Tag: Dragana Aleksic

Zašto se tokom ADAPTACIJE na VRTIĆ kod neke dece PROMENI ritam SPAVANJA?

1 Comment

pexels-photo-101523.jpegMnogo je promena koje su očekivane u periodu adaptacije na vrtić, a jedna od njih odnosi se na spavanje, tačnije noćno buđenje deteta.

S obzirom da nam je san svima potreban da bismo se odmorili, jasno je da ova promena ima veliki uticaj na sve članove porodice.

Kada dete prvi put krene u vrtić, može se očekivati da dođe do promena u spavanju – odbijanje deteta da ide uveče u krevet, ali i česta buđenja, kao i plakanje u snu. Roditelji se iznenade kada se ovo desi, a nekada i ne povežu sa polaskom u vrtić, već traže druge moguće razloge.

OVDE SAM OPISALA MOJE ISKUSTVO POLASKA U VRTIĆ I ŠTA JE TO ŠTO BIH VOLELA DA SAM TADA ZNALA.

Hajde da vidimo zašto se ovo dešava!

Svako novo iskustvo za dete je nova informacija koju njegov mozak treba da obradi i „razume“.

ŠTA SU ZA DETE SVE NOVA ISKUSTVA?

Sve ono što vidi, čuje i doživljava prvi put, svaka nova situacija, osoba, ali i emocija koju oseti. Polazak u vrtić za dete je u jednom trenutku izvor brojnih iskustava – novih stvari. Međutim, njegov mozak, koji je još uvek u razvoju, jednostavno ne može da postigne da sve te informacije primi, obradi i dovede na nivo detetovog razumevanja. Tada kažemo je dete prestimulisano.

Ovo se posebno odnosi na intenzivne emocije sa kojima se dete prvi put susreće – najpre strah (zbog odvajanja od mame i tate, ali i od nove sredine, kao i od toga da je „samo“ među nepoznatima), zatim osećaj nesigurnosti, bespomoćnosti, ljutnje, tuge… Tada je dete (njegov mozak), pored ostalih novih stvari, preplavljeno i emocijama.

AKO IMATE MALO DETE KOJE USKORO KREĆE U VRTIĆ I ŽELITE DA SE PRIPREMITE ZA PRVO ODVAJANJE I PERIOD ADAPTACIJE, VIDEO PREDAVANJE „ADAPTACIJA NA JASLICE I VRTIĆ“ ĆE VAM POMOĆI U TOME. SVE INFO O PRISTUPU PREDAVANJU SU OVDE.

KAKO MOZAK OBRAĐUJE INFORMACIJE?

Najjednostavnije objašnjenje je da mozak sve što stiže do nas u toku dana obrađuje dok spavamo, dakle u REM fazi (faza dubokog sna). Međutim, kada je nečega previše, u ovom slučaju dete ima previše novih iskustava, iako mozak „radi punom parom“ nekada ne uspe sve to da obradi. To znači da neku emociju nije uspeo da svede na nivo podnošljivosti (na primer strah), nego je dete i dalje oseća prilično intenzivno, kao telesnu nelagodu. I to može biti dovoljan razlog da se dete noću probudi i počne da plače!

Ono ne ume da kaže roditeljima šta mu je, jer vrlo često ne ume da opiše niti da prepozna emociju, ali je oseća telesno i to ga zapravo uznemirava. Detetu je tada potrebna uteha, razumevanje, fizička bliskost sa roditeljima, zagrljaj. Insistiranje da nastavi da spava, da prestane da plače ili negiranje da „nije ništa strašno“ neće umiriti dete, niti dati rezultate, posebno ne dugoročne.

ŠTA JOŠ MOŽE DA POMOGNE?

Mali rituali pred odlazak u krevet ili na spavanje koji dete opuštaju. Svakako je dobro i da se unapred dete obaveštava koja radnja sledi da bi se izbegao „efekat iznenađenja“, koji bi kod već prenadraženog deteta, mogao da bude uvod u burno ispoljavanje emocije besa – zbog osećaja bespomoćnosti pred dodatnom stimulacijom.

Na primer – Kada završimo ovu igru (večeru…) idemo na kupanje. Kada se okupamo idemo u krevet da čitamo (pričamo pričicu). Kada završimo sa pričom poljubimo se za laku noć i spavamo. – Ovo ćete govoriti kako budete jednu radnju privodili kraju, ne sve odjednom, jer dete ne može da primi toliko informacija.

Takođe, mali ritual može da bude šolja toplog mleka, čaja, neki poseban pozdrav, maženje, bilo šta što se ponavlja pred spavanje i što detetu pruža osećaj sigurnosti.

Pored promene ritma spavanja, očekivani su burni izlivi emocija, promene u ishrani, ali i povlačenje deteta (tzv. “tiha patnja”)… Promene se očekuju i kod roditelja, uglavnom stres, posebno ako nisu spremni na detetove reakcije ili nisu sigurni u svoju odluku da dete treba da ide u vrtić.

Iako pravila nema, jer je svako dete drugačije, istraživanja, međutim, pokazuju da postoje TRI KLJUČNA FAKTORA koja će znatno uticati na uspešno privikavanje. To su: spremnost roditelja i deteta na odvajanje, dobra pripremljenost i pozitivno iskustvo.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

Šta bih volela da sam ZNALA kada je moj sin polazio u VRTIĆ?

baby-baby-with-mom-mother-kiss-tenderness-67663 (1)Iako je pre tačno 22 godine moj, tada dvogodišnji sin, krenuo u vrtić, ja se i dalje do detalja sećam ovog iskustva, na žalost ne kao lepog :(.

Tada sam mislila da sam sina dobro „pripremila“, a sada znam da JA NISAM BILA SPREMNA na ono što nas čeka.

 

Mesec dana pred polazak u „školicu“ počela sam da mu pričam o vrtiću, šta će tamo raditi, koja deca iz parkića će biti sa njim u grupi, o igračkama i svemu čega sam se ja sećala iz ovog perioda. On je sve to slušao kao što je slušao i priče koje sam mu čitala, pitao ono što ga je zanimalo, a ja odgovarala….

Kupili smo patofnice, mali ranac za stvari, pričali šta sve može da ponese… Mislila sam da je dovoljno „upoznat“ sa tim šta znači kada se ide u vrtić, da će biti bez mame i tate nekoliko sati, da će tamo isto spavati popodne kao i kod kuće, samo što će biti sa drugom decom…

Al, ne lezi vraže!

Prvog dana je ostao dva sata, bilo je čak i poznate dece iz parkića, i ja sam očekivala da će se igrati kao što to rade svakog dana u parku. Kako sam bila naivna. Kada su prošla ta dva sata dok sam prilazila vrtiću čula sam graju dece i shvatila da su napolju. Među desetinama glasova, vriske, cike, izdvajao se jedan koji je plakao. To je bila ona faza plača koji već dugo traje, ravne je linije i nekako promukao. Bila sam sto posto sigurna da to nije glas mog sina, jer je on tip deteta koje se rado igra sa drugom decom, a da je taj promukli glas njegov to bi značilo da plače baš, baš dugo.

Tražila ga pogledom tamo gde je bilo najviše dece pokušavajući da uočim boje njegove trenerkice. Čak sam očekivala i da neće odmah hteti da krene kući. Toliko sam bila sigurna da sam ga dobro „pripremila“!

Prevarila sam se…

Stajao je na sred dvorišta sam, dok su se druga deca bezbrižno igrala oko njega i plakao toliko da nije ni video da sam došla. Nikakvo objašnjavanje da je bio kratko tu, niti moja pitanja šta se desilo i zašto plače nisu dala rezultat. Bio je neutešan, a ja zatečena.

Narednih nedelja ne znam kome je bilo teže od nas dvoje. Iako je već dugo spavao po celu noć, sada je počeo da se budi i plače. Posle par dana je povratio kada je došao kući, a mi smo pomislili da je “zakačio” stomačni virus. Postao je mrzovoljan i agresivan. Udarao nas je kada bismo došli po njega. Više ni kinder jaja, koja su mu bake i deke donosili i koja je obožavao zbog igračkica, nije hteo ni da pogleda. Bio je stalno ljut.

AKO IMATE MALO DETE KOJE USKORO KREĆE U VRTIĆ I ŽELITE DA SE PRIPREMITE ZA PRVO ODVAJANJE I PERIOD ADAPTACIJE, VIDEO PREDAVANJE „ADAPTACIJA NA JASLICE I VRTIĆ“ ĆE VAM POMOĆI U TOME. SVE INFO O PRISTUPU PREDAVANJU SU OVDE.

Svaki dan je bilo sve teže, a ja nisam znala zašto se sve to dešava, niti šta da uradim da se to zaustavi. Na sve to sam imala onaj grozan osećaj da sam negde pogrešila kao roditelj.

Pre dvadeset godina informacije na ovu temu mogli ste da “pokupite” od mame, svekrve, prijateljica, rođaka koje su prošle kroz ovo iskustvo ili iz knjiga koje su, najblaže rečeno, zastarelog sadržaja.

Na žalost, ništa od toga nije bilo od neke velike koristi, i sve se svodilo na “mora tako, budi uporna, proći će”. Danas kada su informacije na klik od nas, znam i zašto nam ništa nije pomoglo. Posle par meseci zajedničkog “mučenja”  ispisali smo ga iz vrtića i odložili sve za sledeću godinu.

Volela bih da tada sam znala:

– Na koje će sve načine moj sin REAGOVATI i u kojoj meri će se PROMENITI njegovo ponašanje. Tada ne bih mislila da sam “loš” roditelj.

– Da to što voli da se igra sa drugom decom u parku uopšte ne znači da će mu ODVAJANJE od mame i tate biti lakše, a boravak u vrtiću odmah biti zabavan.

– Da je priprema potrebna i NAMA roditeljima. Tada bi za nas ovo bio manji šok.

– Da je potrebno VREME da se svi priviknemo na promene, a posebno on.

– Kako da mu stvarno POMOGNEM u ovom periodu, a da to nisu samo reči i objašnjenja. Tada bi za njega to bio manji stres.

– Kako da pomognem SEBI. Tada bih imala manju grižu savesti.

NA SREĆU, DANAS JE MNOOOGO LAKŠE NEGO PRE 20 GODINA!

Relevantne informacije podržane istraživanjima i novim saznanjima o emocijama u ranom uzrastu, kao i njihova dostupnost, u velikoj meri čine ceo ovaj proces adaptacije lakšim! I za dete i za roditelje.

UKOLIKO OSEĆATE DA BI VAM BILA KORISNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. PROČITAJTE VIŠE INFO O KONSULTACIJAMA OVDE.

 

Kako da znam da li MENI TREBA KOUČING? (i ostale nedoumice u vezi rada na sebi, ličnog rasta i razvoja)

3 Comments

ja_fb

Kada je pravo vreme za rad na sebi? Moram li da čekam kraj godine za postavljanje ciljeva? Hoću li se mnogo promeniti? Da li prvo da radim emotivni detoks?

Imam mnogo ideja, ali od njih nikad ništa ne bude. Hoće li mi koučing pomoći da se one ostvare?

Ko je uopšte kouč i šta tačno radi?

 

Ovo su samo neka od pitanja koja stižu do mene, pa hajde da  razrešimo nedoumice.

KADA JE PRAVO VREME ZA RAD NA SEBI?

Ja volim da kažem – UVEK!

Čim ste sebi postavili ovo pitanje, vrlo je verovatno da ste na korak od odluke da krenete putem ličnog rasta i razvoja. Pravo vreme je kada osetite potrebu za promenom, kada imate osećaj da ste se zaglavili, da previše dugo tapkate u mestu, kada osećate nezadovoljstvo, a ne znate pravi razlog ili znate razlog ali ne radite ništa da to rešite, kada imate poriv da ostvarite neki svoj san, ali nemate podršku ljudi iz okruženja, ili imate strah da ga ostvarite…

Neki ljudi vape za promenom, ali se ne usuđuju da krenu na taj put. Ukoliko se sve na ovome završi, onda to govori da još uvek nisu spremni, da još uvek nije pravi trenutak. I to je skroz OK. Međutim, ako osećaju da nisu više srećni tu gde su, ako postaju mrzovoljni, ako imaju burnije reakcije nego pre ili su konstantno pod stresom, ako dobijaju komentare tipa – Šta ti je, to više nisi ti! – onda je dobro da provere šta stvarno žele, šta je to što bi im pomoglo da se osećaju bolje u svojoj koži.

Nekada su to veoma male promene koje mogu da naprave veliku razliku i daju osećaj samopouzdanja i osećaj da osoba ima kontrolu nad svojim životom. A, nekada će promene biti veće, ali šta je to naspram osećaja sreće i zadovoljstva?

 UFF, ŠTA SAD TO ZNAČI – DA MORAM DA SE MENJAM IZ KORENA?

Odmah da vam olakšam, odgovor je NE.

Ljudima ideja o tome da „moraju“ ili da treba da se menjaju, uopšte nije prijatna. U koučing procesu se ne menjate vi kao osoba (bar ne u samom početku), već menjate svoje navike, ponašanja i nekorisna uverenja. Tokom rada, uz podršku kouča, vrlo brzo ćete naučiti da pravite razliku između onoga što radite iz navike, onoga što mislite da morate i onoga što STVARNO ŽELITE, kao i da procenjujete šta vam je korisno, a šta ne.

Kada prepoznate da je u pitanju navika, tada, uz pomoć kouča, menjate nekorisno ponašanje za ono koje će vas voditi ka onome što želite. Tek onda možemo da pričamo o ličnoj promeni, koja se najpre odražava na životni stav, samopouzdanje, sigurnost u sebe i tada možemo da kažemo da se osoba „promenila“, s tim što je ta promena spontana i svakako dobrodošla i željena.

ZAŠTO KOUČING DAJE TAKO DOBRE REZULTATE?

Zato što, na prvom mestu, polazi od toga da 1. imate sve resurse u sebi, pa samim tim i odgovore na sva pitanja koja vas “muče” – kouč tada ZNA kako da vas ohrabri da te odgovore zaista i (po)slušate; 2. zato što je glavni zadatak kouča da SLUŠA šta govorite i da PREPOZNAJE šta je VAMA stvarno važno (vaše životne vrednosti); 3. zato što vam postavlja pitanja koja vam niko do sad nije postavio, a koja vam pomažu da zaista sagledate sebe, svoje želje, težnje, uverenja, vrednosti, identitet; 4. zato što vam pomaže da razmišljate “van kutije”, bez ograničenja i preispitivanja vaših želja i snova; 5. zato što vas tokom procesa pitanjima MOTIVIŠE da se “odglavite” iz nekog nekorisnog šablona ponašanja ili razmišljanja i daje vam NOVU PERSPEKTIVU na neke situacije, ali i na vas same, život, ljude…; 6. zato što vam kouč NE DAJE gotova rešenja, odgovore, sugestije šta da radite, jer poštuje činjenicu da vi znate šta je NAJBOLJE za vas, na koji način ćete to ostvariti i kojom brzinom.

Kouč je tu da vas u svemu tome podrži, ohrabri, kada treba pogura ili jednostavno da vreme za razmišljanje…

JA UGLAVNOM ZNAM ŠTA NEĆU, ALI NE ZNAM ŠTA HOĆU. DA LI KOUČING MOŽE DA POMOGNE?

Ovo je česta situacija, da ljudi nešto hoće, ali ne znaju šta i da veoma dobro znaju šta neće.

