono će izgubiti sigurnost u sebe i svoje sposobnosti, počeće zaista da misli da je „trapavo“, i vrlo je verovatno da će početi da traži da mu roditelj sipa i dodaje sok.

Ok, imaćemo čist pod, ali i nesigurno dete.

Da li stvarno to hoćemo?

Kad roditelju dosadi da stalno sipa i dodaje čašu sa sokom, na red će doći novi komentari – Pa, jel ne možeš ništa sam? Već si veliki, neću ja da te služim. Sipaj sam ili nema soka! – I što roditelj više navaljuje na dete, to će se ono osećati još nesigurnije i upornije u zahtevu da mu neko drugi da sok.

Ovo je jedan banalan i svakodnevan primer koji jasno oslikava zašto treba umesto negativne dati konstruktivnu kritiku.

Kako? Jednostavno, promenićete način na koji je kažete. To kako mi pričamo (sa detetom, ali i sa drugim ljudima), je zapravo navika – previše puta smo ponovili nešto na isti način i usvojili to kao model komunikacije. Kao i svaka druga navika, tako i ova može da se promeni. Naravno potrebno je da prvo primetimo KAKO pričamo i da onda uvežbamo da to kažemo drugačije.

U zavisnosti od uzrasta deteta i motoričkih sposobnosti upotrebite neki od sledećih primera:

  1. Prosuo ti se sok? Sad ću ti pokazati kako da obrišeš pod (sto), pa onda pažljivo sipaj ponovo.
  2. Jednom rukom drži čašu, a drugom sok i sipaj polako.
  3. Ti drži čašu, a ja ću ti sipati, jer je flaša teška. Baš si vešt pomoćnik!
  4. U redu je, svakom se ovo može desiti. Hoćeš da ja držim čašu, a ti da sipaš?
  5. Kada nešto prospemo onda ovom krpicom to obrišemo, vidiš ovako. Hajde probaj ti da obrišeš, pa ćemo ponovo sipati sok.

Svi primeri ukazuju na rešenje, nema lošeg osećaja i dete uči kroz iskustvo, ne samo da treba da bude pažljivo, nego i šta se radi kada se nešto neplanirano desi.

Isto je i sa spremanjem sobe i ormana. Recite detetu šta tačno očekujete da uradi, jer verujte vaša i detetova ideja kako soba treba da izgleda su veoma različite (posebno kada su tinejdžeri u pitanju).

Takođe, uvek uzmite u obzir uzrast deteta i njegove trenutne sposobnosti. Obratite pažnju i na to da, ako vas dete pita gde šta da stavi a vi odgovorite – Nemam pojma, sredi to kako znaš, snađi se! – dajete zeleno svetlo da zaista sredi sobu onako kako ono misli da je najbolje.

Rečenice –  Šta misliš da majice staviš na jednu policu, a pantalone na drugu? Možda bi ti bilo lakše da prvo skloniš sve sa poda, pa onda da sređuješ police. Kako bi bilo da ove sitne igračke ipak držiš u kutiji? Možda ti imaš neku bolju ideju! – dete motivišu i navode na razmišljanje u pravcu rešenja, jačaju motivaciju i samopouzdanje.

A, valjda nam to i jeste cilj 🙂

Dragana Aleksić, family coach

Kakve PORUKE šaljemo DECI (i kako da ne upadnemo u sopstvenu zamku)

mom-scolding-toddler_1Deca stalno isprobavaju, testiraju i pokušavaju da pomeraju roditeljske granice. Za njih je to proces učenja i prilagođavanja svetu.

Od toga kako se roditelji postave, šta im je važno u vaspitanju, koliko su fleksibilni i koliko uspevaju da budu dosledni, zavisi da li i koliko će se te granice „razvući“.

Ovo je proces u kojem i roditelji uče – kako da nose svoju ulogu, odlučuju da rade ili ne rade ono što su radili njihovi roditelji, “razvlače ili stiskaju” svoje granice, donose odluke koje će oblikovati vrednosti i uverenja deteta koje će ono kasnije nositi kroz život. Jedan od bitnih faktora koji povezuje sve ovo jeste komunikacija sa detetom, tačnije šta i kako govorimo.

Kroz  naša ponašanja i govor, mi detetu prenosimo razne poruke na osnovu kojih ono kreira svoju sliku sveta, ali i sliku o sebi. S obzirom da način na koji pričamo postaje naša navika, često i ne razmišljamo kako to što (iz)govorimo utiče na dete, pa je zgodno pomenuti par situacija i roditeljskih ponašanja koja bi bilo dobro uočiti i promeniti.

