Zašto deca imaju tantrume na letovanju i šta da (u)radite?

13a2cff1658a76db962d1e85d757f602Jedva ste dočekali godišnji odmor, pažljivo izabrali destinaciju i isplanirali sve detalje. Ostaje samo da narednih desetak dana uživate. Ali, iz nekog razloga vaše dete ne misli tako, niti vam svojim ponašanjem to dozvoljava…

Vaš trogodišnji mališan koji se inače sasvim lepo ponaša, ima usklađen ritam spavanja i hranjenja, već uveliko hoda, ume da se zaigra sa drugom decom, na letovanju se potpuno promenio. Kenjkav je, a neće da odspava popodne, na plaži neće da bude sa drugom decom, možda ih čak i gura i udara, u sobi udara glavom u zid i plače…

Šta se desilo, kada je postao tako bezobrazan, pitate se? Dobra vest je da deca koja se ovako ponašaju nisu bezobrazna i da roditelji ne treba tako da ih posmatraju. Jer, koje dete može preko noći stvarno da postane „bezobrazno“, a i zašto bi?

Sa druge strane, ovakvo ponašanje deteta i te kako utiče na roditelje, jer se ideja o odmoru i uživanju polako gubi u magli. Ograničen broj dana odmora i prevelika želja da to stvarno bude onako kako su zamislili, čine da ove situacije sa detetom deluju još drastičnije, što ih polako, ali sigurno uvodi u stres.

Što je tenzija veća to je prostor za razumevanje deteta i njegovog ponašanja manji, a načini za rešavanje svedeni na grdnje i kritike. Jasno je da je u ovom trenutku san o idealnom odmoru odleteo poput leptira na vetru…

MOŽE LI SE PREDUPREDITI OVAJ SCENARIO?

O ovakvim situacijama je korisno razmišljati bar nekoliko nedelja unapred, jer iz primera se vidi da kada smo direktno „uključeni“ u neželjeno dešavanje, smanjuju se opcije za konstruktivno rešenje. Dakle, pre odlaska na letovanje roditelji treba da budu upoznati sa razvojnom fazom svog deteta, šta ono u tom uzrastu može, koji su mentalni kapaciteti i motoričke sposobnosti. Što je dete mlađe, to će roditelji morati da povedu više računa šta i kada će raditi sa njim, kakva očekivanja i zahteve će imati…

Često od prevelike sreće što idu sa detetom na more roditelji žele baš, baš, sve da mu pokažu, da ga svuda vode, da mu daju sve da proba, da mu kupe sve za plažu – od kofica, loptica, guma, mišića, bazenčića… I to je divno i zabavno roditeljima,  ali detetu ipak nepotrebno…

Ukoliko roditelji primete da dete menja ponašanje, prvo što treba da urade je da provere da li su zadovoljene osnovne fiziološke potrebe zbog kojih bi dete takođe moglo da bude uznemireno – glad, žeđ, toplota, umor, potreba za toaletom…

Napadi besa (tantrumi) nisu loše ponašanje deteta, niti je ono bezobrazno. Tantrumi su „posledica“ emocije sa kojom dete ne može da se izbori jer je preintenzivna za njega. Detetu koje ima napad besa potrebno je saosećanje, zagrljaj, ljubav, razumevanje.

Deca uče tako što posmatraju, slušaju, osećaju i stvaraju lično iskustvo, a sve informacije (baš kao i mi) primaju preko čula. Međutim, razlika između dece i odraslih je u tome što je prostor za primanje i obradu informacija kod njih veoma skučen i kada ih ima previše, dolazi do preterane stimulacije. Deca tada postaju previše uzbuđena, uznemirena, a emocije koje osećaju su za njih preintenzivne.

Ove emocije dete bukvalno oseća u telu i mora nekako da ih ispolji, „izbaci“ jer njegov mozak nema kapacitete da ih sve istovremeno obradi. I onda usledi „neprimereno“ ponašanje – vriska, guranje, otimanje, udaranje glavom o pesak ili zid, i slično. Ovo nikako ne znači da je dete naprasno postalo bezobrazno, nego da su mu čula previše stimulisana.

ZAŠTO DO TOGA DOLAZI?

Dati istovremeno detetu bezbroj šarenih igračaka (čulo vida), prskati ga vodom (čulo dodira), zvati ga svaki čas (čulo sluha) da bismo mu nešto pokazali (opet čulo vida) ili da bismo mu dali sladoled (čulo ukusa) – je kao čulno „bombardovanje“. Svaka od ovih stimulacija izaziva i neku emociju u detetu i u jednom trenutku je  svega previše. Ono  tada odreaguje onako kako je to u njegovom uzrastu jedino moguće – ponašanjem.

Za njega (tačnije za njegov mozak) to znači da je poslalo poruku STOP, ali roditelji iznenađeni čemu sada taj bes ili ljutnja  kad su mu sve priuštili, nastave da mu daju nešto drugo za šta pretpostavljaju da će ga „umiriti“. Paradoks. Što više budu pokušavali da ga smire na ovaj način, to će ono biti uznemirenije, što je dete uznemirenije to će stres kod roditelja biti veći, i tako u krug.

Da bi se izbegla ovakva situacija prvi korak, pored razumevanja dečjih emocija i ponašanja, jeste pridržavanje pravila  – jedna stvar u jednom trenutku. Šta to praktično znači? Ako dete jede sladoled, onda treba da radi samo to. Nema potrebe pričati mu nešto (sem ako ne pita) niti mu pokazivati. Njegovo čulo ukusa se susreće sa novim izazovom – hladnoćom sladoleda, slatkoćom, kapanjem hladnog na toplu nožicu… i to je dovoljno da zaokupi njegov mozak. Ako je u bazenčiću ili moru onda samo treba da uživa u tome – u kontaktu vode sa kožom, ako se igra peskom nema potreba da ga dozivate u vodu, ili da tražite da recituje pesmicu ili ga učite nečem novom, i slično.

Prilagođavajte svoje aktivnosti raspoloženju deteta. Ako ste primetili da je uznemireno, odložite neku aktivnost koju ste planirali za taj dan i „poštedite“ i dete i sebe razdražljivosti i možda burne reakcije…

I zato, kada se sledeći put dete ponaša drugačije nego inače, obratite pažnju na njegove fiziološke potrebe, da li je prevelika gužva i buka, ili možda ima previše aktivnosti. Svedite ih na minimum i pratite šta mu i u kojoj meri prija. To je mnogo lakše i za vas i za njega, nego da ga neopravdano „optužite“ da je postalo nevaljalo.  Jer i nije!

Na ovom linku pročitajte koje sve promene još možete da očekujete na letovanju.

Dragana Aleksić, Family coach

Ukoliko vam je potrebna podrška da razumete dečje emocije i ponašanja, prijavite se na neko od predavanja ili zakažite individualnu konsultaciju.

Advertisements