Iskusan kouč ima čitav set alata kojima može da potpomogne proces kreiranja željenog cilja, poštujući klijentove smernice šta je to što on nikako ne želi. Tako da je odgovor na ovo pitanje – DA, koučing može da pomogne da napravite promenu čak i ako u samom početku ne znate šta želite. Nekada su unutrašnje blokade prepreka da osoba „osvesti“ šta želi, tačnije da DOZVOLI sebi da nešto hoće (znam da čudno zvuči, ali ovo je veoma česta pojava), koja  se otkriva vrlo brzo, već na prvoj sesiji i tada je preporuka da se uradi Emotivni detoks.

VIŠE O UNUTRAŠNJIM SABOTERIMA KOJI STOJE KAO PREPREKA NA PUTU LIČNOG RASTA I RAZVOJA PROČITAJTE OVDE.

DA LI ONDA PRVO DA RADIM EMOTIVNI DETOKS?

Ovo možemo da znamo tek kada počnemo sa radom.

Program Emotivni detoks je veoma koristan kada osoba želi da napravi neku promenu, ali joj to ne polazi za rukom ma koliko se trudila. Tada se prvo radi na otkrivanju šta osobu sve sputava, da li je, možda, u njoj prisutan strah da nije dovoljno dobra, da li postoje neki obrasci ponašanja koji se ponavljaju… Cilj je da se otklone blokade koje mogu biti  negativna uverenja ili negativne emocije, ali i šabloni ponašanja i razmišljanja. Ljudi često nisu svesni ovih podsvesnih ograničenja, jedino što primećuju je da se plaše, ustručavaju, da misle o sebi loše, ali ne znaju zašto…

Sa druge strane, ako u toku koučing rada, iako je uspešno postavila svoj cilj, osoba ne uspeva da ga realizuje, svakako treba istražiti da li postoje unutrašnje blokade. Tada se pored ostalih koučing alata „uključuje“ i emotivni detoks kako bi se proces ubrzao. Pored eliminisanja blokada, u toku samog koučing procesa ovaj program se može koristiti za JAČANJE pozitivnih uverenja, unutrašnjih potencijala i povezivanje pozitivne emocije sa samim ciljem.

O ovom programu pročitajte OVDE.

TREBA LI ČEKATI KRAJ GODINE ZA POSTAVLJANJE CILJEVA?

Postoji tendencija da ljudi postavljaju ciljeve na samom kraju ili samom početku godine.

Zašto ovo nije baš najbolja ideja? Zato što se ljudi tada uglavnom suoče sa činjenicom da nisu ostvarili ni ciljeve koje su postavili prošle godine, pa je samim tim motivacija da kreiraju nove jako niska, ili je čak uopšte nema! Ovo pravilo da se na kraju godine “svode računi” i kreiraju novi ciljevi važi za osobe koje su već u procesu ličnog rasta i razvoja, koje su već navikle da postavljaju i dostižu svoje ciljeve. Za sve druge ovo je najčešće izvor frustracije… Terati sebe da postavimo cilj samo zato što je kraj godine, je potpuno besmisleno i neproduktivno!

Ukoliko ste na samom početku rada na sebi, onda je NAJBOLJE da ciljeve postavljate onda kada osetite potrebu za tim, kada ste nadahnuti, imate ideju koju želite da sprovedete u delo, osećate visok nivo motivacije, ushićeni ste zbog rada na nekoj temi, projektu, kada osećate leptiriće, kada jedva čekate da ujutru ustanete i bavite se time…

Ako imate nadahnuće baš ovih dana, ne čekajte 31. decembar samo zato što ste čuli ili pročitali da se tada postavljaju ciljevi! Ljudi su mnogo opušteniji da rade na sebi i svojim željama i planovima kada nema pritiska i grča da se nešto radi pošto-poto, po svaku cenu.

IMAM BEZBROJ IDEJA, ALI NIKADA IH NE OSTVARIM. SVI MI GOVORE DA SE MANEM TOGA I RADIM NEŠTO KORISNO. DA LI KOUČING MOŽE DA MI POMOGNE DA IH REALIZUJEM?

Odgovor je DA!

Svi mi imamo ideje, ali ono što pravi razliku je da li umemo da ih ostvarimo, tačnije da li preduzimamo akciju koja nas vodi ka njihovom ostvarenju. Uz asistenciju i podršku kouča ideje postaju ciljevi!

Najveći izazov za osobe koje teže ostvarenju svojih snova i ideja, jeste upravo odsustvo podrške bliskih ljudi ili još gore „saveti“ kojima ih sabotiraju.

Negiranje mogućeg uspeha je kao nokaut u boksu, obara pravo na pod. Iz tog stanja se jako teško vraća visok nivo motivacije i moja topla preporuka, koju pišem iz ličnog iskustva, je da svoje snove delite SAMO I SAMO sa ljudima koji mogu da vas razumeju i podrže. Nekada ćete biti u situaciji da ih zadržite za sebe, ali i to je bolje od nokauta…

Dakle, ako želite da ostvarite bar jedan od svojih snova, svesno donesite odluku da sprečite transfer tuđih strahova i nesigurnosti na sebe. To će vam biti jedna od najboljih odluka u životu! Podršku tražite od profesionalca koji će vam na tom putu biti i vetar u leđa i neko ko će vas povući za ruku kada zatreba.

UKOLIKO VAM JE POTREBNO VIŠE INFORMACIJA ILI ŽELITE DA ZAKAŽETE TERMIN, PIŠITE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VAŽNA NAPOMENA: UKOLIKO VAM U ROKU OD 48 SATI NE STIGNE MEJL OD MENE, PROVERITE DA LI STE GA POSLALI NA DOBRU ADRESU I PROVERITE VAŠE SPAM SANDUČE. 

KOLIKO PUTA MORAM DA DOĐEM NA SESIJE DA BI SE “NEŠTO DESILO”?

Ako imate osećaj da nešto “morate”, moj odgovor je da NE DOLAZITE, tačnije da ne počinjete sa koučingom, jer još niste spremni. Da ste spremni znaćete po tome što ćete ŽELETI da dođete.

Odgovornost za sam proces i uspeh je na klijentu, dakle na vama. Od vaše angažovanosti zavisi kako će se proces odvijati. Ne može kouču da bude važnije postizanje vašeg cilja nego vama, niti on treba da se “upinje” da ga ostvari. Svaki kouč će dati svoj maksimum, ali postoji pravilo da se, ako se kouč tokom procesa angažuje više od 30% u odnosu na klijenta, preispita sledeće:

  1. da li ste uopšte motivisani za rad (možda vam je neko “preporučio” ili postavio ultimatum da treba da radite na sebi),
  2. da li možda radite na cilju koji nije vaš, nego samo mislite da jeste (ispunjavanje tuđih želja i očekivanja je takođe česta pojava),
  3. da li ste “poranili”, tj. nije još trenutak za rad

Koliko puta će neko doći na sesiju zavisi od više faktora – koliko mu je važan cilj ili rad na sebi, u kojoj je trenutno životnoj fazi (krizi), kojom brzinom se odvijaju dogovoreni akcioni koraci, da li je cilj kratkoročan ili dugoročan, da li postoje neke oklonosti koje nisu pod kontrolom klijenta pa je samim tim neizvesno kada će se cilj ostvariti…

U svakom slučaju, 4 sesije u kontinuitetu su preporučeni minimum da bi se pokrenuo proces željene promene.

KO JE UOPŠTE KOUČ I ŠTA TAČNO RADI?

Moj uloga kao kouča je da vas podržim u procesu ličnog rasta i razvoja, postavljanju ciljeva, donošenju odluka, prevazilaženju izazovnih situacija, efikasnoj organizaciji vremena, postavljanju prioriteta, a pre svega da vam pomognem da se oslobodite svojih unutrašnjih prepreka, stresa, strahova, negativnih uverenja i da se osećate dobro u svojim životnim ulogama.

KOUČING KAO METODOLOGIJA SE  BAZIRA NA PRETPOSTAVCI DA SVI IMAMO SVE RESURSE KOJI SU NAM POTREBNI DA NAPRAVIMO ŽELJENU PROMENU I DOĐEMO DO CILJA. KOUČ JE OSOBA KOJA IMA ZNANJE I ALATE DA BUDE VAM PODRŠKA U TOM PROCESU.

Kouč je osoba koja je prošla jednu ili više akreditovanih koučing edukacija, profesionalac koji može objektivno i sa emotivne distance da sagleda i situaciju i klijenta. Što više edukacija kouč prođe, to ima više alata, tehnika, metoda, kojima pomaže klijentu na njegovom putu. Takođe, to mu omogućava i da kreira svoje programe. Ja sam tako razvila program Emotivni detoks i program za roditelje Umetnost komunikacije sa decom.

Svaki kouč na osnovu edukacije, ličnih interesovanja i stečenog iskustva opredeljuje se za ciljnu grupu kojoj posvećuje svoj rad i koja će imati najviše koristi od njega.

Moj fokus je rad na porodičnim temama, jer sve počinje i završava se u porodici. Bilo da su to teme koje su aktuelne sad u odnosu između roditelja i deteta, bilo da jedan ili oba roditelja žele da rade na temama iz NJIHOVOG DETINJSTVA, koje su mogući uzrok neke trenutne situacije/problema u porodici. Više o tome kojoj ciljnoj grupi sam se ja posvetila pročitajte OVDE.

Dragana Aleksić, Family coach

UKOLIKO ŽELITE DA ZAKAŽETE INDIVIDUALNE SESIJE POŠALJITE MEJL NA: DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM.

Zašto deca NE RAZUMEJU šale odraslih na isti način?

pexels-photo-259806

Da li vam se desilo da se šalite sa detetom, a da njegova reakcija bude potpuno neočekivana?

Ili da mu kroz sarkazam kažete da nešto uradi, očekujući da uradi baš suprotno, a onda vidite da je bukvalno shvatilo to što ste rekli?

Povod za ovaj tekst je moje iskustvo, kao profesionalnog kouča, u radu sa odraslim osobama kroz koučing i emotivni detoks. Tada smo otkrili da je poreklo nekih njihovih emotivnih blokada, nesigurnosti, strahova, pa i uverenja, upravo u dvosmislenim porukama koje su dobijali u detinjstvu, a to je prilično uticalo na njihov sadašnji život i donošenje ili nemogućnost donošenja nekih odluka, osećaj samopouzdanja, sigurnosti u raznim životnim ulogama…

Naravno, ne znači da će uvek i na svakog ove stvari uticati isto, ali svakako jeste nešto na šta treba obratiti pažnju dok je dete malo.

O TOME KAKO I ZAŠTO NAŠE DETINJSTVO UTIČE NA NAŠE RODITELJSTVO, PISALA SAM OVDE. 

O čemu se radi?

Začikavanje, sarkazam, ironija, šale odraslih mogu kod dece da izazovu čitav spektar emocija i stanja – zbunjenost, posramljenost, stid, bespomoćnost, nesigurnost, strah, nepoverljivost, izdaju, krivicu…

Pitate se zašto bi nešto tako bezazleno kao što je šala ili začikavanje moglo da uzrokuje nešto od ovoga?

Jednostavno – mala deca NE RAZUMEJU sarkazam i ironiju! Ona sve shvataju bukvalno, a odrasli koji vole da ih začikavaju i šale se sa njima na ovaj način, često se iznenade ishodom ovakve komunikacije.

Hajde da prvo vidimo neke česte situacije.

Situacija 1.

Dvogodišnjem detetu je ispala nova igračka i delovi su se rasuli po podu. Dete pogleda u tatu očekujući reakciju, pomoć, rešenje, a tata mu kaže – “Tako je, baci igračku, baci je jako, sigurno će se popraviti!” Dete uzima igračku i treska je o pod. Tata je iznenađen i ljuti se na dete. Dete ponovo uzima igračku i baca je, naivno očekujući da se ona “popravi”. Tata se ljuti još više i “daje” detetu etiketu da je bezobrazno i uzima mu igračku. Dete je zbunjeno.

Situacija 2.

“Ma šta imaš da učiš toliko!” – kaže deka unuku jer mu je žao što dete toliko sedi i što se ne igraju. “Kad sam bio mali, ja sam stavljao knjigu pod jastuk i ujutru sam sve znao!” -namiguje deda. Pred spavanje dete puno nade stavlja knjigu pod jastuk. Sutradan dobije lošu ocenu. Mama i tata su ljuti, a deka nije tu da objasni. Dete se oseća iznevereno.

Situacija 3.

Mama, tata i dete se šetaju gradom i jedu sladoled. Detetov se topi brže nego što može da ga jede. Gleda upitno u mamu, a ona kaže “Samo ti tako polako liži, i sav se zamaži, nek ti curi na čistu majicu!” Dete se opušta i jede sporije, sladoled curi po bradi, rukama, majici. Mama mu otima ostatak i daje ga tati, briše ga maramicama. Dete je iznenađeno što tata sada jede njegov sladoled i što se mama ljuti…

AKO ŽELITE DA RADITE NA ODNOSU SA DETETOM, DA OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM, NAUČITE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPOR I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU – ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU ZA RODITELJE NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM

AKO ŽIVITE DALEKO OD BEOGRADA ILI NOVOG SADA, ILI MOŽDA VAN SRBIJE, ILI JEDNOSTAVNO NEMATE VREMENA ZA LIČNI SUSRET, UVEK MOŽETE DA ZAKAŽETE ONLINE KONSULTACIJU. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Situacija 4.

Svaki put kada je dete sa mamom ili tatom u prodavnici, teta na kasi kaže – “Vodim ga ja kod mene kući, pa će živeti sa mnom! Jel hoćeš?” Dete se strese, pribije se uz nogu roditelja i grčevito počinje da ga steže. Mama (ili tata) mu sklanja ruke, namiguje i kaže “Jel hoćeš da ideš? Ajde da te spakujemo.” Dete gura glavu u mamine (ili tatine)  noge, počinje da je vuče i traži da ide kući. “Što se stidiš?” – kaže mama, a teta dodaje – “Vidi, vidi, kako je stidljiv. E, onda neću da te vodim…” Dete više ne želi u prodavnicu sa mamom (ili tatom).

Situacija 5.

U parkiću jedan deka začikava dete – “Nije to tvoja baka, ne ličite. Ona ima belu kosu a tvoja je crna!” “Tebe su mama i tata uzeli od nekog, nisi ti njihov. Vidiš kako je tvoj brat dobar, a ti ništa ne slušaš.” Na putu kući dete pita – “Od koga ste me uzeli?” Oseća strah i nesigurnost.

…

A, sada da  probamo da razumemo šta se zapravo desilo.

Mala deca (posebno do predškolskog uzrasta), ne razumeju način na koji se odrasli šale sa njima, pogotovo ako te šale imaju primesu sarkazma, ironije, podsmevanja. Deca bukvalno razumeju ono što im se kaže, ne dovode u pitanje rečeno jer NEMAJU ISKUSTVO DA SE NEŠTO NA JEDAN NAČIN MOŽE REĆI, A DA TO POTPUNO SUPROTNO ZNAČI.

Da bi dete moglo da razume ovakve šale neophodno je da ima razvijeno logičko razmišljanje i dovoljno iskustva sa kojim će to što čuje povezati. Ali, ako znamo da se deo mozga koji je zadužen za logiku razvija oko pete godine, jasno je da malo dete NEMA NIKAKVU ŠANSU da razume začikavanje, ironiju, podsmeh, sarkazam…

Iako je odraslima nekada simpatično da ih ovako začikavaju i zbunjuju, za decu to nema nikakvog smisla. Ne samo što nije fer prema deci, nego nema nikakve svrhe ovako pričati sa njima. Pored toga što ništa ne mogu da nauče iz ovakve komunikacije, ona na njih deluje zbunjujuće, ponekad i ponižavajuće.