„NE MOŽEŠ TI MENE DA UCENJUJEŠ!“

Ako ste ovo izgovorili, jasno je da vi već mislite da vas dete ucenjuje, tačnije da to tako doživljavate. Međutim, dete nema nikakvu svest ni ideju da to radi, a u ranom uzrastu nema ni takve sposobnosti – potrebna je jasna namera i razvijeno strateško razmišljanje. Kada roditelj imenuje neko detetovo ponašanje kao ucenu, to kod njega stvara nelagodu jer se iza ucene krije loša namera. A deca nemaju loše namere, već samo želju za učenjem i prirodnu upornost.

Dakle, dete ima neko ponašanje kojim želi da postigne nešto, ali još uvek ne zna da to može da se doživi kao ucena i da se tako zove. Ono zapravo samo testira šta će proći kod vas, gura vaše granice, uči da li i šta može i kako može. Za njega je ovo prirodan proces učenja i traženja mesta u svetu i ne treba da ima loš osećaj zbog toga.

U situacijama kada je dete uporno da dobije nešto što vi ne želite da mu date u tom trenutku, korisnije je da mu se objasni da njegovo ponašanje nije prihvatljivo nego da  se to stavlja u kontekst ucene.

Umesto – Ne možeš vikanjem da me ucenjuješ da ti kupim novu igračku! – recite – Ne mogu da razmišljam kada toliko vičeš, bole me uši od tolike galame. Hajde probaj to lepo da mi kažeš. Aha, razumela sam te, želiš “to” (čokoladu, igračku, knjigu…). Danas “to” nismo planirali. Sledeći put ćemo se bolje dogovoriti. Ili – Razumem da “to” želiš i da si sada ljut. Možeš se ljutiti, jednostavno nam to nije u planu za danas. 

Važno je da vaš glas bude smiren i da ostanete dosledni. Na ovaj način vi šaljete poruku detetu da razumete kako se ono oseća, prihvatate to, ne kritikujete ga i ujedno ga usmeravate na rešenje. Budite spremni da više puta ponovite ovaj pristup u raznim situacijama, a ako uspete da budete istrajni, dete će kroz iskustvo shvatiti da se ta granica ne „razvlači“ i jednostavno će odustati.

Takođe bi bilo dobro da, ako se ovakve situacije ponavljaju, pravite dogovore pre odlaska u kupovinu. O tome kako se uspostavljaju pravila i dogovori pisala sam OVDE. 

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA ZA IZAZOVNE SITUACIJE SA DETETOM ZAKAŽITE INDIVIDUALNE KONSULTACIJE NA MEJL – DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE. 

„NE RADI SE TO TAKO!“

Stalno ispravljate to što je dete uradilo? Čak i da ne kažete ovu rečenicu, ako idete za njim i „popravljate“ to kako je nešto uradilo opet šaljete poruku da šta god da uradi nije dovoljno dobro. Dete koje dobija ovakve poruke, kasnije kao odrasla osoba uglavnom udovoljava drugima, jer ostaje „gladno“ za pohvalom, potvrdom…

Ili će postati nesigurno i stalno proveravati i poravljati to što radi. Postoji velika verovatnoća da nikada neće imati osećaj da je dovoljno dobro niti osećaj postignuća. U radu sa odraslim osobama  kroz “Emotivni detoks” često otkrijemo da su negativna uverenja koja imaju o sebi stvorena baš u detinjstvu. O tome sam pisala OVDE.

Zato, kada „poželite“ da popravite to što je dete uradilo, uradite nešto drugo! Pohvalite njegov trud, a ako je baš nešto toliko pogrešno pokažite mu i objasnite kako ste želeli da uradi.  O tome kako da detetu date konstruktivnu kritiku pisala sam OVDE.

„NEKA, PUSTI, JA ĆU“ i „HAJDE, POŽURI!“

Hroničan nedostatak vremena, nestrpljivost, žurba, razlog su zbog kog pribegavamo „bržem rešenju“, da mi nešto uradimo umesto deteta ili da ga stalno požurujemo. I nekada stvarno moramo ako hoćemo da stignemo na vreme.

Ovde je najveća zamka da nam ovo ponašanje ne pređe u naviku. Naravno da ćemo mi kao odrasle osobe uvek uraditi nešto brže od deteta, jer smo tom radnjom ovladali, ali takvim ponašanjem mi mu uskraćujemo iskustvo da nauči to nešto, a usput mu i „šaljemo poruku“ da ono to ne može da uradi dovoljno dobro i/ili brzo kao mi.

To za posledicu može da ima stvaranje nesigurnosti i uverenja da nikada neće dostići naše sposobnosti, i tada ćemo se naći u situaciji da dete neće više ni hteti da pokušava da ovlada nekom radnjom nego će čekati da mi to uradimo umesto njega.

Šta možete da uradite? Prvo da primetite koliko često ponavljate ove rečenice i radite nešto umesto deteta, a onda da to prestanete, postepeno, sve dok dete samo ne počne da ih radi.