Tek u uzrastu od sedam, osam godina ovakve šale će imati malo više smisla, s tim što čak i tada treba  detetu reći da se šalimo. Možda mu neće biti pravo, ali će tada bar moći da razume, jer će imati dovoljno iskustava sa kojima će moći logički da poveže.

Naravno, čak i kada vi vodite računa da ne pričate sa detetom na ovaj način, nećete moći sve da kontrolišete niti da svima skrenete pažnju da to ne rade. I ne treba! Ne brinite, neće biti smak sveta ako se neko na ovaj način našali sa detetom, samo je važno da mu  vi objasnite da je to šala, da se nekada odrasli tako šale i da ne misle ništa loše.

Ukoliko primetite da se dete oseća nalagodno, zagrlite ga, umirite i objasnite. Ako ima dve, tri godine ili je još mlađe, ono neće mnogo razumeti sadržaj vaših reči, ali će svakako “razumeti” osećaj sigurnosti koji ćete mu preneti kroz glas, razumevanje, zagrljaj.

I, na kraju, ovo ne znači da sa detetom roditelji i drugi odrasli ne treba da se šale. Naprotiv, i te kako treba! Samo imajte u vidu da cilj šale treba da bude zabava, radost, smeh, a ne izazivanje straha, stida i zbunjenosti.

VAŽNA NAPOMENA: Ako se vi sada, kao odrasla osoba, u nekim situacijama osećate nelagodno, nepoverljivo prema drugima, osećate uznemirenost, strah, stid, neprijatno vam je da se nekome obratite, osećate lupanje srca, vrelinu u licu i crvenilo, neprijatno vam je sa nepoznatim ljudima toliko da biste najradije pobegli, na ivici ste suza kada vam neko nanese nepravdu, “ne umete da se izborite za sebe”… postoji velika verovatnoća da ste kao dete bili izloženi ovakvim “šalama”.

U radu sa odraslim osobama kroz program emotivnog detoksa, često otkrijemo da su u pozadini ovih ponašanja i emotivnih stanja razne situacije iz detinjstva i to u vezi sa osobama iz najbližeg okruženja – roditelji, bake, deke, tetke, braća, sestre, vaspitačice… Najjednostavnije objašnjenje je da je osoba, kada je kao dete bila izložena nekoj situaciji, osetila emociju koja je bila previše snažna (strah, stid, bespomoćnost…), i da se stvorila emotivna blokada (ili uverenje) koja sada, u odraslom dobu, izaziva isti osećaj nelagode kao kada je bila dete. Kako se ova stanja rešavaju pročitajte OVDE.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

Reč koja “DA” pretvara u “NE” (i kako da je izbacite iz rečnika)

pexels-photo-524085Često pišem o tome koliku moć imaju reči i zašto je važno kako ih koristimo u razgovorima sa najmlađima.

Komunikacija je veština kojom se ovladava stalnom vežbom, a kada naučite mala i moćna pravila primetićete koliko to pozitivno utiče na vaš odnos sa  detetom.

Mi roditelji smo našoj deci uvek prvi model učenja i oponašanja, pa tako način na koji mi pričamo sa njima postaje njihov način komunikacije i sa nama i sa drugima.

U komunikaciji je nekada dovoljno i da samo izbacimo neke šablone po kojima razgovaramo, pa čak i samo jednu reč.

Postoji jedna reč koja toliko menja ono što je rečeno da dovodi do nerazumevanja između sagovornika, utiče na motivaciju i uslovljava, a u periodu puberteta je uzrok čestim konfliktima između roditelja i dece.

Verovali ili ne, to je reč – ALI.

Kako je moguće da tako kratka reč može da bude uzrok svemu navedenom?

Najlakše ćete to razumeti kroz ove primere:

Evo, sredio sam sobu, kako ti se čini?

Lepo si sredio sobu, ALI nisi vratio sve stvari na mesto.

Popravio sam ocenu iz matematike!

Da, pohvalila te je učiteljica da si dobro naučio, ALI baka kaže da nisi bio dobar kod nje danas.

Mama/tata jel mogu napolje?

Da, ALI ako prvo uradiš domaći/ pojedeš sve iz tanjira/ središ igračke/ odeš do prodavnice po hleb…

Gde je ovde greška, pitate se? Probajte da se setite reakcije deteta na ovakve “odgovore”. Da li se pobuni, naljuti, odbija da uradi to što mu tražite? Onda se vi naljutite na njega jer “mu je sve teško”, i tako u krug. Umesto deteta, slobodno okrivite reč ALI.

Mislim da ćete bolje razumeti kada “vas stavim u dečje cipele“, pa hajde da „prevedem“ ove primere na jezik odraslih. Pratite kako se osećate dok čitate:

Mogu li danas da izađem ranije sa posla, moram po dete u vrtić?

Da, ali ako završiš sve što imaš u agendi za danas.

Možemo li da očekujemo bar neko povećanje plate s obzirom da nam se povećao obim posla?

Da, ali 2020. ako rezultati budu zadovoljavajući.

Mogu li na odmor od četvrtka, umesto od ponedeljka? Hoćemo da izbegnemo gužvu.

Da, ali ako nađeš zamenu.

Kakav je osećaj? Da li ste stvarno odgovore doživeli kao pozitivne? Na koji deo odgovora vam je otišla pažnja? Kakav ste ustvari odgovor dobili na ova pitanja? Nešto se “pobunilo” u vama?

Hajde da vidimo šta se desilo i zašto!

Reč ALI bukvalno briše sve što je rečeno pre nje. Samim tim menja se sadržaj rečenog, a fokus se stavlja na propust, grešku i/ili uslov. I što je najporaznije, sagovornika ostavlja bez odgovora na pitanje koje je postavio. Kao da ste se vozili autoputem u jednom smeru, a onda se nekako našli u suprotnom!

Dobro, reći ćete, a da li to znači da osoba, u ovom slučaju dete, ne treba da uradi to nešto što očekujemo i tražimo od njega? Naravno da ne! Samo to treba reći drugačije.

Zašto?

Suština konstruktivne komunikacije jeste da se, u razmeni informacija, zahteva i zadataka, obe strane dobro razumeju i da se osećaju OK sa tim. Samo iz ove pozicije obe strane imaju osećaj međusobnog poštovanja.

Jasno je da iza svega uvek stoji dobra namera, a u ovom slučaju namera roditelja je da dete treba da uradi još nešto. Međutim, ako se dete oseća da je uslovljeno onda imamo sagovornika koji se ne oseća OK u komunikaciji. Kada dete na pitanje – “Da li mogu napolje?” – dobija odgovor – “Da, ali…” –  ono što ustvari „čuje“ je – “Ne možeš napolje jer moraš da uradiš još ovo/ono.”

Još kada se uz ovo ALI pojavi i AKO, dete je u vrlo nezgodnoj poziciji, koja mu ne daje izbor i gasi motivaciju. Veoma često dete odreaguje buntom, besom, inatom, što pomeri fokus sa pravog “problema”, a to je SAMO NAČIN NA KOJI JE NEŠTO REČENO.

CAKA JE DA SE KAŽE TAKO DA TO NE BUDE “KOFA HLADNE VODE” KOJA GASI MOTIVACIJU, VEĆ FINA ŽERAVICA KOJA ĆE DETE POKRETATI NA AKTIVNOSTI.

Zato ja obožavam komunikacione alate, jer su oni baš ta fina žeravica!

Kako reći nešto, a da se ne kaže ALI?

Jednostavno ga ne govorite! Kako? Lepo, zamislite da posle prvog dela rečenice stavljate tačku. U početku će vam to biti teško, pa prvo vežbajte da umesto “ALI”, kažete samo “I”. Videćete da će detetova reakcija biti drugačija.

Mama/tata mogu da idem napolje? 

Da, možeš. I, završi ručak pre nego što kreneš. I, molim te skloni te igračke pre nego što izađeš…

Da li ti se sviđa kako sam sredio sobu?

Da, baš si je lepo sredio. I, sutra možeš ovim stvarima da nađeš neko mesto.

Na ovaj način smo detetu dali odgovor na pitanje i ujedno mu rekli šta još treba da uradi. Najveća razlika je ustvari u osećaju koji ostaje kada se izbaci ALI.

Ako ste sumnjičavi, isprobajte na primeru za odrasle:

Mogu li danas da izađem ranije sa posla, moram po dete u vrtić?

Da. I probaj, pre nego što izađeš, da završiš to što imaš u agendi za danas.

Doživljaj  je potpuno drugačiji, jer imate osećaj da vas druga strana razume. Kada se dobro osećamo u komunikaciji, lakše sarađujemo.

A, šta ako je vaš odgovor na detetovo pitanje NE?

Onda tako i odgovorite! Mnogo je bolje dati pravi odgovor, nego da kružite kao “kiša oko Kragujevca”. Samo imajte u vidu da svaki odgovor “NE” treba da ima objašnjenje, kako bi dete moglo da razume i da nauči nešto iz toga za sledeći put.

UKOLIKO ŽELITE INDIVIDUALNI RAZGOVOR I SMERNICE ZA KONKRETNE SITUACIJE KOJE SU TRENUTNO AKTUELNE KOD VAS I DETETA, AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU MISAONIH PROCESA,  RAZVOJNIH FAZA I EFIKASNE KOMUNIKACIJE – ZAKAŽITE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM (MOŽE SE RADITI I ONLINE). VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach 

Pitanje na koje postoje SAMO dva odgovora

pablo.png-Da li hoćeš da jedeš?

-Da li ćeš mi dati ruku kad prelazimo ulicu?

-Da li krećemo iz parkića?

-Hoćeš li požuriti?

-Možeš li da ne diraš sve u prodavnici?

-Da li ćeš već jednom početi da učiš?

-Hoćeš li spremiti sobu?

Naizgled obična, svakodnevna pitanja koja postavljamo deci. Slažem se. A, kakve odgovore dobjate na njih? Pretpostavljam “da” i “ne”, i to češće “ne”. Koliko puta ste dobili odgovor koji ste želeli?

Takozvana “DA LI” (i “glagol + LI”) pitanja su zapravo ona koja zatvaraju komunikaciju, jer daju sagovorniku samo dve opcije da na njih odgovori – ili da nešto hoće ili da neće. Odgovori su najčešće impulsivni, “na prvu loptu”, zato što ovakvo pitanje ne zahteva mnogo razmišljanja.

Međutim, kada je komunikacija sa decom u pitanju, da ne bismo bili „saterani u ćošak“ odgovorima sa kojima ne znamo šta ćemo da radimo, onda je mnogo korisnije da naučimo kako da izbegavamo ovo pitanje.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA 069 11 92 851. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Možda se pitate zašto bismo to uopšte radili?

Prvo, zato što kada dete na pitanja – „Da li hoćeš…? Hoćeš li početi…? Idemo li…?“ – odgovori sa „Neću!“, roditelji pomisle da je dete neposlušno, svojeglavo, samovoljno i odgovara sa „da“ samo kad ono ima neku “korist”…

Druga stvar koja se desi je da roditelji ponove isto pitanje i dobiju isti odgovor, i onda ga postave i treći put, očekujući da će se dete „predomisliti“ ili da će samo „shvatiti“ da treba da kaže „da“ umesto „ne“… A, kada se to ne desi, ideja o “bezobraznom  i samovoljnom” detetu počinje da liči na istinu.

Na sreću, ovo nije tačno, jer stvari tako ne funkcionišu!

Hajde da napravimo mali test. Pročitajte sledeća pitanja i obratite pažnju koji vam se odgovor prvi nameće i sve će vam  biti jasnije.

Da li hoćeš da radiš i subotom i nedeljom? Da li hoćeš veću platu? Hoćeš li da ostaješ svakog dana duže na poslu? Da li želiš dva puta da ideš na more? Da li hoćeš da jedeš jelo koje ne voliš? Da li hoćeš na sladoled i kafu? Hoćeš li da ideš u prodavnicu po hleb?

Kakvi su odgovori? Koliko vremena vam je trebalo da odgovorite na njih? Oko nekih se sigurno niste mnogo premišljali. A, kako biste se osećali kada bi neko na osnovu vaših odgovora doneo zaključak da ste svojeglavi i da ste pozitivno odgovorili samo na ona pitanja od kojih imate korist?

 OK, razumeli ste.

Hajde sada da vidimo čime da zamenimo ovo „da li“.

Ako pretpostavimo da kada roditelj pita dete – „Da li hoćeš: da jedeš/ da mi daš ruku na ulici/ da kreneš u vrtić…“ – zapravo želi da mu kaže – Da: je vreme ručka/ se na ulici drže za ruke/ kreću negde – onda BAŠ TAKO i treba da KAŽE!

Znači, zaboravite na pitanje „da li“!

Na primer, „Sada je vreme ručka i svi sedamo za sto.“ „Kada prelazimo ulicu držimo se za ruke. Evo, ti mene uhvati za ruku.“ „Sada ćemo početi da se spremamo za vrtić/ rođendan da bismo stigli na vreme.“

Šta ovim pristupom dobijamo?

Usmeravamo dete ka željenoj aktivnosti, a ujedno ga ne dovodimo u poziciju da „bira“ ili „odlučuje“ o nečemu, posebno ako to nisu situacije izbora. Što je najvažnije, ne dovodimo sebe u poziciju da budemo nezadovoljni njegovim odgovorom “Ne!”, koji je nekada kao “okidač” za ulazak u tenziono stanje.

Šta kada dete stvarno treba nešto da izabere?

Ako želimo da detetu damo mogućnost izbora – „Da li hoćeš sladoled/ knjigu/ na ljuljašku/ da se igraš sa Majom…?“ – onda poštujemo odgovor koji dobijemo. Ako hoće OK, ako neće opet je OK.

Ovo je samo jedan od komunikacionih alata koji pravi veliku razliku u boljem sporazumevanju sa detetom. Ima ih još i sada su vam dostupni kao video predavanja koja gledate na kompjteru, tabletu, telefonu kada želite i imate vremena.

Ako želite pristup snimljenim predavanjima, saznate KAKO DA IZBEGNETE TIPIČNE GREŠKE u komunikaciji sa decom i OVLADATE EFIKASNOM KOMUNIKACIJOM – kliknite OVDE i  OVDE.  

Dragana Aleksić, family coach

3 nekorisna MITA u roditeljstvu (i kako da ih prevaziđete)

jonathan-daniels-385131-unsplashKada prepoznate da u vašem odnosu sa detetom vladaju mitovi, zgodno je da ih preispitate, pa ako procenite da su vam nekorisni – odustanite od njih.

Mitovi roditeljima daju privid kontrole nad nekom situacijom, međutim oni narušavaju razumevanje i postavljanje temelja dobrog odnosa sa decom.

Preispitivanje mitova, a posebno podsećanje na vaše detinjstvo i poruke koje ste dobijali od roditelja, mogu vam pomoći da se oslobodite svega što vam ne koristi, i da kreirate vaša pozitivna uverenja o vaspitanju. Više o tome kako su povezani naše detinjstvo i roditeljstvo pisala sam OVDE.

MIT 1: DOVOLJNO JE JEDNOM DA KAŽEM!