Ključna reč je strpljenje.  Ako ste hronično u deficitu sa vremenom tokom radne nedelje, probajte da prvo vikendom “uvežbavate” strpljenje dok dete usvaja novu radnju. Tako ćete lakše promeniti svoju naviku da ga ubrzavate, opustićete se i vi i dete, a ono će imati i novo iskustvo i osećaj postignuća 🙂 Onda radnim danima počnite sa spremanjem desetak minuta ranije.

Vežba i vreme su preduslov za promenu starih navika. Zato uvek sebi dajte dovoljno vremena u ovom procesu promena i usvajanja novih ponašanja.

POTREBNE SU VAM IDEJE I SMERNICE KAKO DA VAS DETE BRŽE I LAKŠE POSLUŠA? NEMATE VREMENA DA IDETE NA RADIONICE I PREDAVANJA, NEMA KO DA VAM ČUVA DETE? ONDA JE VIDEO PREDAVANJE DOBAR IZBOR ZA VAS! GLEDAJTE OD KUĆE, NA KOMPJUTERU, TABLETU ILI TELEFONU! KLIKNITE OVDE I SAZNAJTE O ČEMU SE RADI.

Dragana Aleksić, Family coach

Zašto su EMOCIONALNI izlivi česti na LETOVANJU i šta da (u)radite?

13a2cff1658a76db962d1e85d757f602

Jedva ste dočekali godišnji odmor, pažljivo izabrali destinaciju i isplanirali sve detalje. Ostaje samo da narednih desetak dana uživate. Ali, iz nekog razloga vaše dete ne misli tako, niti vam svojim ponašanjem to dozvoljava…

Vaš dvoipogodišnji/trogodišnji mališan koji se inače sasvim lepo ponaša, ima usklađen ritam spavanja i hranjenja, već uveliko hoda, ume da se zaigra sa drugom decom… – na letovanju se potpuno promenio. Kenjkav je, a neće da odspava popodne, na plaži govori da mu je dosadno, a neće da bude sa drugom decom, možda ih čak i gura i udara, a kada ste u sobi udara vas (ili možda sebe) i plače…

Šta se desilo, zašto je postao tako “bezobrazan”, pitate se? Dobra vest je da deca koja se ovako ponašaju nisu bezobrazna i da roditelji ne treba tako da ih posmatraju. Jer, koje dete može preko noći stvarno da postane „bezobrazno“, a i zašto bi?

Sa druge strane, ovakvo ponašanje deteta i te kako utiče na roditelje, jer se ideja o odmoru i uživanju polako gubi u magli. Ograničen broj dana odmora i prevelika želja da to stvarno bude onako kako su zamislili, čine da ove situacije sa detetom deluju još dramatičnije, što roditelje polako, ali sigurno, uvodi u stres.

Što je tenzija veća to je prostor za razumevanje deteta i njegovog ponašanja manji, a načini za rešavanje svedeni na grdnje i kritike. Jasno je da je u ovom trenutku san o idealnom odmoru odleteo poput leptira na vetru…

MOŽE LI SE PREDUPREDITI OVAJ SCENARIO?

O ovakvim situacijama je korisno razmišljati bar nekoliko nedelja unapred, jer iz navedenog se vidi da kada neželjeni scenario već počne, smanjuju se opcije za konstruktivno rešenje. Dakle, pre odlaska na letovanje roditelji treba da budu upoznati sa razvojnom fazom u kojoj je dete trenutno, kao i šta ono u tom uzrastu može u zavisnosti od trenutnih razvojnih i posebno emocionalnih  kapaciteta, kao i motoričkih sposobnosti. Roditelji koji razmišljaju preventivno, često zakažu konsultaciju pre odlaska na put kako bi znali šta sve mogu da očekuju i što je još važnije KAKO tada da postupe. Svakako računajte da što je dete mlađe, to ćete morati više da prilagodite dnevni i noćni ritam, ali i očekivanja i zahteve…

DODATNI IZAZOV MOGU IMATI PORODICE KOJE PORED MALOG DETETA IMAJU I BEBU, NE SAMO ZBOG OBAVEZA I ORGANIZACIJE, VEĆ I ZBOG POJAVE RIVALITETA I POVEĆANE REAKTIVNOSTI STARIJEG DETETA.

Često od prevelike sreće što idu sa detetom na more roditelji žele baš, baš sve da mu pokažu, da ga svuda vode, da mu daju sve da proba, da mu kupe sve za plažu – od kofica, lopatica, guma, mišića, bazenčića… I to je divno i zabavno roditeljima, ali detetu ipak može biti previše…

I zato, ukoliko roditelji primete da dete menja ponašanje, prvo što treba da urade je da provere da li su zadovoljene osnovne fiziološke potrebe zbog kojih bi dete takođe moglo da bude uznemireno – glad, žeđ, umor, potreba za toaletom, ali i da li je temperatura vazduha previsoka, kao i emocionalne potrebe, potreba za fizičkim kontaktom…

IZLIVI BESA NISU LOŠE PONAŠANJE DETETA, NITI JE ONO BEZOBRAZNO. BURNO ISPOLJAVANJE BESA JE “POSLEDICA” PREINTENZIVNE EMOCIJE SA KOJOM DETETOV NEZRELI NERVNI SISTEM NE MOŽE DA SE “IZBORI” I TADA MU JE POTREBNO RAZUMEVANJE, SAOSEĆANJE, ZAGRLJAJ, OSEĆAJ SIGURNOSTI, LJUBAV…

Druga važna stvar je preterana čulna stimulacija.

Šta sad ovo znači?

Deca uče tako što posmatraju, slušaju, osećaju i stvaraju lično iskustvo, a sve informacije (baš kao i mi) primaju preko čula. Međutim, razlika između dece i odraslih je u tome što je prostor za primanje i obradu informacija kod njih veoma mali i, kada ih ima previše, dolazi do preterane stimulacije. Naime, detetov mozak zbog uzrasta, još uvek nema kapacitete da sve informacije i emocije istovremeno obradi, što mu izaziva uzbuđenje, uznemirenost, bespomoćnost i na kraju telesnu nelagodu.

Bez obzira da li je dete presrećno ili možda zbog nečega ljuto – i zbog jednog i zbog drugog emocionalnog stanja ono može doživeti preplavljivanja. Ovo zapravo govori da su mu čula prenadražena i da mozak jednostavno ne može da postigne da obradi sve to što do deteta stiže i to stvara uznemirenje kod njega. Tada usledi “neprimereno” ponašanje – vriska, plakanje, guranje, otimanje, bežanje, trčanje na sve strane, udaranje drugih ili sebe… Ovo nikako ne znači da je dete naprasno postalo bezobrazno, nego da je previše stimulisano.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, PREVAZILAŽENJU IZAZOVNIH SITUACIJA – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

ZAŠTO DO OVOGA DOLAZI I DA LI MOŽE DA SE SPREČI?

Dati istovremeno detetu bezbroj šarenih igračaka (čulo vida), prskati ga vodom (čulo dodira), zvati ga svaki čas (čulo sluha) da bismo mu nešto pokazali (opet čulo vida) ili da bismo mu dali sladoled (čulo ukusa) – je kao čulno “bombardovanje”. U jednom trenutku je svega previše i ono tada odreaguje onako kako je to u njegovom uzrastu jedino moguće – ponašanjem.

Za njega (tačnije za njegov mozak), to znači da je poslalo poruku STOP izazovima i nadražajima, ali roditelji iznenađeni – Čemu sada taj bes ili ljutnja kad su mu sve priuštili? – nastave da mu daju nešto drugo za šta pretpostavljaju da će ga „umiriti“. Paradoks!

Što više budu pokušavali da ga smire dodavanjem novih sadržaja i izazova to će ono biti uznemirenije, a što je dete uznemirenije to će stres kod roditelja biti veći, i tako ukrug.

Da bi se izbegla ovakva situacija prvi korak, pored razumevanja dečjih emocija i ponašanja, jeste pridržavanje pravila – jedna stvar u jednom trenutku. (o ovome sam detaljno pisala u e-knjizi “Umetnost komunikacije sa decom”, a o tome kako da razumete dečje emocije i podržite razvoj emocionalne inteligencije, pisala sam u e-priručniku “Budi najbolji roditelj svom detetu“.)

Šta to praktično znači?

Na primer, ako dete jede sladoled, onda treba da radi samo to. Nema potrebe skretati mu pažnju pričanjem (sem ako nešto pita), niti mu pokazivati sve što se nalazi oko njega. Njegovo čulo ukusa se susreće sa novim izazovom – hladnoćom sladoleda, slatkoćom, kapanjem hladnog na toplu nožicu… i to je dovoljno da zaokupi njegov mozak.

Ako je u bazenčiću ili u moru onda samo treba da uživa u tome – u kontaktu vode sa kožom, ako se igra peskom nema potreba da ga dozivate u vodu, ili da tražite da recituje pesmicu ili ga učite nečem novom…

Prilagođavajte aktivnosti – i vrstu i broj – raspoloženju deteta. Ako ste primetili da je uznemireno ili umorno, odložite neku aktivnost koju ste planirali za taj dan i “poštedite” i dete i sebe razdražljivosti i možda burne reakcije…

NE MOŽE I NE TREBA DETE DA SE PRILAGOĐAVA ŽELJAMA RODITELJA DA IM LETOVANJE BUDE ONAKVO KAKVO OČEKUJU. UPRAVO SUPROTNO – ONI SVE AKTIVNOSTI TREBA DA PRILAGODE DETETU U SKLADU SA UZRASTOM, EMOCIONALNIM KAPACITETIMA I MOTORIČKIM SPOSOBNOSTIMA.