Naprotiv! Detetu je POTREBNO da se stvari ponavljaju više puta, jer samo tako može da (na)uči.

Roditelji misle da je dovoljno reći jednom i da će dete razumeti da nešto treba ili ne treba da radi. Međutim, da bi neka informacija zaista ostala u dugoročnom sećanju, potrebno je ponoviti mnogo puta. Često na konsultaciji u šali kažem roditeljima da je potrebno milion ponavljanja, ali ono što je bliže istini je da ćete neke stvari ponoviti između 500 i 1000 puta. Naime, istraživanja su pokazala da se u kratkoročnom sećanju informacije zadržavaju do 30 sekundi i ukoliko ih detetu ne ponavljamo, mozak ih briše.

To znači da, ako detetu od dve, tri godine, kažemo – “Zapamti, ne smeš da diraš to!” ili “Nemoj da me prekidaš kada pričam telefonom!” – ono će u tom trenutku možda prestati sa tim, ali će i vrlo brzo zaboraviti i ponoviti neželjeno ponašanje. Roditelji se tada neopravdano ljute, misleći da dete to radi namerno ili iz inata. Ali, to NIJE istina.

Razmišljanje da je dete buntovno, bezobrazno ili da radi nešto namerno roditelje stavlja u poziciju da ga vide kroz negativnu prizmu, što ih automatski uvodi u negativno stanje. Iz takvog stanja ne mogu da budu otvoreni da razumeju da je za dete sve proces učenja. Gube motivaciju i umesto da dete usmeravaju ka željenom ponašanju, oni se fokusiraju na rešavanje trenutnog problema zabranom, kaznom, sputavanjem…

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

Kada prihvatimo činjenicu da dete uči kroz posmatranje, oponašanje i iskustvo, onda je sasvim u redu da mu pokažete i kažete kako se nešto radi i to puno puta. Na taj način mu pomažete da uči, tj. da poveže zahtev sa radnjom, kao i da sistematizuje nove informacije. To ne znači da je roditelj popustljiv (vidim da se ovoga mnogi roditelji plaše), već da je on za dete osoba u koju ono ima bezgranično poverenje, koja mu je uzor i na koju se ugleda.

Dakle, rešenje za ovaj mit je RAZUMEVANJE procesa učenja, strpljenje i ponavljanje.

pexels-photo-220442.jpegMIT 2: MORAM BITI STROG, DA BIH BIO AUTORITET I DA BI ME DETE SLUŠALO!

Jednostavno – NE! Strogost ne garantuje poslušnost.

Detetu je potrebno da roditelji budu puni ljubavi i podrške i ono će ih i te kako slušati i poštovati.

Autoritet je pre svega odnos poverenja i uzajamnog poštovanja, a uspostavlja se davanjem podrške detetu u procesu učenja, razumevanjem i zadovoljavanjem njegovih potreba i emocija, doslednošću i osećajem sigurnosti. Strogošću roditelji zapravo pokušavaju da drže dete pod kontrolom, ali to ne daje rezultat kakav žele.

Strogost izaziva osećaj nelagode i ako se dete oseća neprijatno u nekoj situaciji, ono će je izbegavati. Poenta je da, kada bilo koju aktivnost dete poveže sa osećajem radosti, sa prijatnom emocijom, ta aktivnost za njega postaje izvor zadovoljstva.  I obrnuto, ako se u vezi sa nečim oseća loše, svaki put će se tako osećati kada treba to da obavi.

Nemoguće je bilo koga motivisati da nešto uradi ako ga to asocira na loše iskustvo i loš osećaj, bilo da je to sklanjanje igračaka, postavljanje stola, oblačenje, pranje zubića, učenje…

Zato je rešenje ovog mita u SARADNJI, a ne u emotivnoj distanci koju stvara nepotrebna strogost, posebno ako su u pitanju neke svakodnevne aktivnosti. Uostalom, ovo ćete najbolje razumeti ako posmatrate vaš odnos sa drugim ljudima, na primer sa posla. Sa kim rado sarađujete, a koga izbegavate u širokom luku? Kako se osećate sa jednim, a kako sa drugim? Eto vam odgovora i za dete!

pexels-photo-87324MIT 3: DETE MORA DA BUDE STRPLJIVO KADA MU SE TO KAŽE!

Što pre odustanete od ove ideje, to će vam biti lakše.

Strpljenje je VEŠTINA koja se uči i kojom se ovladava. Ako očekujete i zahtevate da dete bude strpljivo kada traži sladoled, igračku, ljuljašku ili želi da ide negde, to se neće desiti jer je potrebno da ovu veštinu uči iz dana u dan kroz razne svakodnevne situacije i to OD VAS. Uporno ponavljanje “budi strpljiv”, bez konkretnog primera i povezivanja situacija i iskustava, je prazna priča.

Deci uopšte nije lako da razvijaju ovu veštinu i često budu nepravedno etiketirana da su nevaspitana, “čim neće da mirno sačekaju, da mirno sede, čim `hoće sad i hoće sve`…”

Prvo – deca nemaju isti doživljaj vremena kao odrasli (tačnije, nemaju isto iskustvo), da bi mogla da razumeju uopštene vremenske odrednice – posle, kasnije, za deset minuta, popodne…

Drugo – ona misle (mala deca od godinu, dve, tri), da ako to nešto ne dobiju odmah  onda ga neće dobiti nikada! Njima to jako teško pada, a posebno zato što još uvek  ne mogu da razumeju zašto ne može odmah i zašto se mama i tata ljute kada im to nešto ponovo traže.

Ako želimo da pomognemo detetu da razvija strpljenje, pretpostavljate već šta sledi – mi roditelji treba da budemo strpljivi. Ako roditelj nema strpljenja (često odrasli to “opravdavaju” nedostatkom vremena), i stalno požuruje dete, ubrzava ga, prekida ga, radi ili završava neke aktivnosti umesto njega, kako očekuje da će dete uopšte znati šta znači kada mu kaže  – “Budi strpljiv!”

Ok, razumeli ste.

Rešenje za ovaj mit je da prvo naučimo sebe da budemo strpljivi, da slušamo kada nam dete nešto govori ili pokazuje (iako nam to izgledalo kao večnost, verujte nije, to su samo minuti!). Druga stvar je da detetu pomažemo da kroz iskustvo razvija ovu veštinu tako što ćemo radnje “povezivati” sa samom rečju i željenim ponašanjem. Jer, roditelji često pretpostavljaju da dete zna šta reč strpljiv znači, međutim ako mu to nikada nisu objasnili onda dete – NE ZNA.

Česta situacija kada roditelji izgube strpljenje što je dete nestrpljivo (kakav paradoks), jeste kada pričaju telefonom, a dete želi nešto da im kaže. Rešenja mogu biti – da ne pričaju dugo telefonom kada su sa detetom, da se unapred dogovore oko pravila (sa decom starijom od tri godine), da jednostavno razumeju potrebu deteta za pažnjom i da mu, iako su na telefonu, daju odgovor. Znam da vam ovo deluje kao nemoguća misija, ali ako ne probate da promenite neku svoju naviku kako očekujete da dete promeni svoje ponašanje?

Na primer:

“Kada pričam telefonom, ako želiš nešto mnogo važno da mi kažeš, uhvati me za ruku i stisni je dva puta da mi daš znak, pa ću te saslušati.” Naravno, potrebno je vreme da bi ovo pravilo zaživelo u praksi i dalo rezultat i da je dete starije od tri godine. Roditelji mlađe dece mogu da “uvežbavaju” ovo pravilo, ali da budu realni u očekivanjima. (pročitajte tekst kako se u tri koraka uspostavljaju pravila i dogovori OVDE)

“Kada smo u parku postoje pravila da svako sačeka svoj red za ljuljašku. Zato ćemo biti strpljivi i sačekati.” Dok čekate možete da brojite decu ispred vas, da dete stvori iskustvo šta znači čekati u redu. “Vidiš, ispred nas je još troje dece. Evo, sad ih je još dvoje. Baš smo strpljivi, zar ne?”

“Čak i kada nešto mnogo želimo, nekada moramo da sačekamo. To se zove biti strpljiv. Dogovorili smo se da idemo na sladoled popodne, to znači posle ručka (ili kada tata dođe sa posla).” Pomozite detetu da “poveže” vremenske odrednice sa nečim što mu je poznato.

Ja volim da kažem da je roditeljstvo MARATON i ako ste u startu spremni da napredujete malim koracima, olakšaćete sebi brojne izazove na ovom putu. Rešenje za mitove leži u tome da roditelji prihvate da su oni i deca TIM, a ne suprotstavljene strane koje se bore za prevlast. Jer, u ovom drugom slučaju nema dobitnika.

UKOLIKO PRIMETITE DA SE NEKIH MITOVA TEŠKO ILI UOPŠTE NE MOŽETE OSLOBODITI, VELIKA JE VEROVATNOĆA DA SU ONI POSLEDICA OBRAZACA IZ PRIMARNE PORODICE I/ILI EMOTIVNIH BLOKADA. TADA BI BIO KORISTAN RAD NA LIČNOM RASTU, RAZVOJU I CILJANOM ELIMINISANJU OVIH OBRAZACA. U TOME MOŽE POMOĆI JEDINSTVENA I VEOMA EFIKASNA METODA, EMOTIVNI DETOKS.  VIŠE O TOME PROČITAJTE OVDE.

Dragana Aleksić, family coach

Kako da detetu date KRITIKU koja će ga MOTIVISATI

pexels-photo-207653.jpeg

Ovaj tekst se odnosi na to zašto je važno da se detetu da konkretna povratna informacija u vezi sa nečim što je uradilo, kako bismo bili sigurni da će sledeći put ponašanje biti isto (ukoliko se radi o željenom) ili sasvim drugačije (ukoliko je u pitanju bilo nepoželjno).

Previše stvari u svakodnevnom životu se “podrazumeva i pretpostavlja”, a za pretpostavke važi izreka da su “majka svih problema”.

Jer, ono što neko pretpostavlja, drugome nije ni na kraj pameti.

Zato ja često volim da kažem – ništa se ne podrazumeva dok se ne izgovori.

ZAŠTO TREBA DAVATI POVRATNU INFORMACIJU?

Povratna informacija je veoma važna u komunikaciji jer omogućava da precizno damo komentar na nešto, sa što manje prostora za nerazumevanje. Da bi dete znalo da li je i šta uradilo kako treba (ili kako ne treba), da bi imalo osećaj postignuća, i da bi bilo motivisano da to uradi i sledeći put (iako možda ne voli), neophodno je da dobije povratnu informaciju.

Dakle, kada nešto uradi ili ne uradi, potrebno je da mu se što preciznije kaže šta se od njega očekuje, da li je to dobro i, ako nije, kako tačno treba da bude.

Rečenice tipa – “Ovo ništa ne valja”, “Mhmm, baš je super”, “Lepo si to uradio” – su previše opšte i praktično ne govore ništa. Jer ono što roditelj hoće da kaže je jedno, a ono što dete razume može da bude sasvim drugo.

KAKO TO IZGLEDA U PRAKSI?

Dete je, na primer, došlo kući iz parkića, skinulo se, opralo ruke, sklonilo igračke i selo da jede. Ako roditelj kaže uopšteno „Super si TO uradio“, dete može da pomisli na bilo koju od četiri izvedene aktivnosti, na primer na pranje ruku i sedanje za sto, a roditelj možda misli na sklanjanje igračaka.

Sledeći put u sličnoj situaciji dete će uraditi skoro sve isto – opraće ruke, sesti za sto, ali neće odmah odneti igračke na mesto, a roditelj će se naljutiti i odreagovati. Dete ostaje zbunjeno – “Jednom je TO bilo super, a sada nije!?” Pored toga što je zbunjeno, dete nema osećaj postignuća iako je nešto ipak uradilo.

PA, KAKO ONDA TO TREBA REĆI?

Ključno je da preciziramo na šta tačno mislimo kada kažemo “super” – “Super je što si sklonio igračke pre jela. I bilo bi baš lepo kada bi to uvek uradio kada se vratiš iz parkića.” Ovo je već mnogo konkretnije i dete zna na šta se odnosi komentar/pohvala. (Takođe, uspostavljanje pravila je od velike pomoći, jer onda nema nikakve dileme ko, kada i šta treba da radi. O tome kako se uspostavljaju pravila pisala sam OVDE.)

Isto je i kada dajemo konstruktivnu “kritiku”. Ona treba da bude jasna, da sadrži bar jednu dobru stvar i da je fokusirana na rešenje.

Najvažnije kod ovog modela komunikacije je da nema etiketiranja deteta kao osobe – neposlušan, nevaljao, inadžija, bezobrazan, i slično. Dakle, fokus je uvek na nekoj RADNJI, ZADATKU, AKTIVNOSTI.

UF, A KAKO TO TREBA DA SE KAŽE?

Uopštena kritika na pospremanje sobe bi bila – “OVO ništa ne valja!” Pored toga što nije jasno šta je to “ovo”, njena formulacija je prilično demotivišuća i sledeće što može da se očekuje od deteta je razočaranje, osećaj nepravde (jer ipak je nešto uradilo), odsustvo interesovanja, pa i otpor.

Na konsultacijama i predavanjima ciljano „stavljam“ roditelje u ovu „opštu“ poziciju, pa evo i vas pozivam da učinite isto. Zamislite da ste na poslu uradili neki veći projekat ili veoma složen zadatak, i da vam kolega ili nadređeni kažu – “Ovo ništa ne valja!” Šta biste prvo ispravili u projektu? Kako biste znali da baš to treba, a ne nešto drugo? Kako biste se osećali? E, isto je tako i deci!

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, KAO I KAKO DA PRIMENITE EFIKASNU KOMUNIKACIJU SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Dakle, kada zadatak nije obavljen u skladu sa vašim očekivanjima pridržavajte se pravila – „ne traži krivca već rešenje“. Prvo – i ovde je važno da zadatak ne bude uopšten, jer vaša pretpostavka kako se sređuje soba je jedno, a detetova drugo.

Recite mu konkretno šta želite da pospremi i kako! Na primer – “Molim te da knjige staviš na police, plišane igračke u kutije, a kocke u ove kantice.” I uvek ponudite pomoć, posebno ako je dete mlađe od četiri godine.

Ako ovo uputstvo izostane od strane roditelja, onda će dete srediti sobu onako kako ono želi i ume/može (u skladu sa uzrasnim mogućnostima). U tom slučaju, kada završi sa spremanjem obratite pažnju na bar jednu, a poželjno je i više, stvari koje su dobro urađene. Tek onda odredite šta treba da se “ispravi” da biste na to usmerili dete.

Na primer – “Vidim da si stavila knjige na policu i sviđa mi se što ih složila po boji (jedna dobra stvar). Šta misliš da i ovim igračkama da nađeš neko zgodno mesto? Sećaš se onih lepih kutija što smo kupile za njih? (konkretna „kritika“, pozitivno „upakovana“ i usmerena na rešenje). Zamisli kako će lepo izgledati soba tako tip-top sređena! (krajnji cilj).

Ili budite malo duhoviti, jer to stvara dobar osećaj (čak i ako uopšte niste zadovoljni kako je dete nešto uradilo) – “Wow, vidim da si bio baš kreativan kad si knjige stavio pored kreveta, a na njih kocke. Verujem da si hteo da imaš što više prostora za igranje autićima. Šta misliš da ih ipak staviš u kutiju? Hoćeš da ti pomognem?”

Već na prvi pogled se vidi da ovde nema ničeg negativnog, naprotiv, fokus je na rešenju i nema rizika da se stvori neka nelagodna emocija koja će se „povezati“ sa spremanjem sobe. Sledeći put možete očekivati da će dete samo naći neko drugo, bolje rešenje, jer će se prisetiti ovih situacija i predloga.

Naravno, napominjem da je ovakav model komunikacije potrebno da uvežbavate i da je potrebno vreme da se i dete i vi naviknete na ovaj (korisniji) pristup.

Dragana Aleksić, family coach

3 PROMENE koje SIGURNO možete da OČEKUJETE u ponašanju deteta na letovanju (+ 10 ideja kako da izbegnete nervozu zbog pakovanja)

1 Comment

sajt_leto

Odlazak na letovanje je velika promena rutine za PORODICU, a posebno za DETE, i upravo zbog toga je važno da i pre nego što krenete na put znate šta sve možete da očekujete. Kada je u pitanju pakovanje, veoma je važno da i dete učestvuje u pripremama, jer i ono oseća uzbuđenje.

Hajde da krenemo redom!

 

KAKO DA DETE BUDE VAŠ NAJVAŽNIJI POMOĆNIK U PAKOVANJU?

Kada se pripremaju za letovanje, roditelji ponekad, pod “pritiskom vremena i putne groznice”, zaborave da i dete želi aktivno da učestvuje u pripremama i da se i ono raduje.

Primetili ste da, kada se pakujete da negde idete, dete uzbuđeno trčkara i postavlja vam bezbroj pitanja?

Iskoristite njegov ENTUZIJAZAM i maksimalno ga uključite u pripremu. Tako ćete izbeći one situacije u kojima, dok se pakujete, detetu govorite da se pomeri, da ne smeta, da bude mirno…

Jer, deci su POKRET i IGRA veoma važni, i nije realno da očekujemo da budu mirna, posebno kada su uzbuđena zbog odlaska na letovanje 🙂

Evo nekoliko IDEJA kako sve možete da angažujete dete:

1. Može da vam dodaje stvari koje ste spremili, a vi da ih ubacujete u kofer.

2. Dogovorite se da izabere šta želi da ponese od svojih stvari i da ih “spakuje” u svoj ranac.

3. Dajte mu ideju da “napravi spisak” igračaka i knjiga koje želi da ponese tako što će ih nacrtati, pa ih onda zajedno štiklirajte kada ih spakujete!

4. Ako ne želi da učestvuje u pakovanju, može da “pravi spisak” aktivnosti na letovanju tako što će ih nacrtati ili lepiti nalepnice.

5. Zamolite ga da “prenese” lakše torbe ili da odgura spakovan kofer na određeno mesto (ovo deca obožavaju jer im je ukazano poverenje u njihove sposobnosti).

6. Recite mu da je ono vaš najvažniji pomoćnik i zamolite ga da vam pomogne tako što će praviti spisak – crtati ili lepiti nalepnice onih stvari koje treba da kupite za sam put (voće, vodu, grickalice, maramice…). Obavezno ga pitajte i šta ono želi da “mu se nađe pri ruci” na putu.

7. Možete da ga zamolite da sve što je u nekim kutijicama ili kesama stavlja na jedan kraj sobe.

8. Recite mu, na primer, da vam dodaje sve što je složeno u “kocke” (složene majice i peškiri za plažu izgledaju kao “kocke”).

9. Takođe, sve što je mekano ide na jednu stranu sobe (garderoba), a sve što je čvrsto na drugu (kozmetika, npr).

10. Ako imate više dece, svakom od njih “dajte važan zadatak” – jedan neka donosi majice, drugi igračke, treći papuče i sandale…

dete kofer.pngOvo su dakle samo neke ideje kako da dete maksimalno uključite i da se i vi i ono osećate dobro. Verujem da ćete se i vi usput dosetiti kako još možete da zainteresujete dete da vam pomogne.

Cilj je zapravo da se njegovo uzbuđenje zbog odmora primeti i razume, da je i ono srećno zbog svega što prethodi, a ne da samo bude “preneto” od tačke A do tačke B.

Posebna korist od ove aktivnosti je i što će dete biti “dovoljno umorno”, pa će tokom puta imati potrebu da se odmori i da spava.

Višesatno gledanje crtaća i mirovanje neposredno pred polazak na put zapravo su dete već uveli u stanje fizičke neaktivnosti i to onda može da bude razlog zašto neka deca bukvalno “podivljaju” kada sednu u kola, autobus, avion…

Jednostavno moraju fizički da izbace energiju koja im se nakupila.

ŠTA SVE MOŽETE DA OČEKUJETE U PROMENI PONAŠANJA?

1. PROMENA RITMA. Neka deca, kada su u pitanju spavanje (dnevno i noćno) i ishrana, zadrže isti ritam i na letovanju. Međutim, kod neke dece je promena drastična. Možete očekivati da dete neće hteti da spava u isto vreme preko dana (a po razdražljivosti vam je jasno da mu je san ipak potreban), odbijaće hranu (posebno nove ukuse), uveče neće hteti da legne…

Ovde je rešenje da se roditelji prilagode novom ritmu deteta a ne da ga uporno drže u starom, jer ono nije samo donelo odluku niti svesno izabralo da ima drugi ritam. Ovo su promene koje su na fiziološkom nivou, odnosno njegov organizam se prilagođava spoljašnjim promenama.

Dakle, pratite “nove” potrebe za spavanjem, velika je verovatnoća da će biti razlika u samo pola sata, sat. Sačuvajte pribranost i budite fleksibilni – dete ne može da spava onda kada mi to želimo, nego onda kada oseti potrebu. Imajte u vidu da je sve to posledica promene okruženja, ali i viših temperatura vazduha, vlažnosti, mirisa… Na ovo će posebno reagovati deca koja su senzitivnija.

Noćno spavanje može biti problematično ukoliko je dete tokom dana, ili neposredno pred odlaska u krevet, imalo previše uzbuđenja, stimulacije… Paradoks je da roditelji misle da što se dete “više izmori”, pre će zaspati. U praksi to izgleda ovako – više aktivnosti podiže nivo adrenalina, koji između ostalog, ima zadatak da nas drži u budnom stanju. Tako da, iako sat pokazuje da je već kasno, zbog visokog nivoa adrenalina detetu jednostavno nije moguće da zaspi.

Dakle, pre spavanja bar sat, sat i po, obezbedite tzv. mirne aktivnosti – čitanje ili samo prelistavanje knjige, tihu mirnu muziku uz prigušeno svetlo…

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE ONLINE KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.

2. BURNE REAKCIJE. Kenjkavljenje, udaranje, bacanje igračaka… – sve su to reakcije koje roditelje neprijatno iznenade na letovanju. Međutim, pre nego što pomislite da dete bilo šta od navedenog radi namerno, treba da znate da ono ponašanjem govori da mu nešto ne prija.

Naime, deca ne umeju da kažu da im je vruće, da su umorna, da im smeta vlaga, da im je previše neke aktivnosti, da su žedna… i onda reaguju ponašanjem.

Tekst o tome zašto deca imaju burne reakcije na letovanju pročitajte ovde.

Takođe, možete očekivati i burne reakcije koje su posledica straha sa kojim se dete suočava, jer neke stvari vidi i doživljava prvi put. Imajte u vidu  da dete sasvim drugačije “vidi” more i može mu biti čudno kada ste vi u vodi, jer kada uđete malo dublje ono vam vidi samo glavu. Ako dete počne panično da vas doziva ili počne da plače i histeriše, moguće je da je razlog veliki strah koji ga je preplavio zbog onoga što “vidi”, a ne, kako roditelji najčešće pomisle, to što su se udaljili od njega. Kada roditelji pitaju dete zašto plače ono ne ume da odgovori, jer ne ume da objasni šta je videlo. Naša i dečja perspektiva se mnogo razlikuju, mi imamo mnogo više iskustava i često i ne pretpostavljamo da dečji mozak nove situacije tek treba da obradi i razume.

pexels-photo-27806

3. DOSADA. Očekujte da vrlo brzo po dolasku na plažu dete kaže – Hoću nazad, dosadno mi je.

Ovde postoje dve opcije – stvarno mu je dosadno ili mu nešto smeta (vrućina, mirisi, gužva, pesak, šljunak…), ali ne ume to da kaže.

Sada je važna veština “čitanja između redova”, nešto o čemu ja često pričam i pišem.

To je zapravo pronalaženje PRAVOG uzroka nekog ponašanja.

KAKO da pronađete šta se krije iz ove izjave – Dosadno mi je? Pitajte dete – Šta želiš da radimo sada, pa da ti ne bude dosadno? I pažljivo slušajte odgovor. Može reći – Ne znam (onda pretpostavite da nije dosada u pitanju, pa istražite šta bi drugo moglo da bude – vruće ti je?), ili će dati neki predlog – Hoću na ljuljašku (to znači da mu zaista treba neka aktivnost).

Ono što svakako treba da izbegavate u ovim situacijama jeste da dete “šaljete” da se upoznaje na plaži sa drugom decom ili da ide u vodu, posebno ako se ono privija uz vas i odbija ove predloge.

Ponudite da se zajedno igrate, pričajte čega ste se vi igrali kada ste bili mali. Uvek u torbi imajte neke društvene igre ili karte. Videćete da će već posle pet minuta dete naprasno “dobiti ideju” čega će se igrati i ostaviti vas 😉

Verujem da će vam letovanje biti divno, kao i da će vam ove smernice, pojašnjenja i ideje biti od koristi. Kada ste spremni i za ovakve situacije, manji je efekat iznenađenja, a prostor za razumevanje detetovih ponašanja veći.

Dragana Aleksić, family coach

 

Na ovom linku imate brojne ideje, koje smo Sanja Rista Popić i ja radile u live uključenju – kako sve možete da se igrate sa detetom i da brzo i lako uspostavite dobar odnos i kontakt sa njim.

 

STRAH OD LETENJA – zašto se javlja i kako ga pobediti?

flying-people-sitting-public-transportationLeto uveliko traje i svi su u planovima gde će provesti odmor. Ali, ima i onih kojima se  ne mili ni da prelistaju kataloge agencija, pa čak ni da maštaju o plažama…

Razlog je strah od letenja, koji je nekada jači i od želje za egzotičnom dalekom destinacijom.

 

OK, možda strah od aviona osećate samo jednom, dvaput godišnje, pa se nekako izborite sa njim, ali šta ako je vaš posao takav da često morate da putujete? Kako se onda izboriti sa ovom neprijatnom emocijom i pomoći sebi?

Iako su neka istraživanja pokazala da ljudi, bez nekog konkretnog razloga, počinju da se plaše letenja i to posle godina i godina putovanja avionom, moje iskustvo kao kouča koji se bavi i ovom tematikom, govori da „iza straha“ postoji čitav spektar razloga. I to, od doživljenog neprijatnog iskustva, preko stresa, do blokada, na nivou emocija i uverenja, koje izazivaju pojavu nelagode „iz čista mira“.

Zvuči paradoksalno, ali ljudi se najviše  plaše da će osetiti strah prilikom leta, a najmanje se plaše pada aviona! Njihov strah je da će izgubiti kontrolu nad sobom, imati napad panike i anksioznosti u avionu i zbog toga najčešće odustaju od putovanja.

Na internetu ima zaista mnogo tekstova koji daju razna „uputstva“ kako da se prevaziđe strah od aviona – od toga da se popije tableta za spavanje, do toga da putnik popije koju čašicu alkohola pred let, ili da stavi povez na oči ne bi li „zavarao“ mozak da ne „primeti“ da je u avionu. Međutim, strahovi „borave“ u našem podsvesnom delu ličnosti, pa ovi saveti koji su na nivou racionalnog neće biti od pomoći. Jer, strahovi ostaju u nama čak i kada racionalno razmišljamo o njima, zar ne?

ŠTA KADA JE UZROK STRAHA NEPRIJATNO ISKUSTVO?

Ukoliko je osoba iskusila neku neprijatnost na letu, to je dovoljno da se kreira strah i nelagoda svaki put kada treba da putuje. Neko ovu neprijatnost jednostavno zaboravi, ne pridaje joj veliki značaj, neko se sa njom nosi tako što je ignoriše, potiskuje, a kod nekoga se odmah razvije intenzivan strah. Strah je u stvari ičekivanje da se desi nešto loše, a razmišljanje o tome dodatno pojačava osećaj nelagode.

Činjenica je da mi ne možemo da predvidimo događaje niti da utičemo na njih, oni će biti onakvi kakvi će biti, plašili se mi ili ne. Ipak, ovo su razmišljanja koja kreću iz racionalnog dela mozga, a strah je osećanje, dakle kreće iz emocionalnog dela. Zašto je ovo važno? Pa, zato što mi našim raciom ne možemo uticati na emocije, pa tako ni na strah. Poznato vam je ono kad se „hrabrite“ rečima da to nije ništa, neće se desiti, nije strašno, ali osećaj je i dalje tu. Znači, treba nam nešto drugo što će otkloniti nelagodu…

ŠTA KADA JE STRES UZROK ZA OVAJ STRAH?

Stres često može da bude pokretač nekih stanja. Konstantna fizička iscrpljenost, „nervna prenapregnutost“ (sindrom strune), razdražljivost, burne reakcije, osećaj „davljenja“ u grlu, pritisak u grudima, nagli pad raspoloženja, anskioznost, samo sz deo simptoma koji upozoravaju na sindrom modernog doba – pregorevanje!

Simptomi koji se javljaju zapravo upozoravaju osobu da je došla do svojih granica izdržljivosti i ukoliko ona ne odreaguje promenom, oni će postati još intenzivniji. Šta to znači? Ako je neko osećao malu nelagodu prilikom putovanja avionom, u stresu je prenaglašena emotivna percepcija, pa se tako umesto očekivane nelagode može javiti intenzivan strah. Dakle, stres je u ovom slučaju „pojačao“ emociju.

Takođe, stres menja i način na koji, tako prenapregnuti, doživljavamo neke svakodnevne situacije, pa se odjednom plašimo letenja iako smo proveli sate i sate opušteno putujući avionom. Često se čini da se strah javio iznenada, međutim u ovom slučaju strah je „upozorenje“ iz podsvesti koje osobi „šalje“ poruku da obrati pažnju na svoje zdravlje, tačnije na stres. Svaka promena u ponašanju i doživljaju situacija govori da se sa osobom nešto dešava, i jako je važno da se ovi signali ne zanemare i potiskuju.

ŠTA KADA JE UZROK STRAHA UNUTRAŠNJI SABOTER?

Unutrašnji saboteri su zapravo potisnute, neprepoznate emocije. Mogu nastati u bilo kom periodu života. Najčešće su u pitanju neke situacije koje mi pexels-photo-322819doživimo preintenzivno i koje nam se dese u trenutku kada su nam smanjeni emotivni i mentalni kapaciteti, ili jednostavno nisu dovoljno razvijeni (npr. u ranom detinjstvu), kada smo premoreni, neispavani, kada smo duži vremenski period pod stresom…

Šta se tada u stvari desi? Nama nivo energije, ali i emotivni i mentalni kapaciteti variraju u toku dana, nedelje, meseca… Kada smo danima umorni, a desi nam se nešto što „prelije čašu“, naša reakcija je mnogo burnija nego što se očekuje. Razlog je što je mozak „zatrpan“ svim i svačim. Pored informacija koje dobija u svakom trenuku, on „mora“ da se bavi i našim emotivnim stanjem i u jednom trenutku dolazi do tzv. „baga“, tačnije neka informacija ili emocija jednostavno ostaje neprerađena.