I zato, kada se sledeći put dete ponaša drugačije nego inače, obratite pažnju na njegovo trenutno raspoloženje, a posebno na fiziološke potrebe (glad, žeđ, umor, ali i prevelika toplota mogu dovesti do stanja razdraženosti), kao i da li je prevelika gužva i buka, ili je možda imalo previše aktivnosti u toku dana. Svedite ih na minimum i pratite šta mu i u kojoj meri prija. To je mnogo lakše i za vas i za njega, nego da pomislite da je postalo nevaljalo. Jer i nije.

Konsultacije za RODITELJE

nature-3089907_1280.jpg

Konsultacije za roditelje su moj poseban program podrške roditeljstvu i unapređivanju odnosa na relaciji roditelj – dete, kreiran za savremenu porodicu i baziran na najnovijim metodama (NLP i koučing), saznanjima i pristupima vaspitanju.

KONSULTACIJE SE PREPORUČUJU AKO:

  • imate osećaj da se ne sporazumevate najbolje sa detetom
  • nemate rezultate kod davanja najjednostavnijih zahteva i zadataka
  • osećate tenziju i ulazite brzo u konflikte (vi ili dete, ili oboje)
  • osećate da se dete i vi udaljavate i gubite svoju ulogu
  • želite da gradite odnos zasnovan na uzajamnom poverenju i poštovanju
  • želite da naučite kako da primenjujete pozitivnu i konstruktivnu komunikaciju sa ciljem da se bolje razumete sa detetom, da lakše sarađujete, da ga ohrabrujete i motivišete
  • osećate da vam je potrebna podrška u roditeljskoj ulozi
  • imate bilo kakve nedoumice, dileme, pitanja u vezi sa komunikacijom sa detetom predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta
  • ste prepoznali da je vaše dete tip “buntovnika” (pročitajte karakteristike ovog tipa dece OVDE)

ŠTA SE RADI NA KONSULTACIJI?

Osnovni cilj je da se otkrije pravi razlog problema kroz razumevanje razvojnih faza deteta i onoga što se događa u interakciji sa roditeljima, posebno u komunikaciji. Veoma često zbog prevelikog emotivnog angažovanja roditelji jednostavno ne mogu da utvrde pravu prirodu i izvor problema. Takođe, neretko se dešava i da se roditelji i dete “zaglave” u nekorisnom obrascu ponašanja i da ga stalno ponavljaju (tzv. “ping-pong” efekat), što može da bude izvor frustracije za celu porodicu. Sa druge strane, osoba kojoj ste se obratili za pomoć, situaciju vidi objektivnije i iz potpuno drugačije perspektive, lakše uočava gde je tačno problem i šta je potrebno korigovati. Pored razgovora fokusiranog na određenu situaciju/problem koji vas trenutno muči, dobijate konkretne alate/tehnike koje možete odmah da primenite u komunikaciji sa detetom.

Cilj individualnog rada je da roditelja osnaži i ohrabri da napravi korak ka promeni i željenom cilju, kao i da mu pruži podršku u prevazilaženju izazovne situacije.

Važna napomena: Ovaj način rada pre svega podrazumeva vašu ličnu angažovanost u promeni načina komunikacije i pristupa izazovnim situacijama, kako biste te promene preneli na dete i dobili željene rezultate. Ukoliko osećate da bi vam bilo korisno da radite na ličnom rastu i razvoju ili da niste usaglašeni sa svojom roditeljskom ulogom u onoj meri u kojoj to očekujete, moja preporuka je da prođete kroz program “Emotivni detoks”. Više o Emotivnom detoksu pročitajte OVDE i OVDE.

KAKO SE REALIZUJU KONSULTACIJE?

Konsultacije su online u unapred dogovorenim terminima. Mogu prisustvovati oba roditelja ili samo jedan.

KAKVA JE DINAMIKA RADA?

Prvi razgovor podrazumeva razmenu informacija na konkretnu temu na kojoj se radi + konsultaciju u trajanju od jednog sata. Dinamika rada i praćenje situacije dogovara se po potrebi. U zavisnosti od konkretne teme/problema, kao i od spremnosti roditelja da aktivno primenjuju dogovorene korake zavisiće i broj konsultacija.

KAKO ZAKAZATI RAZGOVOR?

Opišite ukratko situaciju koja vam trenutno predstavlja problem, naznačite uzrast deteta (ako je više dece u porodici, navedite uzrast za svu decu), i pošaljite email na: dragana.familycoach@gmail.com. Odgovor na mejl i dodatna pitanja za pripremu za razgovor dobićete u narednih 48h. Važna napomena: ukoliko u ovom roku ne dobijete povratni mejl, to je znak da mi vaš mejl nije stigao ili da je moj mejl možda u vašem SPAM sandučetu. Proverite adresu na koju šaljete vaš mejl i vaše SPAM sanduče.

KADA MOŽETE DA OČEKUJETE DA ĆEMO ZAKAZATI TERMIN?

Po prijemu mejla i procene teme/problema i vremena za pripremu, zakazujemo termin u narednih dva do pet dana. Ako vam je ovo predugo da čekate, u prvom mejlu naznačite da je vaša tema/problem hitna, i tada će se vaš termin postaviti kao prioritet, cena konsultacije se tada uvećava. Redovni termini su radnim danima u intervalu od 11h-18h.

KAKO DA ZNATE DA LI SU KONSULTACIJE SA MNOM ONO ŠTO VAMA TREBA?

Kosultacije za roditelje su usklađene sa pozitivnim pristupom vaspitanju, svesnim roditeljstvom, bazirane su na najnovijim saznanjima o funkcionisanju misaonih procesa (i kod dece i kod odraslih), tipovima ličnosti (po PCM coaching metodologiji), kao i na efikasnoj komunikaciji kao osnovi za uspostavljanje saradnje sa detetom.

Ovako koncipirane konsultacije preporučuju se roditeljima koji žele da grade odnos poverenja sa detetom i koji su spremni da naprave promene u svom pristupu, ponašanju i komunikaciji sa detetom, posebno u situacijama u kojima do sada nisu imali željene rezultate.

Kada se upoznam sa vašom temom/problemom procenjujem da li je to u domenu onoga čime se ja bavim. Ukoliko procenim da bi vam bila korisnija pomoć neke druge stručne osobe, preusmeriću vas na nju.

DA LI JE VAŠE DETE TIP “BUNTOVNIKA” KOJI ZAHTEVA POTPUNO DRUGAČIJI PRISTUP VASPITANJU I KOMUNIKACIJI, PROVERITE OVDE

ZA KOGA NIJE OVAKVA VRSTA RADA?

Ako očekujete gotova rešenja, ako niste spremni da pravite promene u svom roditeljskom pristupu, ako očekujete da dete menja svoje ponašanje a da vi ne menjate vaše, ako očekujete da je odgovornost za rezultate na osobi sa kojom radite a ne na vama, ako ne želite da odustanete od vaspitnih metoda koje su nekorisne i štetne za dete, a posebno ako fizički kažnjavate dete – onda ovakve konsultacije NISU za vas.

Da li je STROGOST = POSLUŠNOST?

12006246_978704425528086_3586522093176457124_n

Smeh, šala, igra, razigranost, opuštenost su poželjne aktivnosti i stanja u odnosu roditelja i deteta. Nažalost, mnogi roditelji se plaše da će izgubiti autoritet ako se sa detetom šale na „ozbiljne teme“, ako mu njegove obaveze i zadatke predstave kao igru i zabavu, ako su opušteni u situacijama koje su zahtevne…

Ali, upravo je suprotno.

Radne navike kod deteta svakako treba da se uspostave, a jasna uputstva i doslednost roditelja su više od pola uspeha. Ako to još i kažemo na način koji je detetu prirodniji i prihvatljiviji, možemo da računamo da smo zaista„obavili dobar posao“.

NELAGODNE EMOCIJE STVARAJU OTPOR

Uspostavljanje radnih navika je važan zadatak i za roditelje i za decu, ali ozbiljnost ovog zadatka ne treba mešati sa načinom na koji im ga predstavljamo. Jer, strog glas, izričiti zahtevi, povišen ton, ozbiljan izraz lica stvaraju tenziju, napetost, otpor, tugu, strah ili bes kod deteta. Da li to stvarno želimo?

Kada se na ovaj način nešto predstavi detetu, kod njega se stvara nelagodno emotivno stanje, jer i glas i izraz lica to jasno poručuju – deca umeju da „čitaju“ naše lice i da „osete“ emociju u glasu. Kada ste previše ozbiljni, strogi, kada je vaš glas hladan, nijedno dete (a ni odrasla osoba) neće vam uzvratiti osmehom i radošću jer ste kod njega probudili neku nelagodu, neprijatnost.

Kako onda iz takvog stanja očekivati da će se dete rado prihvatiti onoga što mu je zadato? Zamislite sebe na poslu i da vam se neko obraća povišenim tonom, hladno, izričito, i da očekuje da ćete nešto brzo i sa elanom da obavite. Obratite pažnju kako se osećate i da li sa entuzijazmom pristupate zadatku? Isto je i kod dece.