Znate onaj osećaj „kao da ste nešto zaboravili“? I što više razmišljate i pokušavate da se setite, ne uspevate. E, to je „bag“.

A kada su u pitanju emocije u vezi sa nekom konkretnom situacijom, one tako neprerađene skliznu u našu podsvest i tu mogu da ostanu godinama. Ako se pojavi okidač, a to može biti bilo šta što nas „podseti“ da događaj (miris, zvuk, neka pesma, izgled nekog prostora, izgled neke osobe, način na koji priča, gestikulira…), emocija se pokreće i počne da „smeta“, odnosno da utiče na naš život, neke specifične situacije, pa i na pokretanje straha od aviona. Važno je da napomenem, da nekada više ovih blokiranih emocija iz različitih perioda života i vezanih za različite osobe i situacije, mogu biti udružene u ono što osoba doživljava kao strah od letenja.

OK, SVE RAZUMEM, ALI KAKO SE REŠITI OVOG STRAHA?

Jedna od metoda kojom se može otkloniti strah od letenja (ali i mnogi drugi strahovi i stanja), jeste emotivni detoks. Ovo je poseban program koji sam kreirala na osnovu iskustva u grupnom i individualnom radu, gde sam prepoznala određene šablone u ponašanju i reakcijama. U njemu se kombinuju efikasne koučing metode i tehnike za prepoznavanje i otkrivanje prvo uzroka straha, a zatim i njegovog eliminisanja.

Zašto je važno naći pravi uzrok? Jednostavno rečeno, da bismo gađali problem pravo u metu. Nije isto ako je strah nastao kao posledica iskustva (on se tretira kao akutna pojava), ako je nastao zbog stresa ili je godinama nešto potisnuto u osobi. U prvom slučaju osoba ima jasnu sliku razloga, nema nikakvu dilemu zbog čega je počela da se plaši. Kada je u pitanju strah koji je izazvan stresom u tom slučaju se uvek prvo bavimo eliminisanjem stresa, vraćanjem u balans, pa se tek onda možemo baviti onim što je njegova posledica – strah od letenja.

U poslednjem slučaju, stvar je kompleksnija, jer ako je nešto bilo u nama potisnuto godinama, može se očekivati da se na tu jednu zaglavljenu emociju „zakačilo“ još nekoliko drugih i da nas ometaju tako udružene i ojačane. Takođe, na zaglavljene, neprocesirane emocije često se „zakače“ i negativna uverenja koja dodatno pojačavaju subjektivni osećaj straha. Tokom emotivnog detoksa, otkriva se sve što „podržava“ strah, a zatim se procesira.

ŠTA TO ZNAČI, KAKO TO IZGLEDA?

Naknadno procesiranje neke zaglavljene emocije znači da „podsećamo“ naš mozak na nešto što nije odradio tada kada nam se dešavalo (objasnila sam koji razlozi mogu biti), i da to uradi sada. Kako se to postiže? Kroz stimulaciju budne REM faze. Naime, svaki put kada spavamo mi prolazimo kroz REM fazu, tokom koje naš mozak obrađuje sve informacije koje su do njega stigle u toku dana – od toga šta smo videli, čuli, do toga šta smo i na koji način doživeli.

REM faza je naš prirodni čistač i zaštitnik, jer tokom ovog noćnog obrađivanja eliminiše se sve što nam je višak, smanjuje intenzitet doživaja i emocija, i mi se ujutru budimo sa sećanjem na neki događaj, ali nemamo emociju iste jačine u vezi sa tom događajem. Upravo je u tome prednost emotivnog detoksa, jer se primenjuje budna REM faza (dakle, prirodna zaštita), da bi se sve ono što je ostalo zaglavljeno obradilo sa ciljem da više ne bude prepreka, ometač u bilo kojoj životnoj situaciji.

pexels-photoNakon ovog procesa, osoba je oslobođena unutrašnje blokade, a ono što se od nje očekuje za potpunu uspešnost jeste promena navika, prepoznavanje situacija koje su nekada bile sporne i preuzimanje konkretne akcije. To zapravo znači da, sada kada više nema unutrašnjih sabotera, osoba treba da uradi ono čega se do tada plašila kako bi razbila obrazac navike.

Setite se da u pozadini ove teme uglavnom stoji „strah od pojave straha“ i da je neko možda izbegavao putovanje zbog toga. Sada kada je taj strah procesiran i eliminisan, ako osoba i dalje odbija let to znači da je pod uticajem krirane navike, a ne blokirane emocije. Ulazak u avion neće biti praćen nelagodom ili strahom, jer on više „nije u sistemu“.

KAKO JA MOGU DA SE OSLOBODIM STRAHOVA?

Bilo da vas muči ovaj ili neki drugi strah, možete ih se efikasno osloboditi EMOTIVNIM DETOKSOM. Više o metodi pročitajte na ovom OVDE ili zakažite individualnu sesiju na dragana.familycoach@gmail.com.

Dragana Aleksić, family coach

Šta u stvari radi FAMILY COACH i kako sam ja to postala?

NEF_1506

Moja odluka da postanem prvi Family coach u regionu leži u činjenici da roditeljima mogu da budem značajna podrška u njihovoj ulozi, posebno u današnje vreme kada je preveliki pritisak na njima, a još uvek malo novih pristupa i ideja koje su u skladu sa novim generacijama dece, koja su već tu i koja svakodnevno stižu.

 ŠTA JA ZAPRAVO RADIM KAO FAMILY COACH?

Prateći savremene trendove roditeljstva, generacijske promene i razlike, ali i sve veća očekivanja okruženja upravo od porodice, kao sertifikovani kouč kreirala sam svoje programe podrške za roditelje. Moj fokus je rad na porodičnim temama, bilo da su one sad aktuelne u roditeljskom odnosu sa detetom, bilo da jedan ili oba roditelja žele da rade na temama iz njihovog detinjstva koje su mogući uzrok neke trenutne situacije u porodici. Na ovom linku pročitajte više o tome.

Kroz moje posebno kreirane koučing programe, pružam jedinstven vid podrške za postavljanje i postizanje ciljeva, željenu promenu, proces ličnog rasta i razvoja…

EMOTIVNI DETOKS

Ako se neko (roditelj, ali i bilo koja druga osoba), ne oseća usaglašeno sa nekom svojom životnom ulogom, velika je verovatnoća da razlog leži u periodu detinjstva, ali da ga nije svestan. Za ovu vrstu rada kreirala sam autorski koučing program Emotivni detoks koji, pored brojnih uvida, daje i veoma efikasna rešenja. Program sam razvila na osnovu dugogodišnjeg individualnog rada, gde sam uočila specifične obrasce u odnosu sa roditeljima koje svi nosimo iz primarne porodice, a koji često utiču na izgradnju kvalitetnog odnosa sa decom, partnerom, članovima porodice, kao i drugim ljudima iz okruženja. Takođe, ova vrsta rada omogućava roditeljima da ne ponove nekorisne obrasce iz njihovog detinjstva kod svog deteta. Emotivni detoks se radi individualno, a OVDE možete pročitati kakav uticaj detinjstvo ima na našu roditeljsku ulogu.

KOUČING 

Moj uloga kao kouča je da vas podržim u procesu ličnog rasta i razvoja, postavljanju ciljeva, donošenju odluka, prevazilaženju izazovnih situacija, pronalaženju unutrašnjeg balansa, efikasnoj organizaciji vremena, postavljanju prioriteta, a pre svega da vam pomognem da se oslobodite svojih unutrašnjih prepreka, stresa, strahova, negativnih uverenja i da se osećate dobro u svojim životnim ulogama.

AKO RAZMIŠLJATE DA KRENETE NA KOUČING, A NE ZNATE DA LI JE TO ZA VAS, PROČITAJTE NAJČEŠĆA PITANJA I ODGOVORE OVDE I DONESITE ODLUKU KOJA JE NAJBOLJA ZA VAS!

KOUČING ZA RODITELJE

Kroz individualni koučing rad pomažem roditeljima da sagledaju neku konkretnu situaciju/problem iz drugog ugla i da to što njima deluje nerešivo, zapravo predstavlja samo njihov trenutni doživljaj. Zatim ulazimo u proces otkrivanja načina za rešavanje problema, tokom kojeg roditelj prepoznaje neke obrasce svog, ali i detetovog ponašanja i uz asistenciju kouča dolazi do brojnih rešenja, i definisanja preciznih koraka koje će preduzeti. Zatim sledi period tokom kojeg ih primenjuje i prati promene u svom odnosu sa detetom. Ako vas zanima ova vrsta rada više informacija pročitajte OVDE.

PREDAVANJA ZA RODITELJE

Kroz grupni rad pružam podršku roditeljima (onima koji će to tek postati ili rade sa decom), na tematskim predavanjima iz mog autorskog programa Umetnost komunikacije sa decom. Ova predavanja sa velikim zadovoljstvom radim zajedno sa Sanjom Ristom Popić, pedagoškinjom iz Novog Sada.

KAKO SAM JA POSTALA FAMILY COACH?

Možda je bolje pitanje zašto sam se opredelila baš za oblast porodice. Iskreno, nakon koučing i NLP edukacija, neko vreme sam se dvoumila oko toga kojoj ciljnoj grupi da se okrenem, vagala razloge za i protiv, dok mi jedan moj prijatelj nije postavio jednostavno pitanje: – Gde se ti bolje osećaš? Sa kojom ciljnom grupom bi se osećala kao „riba u vodi“? Kao iz topa sam odgovorila – Pa, sa roditeljima!

A, da bih se osećala kao „riba u vodi“ zapravo je doprinelo moje ogromno iskustvo koje sam stekla tokom 16 godina rada upravo na porodičnim temama, kao deo uredničkog tima u magazinima koji se bave ovom tematikom. OVDE možete pročitati više o edukacijama koje sam ja prošla.

Takođe, moje roditeljsko iskustvo je neprocenjiv i nepresušan resurs.

Dakle, tema roditeljstva mi je bila dovoljno poznata, ali nije to jedini razlog za moje opredeljenje da postanem prvi Family coach u regionu, već činjenica da roditeljima mogu da budem značajna podrška u njihovoj ulozi, posebno danas kada je preveliki pritisak na njima, a tako malo novih pristupa i ideja.

Koučing pristup je fantastičan izbor za porodicu 21. veka, jer je usmeren isključivo na rešenja, motivišući je kako za roditelja tako i za dete i fokusiran na budućnost. I, što je najvažnije, polazna tačka je  – da svi u sebi imamo sve što nam je potrebno da napravimo željenu promenu, pa čak i u roditeljstvu!

A, ŠTA JE KOUČING?

Koučing (Coaching) je specifičan proces rada na ličnom rastu i razvoju, razvijanju, usavršavanju i jačanju određenih sposobnosti, postavljanju i dostizanju konkretnih ciljeva – bilo ličnih bilo poslovnih… Koučing kao metodologija ima veoma širok spektar primene –  poslovni (business), životni (life), partnerski, wellness, zdravstveni… sa raznim potkategorijama. Što se više fokusirate na vašu specifičnu ciljnu grupu, to su veće šanse da budete ekspert u toj oblasti. Pored edukacija, važno je da ste spremni i da svakodnevno istražujete sve što ima veze sa vašom ciljnom grupom, da iskustvo stičete kroz kontinuiran rad i da, naravno, i dalje učite.

Svaki kouč tokom edukacije polako stvara sve jasniju sliku gde zapravo želi da usmeri svoje profesionalne snage i u kojoj oblasti će moći da da svoj maksimum, a da naravno u tome uživa. Jer, kada radite nešto što volite onda je to više vaš model života, nego posao u klasičnom smislu.

Za mene je koučing upravo to postao – životno opredeljenje i stil i ovaj model sam uspešno prenela i na svog sina.

Ako želite da saznate više o samoj metodologiji, kao i gde u Srbiji možete da prođete iste ili slične edukacije kao i ja, kliknite na sledeće linkove:

http://erickson.rs/

http://pcm.rs/

http://nlpcentar.com/

Da li deca MANIPULIŠU i zašto je odgovor NE

pexels-photo-207653

Kada se za nekog kaže da manipuliše nama, prvo što pomislimo jeste da neko želi da nas prevari.

Na žalost, često se neka dečja ponašanja stavljaju u kontekst manipulacije, a deca „ponesu“ etikete koje su veliki teret.

Manipulacija je ponašanje iza kojeg stoji loša namera, a na sreću deca nemaju loše namere već samo želje i potrebe. Da bismo razumeli zašto deca NE manipulišu i zašto je važno da ih roditelji tako ne posmatraju, treba da znamo šta je za manipulaciju potrebno i šta se u roditeljima dešava na pomisao na ovu radnju.

ZAŠTO (PO)MISLIMO DA JE DETE MANIPULATOR? ODGOVOR JE – POGREŠNO TUMAČIMO PONAŠANJA.

Ako se setimo da deca uče iskustveno, dakle kroz proces pokušaja i rezultata, onda njihova težnja da do nečega dođu može da se stavi u kontekst UČENJA. Šta to praktično znači? Ako im je nešto potrebno, deca će na različite načine pokušavati da dođu do toga, ali to NIJE manipulacija već traganje za REŠENJEM i sticanje ISKUSTVA.

Ako roditelj uporno odbija da detetu nešto da, a često se to dešava bez ikakvog propratnog objašnjenja, dete će pokušati da dođe do toga na drugi način. Kada roditelj kaže – Ne, ne može! – to nije adekvatno objašnjenje, već prepreka za dete koju ono „mora“ da pređe i da nastavi da traži način i rešenja za svoju potrebu.

AKO OSEĆATE DA NISTE USAGLAŠENI SA RODITELJSKOM ULOGOM I DA SE U NEKIM SITUACIJAMA NE SNALAZITE NAJBOLJE, MOGUĆE JE DA VAM NA PUTU STOJE UNUTRAŠNJE BLOKADE – POTISNUTE EMOCIJE I NEGATIVNA UVERENJA. OVE BLOKADE MOGU BITI POSLEDICA ISKUSTAVA IZ DETINJSTVA I ODNOSA SA RODITELJIMA. “EMOTIVNI DETOKS” JE METODA KOJOM SE OVE BLOKADE OTKRIVAJU I USPEŠNO ELIMINIŠU. VIŠE O TOME PROČITAJTE OVDE.

Iza upornih dečjih pokušaja zapravo najčešće stoje POTREBE (fiziološke i/ili emotivne), i zato je važno da roditelji, posebno u mlađem uzrastu do četiri, pet godina, „čitaju između redova“, tačnije da se zapitaju – Šta u stvari dete pokušava da mi kaže?

Na primer, dete insistira da uzme čašu, a roditelj iz straha da je ne polomi i ne povredi se, to ne dozvoljava. Dete je uporno i sve što roditelj „vidi“ je ponašanje koje mu je neprihvatljivo. Ali, ako se zapita šta dete ponašanjem zapravo govori, može mu ponuditi vodu, jer je dete možda samo žedno.