U početku će dete obavljati zadato, ali vremenom sa sve manje volje, jer negativni osećaji ne mogu da nikoga da motivišu. I umesto da se navike uspostave i zadaci obavljaju, nailazićete na otpor.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, KAO I KAKO DA PRIMENITE EFIKASNU KOMUNIKACIJU SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

DECA VOLE IZAZOVE

Kada se detetu neki zahtev predstavi kao izazov i igra, kada se sa obavezama (koje su neminovne) povežu pozitivne, prijatne emocije, mnogo su veće šanse da će se navike održati godinama.

Primetili ste kako deci pažnju najpre privuku ljudi koji su opušteni, koji se zvonko smeju, koji ih „izazivaju“ zabavnim igrama, zagonetkama…? Primetili ste kako se deca rado uključuju u sve aktivnosti koje im predlože, kako bukvalno trče da urade to što se od njih traži. Zašto? Zato što su ih motivisali pozitivni osećaji koje je ta osoba kod njih izazvala svojim ponašanjem, glasom, vedrim izrazom lica.

Poenta je da, kada bilo koju aktivnost dete poveže sa zabavom, sa osećajem radosti, sa pozitivnom emocijom, ta aktivnost za njega postaje izvor zadovoljstva.  I obrnuto, ako se u vezi sa nečim oseća loše, svaki put će se tako osećati kada treba to da obavi. Nemoguće je bilo koga motivisati da nešto uradi ako ga to asocira na loše iskustvo i loš osećaj, bilo da je to sklanjanje igračaka, postavljanje stola, oblačenje, pranje zubića, učenje…

IGRAJTE SE, MAŠTAJTE, GLUMITE!

I zato, ne plašite se da će vaš autoritet popustiti ako se šalite sa detetom, ako mu čitate zadatak iz matematike kao da je mistična zagonetka, ako pričate kao čarobnjak Merlin dok mu pokazujete kako da postavi sto ili gde da skloni igračke. „Pospite“ mu  malo „čarobne prašine“ na glavu i glumite da je dobilo super moći da sredi sobu najlepše na svetu! Budite maštoviti, opustite se, glumite, pevajte, zabavljajte se. Isprobavajte razne načine, ono što ne deluje odbacite, ono čemu se dete raduje primenjujte.

Kada je neki zadatak pretežak za dete ili gradivo preobimno, ne “ohrabrujte” ga rečima „Potrudi se malo više, probaj sam to da rešiš…” To mu neće pomoći, pre će ga obeshrabriti što samo mora da se suoči sa nečim što je njemu tako veelikoo! Mnogo je korisnije da zasučete rukave (bukvalno) i kažete „Ma, daj da vidim šta te to muči!“ Pored toga što će imati osećaj da nije potpuno samo i bespomoćno ispred nerešivog zadatka, sam vaš gest će ga pokrenuti da i samo „zasuče“ rukave.

Ovde je fokus na osećaju rasterećenja pred zadatkom, jer čim padne tenzija on više neće izgledati nerešiv.

Kada dete uči neke nove pojmove probajte da kroz igru asocijacije napravite vezu sa tim novim kako bi lakše zapamtilo. Rezultati će vas prijatno iznenaditi!

I VI I DETE TREBA DA SE OSEĆATE DOBRO

Takođe, ima roditelja koji su prirodno opušteni, a čijoj deci ovakav „razigrani“ pristup neće biti zanimljiv niti motivišući. Ovim mališanima je važna „ozbiljnost“ koju nose jasna struktura, pravila, granice. I to treba poštovati!

Zato stalno napominjem i govorim o tome da se dete posmatra, osluškuje i prati, da se prate njegove potrebe, poštuju razlike. Na roditelju je da primeti šta njegovom detetu prija, čemu se raduje, a šta mu stvara otpor i da prilagođava način na koji mu predstavlja obaveze i zadatke.

Istovremeno, pratite i sebe, šta vama prija i do koje granice vam je OK da idete. Ne radite stvari po svaku cenu, jer i vi u svojoj roditeljskoj ulozi  treba da se osećate dobro. Deca nepogrešivo prepoznaju našu iskrenost, pa nema mnogo koristi da glumatamo da smo “veseli” ako u tom trenutku nismo. Dete će mnogo lakše “podneti” kada mu iskreno kažemo – Slušaj, sad baš i nisam raspoložena za igru. Šta misliš da sam sada skloniš igračke, verujem da ćeš se snaći, – nego da oseti našu tenziju i kako mu preko volje pomažemo.

Možete i da se „dogovarate“ sa detetom i da kažete – Sad ćemo sobu srediti na zabavan način, da bismo se ozbiljno bavili domaćim zadacima.

Šta god da radite i dete i vi treba da budete u pozitivnom stanju. Tada će i vama i njemu i one „ozbiljne“ aktivnosti biti izvor zadovoljstva.

Dragana Aleksić, Family coach

USPOSTAVITE SARADNJU SA DETETOM ZA SAMO 1 MINUT! POTREBNE SU VAM SAMO IDEJE DA TRENUTNI PROBLEM REŠITE GA BEZ VIKE, NERVOZE I STRESA! NA VIDEO PREDAVANJU  “TI HOĆEŠ, DETE NEĆE – ŠTA SAD?”  DOBIĆETE PREKO 50 IDEJA KOJE MOŽETE DA PRIMENITE ODMAH! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Ja sam Dragana Aleksić, Family coach

sajt_draganaKao profesionalni Family coach fokusirana sam na rad sa najznačajnijom ćelijom društva – porodicom.

Oblasti rada kojima sam posvećena su pre svega lični rast i razvoj kroz moj posebno kreiran koučing program Emotivni detoks, prevazilaženje prepreka u roditeljstvu kroz program Emotivni detoks za roditelje, a posebno komunikacija roditelja sa decom – kroz individualni i grupni rad u okviru mog autorskog programa Umetnost komunikacije sa decom.

Moj cilj je, pre svega, podrška savremenoj porodici u uspostavljanju funkcionalnih odnosa, koji daju dugoročne rezultate, kako u okviru nje tako i u celokupnom  društvu.

Sertifikovani sam PCM coach* 2015. (Process Communication Model – akreditovan koučing program od strane vodeće koučing asocijacije International Coaching Federation  – ICF), Wingwave coach** 2010. (Besser-Siegmund Institut, Hamburg, Germany) sa dodatnom edukacijom za Wingwave coach-a za timske i porodične konstelacije i Magic Words 2014, NLP Master*** 2011. (NLP-IN, DV-NLP), kao i praktičar za razvojnu TA (transakcionu analizu) 2014.

Punih 16 godina provela sam u izdavaštvu kao deo uredničkog tima u porodičnim izdanjima, kao urednik magazina o trudnoći (Moja Trudnoća) i magazina o roditeljstvu (Mama). Od 2014. u potpunosti sam se posvetila koučingu.

Koučing, kao moje novo zanimanje i polje bezgraničnog interesovanja, donosi mi sjajna iskustva kroz individualan i timski rad, posebno sa roditeljima.

Autor sam individualnih i grupnih programa podrške:

Takođe, autor sam knjiga – Umetnost komunikacije sa decom, 200 igara za decu i roditelje i Budi najbolji roditelj svom detetu, kao i jedinstvene porodične društvene igre na našem tržištu – Igralice.

Svi programi, kao i knjige i porodična igra su u skladu sa pozitivnim pristupom deci i roditeljstvu.

Stručni sam saradnik brojnih portala posvećenih roditeljstvu u Srbiji i regionu Detinjarije, Najbolja mama na svetu, Moj pedijatar, Roditelji.hr, MissMama…

Član sam International Association of NLP Institutes (IN).

Mama sam jednog dvadesetsedmogodišnjaka 🙂

Ako želite da pročitate intervjue sa mnom na temu porodice i koučinga ili da pogledate moja gostovanja na TV, kliknite OVDE.

Detaljnije o programima edukacije koje sam prošla

* PCM (Process Communication Model®) je inovativni razvojni model koji omogućava razumevanje dubinske strukture ličnosti i efikasno se primenjuje kako u treninzima, tako i u koučingu. Ovaj model pruža pouzdane i validne metode za prepoznavanje i razumevanje strukture ličnosti, razumevanje uticaja različitih životnih događaja, kao i komunikacione dinamike između osoba. Temelji se na višestruko nagrađivanom kliničkom otkriću i do sada je primenjen u različitim oblastima u radu sa skoro milion ljudi na pet kontinenata. Neke od oblasti u kojima je primena ovog modela dala izuzetne rezultate su: poslovanje, obrazovanje, politika, medicina, privatni odnosi, porodični odnosi, itd.

http://pcm.rs/

** Wingwave®  je metoda koja na efikasan način otklanja stres, strahove, mentalne i emocionalne blokade i pomaže u postizanju uspeha na raznim poljima. Razvija kreativnost, samopouzdanje, mentalne sposobnosti i emocionalnu fleksibilnost putem ciljanog  razvoja ličnih resursa.

http://www.wingwave.com/

*** NLP je metodologija koja se bavi prepoznavanjem, opisivanjem i prenošenjem uspešnih strategija sa jedne osobe na drugu ili iz jedne oblasti života na druge, prepoznavanjem razlika u misaonim procesima između ljudi, kao i primenjivanjem brojnih tehnika za unapređivanje odnosa sa drugim ljudima i rad na ličnom rastu i razvoju.  NLP može biti primenjen u najrazličitijim životnim oblastima u poslu, sportu, porodici… www.nlpcentar.com