Fiziološke potrebe je mnogo lakše „otkriti“ nego emotivne i zato je važno da se roditelji oslobode ideje o dečjoj manipulaciji! Emotivne potrebe se na žalost često „tumače“ i stavljaju u negativan kontekst traženja pažnje, a dete zapravo u kontaktu sa roditeljem traži sigurnost, potvrdu da je voljeno, utehu, mir…

SETITE SE DA MALA DECA „GOVORE“ PONAŠANJEM, JER JOŠ UVEK NE VLADAJU DOVOLJNO REČIMA DA BI MOGLA DA KAŽU I OPIŠU ŠTA ŽELE, ŠTA IM JE POTREBNO I ŠTA OSEĆAJU. A, DA BISMO MOGLI DA „ČITAMO IZMEĐU REDOVA“, VAŽNO JE DA BUDEMO OTVORENI I SPREMNI DA IH TUMAČIMO.

KAKO BITI OTVOREN? ODGOVOR JE U POZNAVANJU PROCESA.

PRVO je važno da znamo da manipulacija uopšte nije jednostavna – mora da postoji jasna namera, taktika i strategija kako će osoba doći do nekog cilja. Sve ove, tzv. više funkcije se razvijaju tek nakon pete godine, kada se razvija deo mozga zadužen, između ostalog, i za logičko razmišljanje.

Dakle, dete od godinu, dve, tri… zapravo razvojno NEMA kapacitete da manipuliše. Njegovo ponašanje je u stvari ispoljavanje potreba i želja u skladu sa kapacitetima koje ima.

E, sad, kad smo rešili da iza ponašanja deteta nema loših namera, sledeći zadatak roditelja je da dete uče i usmeravaju na koji način je OK da izrazi svoje želje. Ovde je ključno i razvijanje komunikacionih veština, i kod roditelja i kod deteta. Na primer, ako dete traži „nešto“, a roditelj ga ne razume (jer dete ne ume da izgovori), onda ga treba usmeriti – Nešto ti treba od mene, hoćeš da mi pokažeš šta želiš?

DRUGA važna stvar je da znamo šta se sa nama roditeljima dešava kada razmišljamo o opciji da nas dete manipuliše. Sama ideja da neko želi da nas prevari, a posebno rođeno dete, dovodi nas u odbrambenu poziciju.

Tada se dešavaju dve stvari: 1.) ulazimo u negativno stanje (nama ovladaju nelagodne emocije i uverenja). U takvom stanju mi se bukvalno isključujemo i reagujemo impulsivno i po automatizmu – ne “vidimo” prave razloge detetovog ponašanja i spektar mogućih rešenja,  što za posledicu ima 2.) nerešen problem.

PREVEDENO NA JEDNOSTAVNIJI JEZIK – KADA SE MI OSEĆAMO LOŠE NEĆEMO BITI U STANJU NITI DA RAZUMEMO DETE NITI DA „ČITAMO IZMEĐU REDOVA“, PA SAMIM TIM NI DA GA USMERIMO KA ŽELJENOM PONAŠANJU.

Imajte u vidu da ako roditelji uvek neadekvatno (od)reaguju na dete, ako primenjuju kritiku, kazne, pretnje, ako se stalno ljute na dete i koriguju ga a ne pokušaju da nađu pravi razlog za neka ponašanja, vremenom detetu neće preostati ništa drugo sem da zaista počne da manipuliše kako bi došlo do nekog svog cilja.

GDE SE KRIJU REŠENJA? ODGOVOR JE – U NAMA.

mother-lie-their-kid

PRVO, ne doživljavajte lično dečja ponašanja, jer rizikujete da uđete u negativno stanje i da sve gledate kroz tamne naočare.

DRUGO, uvek pred sobom imajte jasne roditeljske ciljeve – kakav odnos želite da gradite sa detetom?

Da li želite da imate odnos međusobnog poverenja ili apsolutne kontrole i poslušnosti? Šta će vam doneti dugoročne rezultate?

ZNATE LI DA VEŠTOM KOMUNIKACIJOM RODITELJ MOŽE I SEBI I DETETU DA OLAKŠA SVAKODNEVNE IZAZOVE, GRADI AUTORITET NA ZDRAVIM OSNOVAMA, MOTIVIŠE DETE NA RAZNE AKTIVNOSTI, BEZ PRIMENE KAZNE I PRETNJI? U KNJIZI “UMETNOST KOMUNIKACIJE SA DECOM” SAZNAĆETE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPORE I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU. VIŠE INFORMACIJA O KNJIZI I PORUČIVANJU, PROČITAJTE OVDE.

TREĆE – ukažite tom malom biću ispred sebe poverenje da ono zna šta hoće, samo još uvek to ne ume da izrazi na način koji je vama razumljiv. Vi ste tu da ga učite i usmeravate, a ne da njegove potrebe i želje „popravljate“. Postavljanje zdravih granica je na roditeljima, a poznavanje razvojnih faza i detetovih trenutnih sposobnosti će vam znatno olakšati i svesti očekivanja na realan nivo.

ČETVRTO – radujte se svakom novom detetovom pokušaju i ideji da dođe do rezultata, jer vam to govori da je zdravo, da je spremno da uči i da ima beskrajne sposobnosti.

Dragana Aleksić, family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, RAZUMEVANJU DEČJIH MISAONIH PROCESA I RAZVOJNIH FAZA, KAO I POSTAVLJANJU GRANICA I PRIMENI EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. VIŠE INFORMACIJA PROČITAJTE OVDE.

Kako naći PRAVI RODITELJSKI MODEL?

baby-72224_1280.jpgU vaspitanju se roditelji često susreću sa krajnostima, kao da postoje samo dve mogućnosti, a ne čitav spektar opcija.

Prilikom izbora ili kreiranja vaspitnog modela, roditelji, između ostalog, treba da uzmu u obzir tip ličnosti deteta, njegov senzibilitet, ali i svoj lični, kao i stavove, vrednosti, uverenja i ideju o roditeljstvu kao ulozi…

Već smo se složili sa tim da je roditeljska uloga jedna od najodgovornijih, a da je najveći paradoks što nas za nju niko ne priprema unapred. Dodatni teret je i što se ni na decu ni na roditelje ne mogu primenjivati univerzalni modeli vaspitanja, jer se svi mi razlikujemo.

PA, KAKO ONDA BITI USPEŠAN U OVOJ ULOZI?

Ako roditeljstvo (ali i odrastanje) posmatramo kao proces, onda treba da prihvatimo ideju da se ono zapravo stalno menja, unapređuje… Svakog dana nešto novo naučimo i, u zavisnosti od rezultata, to nastavimo da primenjujemo ili od toga odustajemo i tražimo neko drugo rešenje. Ipak, da ovaj proces ne bi postao haotičan i zbunjujuć i za dete i za nas, treba da postoje okviri u kojima ćemo se kretati.

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U USAGLAŠAVANJU SA RODITELJSKOM ULOGOM, ILI IMATE OSEĆAJ DA VAS NEŠTO IZNUTRA OMETA, ILI SE TEŠKO ODUPIRETE SPOLJAŠNJIM PRITISCIMA, BILO BI KORISNO DA OTKRIJETE DA LI IMATE EMOTIVNE BLOKADE ILI UVERENJA. DA SAZNATE VIŠE O TOME KLIKNITE OVDE.

PRVI OKVIR JE DA VI SAMI ZNATE KAKAV RODITELJ ŽELITE DA BUDETE.

Da li se oslanjate na sebe i svoj unutrašnji osećaj ili vam je važno šta drugi misle? Da li želite da gradite odnos poverenja ili želite da vas dete neprikosnoveno sluša? Unutrašnja usaglašenost vam daje zeleno svetlo da se krećete u željenom pravcu.

Šta to u stvari znači?

Ako ste roditelj koji prati svoje dete i znate njegov senzibilitet, ako znate kako ono reaguje u nekim situacijama i ako tada umete da ga podržite i pomognete mu, vi ste tada usaglašeni sa sobom, ali i sa detetom. Ako biste u toj istoj situaciji postupli drugačije zbog pritiska spolja – tačnije zbog mišljenja i komentara drugih ljudi, vi biste se na kraju osećali loše jer ste uradili suprotno od onog što iznutra osećate da je u redu.

Na žalost, ovo se često dešava, bilo da je roditelj blag, bilo da je strog – uvek će se naći neko ko će dati suprotno mišljenje i poljuljati roditeljsku odluku. Razlozi za to su brojni i odolevanje spoljnom pritisku može da bude toliko teško da je roditeljima potrebna podrška u vidu konsultacije, koučinga, ili čak i dubljeg rada – otkrivanja emotivnih blokada ili ograničavajućih uverenja koja stoje na putu usaglašavanja sa roditeljskom ulogom. Na ovaj način, kroz lični rast i razvoj, uče da se oslone na svoj roditeljski instinkt, jačaju samopouzdanje i tako grade kvalitetatan odnos sa detetom.

DRUGI OKVIR JE DA ZAISTA VIDITE KAKVO JE VAŠE DETE I PODRŽITE GA.

15895215_1080958068672930_49772133993429596_n

Ako je stidljivo nemojte ga „gurati“ u prve redove na priredbama ili nekim drugim aktivnostima sa idejom da se istakne i „pobedi“ ovu osobinu.

Ako je tiho, voli da crta i provodi vreme u tišini, nemojte ga upisivati na timske sportove sa idejom da se socijalizuje.

Ako je pak glasno, voli pažnju, ima izražen takmičarski duh nemojte ga  umirivati i upisivati na solo pevanje ili kreativno crtanje sa idejom da “smiri pundravce”, jer njemu treba izazov i kretanje!

Ako mu je važan red i voli unapred da zna gde ćete ići i šta ćete raditi, nemojte mu ubacivati elemente „iznenađenja“ i promene plana bez najave.

Zašto je sve ovo važno?

Detetu je potrebno da ga prihvatite baš takvo kakvo jeste i da ga u tome podržite bez obzira kakvu vi ideju imate da ono treba da bude. To mu daje osećaj sigurnosti. Vi možete i treba da ga usmeravate, a ne da ga menjate. Jer ako ga menjate, to za njega može da znači da nije dovoljno dobro takvo kakvo je. A to nije uverenje sa kojim želimo da dete ide kroz život.

TREĆI OKVIR SU PRAVILA.

Ona treba da budu jasna, razumljiva, a roditelji dosledni u njihovom sprovođenju. Da bi se u tome uspelo nemojte uvoditi 68 različitih pravila, već 2-3. Glavni razlog za to je – ako ih imate previše i sami ćete zaboraviti šta ste sve uveli kao pravilo, samim tim nećete uspeti da budete dosledni i upašćete u zamku „danas važi, sutra ne…“

Pravila treba da su u skladu sa uzrastom deteta, a poštovanje istih ćete osigurati tako što ćete ih se i sami pridržavati. Jer, deca uče posmatranjem i oponašanjem, tako da nije dovoljno da nešto samo kažete već i da to radite.

I važna napomena – pravila nisu kazne! Pravilo je nešto do čega ste došli dogovorom ili pregovaranjem sa detetom, a ako je ono još uvek malo za to onda je vaša odluka u nekoj situaciji pravilo. Obavestite dete o toj odluci i postupite tako.

Na primer, ako se natežete već 20 minuta da dete krene iz igraonice ili parka i to ne daje nikakav rezultat, obavestite dete – Sada ću te uzeti u ruke i krenućemo kući. Očekujte da se pobuni, da burno reaguje, to je normalno, ali ostanite dosledni i ne upuštajte se u duga objašnjavanja. Kratko recite – Razumem da se ljutiš, možeš biti ljut. Ja sam donela odluku da je vreme da se krene kući. Što je dete mlađe, to će biti veći izazov za vas da ostanete i smireni i dosledni kada pruža otpor, ali vremenom će mu upravo vaša doslednost dati osećaj sigurnosti, jer neće imati nikakvu dilemu oko pravila.

Dakle, odgovor na pitanje iz naslova je u vama – kada preispitate ova tri okvira. I, uvek verujte sebi i osećaju koji imate u vezi sa ovom temom. On vas nikada neće prevariti.

Dragana Aleksić, family coach

Iskustva sa Emotivnog detoksa

1 Comment

to-do-start-emotional-detox

Spektar tema koje se mogu raditi metodom emotivnog detoksa je veoma širok. Od eliminisanja stresa, strahova, blokada, preko treme, nesigurnosti, do promene energije koju emitujemo i načina na koji nas drugi doživljavaju.

Više o ovim emotivnim saboterima pisala sam OVDE.

Ovo su samo neka iskustva koja su moji klijenti želeli da podele sa vama.

 

Posle godinu dana rada sa Draganom na Emotivnom detoksu, postala sam potpuno druga osoba, moj život se promenio na svim poljima. Osećaje straha, besa, tuge, krivice i stida zamenila je ogromna ljubav, pre svega, prema samoj sebi, neopisiva radost i mir u srcu, otvrenost ka novim saznanjima o životnim principima i samospoznaji.

Ipak, želim da kažem da Emotivni detoks nije čarobni štapić, radi se korak po korak, teme se nameću same, nižu se jedna na drugu. Posle svake seanse osešaš olakšanje, uviđas da u istim situacijama reagujes drugačije, slobodnije, pozitivnije, onako kako si želeo, a iz nekog razloga nisi mogao.  Neke blokade su odlazile same, bez posebnog rada na njima, jednostavno su iščezle. Bilo je i perioda  kada nisu postojale teme za rad i posle nekoliko meseci se ponovo pojave. Neke teme su bile teške i njihovo procesuiranje je trajalo dugo, druge su se procesuirale preko noći, jednostavno se probudis drugačiji 🙂

“Počistile” smo mnogobrojna loša uverenja koja su me kočila u životu i nisu mi dozvoljavala da živim život punim plućima.

Osećaj kad pobediš samog sebe je nešto neopisivo, posle svake seanse se više sviđaš samom sebi. Bude se tvoje nove, svetle strane ličnosti i tvoji kvaliteti koji su bili zakopani negde duboko i nisi bio svestan da ih poseduješ.

Naučila sam da preuzmem odgovornost za sve što mi se dešava u životu. Umesto da burno reagujem u određenim situacijama počela sam mudro da odgovaram, “dešifrujem” znakove pored puta, a u izazovnim situacijama sve češće bivam “iznad situacije”.

Sada se budim nasmejana, puna energije, u radosnom  iščekivanju svega što će mi se dogoditi u predstojećem danu. Ne opterećujem se planiranjem života kao ranije, nego puštam da život teče. Mir, radost i ljubav koju osećam se ne može porediti ni sa čim, to je nešto najvrednije što čovek može pokloniti sebi. Emotivni detoks i “buđenje duše” (kako sam ja ovaj proces doživela), preporučujem svima koji su hrabri da otkriju najbolju verziju sebe i trgnu se iz zimskog sna.

Marija, Novi Sad

Nakon sporadičnih napada stresa tokom javnih nastupa i povremenog gubljenja vazduha u grudima zbog previše obaveza, rešio sam da probam tehniku emotivnog detoksa i ublažim tegobe. Sam proces je zanimljiv, i iako prolazite kroz događaje iz prošlosti koji su najverovatnije izazvali sve ono neprijatno što vam se trenutno dešava, sama seansa je prijatna i opuštajuća, a ja sam se, priznajem, toliko opustio da je malo falilo da zaspim. Već posle jednog odlaska osetio sam pozitivnu promenu i u „kriznim situacijama“ počeo da primenjujem tehnike koje sam tokom sesije naučio.

Nenad, Beograd

 

Iako praktično celog života učim engleski, od osnovne škole, nikada nisam bila dovoljno sigurna i govorila ga opušteno. Svaki put kada sam donoslila odluku da „utvrdim“ znanje kretala sam od početka da ga učim, ali rezultati su uvek bili isti – nezadovoljavajući. Na putovanjima bih uvek „puštala“ druge da se sporazumeju, iako sam sve razumela. Nisam znala zašto mi se to dešava. Na emotivnom detoksu ovo je bila tema na kojoj sam htela da radim. U toku sesije otkrili smo događaj iz škole koji je bio „uzrok“ mojoj nesigurnosti. Nakon procesa osećam se bukvalno odblokirano jer smo raskinuli moja negativna uverenja. Sad imam potpuno drugi stav prema ovoj temi i nekako je sve došlo na svoje.

Milica, Beograd

 

Svako od nas jednom u životu doživi neprijatnost koja ostavi duboke ožiljke u našem biću, pa sam tako i ja imala situaciju koja je obeležila jedan emotivno težak period mog života. Nakon što sam okončala taj težak partnerski odnos ostali su ožiljci koji su se, i nakon puno ljubavi i fenomenalnog braka, javili u formi straha. Strah sam osećala svuda oko sebe, u svakoj sferi života.  Nakon radionice “Emotivni detoks” odlučila sam da probam ovu metodu. Moram da naglasim da sam po prirodi jaka žena koja sve svoje probleme stoički izdrži na nogama, ali sa strahovima jednostavno nisam mogla da se izborim.

Nakon sesije osetila sam veliko olakšanje. Tokom rada iz mene su „izašle“ razne emocije uz dosta suza. Sutradan su se strahovi smanjili i nakon dužeg vremena šetala sam se ulicom uzdignute glave bez straha, mada su još pomalo bili prisutni. Nakon nedelju dana bilo je bolje, a nakon dva meseca potpuno su nestali. Emotivni detoks preporučujem svima koje žele da ponovo dišu punim plućima.

Marina, Beograd

 

Već jedno godinu, dve radim na sebi.  Intenzivno.  Slušajući motivacione videe, čitajući knjige, prisustvujući seminarima, itd. Mogu reći da moj nivo svesti raste, kao i da sam otklonila razna uverenja, promenila mnoge navike, osvestila određene stvari i da mi je dosta lakše kada prolazim kroz određene izazovne periode.

Početkom prošle godine moja, tada trogodišnja, ćerka je završila u bolnici u veoma teškom stanju, gde smo zajedno provele mesec dana. Od tada je prošlo nešto više od godinu dana, ja sam se susretala u svojoj glavi sa tim i bila sam ubeđena da sam to prebolela.

A onda sam otišla na emotivni detoks i na pitanje na čemu želim da radim, koja je moja tema,  rekla sam – O poslu, tu imam najviše izazova i želim da ga promenim.

Ljudi dragi, ne da moja tema nije imala veze sa poslom nego je Dragana postavljanjem pravih pitanja i prateći mene, došla do toga da ja imam tonu zaglavljenih suza vezano za ovu situaciju sa ćerkom.  Samo mi je dala maramicu i ostavila me da se isplačem. A onda mi je to „odmahala“ (kako se u žargonu kaže za proces eliminisanja). Koliko mi je bilo lakše!  Kao da mi je neko pustio kočnicu.  Sledeći put smo pričale o odnosu sa mojom mamom.  Opet smo krenule od neke situacije na poslu koja je bila samo okidač i došli do pravog razloga. Nisam ni bila svesna koliko neka uverenja iz porodice, koja sam pokupila, duboko utiču na moj život i način ponašanja.  Može čak tim testom mišićnog odziva da se otkrije period života, tačnije godina u kojoj se desio određeni događaj u kom je nastala emocija i zbog koga je nastao čitav sistem uverenja i verovanja.

I dalje sam po utiskom.  Nakon svakog  našeg susreta odem kući smirenija.  Dragana širi pozitivnu energiju.  Ona nema čarobni štapić, ona „baci malo magije“ na nas, a na nama je da se održavamo i da radimo na sebi tako što ćemo u svakodnevnom životu postupati drugačije u identičnoj situaciji, s tim što je sada lakše jer više nema zaglavljenih emocija i blokada.

Jelena, Novi Sad

 

Na prvoj sesiji emotivnog detoksa bila sam u totalnom deficitu sa energijom. Osećala sam energetski oklop oko sebe, kao da me neko puškom naterao da dođem, bez poverenja u, meni tada nepoznat, proces, puna nekog besa, razočarenja, negativne energije. Osećala sam nezadovoljstvo na gotovo svim životnim poljima, a za temu sam izabrala posao. Posle tri uzastopna porodiljska odsustva, osećala sam strašnu nesigurnost i strah od povratka na posao. Dobila sam otkaz, a na putu pronalaženja novog posla su mi se ređali neuspesi i padovi. Na razgovore sam išla sa ogromnom tremom, bila manja od makovog zrna, i, zbog meni tad nepoznatih razloga svi su me odbijali na vrlo čudne načine. Malo je reći da sam bila razočarana… Prva sesija mi je na izgled bila “ništa posebno”. Ali, nakon tri dana sam se našla na razgovoru za posao (isti poslodavac, drugi krug), a treme uopste nije bilo. Ja sam zračila pozitivnom energijom koja je bila zarobljena u meni. Poveren mi je jedan projekat kao ulaznica za stalni posao kojim se trenutno bavim.

Marija, Novi Sad

Zašto je važno da PRESTANETE da govorite detetu da je BEZOBRAZNO?

mom-scolding-toddler_1Imate osećaj da ste stalno u disharmoniji sa detetom? Vi jedno, ono drugo. Vi branite nešto, ono nastavi baš to da radi i izgleda kao da vas ignoriše.

Na kraju ste živaca i govorite mu da je bezobrazno. Pročitajte zašto treba da prestanete sa tim.

Sada se verovatno pitate kako da to izvedete kada se dete ponaša na vama nedopustiv način? Evo, već ste dali odgovor, a ključna reč je „ponašanje“. Dakle, nije dete bezobrazno nego vi tako doživljavate njegovo ponašanje i ogromna je razlika između ove dve stvari.

  1. Kada kažemo detetu (ili bilo kome) da je bezobrazno to je etiketa na njegov identitet. Što više puta to ponovimo i mi i dete ćemo sve više početi da verujemo u to. Primetili ste možda da deca na pitanje zašto rade to što im se brani, umeju da kažu – Zato jer sam bezobrazan. Zato što sam nevaljao. – To znači da su i sama poverovala u to. Da li  stvarno želimo da dete to veruje za sebe?
  2. Druga važna stvar je da, kada stalno mislite da je dete bezobrazno, vi se nesvesno fokusirate da zaista vidite sve ono što je „pogrešno“. Da ste upali u ovu zamku primetićete po tome što odmah na sve reagujete i svaki čas govorite – nemoj to, pusti, šta radiš, bezobrazan si…
  3. Treće, ako svoje dete vidite kao bezobrazno onda sve što radi  vi  doživljavate lično i vidite samo posledicu, a ne poruku koju dete šalje. Dakle, vi se osećate loše zbog toga i svu svoju pažnju usmeravate upravo na sebe – Ja se osećam loše jer je dete bezobrazno. A kada je pažnja na nama često nam promiču signali šta nam zapravo dete ponašanjem poručuje.

Razlika između ponašanja i identifikovanja sa nekom osobinom je zaista velika. OK, shvatili ste, ali šta sad? Problem je i dalje tu. Pa, nećemo valjda dopustiti detetu da nastavi da se ponaša onako kako ne želimo!?

Naravno da ne. Evo koja su roditeljska ponašanja korisnija u rešavanju ovih situacija.

PRVO PRAVILO JE DA ZNAMO PRAVILA!

Kada uspostavljate pravila važno je da su vaša očekivanja prilagođena uzrastu deteta i da su rečena tako da ih ono zaista razume. Dakle, pravila moraju detetu da budu potpuno jasna. Što je dete mlađe, pravilo će biti kraće. Na primer – kada smo u kolima sediš u auto sedištu, kada smo u pozorištu i bioskopu šapućemo, kada želiš tuđu igračku pitaš da li možeš da je uzmeš, kada smo na ulici držimo se za ruke, kada dođeš kući skineš cipele, pre ručka peremo ruke, pre spavanja peremo zubiće, pre čitanja sklanjamo igračke… Naravno, nećete sve ovo odjednom izdeklamovati detetu! Posebno naglašavam da se o pravilima priča mnogo pre neke konkretne situacije, a ne u trenutku kada se ona dešava.

ZNATE LI DA VEŠTOM KOMUNIKACIJOM RODITELJ MOŽE I SEBI I DETETU DA OLAKŠA SVAKODNEVNE IZAZOVE, GRADI AUTORITET NA ZDRAVIM OSNOVAMA, MOTIVIŠE DETE NA RAZNE AKTIVNOSTI, BEZ PRIMENE KAZNE I PRETNJI? U KNJIZI “UMETNOST KOMUNIKACIJE SA DECOM” SAZNAĆETE KAKO DA PREVAZIĐETE OTPORE I LAKŠE USPOSTAVITE SARADNJU. VIŠE INFORMACIJA O KNJIZI I PORUČIVANJU, PROČITAJTE OVDE.

Tek kada verbalno „povežemo“ situaciju sa željenim ponašanjem, onda možemo da kažemo da je to naše pravilo. Ako tek kada ste u bioskopu kažete detetu da priča tiše, već je kasno za taj zahtev/pravilo, jer dete neće razumeti zašto ne može da priča kao inače, niti ćete vi moći da mu tada objašnjavate. Međutim, ako ste ga ranije pripremili onda će biti dovoljno da ga u bioskopu samo podsetite „Sećaš se da smo se dogovorili da u bioskopu šapućemo.“ Računajte da ćete u početku više puta podsetiti dete, što je sasvim očekivano, posebno ako je mlađe od pet godina.

Trudite se da uvek zadržite smirenost i da ne ulazite u previše objašnjavanja ili raspravu, a posebno se oslobodite „ideje“ da je dete bezobrazno i da vam to radi namerno. Jer ne radi, ono tako uči. Dakle, u bioskopu ga samo podsetite, a kada dođete kući još jednom prođite pravilo – Sećaš se kako smo se dogovorili da u bioskopu šapućemo? Hajde da sledeći put pričamo još tiše. (ovde spustite glas do šapata, time dodatno potpomažete da dete zapamti pravilo).

I bilo bi sjajno kada bi sve bilo ovako lako. Ali, šta ako nas dete iznenadi nekim ponašanjem ili nastavi sa onim  neprihvatljivim?

OTKRIJTE SKRIVENE PORUKE – ČITAJTE IZMEĐU REDOVA

Prvo i najvažnije – pokušajte da ne upadnete u zamku da vam sva pažnja bude na posledici – neprimerenom ponašanju i prvom osećaju koji se u vama javio. Probajte da otkrijete šta vam ustvari dete ponašanjem govori, jer nešto se dešava u njemu, ali to ne ume da kaže.

backtalkingboy-1

Sagledajte situaciju objektivno – da li ste možda došli kod bake a onda, umesto da baka priča sa detetom ili se igra sa njim, ona sa vama prepričava doživljaje sa porodičnog ručka (iz prodavnice, pošte…).

Ako dete na primer počne da gura vas ili baku, ili vas možda čak i šutne, vaša prva reakcija može da bude – Šta radiš to!? Zašto si bezobrazan prema baki?

Međutim, u ovoj situaciji dete je zapravo želelo pažnju za sebe, ali to nije umelo da kaže i zato je pokazalo na način koji je sigurno privukao pažnju, ali na njegovu žalost, negativnu. I umesto da ima baku za sebe dete sada sluša kritike i pretnje kaznom i oseća se loše.

Da li ste uspeli bar na kratko da „uđete u detetove cipele“?

Ako se složimo da ne želimo da se ovakvo ponašanje nastavi, šta možemo da uradimo? Kritikom i „napadanjem“ nećemo saznati razlog i zato pitajte dete ovako – Šta si u stvari hteo, pa si udario baku? Možda će sagnuti glavu jer oseća da to nije trebalo da uradi, možda će pokušati još jednom da vas udari (jer „ne razumete“, pa „mora“ da ponovi – ovo često rade deca mlađa od dve godine), a možda će i reći nešto – Hteo sam baki da pokažem igračku, a ona me ne gleda!

ONO ŠTO OVIM PRIMEROM ŽELIM DA VAM KAŽEM JE DA KADA VIDITE SAMO POSLEDICU VI NE MOŽETE DOĆI DO UZROKA, PA SAMIM TIM NI DO KOREKCIJE PONAŠANJA. POSLEDICU ĆETE MOŽDA KAZNITI, KRITIKOVATI, ŠTO ĆE DATI TRENUTNO REŠENJE, ALI DETE NEĆE SPREČITI (TJ. NAUČITI) DA TO PONOVI SLEDEĆI PUT. NE ZATO ŠTO JE BEZOBRAZNO NEGO ZATO ŠTO GA „NE RAZUMETE“.

Sada se možda pitate – Pobogu, pa jel moram da budem stalno detektiv i da čitam tajne signale!? Odgovor je – DA! Posebno ako dete odjednom počne da se ponaša potpuno drugačije nego inače. Umesto da pretnjama, ljutnjom, kaznama potiskujete njegova ponašanja, osećanja i potrebe (jer tu se krije pravi razlog neprimerenog ponašanja), tražite odgovor (na adekvatan način) da biste ga usmerili kako treba i naučili šta ne treba da radi. To daje dugoročne rezultate i gradi most poverenja. U suprotnom, čim malo odraste možete očekivati da neće deliti sa vama ništa što će ga dovoditi u situaciju ponavljanja istog scenarija – kritike, grdnje, kazne…

U opisanoj situaciji sa bakom, možete da ga usmeravate na sledeći način (ili još bolje napravite pravilo) – Kada nešto želiš da kažeš ili pokažeš baki dok priča sa nekim, povuci je dva puta za ruku/rukav/haljinu… Naravno, dogovorite se sa bakom da je ovaj znak pravilo i da tada zaista usmeri pažnju na dete.

Zašto je važno da sebe naučimo da ovako reagujemo?

Ideja da nam je dete bezobrazno nosi veliki teret jer mislimo da nešto nismo uradili dobro u procesu vaspitanja, da smo negde silno pogrešili i da će dete zauvek biti “nevaljalo”. Kada svoje dete prestanete da posmatrate kroz osobine (koje ste mu “zalepili” na identitet) i kada njegovo ponašanje doživljavate kao proces učenja, prolazak kroz neku razvojnu fazu ili pokušaj da vam nešto „kaže“, vi zapravo razvijate veštinu da ga zaista razumete i pomognete mu da na adekvatan način izražava to što oseća. 

Ključ je u ponavljanju i strpljenju. Biti strpljiv znači i razumeti da ćete neke stvari ponoviti više puta (verovatno bezbroj 🙂 ), jer ne možete očekivati da će dete baš odmah sve shvatiti, povezati, poslušati vas i promeniti ponašanje. Ali, vremenom svakako hoće! Davanjem podrške osiguraćete da vaš odnos bude kvalitetan i pun poverenja.

Dragana Aleksić, family coach

AKO VAM JE POTREBNA PODRŠKA U RODITELJSTVU, USPOSTAVLJANJU EFIKASNE KOMUNIKACIJE SA DETETOM, RAZUMEVANJU RAZVOJNIH FAZA, ZAKAŽITE INDIVIDUALNU KONSULTACIJU NA DRAGANA.FAMILYCOACH@GMAIL.COM. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDE.